Пређи на садржај

Богојављење

С Википедије, слободне енциклопедије
Богојављање приликом Исусовог крштења.

Богојављење или Теофанија (од античког грчког (ἡ) θεοφάνεια [theophaneia],[1] са значењем „појава божанства”), манифестација је божанства на уочљив начин.[2][3] Овај термин се користио за означавање појава богова у старогрчким и блискоисточним религијама. Иако је Илијада најранији извор описа теофанија у класичној антици (који се јављају у целој грчкој митологији), вероватно најранији опис појављује се у Епу о Гилгамешу.[4]

Као специфична употреба за хришћане и Јевреје у односу на Библију: теофанија се односи на манифестацију аврамског Бога, откривено присуство које је особа осетила. Богојављење је хришћански празник који слави откровење Бога Сина као оваплоћеног у Исусу Христу. Слави се 6. јануара, односно 19. јануара код цркава које се држе јулијанског календара.[5] Западни хришћани углавном славе (али не и искључиво) посету тројице мудраца младом Исусу, и Исусову физичку појаву пред иноверницима. Источне цркве, дан пре Богојављења славе крштење Исусово, које је обавио Јован Крститељ у реци Јордан, које се обележава као објава свету да је он Син Божји. Богојављење је један од петнаест највећих хришћанских празника.

На дан Богојављења многи верници поштују обичај пливања за Часни крст где се скупи доста народа код неког уобичајеног места на пример неке реке или језера.[6] Сви крећу у исто време и ко први стигне до Часног крста он је победник.

Древна грчка религија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Богојављење (античка Грчка)
Петер Паул Рубенсова Смрт Семеле, узрокована теофанијом Зевса без смртничког прерушавања

У Делфима је теофанија (Θεοφανια) била пролећни годишњи фестивал којим се прослављао повратак Аполона из његових зимовања у Хипербореји. Врхунац фестивала био је приказ визије богова поклоницима, обично скривен у светилишту. Касније римске мистеријске религије често су укључивале сличне кратке приказе слика узбуђеним поклоницима.[7]

Појава Зевса Семели више је него што смртник може поднети, и она је изгорела до смрти у пламену његове моћи.[8] Међутим, већина грчких теофанија била је мање убитачна. Необична за грчку митологију је прича о Прометеју, који није Олимпијац већ Титан, који је човечанству донео знање о ватри. Божанске или херојске епифаније понекад су се доживљавале у историјским временима, било у сновима или као будна визија, и често су доводиле до утемељења култа или барем чина обожавања и посвећивања пригодне жртве.[9]

Прича

[уреди | уреди извор]

По Хришћанству, 30. године наше ере Исус Христос је као дрводеља живео са својом мајком Маријом и њеним мужем Јосифом, У својој тридесетој години Исус Христ одлази на реку Јордан да га свети Јован Крститељ[10] крсти у реци Јордан. Угледавши Исуса Христа како долази св. Јован Крститељ рече "Гле јагње Божије које узима на себе грехове света". Ово је онај за кога ја рекох; „за мном иде човек, који преда мном постаде, јер пре мене беше“. По крштењу, а оно је обављено три пута потапањем и отпуштањем (погружењем) у воду, отворило се небо и зачуо се глас Бога Оца који је објавио да је Исус син његов, а тада на раме Исуса слете на раме десно Свети Дух у обличју белог голуба. Овим крштењем је Исус показао присутнима да поштује законе пророчке, након чега је почетак Исус Христ започео своју мисију, проповед, одабир "простих и неуких" земљорадника и рибара за своје ученике Апостоле.

Народни обичаји

[уреди | уреди извор]
Обележавање Богојављeњa у Русији.

