Bodhisattva
Bodhisatva (sanskrit: बोधिसत्त्व bodhisattva) ili bodhisata (pali: बोधिसत्त bodhisatta), doslovno budno (bodhi) biće (sattva), u budizmu označava biće koje stremi probuđenju, koje je pred buđenjem.[1]
Izraz bodisatva u raznim školama budizma ima različita značenja. U mahajani se u velikoj meri učvrstio ideal bodisatve, u smislu cilja budističkog života, nasuprot hinajanskom idealu arahanta.[1] U mahajani, ovaj termin označava probuđenog pojedinca koji se svesno uzdržava od ulaska u nirvanu da bi spasao druge. U mahajani trijumfuje ljubav u liku Bodisatve, koji je sav od samoodricanja i žrtvovanja.[2]
Izraz se takođe koristi za budućeg budu. U Pali kanonu, njime se često opisuje Sidarta Gautama pre nego što je postao Buda, počev od njegovih prvih težnji ka budinstvu pa sve do potpunog probuđenja. Budisti jugoistočne Azije su takođe imali običaj da smatraju svoje kraljeve bodhisatama[3].
U pali kanonu, Sidata Gotama, u vremenu između rođenja i probuđenja, je opisivan kao bodisata, biće koje stremi probuđenju, kako i sam sebe označava u govorima.[4] Naziv bodisata takođe odnosi na samog Budu u nekoj od njegovih ranijih egzistencija.[1] Prema kanonu, bodisata je, pre nego što se rodio na zemlji u svom poslednjem postojanju kao Buda, obitavao u području blaženstva, raju Tusita, pre nego što je rešio da siđe u matericu svoje majke.[5]Smatra se da je njegovo postojanje u vidu bodisate počelo kada je zvanično doneo odluku da postane Buda, za dobrobit svih bića.
Nasuprot fantastičnom prikazu, u Pali kanonu nalazimo i mnogo realističnije opise Bodisate i njegove duhovne borbe da stigne do probuđenja. Tu ga vidimo kao običnog čoveka, koji mora da prođe dugu i napornu borbu sa sopstvenim sumnjama i nedoumicama, čije putovanje uključuje ćorsokake i stranputice, napredovanje uz pokušaje i pogreške. To predstavlja neku vrstu paradigme, modela univerzalnog traganja za slobodom, koje svaki drugi tragač za istinom mora da sledi, s istim nizom prepreka i sličnim borbama.[6]
Živa bića su bezbrojna - zaklinjem se da ću ih sve spasiti. Strasti su neugasive - zaklinjem se da ću ih sve ugasiti.[1]
– Zavet bodisatve
U mahajani, bodisatva je neka vrsta milosrdnog sveca koji se svojevoljno zaustavlja pred postignućem konačnog oslobođenja, da bi se posvetio drugima i poveo ih sa sobom. Prema mahajanistima, bodhisata teži prosvetljenju svih bića, bez razlikovanja sopstva od „ne-sopstva“, dok arahant teži jedino samoprosvetljenju.
Zarad svekolike zasluge koju ću zadobiti čineći tako, zarad nje neka uzmognem da ublažim bol svih stvorenja.
Neka budem melem i vidar i dvorilja bolnima sve dok se ne izleče.
Neka uzmognem da odagnam patnje od gladi i žeđi izobiljem jela i pića, i neka se u središnjim kosmičkim dobima, u kojima glad caruje, i sam pretvorim u jelo i u piće.
Za sve siromašne neka postanem neiscrpno blago i pružim im pomoć svake vrste.
Moj sopstveni život, moje blago, moja zasluga prošla, sadašnja i buduća, evo ih, potpuno ih ravnodušno prinosim na žrtvu, samo neka posluže svim stvorenjima.[2]
Mahajana uči da je sve varljiva predstava, da su dar, daroprimci i sam darodavac tek prividi, koji iščezavaju sa spoznajom istine. Ali svetlost saznanja se rađa samo iz žrtve. Ova žrtva je apsolutana, u smislu da nije dovoljno žrtvovali vlastita dobra ni vlastiti život, već i plodove te žrtve.[2] Bodisatva se odriče karmičkog rezultata dobrih dela i zavetuje da će na sebe uzeti grehove drugih. Ova najviša žrtva naziva se parinamana, prenošenje karme. Zahvaljujući potpunom preobraćanju sebe u druge, Bodisatva prima na sebe "bol, pa čak i greh drugih, dok vlastite zasluge i radosti prenosi na njih.[2]
.jpg)
Neko postaje bodisatvom zavetujući se da radi na prosvetljenju svih živih bića.[7]
Takva osoba zatim napreduje kroz šest stupnjeva, poznatih kao savršenstva, posle kojih je u poziciji da razume značenje šunjate i pravu prirodu stvarnosti (sedmi stupanj).[7] Kada se jednom nađe na ovoj tački, bodisatva ne može pasti na prethodne stupnjeve i nastavlja da napreduje dalje kroz ostala savršenstva, sve do stanja potpune probudenosti, što je korak iza desetog stupnja.[7]
Lotos sutra je važan mahajanski tekst koji izlaže put bodisatve.
Prema Lankavatara sutri, značajnom delu škole jogačare, bodhisatu karakterišu devet težnji[3]:
- da se oslobodi svih izopačenih shvatanja postojanja;
- da se na oslobodi okova ustaljenih shvatanja;
- da prodre u nerealnost takozvanog spoljašnjeg sveta;
- da dosegne nivo na kojem se samsara i nirvana shvataju kao dva aspekta iste stvarnosti;
- da gaji saosećajnost i vičnost metodama;
- da dela bez napora;
- da neguje kontemplaciju (samadhi) čijim posredstvom spoznaje sebe iznad svih oblika postojanja;
- da poseduje savršenu mudrost (prađna) i,
- da manifestuje Budino telo.
Kada sve ovo postigne, bodhisata postaje Buda. Ova staza je, prema mahajani, otvorena svima. Oni koji su dostigli pretposlednji stupanj egzistencije u raju Tusita, smatraju se rajskim bićima, koje obični smrtnici mogu da prizovu u pomoć, s uverenjem da ih saosećajni bodhisata neće izneveriti. Tako se posmatraju glavne bodhisate, kao što su Avalokitešvara, Manđusri i Maitreja.[3]
- Iveković, Rada (1977). Rana budistička misao. Sarajevo: IP Veselin Masleša.
- Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 86-83053-14-8.
- Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
- Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Rada Iveković, Rana budistička misao ), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. pp. 131-152
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije ), NOLIT, Beograd. 1982. pp. 378-392
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ Kovačević 2014: str. 48
- ↑ Kovačević 2014: str. 56
- ↑ Kovačević 2014: str. 50
- ↑ 7,0 7,1 7,2 Kembridžova ilustrovana istorija religije ), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. pp. 80-84.
