Marie-Antoinette od Austrije
Marija Antoaneta (fr. Marie Antoinette; rođena 2. novembra 1755. godine u Beču, a pogubljena na giljotini 16. oktobra 1793. u Parizu) je bila ćerka carice Marije Terezije, žena Luja XVI.
Brak 14-godišnje Marije Antoanete i 16-godišnjeg Luja XVI, unuka francuskog kralja je sklopljen 16. maja 1770. godine. To je bilo spajanje dve najveće evropske porodice Habzburga i Burbona. Po dolasku u Pariz 1773. godine Marija Antoaneta je primljena sa velikim simpatijama od građana prestonice. Ipak posle nekog vremena postala je sinonim za rasipništvo što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu koji ju je optuživao za finansijsku krizu države. Prvih godina Francuske revolucije tražila je pomoć Austrije za njeno gušenje. Uhapšena je 1792. godine posle neuspešnog bekstva sa kraljem u Belgiju i optužena za izdaju, pa joj je odrubljena glava.
Marija Antoaneta rođena je u Beču u palati Hofburg, kao petnaesto dete i jedanaesta ćerka Franca I Stefana i carice Marije Terezije. Dvorski službenik je opisao bebu Antoanetu kao „malu, ali potpuno zdravu nadvojvotkinju“[1]. Sestre Marije Antoanete udale su se za razne kraljeve po Evropi. Marija Amalija se udala za princa od Parme, njena sestra Marija Karolina za kralja Ferdinanda od Napulja, Marija Kristina je zajedno sa svojim suprugom knezom Albertom od Saksonije bila regent austrijske Holandije. Ahenski sporazum potpisan je 1748. značio je da su Austrija i Francuska privele kraju oko 150 godina neprekidnih sukoba. Dve zemlje su postale saveznici za vreme Sedmogodišnjeg rata (1756—1763). Da bi se očuvao savez Austrije i Francuske, francuskom kralju Luju XV su predložili da se njegov unuk oženi jednom od kćerki Marije Terezije. Prvo su starije sestre Marije Antoanete bile određene za to venčanje, ali su umrle od velikih boginja (Johana Gabrijela je umrla 1762, a Marija Jozefa 1767), tako da je došao red na Mariju Antoanetu. Nakon dugih pregovora francuski kralj je 1769. zaprosio Mariju Antoanetu za svog unuka. Kada je potpisan ugovor o venčanju Marija Terezija je shvatila da njena ćerka slabo zna francuski jezik i francuske običaje. Zbog toga je mnogo tutora dobilo zadatak da mladu Mariju Antoanetu pripreme za ulogu buduće kraljice Francuske[2].
_-_02.jpg)
Marija Antoaneta je otputovala sa četrnaest kočija i pratnjom u Francusku. Na granici Francuske i Nemačke 7. maja 1770. od nje je zatraženo da u simboličnom gestu odricanja austrijske nacionalnosti, ostavi svu svoju odeću, sve što poseduje, sluge i prijatelje. Posle dugih pregovora dopušteno joj je da zadrži psa. Obukli su je u francusku odeću i odvezli u Strazbur, gde se održavala velika svečanost u njenu čast. Nekoliko dana kasnije krenuli su prema Versaju. Mariju je u Versaju dočekao francuski kralj Luj XV i ostali članovi kraljevske porodice. Njen budući suprug, prestolonaslednik francuskog prestola (dofen Luj Avgust)i budući kralj Francuske Luj XVI, bio je mlad, stidljiv momak, godinu dana stariji od nje.
Venčanje je održano nekoliko dana nakon dolaska Marije Antoanete, 16. maja 1770. Pred venčanje Marija Antoaneta je dobila veliku kolekciju dijamanata koji su tradicionalno pripadali francuskoj kruni i koja je bila procenjena na oko 2 miliona livri. U toj kolekciji je bila dijamantska ogrlica koja je ranije pripadala Ani Austrijskoj, kao i nešto od nakita koji je pripadao kraljici Mariji Škotskoj i Caterini Medici. Svečanom prijemu prisustvovalo je oko 1.000 zvanica. Dvor je nakon toga ispratio mlade u bračnu postelju, koju je blagoslovio nadbiskup od Remsa. Međutim mladi nisu konzumirali brak ni te večeri ni mnogo godina nakon toga.
