Bitka za Krupanj 1941.
Bitka za Krupanj je bila ustanička borba za oslobođenje Krupnja od Nemaca tokom ustanka u Srbiji 1941. godine.
Bitka za Krupanj, otpočela je 1. septembra 1941. godine, trajala je dva dana i dve noći. Nemački bombarderi pomagali su odbranu garnizona u Krupnju, ali ni to nije pomoglo fašističkim osvajačima.
Posle trodnevnih borbi Krupanj su 3. septembra 1941. oslobodili delovi Valjevskog partizanskog odreda i četnički odredi popa Vlada Zečevića i poručnika Ratka Martinovića, koji su kasnije pristupili NOP-u.[1]
Zarobljenih Nemaca bilo je oko 40, a zaplenjen je i veći ratni materijal.
Teško je opisati sa kakvim oduševljenjem nas je narod primao. Svako je hteo da mu budemo gosti u kući, da svratimo da nas počasti. Iako su u Krupnju bile snage nemačkog Vermahta, odnosno fašističke Nemačke, svi su pitali: kada ćemo na "Švabe". Obračun s tim "Švabama" kao da nije bio okončan završetkom prvog svetskog rata. Žene su tih dana pekle hlebove i pite, a klali su se i jaganjci i prasići, da vojska ne bude gladna i da bi se mogla dobro boriti.[2]
30. avgusta 1941. godine kod Mačkovog kamena održan je sastanak između rukovodstva Valjevskog partizanskog odreda koje je vodio Miloš Minić i četničkih vođa popa Vlade Zečevića i Ratka Martinovića. Susret je bio srdačan, a razgovor je tekao neusiljeno i bez dnevnog reda.[2] Tada su se načelno dogovorili o napadu na Krupanj.
Osnovni zaključci njihovog dogovora su bili:
- zajednička borba protiv okupatora i njegovih slugu;
- prikupljanje ljudstva i oružja za što skoriji napad na krupanjski garnizon;
- u pogledu prijema dobrovoljaca i novih boraca dozvoljava se slobodno opredeljivanje za partizane ili za vojne četnike;
- ako se u Beogradu umesto Komesarske uprave obrazuje nekakva vlada, smatrati je za izdajničku jer služi okupatoru;
- odbačen je i osuđen stav pukovnika Dragoljuba Mihailovića da za napad na okupatora još nije vreme;
- dogovoreno je da će zajedničkim napadom na Krupanj rukovoditi štab Valjevskog partizanskog odreda, s tim što će svako neposredno komandovati svojim četama.[2]
Raspored i zadatke jedinica trebalo je da dogovorno reše komandanti.
Prema nemačkim podacima, Krupanj su branile 10. i 11. četa 724. puka 704. pešadijske divizije i jedan vod minobacača. Odbranu je pomagala avijacija sa tri aviona tipa "brege", uglavnom za izviđanje; zatim tri bombardera JU 52 i 12 jurišnih aviona "štuka" JU 57.[2]
Ustanici su sastavili ultimatum, kojim su Nemce obavestili da su potpuno opkoljeni i da će, u slučaju otpora, svi do poslednjeg biti poubijani. Tražili su njihovu predaju. Ako polože oružje, životi će im biti pošteđeni i s njima će se postupati po međunarodnom ratnom pravu. Nemački komandant posade primio je taj ultimatum u 21,00 čas, nakon čega je pitao svoju višu komandu šta da radi. U 22,30 i ponovo u 23,45 nemačkoj posadi u Krupnju naređeno je od više komande: "Kapitulacija isključena".[2]
Omladinac Slavko Orlović je obavestio ustanike da je kod sreskog načelstva u Krupnju zakopao jedan mali top sa dosta granata. Ujedno je javio da su se Nemci povukli u bolnicu i da je grad napušten. Komandanti su odmah poslali Orlovića, sa još četiri borca, da iskopaju top i granate. Oko 3 časa ujutro na četnički položaj je stigao mali top. Prvo su gađali nemački mitraljez koji je tukao sa krova bolnice. Nemci su u ratnom dnevniku zabeležili:
06,55 časova. U ovom trenutku na bolnicu je otvorena vatra iz teških bacača ili topova. Kod 10. čete novi ranjenici. Pomoć preko potrebna. Pojačanje hitno.[2]
