Snizilica
Snizilica (fr. bémol, engl. flat, ital. bemolle, nem. B[e])[1] potpada u grupu znakova koji se jednim imenom zovu predznaci.
Zavisno od upotrebe, predznaci mogu biti:
- 1. Slučajni ili akcidentali (fr. accidents, engl. accidentals, ital. accidenti, nem. Akzidentien ili lat. accidens = slučaj).[1] Oni se pišu samo ispred note, na istoj liniji ili praznini i odnose se samo na istoimene note u tom taktu
.
- 2. Stalni predznaci ili predznaci uz ključ ili armatura. Ovi predznaci se pišu samo iza notnog ključa i važe stalno za sve istoimene note u kompoziciji. Oni predstavljaju tonalitet kompozicije
.
- 3. Podsetnički (sigurnosni). Ovi predznaci stoje u zagradi ispred note i podsećaju izvođača da neki znak još važi:
ili više ne važi: 
.
Snizilica (be ) je znak koji snižava notu za polustepen.[2] Beleži se ispred note, na istoj liniji ili praznini 
. Osnovnom imenu note dodaje se nastavak es (npr. c - es = ces; d - es = des; g - es = ges itd). Sniženo h, čita se hes ili b (b je češće u upotrebi). Sniženo e zove se es, sniženo a - as, a sniženo f - fes.[3]
U muzičkoj notaciji upotrebljava se i dvostruka snizilica ( ). Ona snizižava notu za dva polustepena (tj. za celi stepen). Beleži se ispred note 
. Osnovnom imenu note dodaje se nastavak eses (npr. c - eses = ceses; ali e - eses = eses; ha - eses = heses, a ne beses).
- Važnost prethodno napisane snizilice se poništava (razrešava) razrešnicom ( ) , te se nota vraća u prvobitni, osnovni oblik. Razrešnica se beleži ispred note
.
U sledećem notnom primeru druga četvrtina je snižena (nota hes ili b). Kod četvrte četvrtine razrešnicom je poništena važnost snizilice, te je to sada nota h 
.
- Važnost prethodno napisane dvostruke snizilice ( ) se poništava (razrešava) dvostrukom razrešnicom ( ) , koja se piše ispred note
koju želimo da vratimo u prvobitni, osnovni oblik.
- Ako je poslednji taktov deo snižen i lukom povezan za istu notu, predznak se ne piše ponovo ispred note, kao što pokazuje sledeći primer:
.
