Prijeđi na sadržaj

Bitka kod Kurska

Izvor: Wikipedija
Bitka kod Kurska
Segment Drugog svetskog rata

Tiger I tenkovi predvode napad u sjevernom sektoru
Datum 5. jul 1943 — 23. avgust 1943.
Lokacija Kursk, SSSR
Ishod Sovjetska pobeda
Sukobljene strane
Sovjetski Savez Nemačka
Komandanti i vođe
Georgij Žukov
Konstantin Rokosovski
Nikolaj Vatutin
Ivan Konjev 		Erih fon Manštajn
Ginter fon Kluge
Herman Hot
Valter Model
Snage
oko 1.300.000 preko 1.000.000
Žrtve i gubici
preko 800.000 poginulih ili ranjenih
1.000 do 1.200 aviona, 6.000 uništenih ili oštećenih tenkova 		preko pola miliona poginulih, ranjenih ili zarobljenih
oko 3.000 aviona, 1.000 tenkova

Bitka kod Kurska vođena je u Drugom svetskom ratu između sovjetskih i nemačkih snaga tokom leta 1943. godine (od 5. jula do 23. avgusta). To je najveća tenkovska bitka u istoriji ratovanja i jedna od najznačajnijih savezničkih pobeda tokom 1943. godine. Najžešće borbe vođene su oko sela Prohorovke.

Namera nemačkih kopnenih snaga, Vermahta, bila je razbijanje središnjeg dela istočnog fronta, a zatim s juga obuhvatiti Moskvu i naneti odlučujući udarac Crvenoj armiji. Nemačka ofanziva počela je 5. jula pod tajnim nazivom Citadela (nem. Zitadelle - tvrđava). U bici je sa nemačke strane angažovano 50 divizija (od kojih 34 pešadijske, 14 oklopnih i 2 motorizovane) - ukupne jačine oko 900.000 vojnika, 2.700 tenkova i samohodnih i jurišnih topova, 10.000 artiljerijskih i minobacačkih cevi, uz podršku oko 2.000 aviona, dok je sa sovjetske strane angažovano 12 armija (od kojih 2 oklopne).[1] Sovjeti su imali izvesnu brojčanu prednost u ljudstvu i naoružanju - 20.000 topova i minobacača, 920 raketnih bacača (kaćuša), 3.600 tenkova, uz podršku 2.400 aviona.

Uprkos većim gubicima ruske snage su izvele uspešan protivnapad i do 23. avgusta Nemci su poraženi. Iz stroja im je izbačeno do 500.000 vojnika od toga oko 60.000 poginulih i oko 150.000 ranjenih (tokom prve etape bitke odnosno nemačke ofanzive). Kasnije, tokom sovjetske protiv-ofanzive, taj broj se popeo na preko pola miliona poginulih, ranjenih i zarobljenih. Stvarni sovjetski gubici obelodanjeni su tek 1991. i iznosili su oko 800.000 poginulih, ranjenih i nestalih (tokom obe etape bitke).

Pobedom Crvene armije u ovoj bici, inicijativa na Istočnom frontu prešla je na sovjetsku stranu. Od tada pa sve do kraja rata nemačke jedinice su se nalaze u konstantnoj defanzivi.

Stanje na Istočnom frontu pre bitke

[uredi | uredi kod]

Vermaht je zapao 1943. u velike probleme. Glavni ciljevi Barbarose nisu ispunjeni ni 1941. ni 1942. godine, zbog poraza ispred Moskve i Staljingrada koji su urušili moral nemačke vojske ali i prouzrokovali žestoke gubitke u tehnici i naoružanju. Front se početkom jula 1943. godine stabilizovao na svim delovima i obe strane su zatišje iskoristile za popunjavanje gubitaka i koncentrisanje trupa. Od Barencovog mora do Ladoškog jezera bila je razvijena 7. samostalna armija i takozvani Karelski front sovjetske vojske. Njima su se suprotstavljale dve finske operativne grupe; „Maseljska“ i „Olonjecka“ kao i nemačka 20. alpska armija. Južnije, oko Lenjingrada dejstvovao je Lenjingradski, Volhovski i Severozapadni front sovjetske vojske sa zadatkom odbrane grada i proboja blokade Lenjingrada. Protiv njih su dejstvovale grupa armija „Sever“ i finska Operativna grupa „Karelska prevlaka“. Južnije, u središnjem delu Istočnog fronta su se nalazili Kalinjski, Zapadni i Brjanski front (frontovi koji su posle bitke za Moskvu bili popunjavani, reformirani i spajani). Njima se suprotstavljala moćna grupa armija „Centar“ koja je delom bila razvijena južnije protiv sovjetskog Centralnog, Voronješkog, Jugozapadnog, Stepskog i Južnog fronta. Međutim, tim sovjetskim frontovima se neposredno suprotstavljala i grupa armija „Jug“ pod komandom Erika fon Manštajna. Na Krimu se nalazila nemačka grupa armija „A“.