Mladi prestolonaslednik Luj Avgust ( Luj XVI) suočavao se i sa mržnjom madam di Bari, ljubavnicom kralja Luja XV. Di Bari je bila kurtizana, koja se uzdigla do statusa plemkinje. Pošto je Marija Antoaneta prezirala takve žene, Di Bari je okrenula je kralja Luja XV protiv Marije Antoanete kojekavim spletkama i intrigama, međutim, nakon kraljeve smrti izbačena je sa dvora.
Dnevni život Marije Antoanete nije bio mnogo zanimljiv. Svakog jutra su joj pomagale sobarice i služavke da ustane iz kreveta i da se obuče. Hijerarhija je postojala i među poslugom, tako da su samo služavke najvišeg ranga mogle sređivati kosu Marije Antoanete. Za razliku od austrijskog dvora ručkovi na francuskom dvoru su bili javni i mogao je prisustvovati svako ko je bio pristojno obučen. Marija Antoaneta se žalila svojoj majci u pismima da mora da pere ruke i uređuje se pred celim svetom.
Bila je melanholična i osećala je veliku nostalgiju za kućom - austrijskim dvorom. Posebno joj je nedostajalo društvo njene sestre Marije Karoline. Na francuskom dvoru jedina prijateljica joj je bila princeza Tereza de Lambal. Politika je nije zanimala, što se odrazilo velikim nezadovoljstvom na austrijskom dvoru, jer se od nje očekivalo da na francuskom dvoru ojača austrijski uticaj, a ona nije ništa činila po tom pitanju.
Kralj Luj XV je umro od velikih boginja 10. maja 1774, te su Luj XVI i njegova supruga Marija Antoaneta, koja je tada imala 19 godina, stupili su na francuski presto.
Krunisanje je obavljeno 1774. u Remsu za vreme velike nestašice hleba u Parizu. U tome kontekstu se Marija Antoaneta nepravilno citira da je rekla „ako nemaju hleba, neka jedu kolače“ (francuski "S'ils n'ont plus de pain, qu'ils mangent de la brioche."). Nema nikakvoga dokaza da je Marija Antoaneta to ikada rekla. Kada je čula za nestašicu hleba ona je napisala „Izvesno je da su se ljudi prema nama lepo odnosili usprkos vlastite nesreće. Mi smo sada još više obavezni da jače radimo za njihovu sreću.“
Bili su dočekani sa velikim izlivom narodnog oduševljenja, a mlada kraljica je bila specijalno ukrašena. Nakon krunisanja pokazalo se da nema politički uticaj na supruga. Pokušala je da vrati na dvor vojvodu od Šoasela, koga je proterala madam di Bari zbog njegove lojalnosti Mariji Antoaneti i savezu sa Austrijom. Iako se novi kralj sastao sa vojvodom nije mu dopustio stalan povratak na dvor. Kada je postala kraljica pojačala su se i pitanja o tome zašto nema dece, što je nju dovodilo do plača. Marija Antoaneta je bežala od dosade, a razgovor u njenom krugu morao je biti daleko od svetskih ili intelektualnih tema. Razgovor o ozbiljnim temama nije bio poželjan u tome krugu, a ostali dvorani su se osećali isključenima iz toga ekskluzivnoga kruga oko kraljice.
Ubrzo je počela prerušena posećivati pariske operne balove. Pričalo se da ona tako posećuje tajne ljubavnike. Počela je da troši mnogo više novca jer nije imala predstavu o njegovoj pravoj vrednosti. Uglavnom je trošila na odeću, dijamante i kockanje. Za svoj dvadeset i prvi rođendan učestvovala je u velikom kockanju, koje je trajalo tri dana i gde su ogromne količine novca promenile vlasnika.
Sve manje vremena je provodila na dvoru, a sve više u malom dvorcu Petit Trianonu. Taj dvorac je dala da se renovira, a troškovi su se potpuno otrgli kontroli, posebno kad su vrovi nekoliko puta renovirani po kraljičinim hirovima. Počele su se širii i glasine da spava sa [[Charles X od Francuske|Charles X], bratom od Luja XVI. Pojavili su se ilegalni pamfleti u Parizu, koji su pokazivali kraljicu i Charles X kao ljubavnike. Pojavili su se i drugi pamfleti, koji su smanjivali kraljičinu popularnost.