U napadu na Krupanj su učestvovali i Pećančevi četnici koji su odmah napustili svoje položaje i započeli bežaniju, čim su Nemci pripucali.[2]
Iz Valjeva su Nemci pokušali prodor ka Krupnju snagama jačine bataljona pešadije i dva voda tenkova, da bi deblokirali opkoljene čete u Krupnju. Partizani su postavili zasedu kod Mojkovića i Komirića koja je nekoliko dana vodila borbu s Nemcima i sprečila ih da stignu do Krupnja i deblokiraju nemačku posadu. Borbu partizana sa kolonom od 12 kamiona punih Nemaca pomagali su i seljaci, pa su čak i kamenjem tukli Nemce.[2]
Partizani su sledeće noći poslali bombaške grupe koje su pod zaštitom vatre ubacivali eksploziv u bolnicu. Akciju bombaša je vodio Žikica Jovanović, koji je to naučio u ratu u Španiji. Svi bombaši su bili omladinci koji su se dobrovoljno javili za ovaj težak i opasan zadatak.[2]
Nastaje noć paklene vatre. Prasak bombi je strahovit. To su bombe koje su drugovi partizani sami napravili od dinamita. Njihova eksplozija je daleko jača od nemačkih pa čak i od kragujevčanki. Porazno deluje na Nemce, koje smo našim topom sterali sa krova i spratova u podrum, a sad se bombaši partizani privukli pod prozore i ubacuju bombe u podrum. Strahote tih bombi — pričali su nam docnije zarobljeni Nemci.[3]
– Pop Vlado Zečević
Posle žestoke borbe od koje je odzvanjala cela krupanjska dolina, usledila je tišina. U bolnici se čula glasna prepirka, zatim jedan pucanj kao iz revolvera. Onda je na krovu bolnice počela da izranja bela zastava. Ustanici su se grlili od radosti i uzbuđenja. Mnogi od njih nisu verovali da vide kako Nemci ističu belu zastavu, prvu koju su istakli otkako su počeli da porobljavaju druge narode i zemlje.[2]
Do predaje ipak nije došlo. U međuvremenu, radiogramom su dobili naređenje da izdrže do jutra, kada će im doći u pomoć bombarderi.
Prema izveštaju nemačkog kapetana Sajferta, situacija je u Krupnju bila neizdrživa, naročito u bolnici gde je bila 10. četa 724. puka, usled nestašice vode i hrane.[4]
U toku opsade je održan sastanak ustaničkih vođa, na kojem je četnički vođa Ratko Martinović predložio da se borci četničkih četa rasture po partizanskim jedinicama koje su imale znatno bolji moral, i da se tako stvori jedinstven odred. Ovo je izazvalo veliku raspravu ali je na kraju prihvaćeno:
Istodobno, vodili su se pregovori između predstavnika vojno-četničkih četa i predstavnika partizanskog Valjevskog odreda. Predstavnici četnika izjavili su da su vrlo zadovoljni borbenošću, hrabrošću i ponašanjem u borbi i van ove sa svima našim ljudima. Poručnik Martinović priznao je da moral ljudstva koje on vodi (četnici) nije na dostojnoj visini; da su mnogi bežali iz borbe, da nisu disciplinovani i tražio je da se svi njihovi ljudi iz vojnog četničkog odreda, prilikom stapanja sa partizanima, rasture tako da budu izmešani između partizana radi moralnog uzdizanja i političkog izgrađivanja i držanja istih u čvrstoj ruci partizana. Posle duže diskusije postignuta je puna saglasnost o stapanju ova dva odreda i o produženju zajedničkih akcija pod rukovodstvom jedinstvenog štaba. Zadržano je isto rukovodstvo, prošireno sa još dva rukovodioca. Za načelnika štaba odreda došao je poručnik Martinović, za zamenika političkog komesara ovog štaba došao je sveštenik Vlada Zečević, kao predstavnici vojno-četničkih četa.[2]
– Dragojlo Dudić u svom Dnevniku
Tako je još u toku borbi za Krupanj učinjeno sve što je bilo potrebno za jedinstvo ustanka.