U 1943. godini su se desile velike promene između zaraćenih strane, uvedene su nove jedinice, novi modeli tenkova i aviona, ali se promenio i odnos snaga. Sovjetska avijacija je postepeno pojačavala svoje prisustvo, i prevlast u vazduhi koju je nemačka Luftvafe imala tokom 1941. i 1942. godine, je izgubljen. Sovjetska avijacija je postepeno izbacivala zastarelo naoružanje i borbenu tehniku, a ubacivala u manje okršaje nove prototipove aviona, kako bi ih istestirala.

Istovremeno, u severnoj Africi fašističke snage su pretrpele nekoliko teških poraza, a 13. maja nemački general-pukovnik Jirgen fon Arnim potpisao je kapitulaciju svih preostalih fašističkih snaga na tlu Severne Afrike, čime su stvoreni objektivni uslovi za otvaranje drugog fronta u Evropi.[2]

Mapa Kurske oblasti i nemačkog proboja

Planovi i snage Vermahta za novu ofanzivu

[uredi | uredi kod]

Da bi povratile urušeni moral, preokrenule situaciju na Istočnom frontu, i izvojevale pobedu, nemačke trupe su morale da ostvare veliku pobedu u ofanzivi. Međutim, još od 1942. godine nemačka vojska nije imala kapacitet da izvrši opštu ofanzivu na svim delovima fronta, te se stoga pristupilo izradi plana o ofanzivi na jednom delu fronta. Sovjetska vojska ne samo da je uspela da popuni velike gubitke u naoružanju koje je imala u prethodne dve godine, već se povećala, kako u kvantitetu, tako i u kvalitetu naoružanja. Zbog toga je bilo neophodno odabrati mesto ofanzive gde bi se postigli najveći uspesi koncentrisanjem najmoćnijih snaga.

Odabir je pao na okolinu grada Kursk iz više razloga. Najvažniji je bio taj da se oko tog grada stvorila izbočina kao rezultat sovjetskog protivnapada 1943. godine. Planirano je da se ta izbočina opkoli dejstvom po bokovima, zatim unište opkoljene snage, i nastavi napredovanje dublje u Rusiju. Za ostvarivanje ovog plana skoncentrisane su ogromne snage: 50 divizija, od kojih čak 16 tenkovskih i motorizovanih, dve tenkovske brigade, tri samostalna tenkovska bataljona i osam bataljona jurišnih topova. Sve ukupno ove jedinice, raspoređene u grupu armija „Centar“ i grupu armija „Jug“ su brojale oko 900.000 ljudi, 2.700 tenkova i 10.000 artiljerijskih i minobacačkih cevi, dok su ih iz vazduha podržavale 4. i 6. vazdušna flota sa oko 2.000 aviona. Grupa armija „Centar“ bi napadala sa severa u pravcu jugoistoka, a grupa armija "Jug" sa juga u pravcu severoistoka. Jedinice koje su trebale neposredno da krenu u ofanzivu, bile su sledeće:

Snage: 24 divizija sa približno 440.000 vojnika, 4.000 artiljerijskih i minobacačkih cevi i 1.500 tenkova, jurišnih i samohodnih topova.[3]

Snage: 26 divizija sa približno 460.000 vojnika, 6.000 artiljerijskih i minobacačkih cevi, 1.200 tenkova, jurišnih i samohodnih topova.[3]