U to vreme Francuska se nalazila u velikim finansijskim problemima. Stajala je na ivici bankrota. Duga serija ratova, koji su vodili Louis XIV i Louis XV dovela je do ogromnoga državnog duga, najvećega državnog duga u Evropi toga vremena. Francuska je tada imala niske poreze, pa je malo novca na taj način prikupljano da bi se spasila ekonomija. Pjer Augustin Karon de Bomarše je uspeo da nagovori novoga francuskoga kralja Louisa XVI da potpomaže američku revoluciju i borbu za nezavisnpst od Velike Britanije. Ta odluka je bila katastrofalna za Francusku, jer su troškovi uprkos pobedi bili ogromni.
Brat Marije Antoanete, austrijski car Joseph II posetio ju je u aprilu 1777. Došao je da se raspita o stanju njenoga braka, zato jer je Austrija bila zabrinuta zbog toga što se još nije rodilo dete u tom braku. Tokom duge šetnje po Petit Trianonu brat ju je kritikovao zbog kockanja i odabira prijatelja. Car je imao i dug razgovor sa francuskim kraljem, a diskusija se vodila oko seksualnih problema francuskog kraljevskog para. Iako se ne zna šta je car Joseph II rekao francuskom kralju, postalo je očito da je pomogao, jer je brak bio ubrzo konzumiran. U aprilu 1778. kraljica je objavila da je trudna.
Marija Antoaneta nije začela sve do sedme godine braka. Počele su kolati glasine da je Louis-August (Louis XV) impotentan ili da ima genitalnu anomaliju (navodno fimozu)[3].
Prvo dete, ćerka Marie-Thérèse Charlotte, rodila se 19. decembra 1778. u Versaju. Prema francuskom običaju, porađala se pred stotinama članova dvora.
U skladu sa dvorskom etiketom, bebu su zvali Madamme Royal, kako se uvek zvala najstarija ćerka francuskih kraljeva. Marija Antoaneta je bila posebno vezana za svoju kćerku, jer kako je govorila, "sin pripada državi, a ćerka pripada njoj". Posle madam Rojal rodilo se još troje dece:
- Louis Joseph Xavier François, prestolonaslednik , rođen 1781.
- Louis Charles, vojvoda od Normandije (Louis XVII) , rođen 1785.
- Marie Sophie Hélène Béatrix, rođena 1786.
Ekstravagancija Marije Antoanete nestajala je sa godinama. Posvetila se deci i uključila se u dobrotvorni rad. Kada je napunila trideset godina, počela je da se prikladnije i odmerenije oblači i prestala je da kupuje drago kamenje. Postala je skromnija i odmerenija osoba.
Kardinal Luj od Roana, izaslanik francuskog dvora u Austriji, bio je član jedne od najistaknutijih aristokratskih kuća, ali pao je u nemilost, zbog širenja neistina o Mariji Antoaneti, kao i o njenoj majci, Mariji Tereziji. Kardinal je međutim, imao ambiciju da sledi staze slavnog kardinala Rišeljea i da postane predsednik francuske vlade. Da bi to ostvario bilo je potrebno da povrati ugled kod kraljice. Za to je uskoro dobio priliku, kada mu je njegova ljubavnica, grofica de la Mot, osiromašena aristokratkinja, predložila da kupi za kraljicu Mariju Antoanetu ogrlicu čiju je kupovinu kraljica upravo odbila, pod izgovorom da kraljevska porodica štedi. Kraljica je draguljaru rekla da je odlučila da više ne kupuje dijamante, a kad je kralj hteo da joj kupi ogrlicu kao poklon, ona je i tada odbila.
Kardinal je sakupio novac i dao ga grofici, koja je otišla kod draguljara i odnela ogrlicu ne plativši. Pošto je draguljar znao da je ogrlica namenjena kraljici, obratio se njoj kad je trebalo da se plati, na šta je Marija Antoaneta rekla da ona nije ni uzela niti naručila ogrlicu. Izbio je veliki skandal, a kardinal i grofica su uhapšeni i ivedeni na sud, koji je 31. maja 1786. kardinala oslobodio optužbi, a grofica je osuđena na bičevanje i zatvor za prostitutke.
Afera dijamantske ogrlice bitno je narušila ugled kraljice među Francuzima. Deo njene nepopularnosti je mogla da zahvali svom austrijskom poreklu kao i svojoj ekstravagantnosti i neobuzdanom trošenju, međutim, ovaj skandal je učvrstio stav javnosti protiv kraljice. Verovalo se da je izvela višemilionsku prevaru da bi uklonila političkog protivnika kardinala od Roana.