Код Срба се од давнина Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити.[11] Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке коледера или коринђаша, као и вертепаша и водичара.[12] У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. На овај дан се освећује вода за коју се верује да је лековита и чудотворна и назива се Богојављанска вода.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ за разлику од античког грчког (τὰ) Θεοφάνια [Theophania]), празник у Делфима.
  2. ^ „Theophany”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 6. 6. 2012. г. 
  3. ^ Burtchaell, J. T. (2002). „Theophany”. New Catholic Encyclopedia. Vol. 13: Seq-The (second изд.). Detroit, Michigan: The Catholic University of America by Thomson/Gale. стр. 929. ISBN 978-0-7876-4017-0. 
  4. ^ Bulkley, Kelly (1993). „The Evil Dreams of Gilgamesh: An Interdisciplinary Approach to Dreams in Mythological Texts”. Ур.: Rupprecht, Carol Schreier. The Dream and the Text: Essays on Literature and Language. Albany, New York: SUNY Press. стр. 159–177;. ISBN 978-0-7914-1361-6. 
  5. ^ „Богојављење”. СПЦ. Архивирано из оригинала 30. 01. 2020. г. Приступљено 4. 2. 2020. 
  6. ^ „Данас је Богојављење, плива се за Часни крст”. РТС. Приступљено 4. 2. 2020. 
  7. ^ James Hall, A History of Ideas and Images in Italian Art, pp. 70–71, John Murray, London. 1983. ISBN 0-7195-3971-4.
  8. ^ William Sherwood Fox (1916). Greek and Roman [mythology] (на језику: енглески). Harvard University. Marshall Jones Company. 
  9. ^ Oxford Classical Dictionary, 3rd edn revised, pp. 546
  10. ^ „св. Јован Крститељ Претеча”. 
  11. ^ „Веровања за Богојављење: Пожели жељу и стави огледалце под јастук”. РТС. Приступљено 4. 2. 2020. 
  12. ^ Етнографски документарни филм Милана Брајовића „Богојављење“