Ujutru su doleteli nemački avioni koji bombardovali i mitraljirali položaje ustanika. Opkoljeni Nemce su se počeli izvlačiti iz bolnice. Nemačka avijacija je šest-sedam sati neprekidno pomagala odbranu, i potom, proboj Nemaca i njihovo prikupljanje kod fabrike antimona. Ustanici su svaki njihov pokret pratili vatrom.
Pri četvrtom napadu "štuka" u 18,30 časova krenule su u povlačenje obe nemačke čete, pod jakom vatrom. Sa prvim sumrakom "štuke" su otišle. Tada je izvršen juriš za Nemcima koji su odstupali od fabrike. U polju između fabrike antimona i Marića stene već u prvi mrak prikupljeno je puno zarobljenih Nemaca i cela njihova komora.[2]
Gonjenje Nemaca je predvodio Žikica Jovanović Španac. Na petom kilometru od Krupnja Nemci su naišli na porušen most i zasedu. Samo njihovi raspršeni delovi su uspeli da se probiju.
Obe opkoljene čete u rudniku antimona kod Krupnja bile su uništene od bandita. Gubitak od 9 mrtvih, 30 ranjenih i 175 nestalih ožaljen je sa naše strane.[2]
– Nemački izveštaj Vrhovnoj komandi o borbama u Krupnju
Prema nemačkim podacima, njihovi gubici su bili: 9 mrtvih, 30 ranjenih i 175 nestalih. Gubici ustanika su bili: 6 mrtvih i 12 ranjenih. Poginula su i četiri civila. Ustanici su zaplenili 2 teška i 6 lakih minobacača, 22 mitraljeza "šarca", više od 70 pušaka, 300.000 metaka, 12 strojnica, 10 pištolja, 18 motornih vozila i 20 zaprežnih kola; zatim 2 radio-stanice, jednu hiruršku bolnicu, 2 magacina puna hrane i opreme, duvana i oko pola miliona maraka.[2]
Nakon oslobođenja Krupnja, izdat je zajednički proglas partizana i četnika:
Zajednička borba i bratsko jedinstvo partizanskih i vojno-četničkih četa, stvorenih u paklenoj vatri, cementiranih životima i krvlju najboljih boraca, doveli su posle svršetka bitke do sjedinjavanja partizanskih i vojno-četničkih četa u jedinstveni narodnooslobodilački vojni odred sa jedinstvenim štabom. Ovo je jedinstvo garancija za sigurnu pobedu nad fašističkim okupatorom.[2]
– Zajednički štab Valjevskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda i Vojno-četničkog odreda poručnika Martinovića i sveštenika Zečevića
Nakon oslobođenja je dogovoreno stvaranje narodne vlasti, jer je bilo puno poslova koje je trebalo obaviti. Trebalo je na narodnim zborovima izabrati najpoštenije ljude, i to one koji podržavaju borbu i koji će se starati da narod potpomaže vojsku.
Posle izbijanja na drum Loznica — Valjevo i u rejon sela Draginca Nemci su u dva maha pokušali prodor prema Krupnju.
U prvom pokušaju učestvovali su: 3. bataljon 698. puka, jedna četa 342. pionirskog bataljona, 3. divizion 342. artiljerijskog puka, 3. četa 202. tenkovskog puka, jedan oklopni lovački vod i jedan bataljon 699. puka. Dakle, svega dva pešadijska bataljona ojačana artiljerijom, tenkovima i inženjerijom. Grupom je rukovodio jedan operativni štab. Ovu formaciju Nemci su nazvali "Grupa Krupanj". U zapovesti za napad na Krupanj pripadnicima Vermahta se naređuju ratni zločini:
U Krupnju je pre nekoliko nedelja izvršen prepad na nemačke trupe od strane daleko nadmoćnijih ustanika. Divizija je dobila naređenje da sa svom strogošću osveti ovaj prepad ... Nikakva terenska prepreka i nikakav otpor neprijatelja ne sme nikako zadržati trupu. Prepreke se moraju odmah obići, usled čega će se neprijatelj sam povući, ukoliko je prisutan. Sve vojnike i civilna lica koja se uz put sretnu, treba streljati... Krupanj opkoliti, sve muškarce koji se tamo nađu streljati, a samo mesto spaliti. Tamošnje nemačke zarobljenike osloboditi.[5]
– Nemačka zapovest za napad na Krupanj oktobra 1941.