Pored političke katastrofe izazvane aferom ogrlice, kraljevska porodica je pretrpela i lične tragedije. Najmlađa ćerka kraljevskog para, Sofi Botris, umrla je nešto pre prvoga rođendana, a uskoro se i najstariji sin, prestolonaslednik Luj Jozef, smrtno razboleo od tuberkoloze i umro.
Francuska vlada je bila u dugovima zbog skupih ratova i neefikasnog oporezivanja. Kralj je sazvao skupštinu plemića da bi se diskutovalo o situaciji i mogućem rešenju. Međutim skupština plemića nije mogla da nađe rešenje. Kralju je onda sazvao skupštinu staleža u maju 1789. Skupština staleža je bila glavno predstavničko telo francuskog stanovništva, a nije bilo sazivano od 1614., tj. od vladavine Luja XIII[4] .
Ultramonarhistički krugovi Versaja bojali su se skupštine staleža. Kraljica je sumnjala da reformisti u skupštini staleža tajno rade na zbacivanju monarhije, te su ona i kraljev brat, grof d'Artoa, nagovorili kralja da 11. jula 1789. smeni reformističkog ministra Žaka Nekera i da rekonstruiše vladu. Novi predsednik vlade postao je kraljičin saveznik baron de Bretej. Baron de Bretej je bio ubeđeni rojalista i katolik. Mnogo Parižana, shvativši ovo kao početak kraljevog prevrata, je krenulo u otvorenu pobunu. Deo vojske se pridružio rulji; drugi su ostali neutralni.
Velika rulja je krenula na simbol kraljevskog autoriteta u Parizu, na zatvor Bastilja[4]. Zauzeli su zatvor 14. jula 1789. Linčovali su upravnika zatvora i dva kralju lojalna političara. Bio je to početak Francuske revolucije.
Panika je zavladala na kraljevskom dvoru, a mnogi dvorani su pobegli. Međutim, Luj XVI je odlučio da ostane u Versaju. Sa njim je ostala i Marija Antoaneta sa decom.
Parizom su se 5. oktobra 1789. raširile vesti da kralj nagomilava sve žito. Gladna i besna rulja je krenula na Versaj. Sazvan je na brzinu sastanak na kome je kraljica ponovo molila kralja da pobegnu iz Versaja. Kralj je ponovo odbio.
U ranim jutarnjim časovima rulja se probila u dvor masakrirajući kraljevu gardu koju su činili švajcarski plaćenici. Kraljica je jedva pobegla kada je rulja upala u njene odaje. Velika gomila se skupila u dvorištu dvorca i zahtevala da kraljica izađe na balkon. Pojavila se u spavaćici sa dvoje dece. Rulja je zahtevala da deca odu, što je i učinjeno, a kraljica se 10 minuta nalazila sama na balkonu pred ruljom. Posle toga se poklonila i vratila se. Rulja je bila impresionirana hrabrošću kraljice, da su uzviknuli "Živela kraljica".
Kraljevska porodica je bila premeštena u Pariz, u Palaču Tuileries , koji se nije koristio od doba Luja XIV. Za vođu kraljeve bezbednosti postavljen je Markiz de Lafajet, liberalni aristokrata koji je podržavao mnoge američke ideje i takođe se borio u Ratu za američku nezavisnost.
Marija Antoaneta je otpočela tajne pregovore sa grofom Miraboom, istaknutim članom ustavotvorne skupštine, koji se nadao ponovom uspostavljanju pune kraljevske moći. Međutim, pošto kraljica nije verovala Mirabou kralj je odbio Miraboove savete.
Nada u kompromis između kralja i revolucionara nestala je donošenjem odluke o ukidanju privilegija katoličke crkve 1790.
Do 1791. i kralj i kraljica došli su do zaključka da će republika uništiti Francusku. Doneli su odluku da pobegnu u Montmedije, rojalističko uporište na istoku Francuske, gde su planirali da okupe pristalice. Vojnu pomoć su im već obećali kraljičin brat car Leopold II, Katarina Velika, Gustav III od Švedske i kralj Prusije.
Međutim, kralj je uhvaćen u Varenu, gde je trebalo da zameni konje. Lokalni revolucionari su kralja vratili u Pariz u Palaču Tuileries . Ovime je bilo jasno da su kralj i kraljevska porodica neprijatelji Republike.
Marija Antoaneta je tada pokušala da sačuva poziciju krune tajnim pregovorima sa Antoanom Barnavom, vođom skuštinske frakcije ustavnih monarhista. Barnav je nagovorio kralja da prihvati novi ustav septembra 1791.
