Mahajana
Mahajana (sanskrit: महायान mahāyāna - veliko vozilo, veliki put[1]) je jedna od dve glavne škole budizma (druga je teravada - stara škola).
Označava severni budizam (Kina, Japan, deo Indokine; uslovno Tibet i Mongolija).[1] Kasnijeg nastanka, mahajana razvija metafiziku, kosmologiju, ontologiju, teologiju. Ideal je bodisatva, biće koje, iako pred oslobodenjem, zastaje da bi tim širokim putem povelo ostale.
Dve najvažnije škole mahajana budizma bile su škola praznine i škola svesti.[2] Pojam praznine je igrao ključnu ulogu u razvoju mahajane. Baš kao što učenje o nesopstvu poriče da postoji sopstvo, tako i šunjata određuje da je čitava stvarnost prazna.[3]
Mahajana priznaje hinajanu, ali ne i obratno.[1] Mahajana sebe smatra potpunijim izrazom Budine darme nego što je to manji ogranak, teravada.[3]
Neki naučnici smatraju da je mahajana nastala između 1 veka p. n. e. i 1. veka n. e,[4] dok drugi smatraju da se pojavila znatno kasnije, između 100. i 250. godine.[2] Doktrina mahajane prvi put se pojavila u Sutri savršene mudrosti (prajnaparamita), koja se datira oko 100. godine. Ovaj novi pravac budizma je sebe proglasio mahajanom, velikim vozilom, ostavljajući budizmu iz prošlosti naziv hinajana, ili manje vozilo. Proces kojim je mahajana budizam zaživeo nije u potpunosti poznat, ali period tranzicije oko 100. godine proizveo je mnogo važnih tekstova.[2]
Mahajana, kao novi put, se razlikuje od starijeg ogranka, koji se sastojao od više škola (teravada, sarvastivada, itd.), koje su mahajanisti skupno opisali kao hinajana ili „malo vozilo“ spasenja. Ovo je značilo da hinajanske škole izlažu put spasenja koji nije univerzalan po svojoj svrsi i opsegu.
Prelaz od "malog" ka "velikom" vozilu bio je zapravo promena ideala budističkog savršenstva. Dok je ranija težnja budiste bila da postane arhat, koji dostiže stanje nirvane i nikada se ne vraća u lažno stanje samsare, dotle pristalica mahajane želi da postane bodisatva, biće koje, iako je dosegnulo probuđenje, žrtvuje sopstvenu dobrobit za dobrobit svih ljudskih bića i bira da ostane u svetu umesto da se povuče. Ovo je nedvosmisleno bila nova perspektiva, možda pod uticajem, kako veliki broj naučnika veruje, hinduističke bhakti pobožnosti.[2]
U okviru mahajane u 2. veku se razvila škola madhjamika, koju je utemeljio filozof Nagarđuna svojom doktrinom praznine (šunjate). Za madhjamikom je usledila škola jogačare, koju su osnovali Asanga i Vasubandhu (IV vek) i koja je upražnjavanjem joge utrla put življem prožimanju mahajane sa hinduizmom. Krajnji stupanj razvoja mahajane nastaje usvajanjem mnoštva nebudističkih elemenata (mantri, simbola i kultnih praksi) počev od VIII veka i naziva se mantrajana, a kasnije vađrajana, ili tantra. Ovo učenje, poznato i kao tantrički budizam, imalo je svoj pandan u tantričkom hinduizmu.[4]
Mahajanska škola se proširila na severozapad Indije u područje koje je bilo pod uticajem helenističke kulture. Takođe se proširila i na sever, u srednju Aziju, u 1. veku, a odatle u 2. veku dalje u Kinu. Preko Manijevog učenja je ovaj oblik budizma izvršio uticaj na hrišćanstvo, a posebno na njegove gnostičke struje[4]. Mahajana je vremenom postala preovlađujući oblik budizma u Indiji, u vreme njegovog vrhunca.
Danas se praktikuje u Kini, Koreji, Tajvanu, Vijetnamu i Japanu, razvijajući u tim zemljama nove forme kroz čistu zemlju i zen.
Jedno od obeležja mahajne je isticanje samilosti više nego u hinajani, koju je odlikovalo naglašavanje mudrosti. Sledeće obeležje je isticanje bodhisatve, kao ideala kome svi treba da streme, umesto naglašavanja arhata u hinajani.
Mahajana doktrina je bila u najvećoj meri zainteresovana za oblikovanje logike koja će biti u stanju da operiše protivurečnim pojmovima a da se ne upada u kontradikciju. Ovo se često naziva „negativnom logikom", ali ustvari to je jednostavno ne-aristotelovska logika koja ne priznaje princip isključenja trećeg, usled čega nadilazi i afirmaciju i negaciju. Radi se o odbacivanju proste alternative ako ne A, onda ne-A, što je vodilo smelim spekulacijama.[2]
U skladu sa otvorenim pristupom škole, od samog početka je bila izražena spremnost za uključivanje u intelektualne rasprave i upotrebu zajedničkog indijskog književnog jezika onog vremena, sanskrita. Tako je nastala verzija sanskrita kojim su se služili budisti, prakrit, koji je modernim lingvistima poznat kao „hibridni sanskrit“. Univerzalizam mahajane takođe se ogledala u njenoj spremnosti da usvoji nove ideje, od kojih su neke izvedene iz narodne religije, dok druge verovatno odslikavaju snažan grčko-rimski uticaj u severozapadnoj Indiji, izvorištu mahajane, kao npr. pojam savršene Mudrosti (Prađna-paramita)[4].
Mahajana budizam je postao prilično pomešan sa lokalnim verovanjima, pogotovo kineski budizam, u kojem postoji mnoštvo lokalnih Buda pa i bogova kojima je dodeljeno to zvanje.
Neki sledbenici teravade tvrde da je mahajana izvitopereno Budino učenje. Mahajanisti, međutim, ukazuju na to da je Gotama Buda prihvatao promenu kao jednu od temeljnih istina, i da njihova interpretacija budizma nije ništa veća deformacija darme nego što je hrast deformacija žira.[5]
- Iveković, Rada (1977). Rana budistička misao. Sarajevo: IP Veselin Masleša.
- Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8.
- Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Rada Iveković, Rana budistička misao, Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. pp. 131-152.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Elijade 1996: str. 40–59
- ↑ 3,0 3,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije. Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. str. 80-84
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ „yu-budizam.com - This website is for sale! - yu-budizam Resources and Information”. Arhivirano iz originala na datum 12. 05. 2008. Pristupljeno 30. 04. 2008.