    • 9. armija - general - Valter Model
      • 20. armijski korpus (četiri pešadijske divizije) - general Frajher fon Roman
        • 45. pešadiska divizija
        • 72. pešadijska divizija
        • 137. pešadijska divizija
        • 251. pešadijska divizija
      • 46. oklopni korpus (četiri pešadijske divizije) - general Hans Corn
        • 7. pešadijska divizija
        • 31. pešadijska divizija
        • 102. pešadijska divizija
        • 258. pešadijska divizija
        • "Mantojfel" borbena grupa
      • 41. oklopni korpus (jedna oklopna divizija i dve pešadijske divizije) - general Jozef Harpe
        • 18. oklopna divizija
        • 86. pešadijska divizija
        • 292. pešadijska divizija
      • 47. oklopni korpus (tri oklopne divizije i jedna pešadijska divizija) - general Joahim Lemensen
        • 2. oklopna divizija
        • 9. oklopna divizija
        • 20. oklopna divizija
        • 6. pešadijska divizija
      • 23. armijski korpus (tri pešadijske divizije) - general Johanes Frajsner
        • 78. jurišna divizija
        • 216. pešadijska divizija
        • 383. pešadijska divizija
      • Armijska rezerva
        • 4. oklopna divizija
        • 12. oklopna divizija
        • 10. oklopno-grenadirska divizija
        • 36. pešadijska divizija
    • 2. armija - general Valter Vajs
      • 7. armijski korpus (četiri pešadijske divizije) - general Ernst-Eberhard Hel
        • 26. pešadijske divizije
        • 68. pešadijska divizija
        • 75. pešadijska divizija
        • 88. pešadijska divizija

Osim njih sakupljeno je još oko 20 divizija koje su bile operativna rezerva i koje su trebale, ako je potrebno, da se pridruže ofanzivnim snagama.

Za ovu bitku nemačka vojska je dobila ne samo popunjavanje u oklopnim snagama već i nove modele. Prvi put na bojištu će se pojaviti Panter, Ferdinand, Hamel, ŠtuG sa antikumulativnim ekranima, Brumber i drugi. Sve ovo govori o značaju koji je komanda Vermahta pridavala ovoj operaciji. Poslate su i eskadrile novih aviona i novih tipova kao što je na primer Ju-87 G: „Štuka“ sa dva topa kalibra 37 mm, koji su korišćeni kao lovci tenkova.

Koliko je ova operacija bila važna govori i činjenica da je većina vozila koja je proizvođena, poslata na Kursku izbočinu. Svi najnoviji modeli tenkova i lovaca tenkova, samohodnih topova i raketnih bacača su, često i bez testiranja, slati u operativne jedinice pod najvećom tajnošću da bi se postigao efekat iznenađenja.

Planovi Stavke za odbranu

[uredi | uredi kod]
Nemačka vojska je prikupila oko 200 novih tenkova Pancer V

Stavka je još po stvaranju kurske izbočine imala u vidu da bi Vermaht mogao da ofanzivom odseče celu izbočinu i promeni strategijsku situaciju na celom frontu. Međutim još nekoliko opcija je bilo u igri: Lenjingrad, Moskva, Kavkaz. Sovjetski obaveštajac Nikolaj Kuznjecov je u jednoj operaciji sasvim razotkrio nemačke planove za ofanzivu.[4]

„Citadela“ prestaje da bude tajna

[uredi | uredi kod]

U centru grada Rovna, 31. maja 1943. godine, desio se neobičan i veoma koban događaj za nemačku vojsku: sovjetski obaveštajac Nikolaj Kuznjecov pod lažnim imenom oberlajtant Paul Zibert je od nemačkog rajhskomesara Eriha Koha uspeo da dozna mesto i cilj buduće operacije „Citadela“. Ovaj sovjetski obaveštajac je na prevaru hteo da likvidira Eriha Koha ali je isti počeo da odaje veoma važne i poverljive informacije misleći da se radi o njegovom zemljaku iz istočne Pruske. Ne samo da je doznao najvažnije stavke „Citadele“ već je saznao da će Nemci upotrebiti novo naoružanje i ratnu opremu. O svemu je još istog dana izvestio svoju komandu.[5]

Crvena armija se sprema za predstojeću ofanzivu Vermahta

[uredi | uredi kod]

Saznavši da se komanda Vermahta priprema za snažnu ofanzivu Staljin je sazvao sastanak komandanata frontova 2. juna 1943. godine na kojem su razrađeni planovi za odbranu. Postojalo je više ideja: da se odmah krene u napad dok Vermaht ne dobije punu snagu, da se skoncentrišu snage severnije i krene u opštu ofanzivu od Tule do Baltika, da se vrši samo odbrana i ne preduzimaju veće ofanzivne akcije, da se vrši odbrana dok se ne slome oštrice nemačkog napada i da se onda krene u ofanzivu. Preovladala je ova poslednja i pripreme su se ubrzale. Ka Kursku su krenule dugačke kompozicije sa naoružanjem, trupama i ratnom opremom.

