Пређи на садржај

Вапити

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Вапити (вишезначна одредница).

Вапит
Временски распон: рани плеистоцен – садашњост (2,5–0 Ma)
↓
Photograph of a bull (male) elk
Бик (мужјак) у Алберти, Канада
Photograph of a female elk (cow) and her calf
Крава (женка) са телетом у Вајомингу, САД
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Породица: Cervidae
Потпородица: Cervinae
Род: Cervus
Врста:
C. canadensis
Биномно име
Cervus canadensis
(Erxleben, 1777)[2]
Подврсте
Бивши (бледо зелено) и садашњи (тамно зелени) природни опсези Cervus canadensis
Синоними

Разне Cervus elaphus подврсте

Вапити (лат. Cervus canadensis) је врста преживара из породице јелена. Сродан је обичном јелену, од којег је већи, а због сличности се мислило да је његова подврста. Генетичким истраживањем[3] је утврђено да је то посебна врста. Највећа је врста јелена после лоса. Живи у шумама Северне Америке и источне Азије, а успешно је насељен у Аргентину и на Нови Зеланд.

Именовање и етимологија

[уреди | уреди извор]

До 17. века Alces alces (у Европи зван „лос”) одавно је истребљен са Британских острва, а значење речи „elk” за говорнике енглеског језика постало је прилично неодређено, добивши значење слично „великом јелену” .[4] Људи са енглеског говорног подручја који су стигли у Северну Америку током европске колонизације Америке нису познавали Alces alces са било које стране Атлантског океана, али су били упознати са мањим црвеним јеленом (Cervus elaphus) на Британским острвима, те су сматрали да је већи северноамерички C. canadensis подсећа на још већег Alces alces, и стога су га назвали „лос”.

Назив вапити потиче од речи шонске и криске речи waapiti, што значи „бела задњица”.[5] У Монголији постоји подврста вапита која се назива алтајски вапити (Cervus canadensis sibiricus), позната и као алтајски марал.[6] Азијска подврста се понекад назива марал, али ово име се првенствено односи на каспијског јелена (Cervus elaphus maral), подврсту обичног јелена.

Према Оксфордском енглеском речнику, етимологија речи „elk“ је „опскурне историје“.[7] У класичној антици европски Alces alces је био познат као стгрч. ἄλκη и лат. alces, што су речи вероватно позајмљене из германског језика или неког другог језика северне Европе.[7] До 8. века, током раног средњег века, мус је био познат као староенглески elch, elh, eolh, што је изведено из прагерманског: *elho-, *elhon- и вероватно је повезана са стнорд. elgr.[7] Касније је врста постала позната у средњенглеском као elk, elcke, или elke, појављујући се у латинизираном облику alke, при чему је alce правопис позајмљен директно из лат. alces.[7][8] Имајући у виду да elk „није нормални фонетски представник” староенглеског elch, Оксфордски енглески речник изводи elk из средњевисоконемачког elch, што је проистекло из старовисоконемачког: elaho.[7][4]

Амерички Cervus canadensis био је препознат као рођак јелена (Cervus elaphus) из Европе, и стога је Cervus canadensis означен као „црвени јелен”.[9] Ричард Хаклуит је у свом Дискурсу о западној садњи из 1584. године поменуо изобилно присутног јелена на континенту (рани модерни енг. greate store of ... redd dere).[9] Слично томе, Џон Смитов рад из 1616. године Опис Нове Енглеске спомиње јелене.[9] Сер Вилијам Талботов, енглески превод латинских Открића Џона Ледерера из 1672. године, такође је назвао врсту „црвени јелен”, али је у заградама напоменуо да су их „због њихове необичне величине неупућени људи неправилно назвали лосовима”.[9] Томас Џеферсонове Белешке о држави Вирџинија из 1785. и Дејвид Бејли Ворденов рад Статистички, политички и историјски извештај Сједињених Држава из 1816. користиле израз „црвени јелен“ за означавање Cervus canadensis.[9]

Таксономија

[уреди | уреди извор]
Photograph of elk crossing a rock face
Лосови прелазе стеновиту површину код Мамутских топлих извора, Национални парк Јелоустоун
Photograph of a bull elk in grassland
Бик лоца у касну јесен, Национални парк Банф, Канада
Photograph of two bull elk sparring
Бикови спариншког лоса у Националном парку Банф, Канада

