Seppuku
Sepuku (切腹) je vrsta ritualnog samoubistva, karakteristična za kulturu Japana. Sepuku je jedan od ključnih delova bušida, kodeksa japanskih ratnika samuraja. Samoubistvo su činile osobe koje su izgubile čast ili im je to naredio gospodar, te kao izraz protesta u slučajevima kada se vlastita moralna načela nisu slagala s gospodarovom naredbom.
U Evropi i Americi je raširen izraz harakiri (腹切り) (iz jap. hara = trbuh i kiru = seći), no on opisuje samo jedan deo rituala i njegovo korišćenje u Japanu može biti uvredljivo. Žene su počinjavale sepuku zabadanjem noža u srce.
Prvi zabilježeni slučajevi takvog samoubistva sežu u 11 vek, i prodor Budizma u Japanu, te prihvaćanja Bušida. Svi detalji i formalnosti oko izvršenja tog čina su usvojeni i propisani tokom 15. i 16. veka. i od tada se nisu menjali.
Valja napomenuti da su sepuku vršili pripadnici klase samuraja, te plemići, a u određenim, ipak retkim slučajevima, i njihove žene i deca. Premda su se žene najčešće ubijale zabijanjem bodeža ili dugačke igle za kosu u srce.
Postojali su mnogobrojni razlozi za sepuku, kao npr. kazna za razne zločine, za koje bi običan građanin bio smaknut, a pripadnicima navedenih klasa se ostavljala mogućnost da izvrše časno samoubistvo. Zatim, smrt gospodara - slučaj kod samuraja (mada niti on nije bio tako čest kako se to misli), zatim kao izraz neslaganja sa nekom gospodarevom odlukom, ili jednostavno kao prikaz vlastite rezignacije određenim situacijama, zatim, kako bi se izbeglo zarobljavanje (po bušidu najveća sramota koja može zadesiti samuraja je da padne u zarobljeništvo).
Sam ritual se odvijao u zoru, te bio prakticiran u vrtovima, budističkim hramovima ili sudnicama. Svako ko bi se krenuo ubiti mogao je izabrati pomagača - kaiškunina, ili profesionalca, kako se to onda zvalo specijalistu za ubijanje jednim potezom mača iaijutsuka ili nekog svog prijatelja, kojemu je tako iskazivao veliku čast, a ponekad se on i zvanično dodeljivao od strane suda.
U globalu, sepuku se i nije sastojao u doslovnom samoubistvu, već u zadavanju smrtonosnih rana, ubodom bodeža u levu donju stranu trbuha i paranjem u desnu stranu, nakon čega bi mu pomagač odsekao glavu. No. «po pravilima» glava je morala ostati visiti na jednom komadiću kože.
Nakon obreda, u kojem su nerijetko učestvovali i gledaoci, bodež, katana te drveni stolić bili bi uništeni jer su na sebi nosili pečat smrti.
Godine 1868. Sepuku je zabranjen u Japanu. Kad je car Hirohito, 10. avgusta 1945. objavio kapitulaciju u ratu protiv Sjedinjenih Američkih Država, poraz je značio izgubljenu čast i dosta Japanaca je vjerovalo da će car počiniti sepuku, što on nije učinio.
Posljednji počinilac ove krvave tradicije bio je japanski pisac Jukio Mišima. 1970. počinio je pred novinarima najavljeni sepuku, a asistirao mu je jedan prijatelj.