Severni deo kurske izbočine su branile trupe Centralnog fronta pod komandom Konstantina Rokosovskog. Na liniji dugoj 306 kilometara koncentrisano je preko 700.000 ljudi, 1.780 tenkova i 1.092 aviona. Po procenama Stavke ove trupe bi primile najteži udarac i zato je ovde izvršena i veoma velika koncentracija mina i minskih polja.

Južni deo izbočine su branile trupe Voronješkog fronta pod komandom Nikolaja Vatutina. Ovaj front je do početka nemačke ofanzive brojao 626.000 vojnika, 1.600 tenkova i 1.080 aviona. Trupe su skoncentrisane sa težištem na levo krilo fronta (Vatutin je smatrao da će tu doći najteži udarac jer bi proboj na tom sektoru dozvolio nemačkoj vojsci da raširi proboj i uhvati što više sovjetskih trupa u klopku).

Postojao je i takozvani Stepski vojni okrug. Iz naučenih iskustava bitke za Kijev, Minsk i oko Vjazme Stavka je izvela zaključak da se mora obezbediti pozadina odbrambenih linija (u slučaju da se Vermaht probije dublje). Liniju Tula – Jeljec – Stari Oskol – Rasošnoe je držalo 573.000 vojnika i 1.550 tenkova pod komandom Ivana Konjeva.

Pakao Citadele počinje

[uredi | uredi kod]

Moraju se razlikovati dva dela bitke kod Kurska: nemačka ofanziva i sovjetski protiv-napad.

Pre početka same bitke sovjetska vojska je izvela riskantnu ali veoma plodonosnu operaciju izviđanja i hvatanja zarobljenika. Zarobljeni nemački kaplar je rekao starijem vodniku Podgorbunskom koji je komandovao poduhvatom da će nemačka ofanziva početi za 2 do 3 dana. To se desilo u noći između 2. i 3. jula. Pošto se izviđanjem 5. jula saznao i tačan čas operacije sovjetska odbrana je stavljena u punu pripravnost i otpočele su pripreme za kontra-mere. Sovjetska avijacija je stavljena u punu pripravnost a neke eskadrile su i poletele. Poslednje rezerve su pristigle 2 sata pre početka nemačke ofanzive.

Ofanziva Vermahta - odbrana sovjetskih trupa

[uredi | uredi kod]

Planirano je da nemačka vojska krene u ofanzivu bez velike artiljerijske pripreme. Ona bi usledila po dubini sovjetskog fronta da bi se postiglo iznenađenje i sovjetska avijacija onemogućila da dejstvuje odmah po početku operacije. Međutim sovjetska avijacija je već bila u vazduhu i letela ka nemačkim aerodromima. Iako je bilo rano jutro sovjetski avioni su pronašli svoje mete i naneli gubitke Luftvafi na samim aerodromima. U isto vreme počela je i sovjetska kontrapriprema. Na deset minuta pre očekivanog nemačkog napada, na sektoru fronta južno od Orela, oko 500 topova, 460 minobacača i 100 „kaćuša“ izvelo je masivnu artiljerijsku pripremu koja je nanela nemačkoj vojsci gubitke u artiljeriji, lakim mehanizovanim jedinicama ali, po sećanjima maršala Žukova nije imala veći efekat na nemačke snage osim što je pomela sam početak nemačkog napada. Razlog je bio nekoordinisanje i pucanje „na slepo“.