Припадници рода Cervus (и стога рани рођаци или могући преци лосова) први пут се појављују у фосилном запису пре 25 милиона година, током олигоцена у Евроазији, али се у северноамеричким фосилним записима појављују тек у раном миоцену.[10] Изумрли ирски лос (Megaloceros) није био члан рода Cervus, већ највећи члан шире породице јелена (Cervidae) познат из фосилних записа.[11]

До недавно су се јелен и лос сматрали једном врстом, Cervus elaphus,[6][12] са преко десетак подврста. Међутим, митохондријске ДНК студије спроведене 2004. године на стотинама узорака подврста јелена, лосова и других врста јеленске породице Cervus снажно указују на то да би лосови или вапити требало да буду засебна врста, наиме Cervus canadensis.[3] ДНК докази потврђују да су лосови у ближем сродству са Торолдовим јеленом, те чак и са сика јеленом, него са јеленом.[3]

Лосови и јелени производе плодно потомство у заточеништву, а те две врсте су се слободно укрштале у новозеландском Националном парку Фјордланд. Укрштене животиње довеле су до нестанка готово свих чистокрвних лосова са тог подручја.[13] Кључне морфолошке одлике по којима се реазликују C. canadensis од C. elaphus су његове шире стражње мрље и рогови блеђих нијанси.[14]

Подврсте

[уреди | уреди извор]

Описане су бројне подврсте лосова, од којих шест из Северне Америке и четири из Азије, мада их неки таксономисти сматрају различитим екотиповима или пасминама исте врсте (прилагођени локалном окружењу кроз мање промене у изгледу и понашању). Популације се разликују по облику и величини рогова, величини тела, боји и понашању при парењу. ДНК истраживања евроазијске подврсте откриле су да се фенотипске варијације у развоју рогова, грива и мрља темеље на „климатским факторима животног стила”.[15] Од шест подврста лосова за које се зна да су у историјско доба настањивали Северну Америку, преостале су четири, укључујући Рузвелтову (C. canadensis roosevelti), тулску (C. canadensis nannodes), манитобанску (C. canadensis manitobensis) и лосове Стеновитих планина (C. canadensis nelsoni).[16] Подврсте источни лос (C. canadensis canadensis) и меријамски лос (C. canadensis merriami) изумрле су пре најмање једног века.[17][18]

Четири подврсте описане у Азији укључују алтајске вапите (C. canadensis sibiricus) и тјеншанске вапите (C. canadensis songaricus). Две различите подврсте које се налазе у Кини, Монголији, Корејском полуострву[19] и Сибиру су манџурски вапити (C. canadensis xanthopygus) и алашански вапити (C. canadensis alashanicus). Манџурски вапити су тамнији и црвеније боје од осталих популација. Алашански вапити у северној централној Кини су најмања од свих подврста, има најсветлију боју и најмање је проучавана.[13]

Недавне ДНК студије указују на то да не постоје више од три или четири подврсте лосова. Сматра се да сви амерички облици, осим вероватно тулског и рузвелтовог лоса, припадају једној подврсти (Cervus canadensis canadensis). Чак су и сибирски лосови (Cervus canadensis sibiricus) мање-више идентични америчким облицима и стога могу припадати овој подврсти. Међутим, манџуријски вапити (Cervus canadensis xanthopygus) јасно се разликују од сибирских облика, али се не разликују од алашанских вапити. Кинеске форме сичуански јелен, кансуански црвени јелен и тибетански црвени јелен такође припадају вапитима и не могу се разликовати једни од других помоћу митохондријске ДНК студија.[3] Ове кинеске подврсте се понекад третирају као посебна врста, наиме средњоазијски јелен (Cervus wallichi), који такође укључује кашмирског јелена.[20]

  • Илустрација источног лоса
    Илустрација источног лоса
  • Илустрација Altai wapiti
    Илустрација Altai wapiti
  • Илустрација манџуријског вапита
    Илустрација манџуријског вапита
  • Илустрација кашмирског јелена
    Илустрација кашмирског јелена