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Српски обичајни календар; Миле Недељковић
  • Baxter, Roger (1823). „Christ to be Adored with Offerings”. Meditations For Every Day In The Year. New York: Benziger Brothers. 
  • Massillon, Jean-Baptiste (1879). „Sermon XXVII: For the day of the Epiphany”. Sermons by John-Baptist Massillon. Thomas Tegg and Son. 
  • Epiphanius, Panarion, li, 27, in Migne, Patrologia Graecae (P.G.), XLI, 936 (where it is called by its Latin name: Adversus Haereses)
  •  Martindale, Cyril (1909). „Epiphany”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 5. New York: Robert Appleton Company. 
  • Migne, Jacques-Paul (1858). Patrologiae cursus completus, series graeca. 2. 
  • „The Byzantine Blessing of Water on the Vigil of the Epiphany”. 
  • Packer, George Nichols (1893). Our Calendar. Union and Advertiser Co. 
  • „Epiphany and Epiphanytide”. The Parish of St Clement and St James. The Church of England. 23. 12. 2013. Архивирано из оригинала 14. 7. 2018. г. Приступљено 15. 12. 2014. 
  • Heiligman, Deborah (2007). Celebrate Christmas. National Geographic. ISBN 9781426301223. „At the end of the Twelve Days of Christmas comes a special day called the Epiphany, or Three Kings Day. This holiday, which falls on January 6th, is celebrated as the day when the three wise men, also called the three kings, first saw baby Jesus and gave him gifts.” 
  • „Epiphany”. Christian Advocate. United Methodist Publishing House. 7: 15. 1963. „...in Methodist usage the Epiphany Season includes all the Sundays between that date and Ash Wednesday, which for 1964 will be February 12, the beginning of Lent.” 
  • The Church Eclectic. XXV. The Young Churchman Co. 1898. стр. 1089. „The Provincial Synod established in 1883 the Domestic and Foreign Missionary Society of the Church of England in Canada, framed largely upon the Domestic and Foreign Missionary Society of the American Church. No concerted action had been taken by the Church in Canada till the formation of this society but by the regular issuing of appeals from the Board of Management each year, at Ascensiontide for Domestic, and at Epiphanytide for Foreign Missions, a certain amount of interest in the great question of missions has been created.” 
  • „The Origins and Spirituality of the Epiphany”. Catholicireland.net. 14. 2. 1969. Архивирано из оригинала 27. 11. 2011. г. Приступљено 22. 12. 2011. 
  • Centre, UNESCO World Heritage. „Baptism Site "Bethany Beyond the Jordan" (Al-Maghtas)”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 1. 9. 2021. 
  • „The Calendar of the Orthodox Church”. Goarch.org. Приступљено 22. 12. 2011. 
  • Holger Oertel (22. 9. 2007). „The Julian Calendar”. Ortelius.de. Архивирано из оригинала 3. 1. 2012. г. Приступљено 22. 12. 2011. 
  • „Twelve days of Christmas”. Full Homely Divinity. Архивирано из оригинала 27. 3. 2016. г. Приступљено 2. 1. 2015. „We prefer, like good Anglicans, to go with the logic of the liturgy and regard January 5th as the Twelfth Day of Christmas and the night that ends that day as Twelfth Night. That does make Twelfth Night the Eve of the Epiphany, which means that, liturgically, a new feast has already begun.” 
  • Funk, Tim (25. 12. 2009). „Presbyterians bring Twelfth Night”. The Charlotte Observer. „Christmas was a day to go to church – the simpler the service, the better, Todd says – and maybe have a quiet dinner with family. It was a slower time in the agricultural year, so there was an opportunity for some leisure. As long as you didn't overdo it. But even Scots-Irish Presbyterians had to have a little fun sometimes. The occasion to let go was Twelfth Night on Jan. 5 or 6. For Christians, it marks the arrival in Bethlehem of the Magi, or Three Wise Men.”  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  • Polon, Linda; Cantwell, Aileen (1983). The Whole Earth Holiday Book (на језику: енглески). Good Year Books. стр. 97. ISBN 9780673165855. 
  • A Study Guide for William Shakespeare's "Twelfth Night" (на језику: енглески) (2 изд.). Cengage Learning. 2016. стр. 29. ISBN 9781410361349. „Twelfth Night saw people feasting and taking down Christmas decorations. The king cake is traditionally served in France and England on the Twelfth Night to commemorate the journey of the Magi to visit the Christ child.” 
  • Edworthy, Niall (2008). The Curious World of Christmas (на језику: енглески). Penguin Group. стр. 83. ISBN 9780399534577. „The time-honoured epoch for taking down Christmas decorations from Church and house in Candlemas Day, February 2nd. Terribly withered they are by that time. Candlemas in old times represented the end of the Christmas holidays, which, when "fine old leisure" reigned, were far longer than they are now.” 
  • Roud, Steve (2008). The English Year (на језику: енглески). Penguin Books Limited. стр. 690. ISBN 9780141919270. „As indicated in Herrick's poem, quoted above, in the mid seventeenth century Christmas decorations were expected to stay in place until Candlemas (2 February), and this remained the norm until the nineteenth century.” 
  • Groome, Imogen (31. 12. 2016). „When is Twelfth Night and what does it mean?”. Metro. Приступљено 7. 1. 2017. „Twelfth Night 2017 is on Thursday 5 January, which is when we're meant to put away our Christmas decorations or there'll be bad luck in the year ahead. If you miss the date, some believe it's necessary to keep decorations up until Candlemas on 2 February – or you'll definitely have a rubbish year.” 
  • „Candlemas”. BBC. Приступљено 9. 4. 2014. „Any Christmas decorations not taken down by Twelfth Night (January 5th) should be left up until Candlemas Day and then taken down.” 
  • Schaff, Philip (28. 4. 2014). „History of the Christian Church, Volume II: Ante-Nicene Christianity. A.D. 100–325. § 64. The Epiphany”. Christian Classics Etheral Library. Приступљено 21. 1. 2018. 
  • Egeria (1970), Diary of a Pilgrimage, Chapter 26, (tr. George E. Gingras) New York: Paulist Press, стр. 96, ISBN 0-8091-0029-0 
  • Frøyshov, Stig Simeon. „[Hymnography of the] Rite of Jerusalem”. Canterbury Dictionary of Hymnology. 
  • Shoemaker, Stephen J. (2018). The first Christian hymnal : the songs of the ancient Jerusalem church. Provo, Utah. стр. xiv—xv. ISBN 978-1-944394-68-4. OCLC 1047578356. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богојављење&oldid=28844763”