Ujutro 14. oktobra 1941. godine, posle jake artiljerijske vatre, nemačka "Grupa Krupanj" je prešla u napad. Podelili su se u dve kolone. Jedna je napadala na položaje koje su držali Mačvani i čete Rajka Markovića, a druga kolona je krenula na istok prema Zavlaci. Položaje prema Zavlaci držali su delovi Valjevskog odreda: četa Dobrosava Trndže i 11. četa, obe su pripadale Rađevskom bataljonu. Sem njih je bio i Bombaški vod kod samog mosta na Jadru. Na pravcu prema Zavlaci trebalo je da položaje drže i čete kapetana Račića. Njegovi četnici su bili raspoređeni u rezervi, ali su pri prvoj artiljerijskoj vatri pobegli.[5]
Borbe su vođene celog tog dana i Nemci nisu postigli nikakav uspeh. Bili su pred mrak prinuđeni da obustave nastupanje. Komandant "Grupe Krupanj" u 17 časova je obavestio svoju diviziju:
Brojno jači protivnik opkolio me sa svih strana; ja sam sa svoja dva bataljona suviše slab i ne mogu odgovarati za održanje preko noći dostignutih položaja. Povlačim se u rejon Draginca, vodeći borbu na sve strane.[5]
– Izveštaj komandanta "Grupe Krupanj" od 14. oktobra 1941.
Tako je bilo i sledećih dana. Nemci su često morali svoje ranjenike i mrtve izvlačiti pod zaštitom tenkova. Partizan iz 11. rađevske čete, Srećković, opevao je ove borbe u pesmi "Boj na Zavlaci", u kojoj je opisao junaštvo partizana.[5]
U vreme drugog nemačkog kontraudara, četničko-partizanski sukob među ustanicima je već uzeo maha. Ustanici su borili ne samo sa Nemcima, nego i sa stanjem u četama koje su se osipale. Onda je došao drugi pokušaj prodora Nemaca u Krupanj. 19. oktobra uveče cela 342. nemačka divizija posela je polazne položaje, da bi ujutro, 20. oktobra, prešla u napad.
Direktan napad su izvršili 699. i 698. puk, ojačani tenkovima, artiljerijom i inženjerijskim jedinicama, dok su ostale snage vršile bočna obezbeđenja i demonstracije na drugim pravcima. Na pravcu Draginac—Dvorska, da bi brže prodrli, Nemci su se poslužili zločinačkim sredstvima. Na pravcu od Draginca preko Dvorske, ispred streljačkog stroja svoje napadne kolone terali su žene, decu i starce, koje su pokupili po selima.[5]
Pred nadmoćnijim nemačkim snagama ustaničke jedinice su se u borbi povlačile. Prema Stolicama su odstupale čete: Vuka Cvijanovića, Lale Stankovića, Dimitrija Bajalice i Rajka Markovića. Ostale jedinice su odstupale istočno od Krupnja.
Krupanj je do temelja spaljen, sem jedne kuće koja je pripadala apotekaru koji je bio Nemac.[5]
- ↑ Zbornik NOR-a, tom II, kni. 1. str. 74 i 75
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 https://www.znaci.org/00001/9_5.htm
- ↑ Pričanja popa Vlade Zečevića o ustanku u Srbiji
- ↑ Arh. Washing., snimak 315, rol. 2237, Izveštaj kapetana Sajferta, komandira 11. čete 724. puka 704. pešadijske divizije.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 https://www.znaci.org/00001/9_6.htm