Francuska je 3. septembra 1791. postala građansko-demokratska ustavna monarhija[4]. Na čelu države i dalje je bio kralj, ali sada ograničen u vladavini. Zakone je donosila ustavotvorna skupština preimenovana u Zakonodavnu skupštinu, dok je kralj imao pravo veta i izvršnu vlast. Francuska je podeljena u 83 departmana, cehovi su ukinuti i time je omogućen slobodan razvoj obrta, industrije i trgovine. Seljaci su postali zakupnici zemlje na kojoj su radili, a biračko pravo je dato je punoletnim muškarcima s imovinom određene vrednosti.
Politka tog perioda je neizbežno vukla Francusku u rat sa Austrijom i njenim saveznicama. Kralj, desnica i Žirondinci su želeli rat sa Pruskom i Austrijom, a protiv rata su bili Jakobinci na čelu sa Robespjerom. Kralj se nadao da će rat sa Austrijom povećati njegovu popularnost, a u isto vreme se nadao da će Francuska biti brzo poražena, pa će Austrijanci ponovo uspostaviti monarhiju u Francuskoj. Komandant austrijsko-pruske vojske Karl Vilhelm Ferdinand, vojvoda od Brinsvika izdao je manifest preteći uništenjem Pariza, ako se kraljevskoj porodici naudi. Reakcija u Parizu je bila suprotna od onoga što je vojvoda očekivao. Taj manifest je razljutio revolucionare, pa su oni napali Palaču Tuileries 10. avgusta 1792.
Republikanci su 13. avgusta 1792. uhapsili kralja, a 21. septembra 1792. Nacionalni konvent je ukinuo monarhiju. Kraljevska porodica je onda preseljena u dobro branjenu tvrđavu, da bi sprečili eventualno kraljevo oslobađanje. Posle toga Pariz je utonuo u nasilje.
Kralju Louisu XVI je suđeno za izdaju 11. decembra 1792. i 17. januara 1793. osuđen je na smrt. Pogubljen je na giljotini 21. septembra 1793.
Marija Antoaneta se nije nikad povratila od kraljeve smrti. Proterani monarhisti su proglasili maloletnog Louis XVII za kralja Francuske. Louis XVII je imao tada osam godina, a republikanska vlast je odlučila da ga zatvori u samicu. U noći 3. jula 1793. godine, maloletni prestolonaslednik je odveden u samicu. Louis XVII je umro u zatočeništvu 1795.
Mariju Antoanetu je 2. avgusta 1793. probudila Nacionalna garda u 2 sata posle ponoći i zahtevali su da se obuče. Odvojili su je od ćerke i prebacili u zatvor Konsjeržeri. Nazvana je "udovica Kapet" prema Igou Kapetu, osnivaču dinastije Kapet. Otada je nisu nazivali Marija Antoaneta, nego Antoaneta Kapet ili zatvorenik br. 280. Nakon neuspelog bega, Marija Antoaneta je stvaljena pod veoma oštru stražu.
Suđenje se održalo 14. oktobra 1793. Optužba je pozvala 40 svedoka. Ključna pitanja postavljena pred porotu su bila:
- Da li je ustanovljeno da su postojale akcije i komunikacija sa stranim silama i spoljnim neprijateljima republike? Akcije se odnose na pomoć u novcu, pomoć pri ulasku u Francusku i pomoć pri napredovanju strane vojske.
- Da li je Marija Antoaneta sarađivala pri tim akcijama i održavala te komunikacije?
- Da li je ustanovljeno da je postojala zavera da se potpiri građanski rat naoružavajući građane jedne protiv drugih?
- Da li je Marija Antoaneta učestvovala u toj zaveri?
Porota je jednoglasno potvrdno odgovorila na sva 4 pitanja, a Marija Antoaneta je zbog izdaje osuđena na smrt 15. oktobra 1793. Sledećeg dana, 16. oktobra, bila je pogubljena na giljotini.
Ujutro 16. oktobra 1793. straža je došla u ćeliju, odsekla joj kosu i vezala joj ruke na leđa. Sprovodili su je čitav sat ulicama Pariza sve do Trga Revolucije, gde se nalazila giljotina. Tu je sišla s kola i dok je posmatrala giljotinu, sveštenik, koji je bio u njenoj pratnji, joj je šapnuo "Sad je trenutak madam, da se naoružate hrabrošću". Marija Antoaneta se okrenula prema njemu i nasmijala se "Hrabrost? Trenutak kada će se okončati moji problemi nije trenutak kada će me izdati hrabrost." Po priči njene poslednje reči su bile "Izvinite gospodine", kada se spotakla na nogu dželata[5].