U 5 sati i trideset minuta po lokalnom vremenu Vermaht je krenuo u ofanzivu na severnom a pola sata kasnije i južnom delu izbočine kod Kurska. Posle 15-o minutne artiljerijske pripreme u napad su krenuli srednji i laki tenkovi, iza njih pancergrenadiri u oklopnim transporterima. U drugom ešelonu su krenuli bataljoni opremljeni Panter tenkovima i samohodni lovci tenkova Ferdinand uz pratnju regularne pešadije. U napad je krenula samo trećina Pantera jer je većina imala problema sa motorima (pokvarili se pre nego što su stigli do borbenih linija). Na stotine lovaca i jurišnih bombardera se pojavilo u vazduhu i počelo da napada prve linije sovjetske odbrane. Po molbi Valtera Modela većina lovaca ponela je sa sobom i bombu, neki i po četiri. Problem je bio manjak aviona za tzv. precizno bombardovanje. Lovci su korišćeni masovno u te svrhe jer je sovjetska lovačka avijacija u samu zoru izvela napade na nemačke aerodrome i potrebno joj je bilo popunjavanje i punjenje gorivom.

Sovjetske trupe koje su branile kursku izbočinu našle su se pod teškom i gustom vatrom. Vermaht je koristio uređaje za lokaciju zvuka i posle baražne protivpripreme većina sovjetskih artiljerijskih baterija bila je locirana i našla se pod direktnom vatrom. Vojnik Jurij Kiselev iz 151. artiljerijske baterije koja se našla pod napadima nemačke 9. armije napisao je u svom dnevniku o borbi tog jutra:

Naša baterija je posle pola sata žestoke vatre dobila naređenje da prekine dejstvo, proveri municiju, očisti cevi i bude spremna da dejstvuje po koordinatama koje bi nam poslali naši drugovi u prvim borbenim linijama. Tada smo videli da ka nama doleću užarene lopte, uz vrišteći zvuk i sa dugim dimnim repom. Niko nije ni pretpostavio da su to Nebeli otvorili vatru po nama, samo srećni su se izvukli. Uništili su nam 3 topa a četvrti i peti onesposobili za dejstvo. Polovina nas je odletela u vazduh. Mi koji smo preživeli izvestili smo komandu o dejstvu raketne artiljerije i gubicima.[6]

Međutim, iako su prve linije sovjetske odbrane pretrpele gubitke vojnici nisu odstupili i veoma brzo su zaustavili napredovanje nemačkog prvog ešelona. Sama taktika sovjetske odbrane onemogućila je nemačku vojsku da se brzo probije i sačuva koheziju tenkovskih trupa. Zbog velike koncentracije protiv-tenkovskih topova i pušaka kao i zbog nove taktike „zona za uništavanje tenkova“ nemački oklop je ne samo zaustavljen već je pretrpeo i velike gubitke. Tenkovi su uništavani direktnim gađanjem, zaustavljani su PTRS i PTRD protiv-tenkovskim puškama (kidanje gusenica), uletali su u minska polja za koja nisu znali da postoje a obilazili lažna minska polja i nisu postigli željeni rezultat da se još u ranu zoru probiju nekoliko kilometara u sovjetsku pozadinu.[7]

Međutim, sovjetske trupe su pretrpele značajne gubitke u oklopnim trupama koje su bile na prvim borbenim linijama (plan je bio da se, kada se zaustave nemački tenkovi, krene u malim borbenim grupama u protivnapad i odbaci protivnik sa ničije zemlje). Sovjetske trupe su bile neprijatno iznenađene novim nemačkim tenkovima. U sovjetskom radiogramu komandi odbrane se prenelo iznenađenje dejstvom Pantera po sovjetskom oklopu:

Neprijatelj je ubacio u borbu novi tenk!

Oblik je sličan Tridesetčetvorci T-34!
Tenk je sa veoma jakim oklopom, težine oko 40-50 tona.
Naoružan je verovatnom topom 88 milimetara.

Imamo gubitke na daljinama preko 2.000 metara![8]

Severni deo izbočine

[uredi | uredi kod]
Nemački bombarder Henšel 129, "otvarač konzervi", spor ali jak lovac tenkova, naoružan bombama i topovima a kasnije i topom 75 milimetara