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Brook, S.M.; Pluháček, J.; Lorenzini, R.; Lovari, S.; Masseti, M.; Pereladova, O.; Mattioli, S. (2018). „Cervus canadensis”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2018: e.T55997823A142396828. Приступљено 9. 9. 2020. 
  2. ^ Erxleben, J.C.P. (1777) Anfangsgründe der Naturlehre and Systema regni animalis. Göttingen.
  3. ^ а б в г Ludt, Christian J.; Schroeder, Wolf; Rottmann, Oswald; Ralph, Kuehn. „Mitochondrial DNA phylogeography of red deer (Cervus elaphus)”. Molecular Phylogenetics and Evolution 31 (2004) 1064–1083. Elsevier. 
  4. ^ а б Mallory, J. P.; Adams, D. Q. (2006). The Oxford introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World. Oxford University Press. стр. 133–134. 
  5. ^ „Wapiti”. The Canadian Encyclopedia. Historica Canada. Архивирано из оригинала 30. 06. 2017. г. Приступљено 23. 12. 2016. 
  6. ^ а б Grubb, P. (2005). „Order Artiodactyla”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 662—663. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  7. ^ а б в г д „elk, n. 1”. Oxford English Dictionary (2nd изд.). 1989 [1891]. Архивирано из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 15. 1. 2021. 
  8. ^ „alce, n.”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). 2012. Архивирано из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 15. 1. 2021. 
  9. ^ а б в г д „red deer, n. 2”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). 2009. 
  10. ^ Verts, B. J.; Carraway, Leslie N. (август 1998). Land Mammals of Oregon. University of California Press. стр. 464. ISBN 978-0-520-21199-5. Архивирано из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 11. 5. 2020. 
  11. ^ „The Case of the Irish Elk”. University of California Press, Berkeley. Архивирано из оригинала 11. 11. 2005. г. Приступљено 3. 12. 2010. 
  12. ^ Lovari, S.; Herrero. J., Conroy; J., Maran; T., Giannatos; G., Stubbe; M., Aulagnier; S., Jdeidi; T., Masseti; M. Nader, I.; de Smet, K.; et al. (2008). „Cervus elaphus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2008. Приступљено 7. 12. 2010. 
  13. ^ а б Geist, Valerius (1998). Deer of the World: Their Evolution, Behavior, and Ecology. Mechanicsburg, PA: Stackpole Books. стр. 211—219. ISBN 978-0-8117-0496-0. OCLC 37713037. Архивирано из оригинала 20. 7. 2020. г. Приступљено 7. 1. 2019. 
  14. ^ Groves, Colin (2006). „The genus Cervus in eastern Eurasia” (PDF). European Journal of Wildlife Research. 52: 14—22. S2CID 33193408. doi:10.1007/s10344-005-0011-5. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 6. 2014. г. Приступљено 2. 8. 2014. 
  15. ^ Groves, Colin (2005). „The genus Cervus in eastern Eurasia”. European Journal of Wildlife Research. 52: 14—22. S2CID 33193408. doi:10.1007/s10344-005-0011-5. 
  16. ^ „American Elk (Cervus elaphus)” (PDF). Natural Resources Conservation Service. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 2020-12-02. 
  17. ^ Gerhart, Dorothy C. „Skull and Antlers of Extinct Eastern Elk Unearthed at Iroquois National Wildlife Refuge in Northwestern N.Y.”. U.S. Fish and Wildlife Service. Архивирано из оригинала 16. 7. 2017. г. Приступљено 2010-12-04. 
  18. ^ Allen, Craig. „Elk Reintroductions”. U.S. Geological Survey. Архивирано из оригинала 2006-09-27. г. Приступљено 2010-12-04. 
  19. ^ Incheon National University, 2019, 한반도 포유류(척삭동물문: 포유강)의 분류학적 정립과 한국 지형에 맞는 포유류 조사기법 연구 (Studies on the Taxonomic Review and Survey Techniques for Mammals in the Korean Peninsula), p.108
  20. ^ Mattioli (2011). Family Cervidae (Deer). (350-443). In: Wilson, D. E., Mittermeier, R. A., (Hrsg.). Handbook of the Mammals of the World. Volume 2: Hooved Mammals. Lynx Edicions, (2009) ISBN 978-84-96553-77-4

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Вапити на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Вапити.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вапити&oldid=27934435”