Marija Antoaneta je pogubljena na giljotini u 12:15 časova. Tela Marije Antoanete, Luja XVI i Lujeve sestre Elizabete pokopana su u masovnu grobnicu blizu današnje crkve La Madlen, i posuta krečom. Nakon restauracije Burbona, ekshumirani su 21. januara 1815. i njihovi posmrtni ostaci preneti u kriptu Bazilike svetog Denisa, gde su se inače sahranjivali francuski kraljevi.
Istoričari su tradicionalno prikazivali Mariju Antoanetu kao površnu, slabu i odanu hedonizmu. U savremenoj istoriografiji ovo mišeljenje je uglavnom promenjeno. Godine 1933. Štefan Cvajg je napisao njenu biografiju Marija Antoaneta: Portret obične žene u kojoj zaključuje da je kraljica mnogo postigla u poslednjim godinama svoga života zahvaljujući neobočnoj hrabrosti. Ova knjiga je pretočena u poznati film u kojem je igrala Norma Širer.
Francuski istoričari, kao što su Andre Kastelot i Evelin Lever, su bili mnogo kritičniji biografi iako je nikada nisu napadali istom žestinom kojom je bila napadana tokom života.
Poslednjih godina veća pažnja se poklanja dobrim nego lošim stranama njene ličnosti. Debora Kedbjuri (engleski Deborah Cadbury) u svojoj biografiji Luja XVI veličala je privrženost Marije Antoanete porodici a Munro Prajs (engleski Munro Price) u studiji o padu francuske monarhije piše: „Luj XVI i Marija Antoaneta su često prikazivani kao slabi i kolebljivi. Daleko od toga; njihova politika između 1789. i 1792. bila je potpuno postojana i veoma konzervativna. Oni su bili spremni da umru za svoja ubeđenja i to su uradili.“
Najdetaljniju biografiju Marije Antoanete napisala je britanski istoričar ledi Antonia Frejzer (engleski Antonia Fraser): Marie Antoinette: The Journey koja je prvi put objavljena 2001. i postala je bestseler. Knjiga je adaptirana u filmski scenario 2006. godine. Nakon što je pročitao ovu knjigu istoričar (engleski Simon Sebag Montefiore) je zaključio da je Marija Antoaneta bila žena prema kojoj je više grešeno nego što je grešila.
Marija Antoaneta se spominje u popolarnoj pesmi "Killer Queen" britanske rok grupe Queen.
Takođe se pominje u pesmi "Fashion Rules" nemačkog elektropop benda Chicks On Speed.
Marija Antoaneta jedan je od glavnih likova u poznatoj manga i anime seriji Ruža Versaja.
- ↑ Fraser, Antonia (2001). Marie Antoinette. Anchor.
- ↑ Fraser, Antonia (2001). Marie Antoinette. Anchor. str. 37-38.
- ↑ Francine du Plessix Gray (07. 08. 2000.). „The New Yorker: From the Archive: Books”. The Child Queen. Arhivirano iz originala na datum 2012-09-07. Pristupljeno 30. 12. 2006.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 History of the French Revolution from 1789 to 1814 by Francois-Auguste Mignet
- ↑ „A: Last Words of Real People”. Arhivirano iz originala na datum 2009-10-26. Pristupljeno 11. 04. 2007.
- Vincent Cronin. Louis and Antoinette (1974) ISBN 0-8095-9216-9
- Stanley Loomis. The Fatal Friendship ISBN 0-931933-33-1
- Antonia Fraser. Marie Antoinette, The Journey (2001) ISBN 0-7538-1305-X
- Katheryn Lasky. The Royal Diaries - Marie Antoinette, Princess of Versailles:Austria-France, 1769
- Full text of Memoirs of the Courts of Louis XV and XVI. Being secret memoirs of Madame Du Hausset, lady's maid to Madame de Pompadour, and of the Princess Lamballe—Complete, Projekat Gutenberg
- Marie Antoinette Reviews Arhivirano 2010-02-04 na Wayback Machine-u at Metacritic.com
- Marie-Antoinette (2006) at the Internet Movie Database
- Marie-Antoinette on PBS
- Memoirs Of The Court Of Marie Antoinette, Queen Of France—Memoirs of Madam Campan, First Lady in Waiting to the Queen from Projekat Gutenberg