Posle 5. jula i početnih grešaka sovjetske avijacije (izgubljeno je preko 120 aviona) počinju žestoke i krvave borbe u vazduhu. Na severni sektor fronta nemačka avijacija koncentriše svoje napore da se osujeti sovjetska lovačka avijacija i dozvoli avionima za obrušavanje i lovcima tenkova dejstvo po sovjetskim linijama. Međutim već u predvečerje 5. jula sovjetska avijacija se potpuno povratila od prvobitnih gubitaka i započete su žestoke borbe. Sutradan, 6. jula Luftvafe je krenula u još žešće napade sa lovcima kao prethodnicom dok su Štuke i ostali avioni za precizna dejstva po zemlji leteli kilometar-dva iza njih. Plan je bio da lovci odvrate sovjetku lovačku avijaciju da, kada uzleti, dejstvuje po ranjivim Štukama i Henšelima. Međutim sovjetska avijacija je u talasima već letela i uspela je da razbije formacije lovaca ali istovremeno napadne nemačke bombardere. To je ublažilo posledice dejstva po zemaljskim ciljevima sovjetske vojske ali nije ih sprečilo: kolone vozila, utvrđenja, artiljerija i oklopna vozila našli su se pod jakim dejstvom Luftvafinih bombardera. Nemačka avijacija je 5. i 6. jula vazdušnu superiornost i ostvarivala svoj plan uništavanja sovjetske lovačke avijacije.

Međutim 7. jula situacija se bitno izmenila. Dok je prethodnih dana u vazduhu bila samo trećina sovjetskih lovaca 7. jula poleću skoro svi: nemačka lovačka avijacija trpi gubitke i ne može da izoluje sovjetske lovce. Počinju do tada najžešće vazdušne bitke sa po nekoliko stotina avona u vazduhu istovremeno. Sovjetski Šturmovici osvajaju svoje prve pobede: sovjetska 16. VA prijavila je oko 60 uništenih nemačkih tenkova i tridesetak motornih vozila bez ijednog gubitka. Cela jedinica se vratila natrag u bazu bez gubitaka. Luftvafe je tog dana obustavila letove bombardera zbog manjka goriva. Sovjetska avijacija je 7. jula izgubila ukupno 30 aviona.[9]

Na zemlji, nemačka 9. armija je uletela u klopku još prvog dana ofanzive: prostor od 40-ak kilometara koji je bio operativni pravac nastupanja je u stvari bio teren ispresecan mnogim minskim poljima, tenkovskim preprekama, duboko ukopanim linijama i zasedama sa protiv-tenkovskim topovima. Tog 5. jula 9. armija ne samo da nije postigla zacrtane ciljeve već je i veoma važna oprema izbačena iz borbe: jurišni topovi Ferdinand su zaustavljeni u minskim poljima i samo 12 od 47 su prošli neoštećeni kroz minska polja. Nemačka vojska je uvidela da su Ferdinandi veoma ranjivi zbog nedostatka mitraljeza ali i suviše tromi da bi se probijali kroz jake sovjetske linije.

Sa druge strane, sovjetski komandanti su počeli da primenjuju smrtonosnu taktiku koju su nemački komandanti nazvali Pakfront - u prevodu front protiv-tenkovskih topova. Čitave baterije ZiS i F-22 protiv-tenkovskih topova su raspoređivane po ukopanim i ojačanim linijama sa naredbom da ne pucaju dok se nemačke oklopne snage ne približe. Kada bi nemački tenkovi prišli na razdaljinu od nekoliko stotina metara svi topovi baterije bi otvorili vatru usmerenu na samo jedan tenk, uništile ga i odmah preneli vatru dalje, na sledeći tenk. U isto vreme, pešadija koja je postavljana bočno i minobacači koji su bili u blagoj pozadini bi otvorili vatru po nemačkoj pešadiji. To je dovelo do velikih gubitaka sa nemačke strane.

Nemačke oklopne snage su do 5. avgusta neprekidno napadale i uspele da se neznatno probiju kada je Valter Model naredio da se cela breša oko Orela (operativni pravac proboja) napusti i trupe povuku da bi se izbeglo opkoljavanje i uništavanje nemačkih oklopnih snaga. Sovjetska vojska je istovremeno krenula u kontra-napad, zauzela Orel istog dana a u sledećih par dana očistila ceo pravac. Nemačka vojska se povukla na početne položaje i time je praktično završena nemačka ofanziva na severu.

Rezultati nemačke ofanzive na severu su bili veoma mali: uz gubitke od 143 oklopna vozila nemačka vojska je uspela da se probije samo kroz prvu borbenu liniju sovjetskih trupa u dubini od oko 8 kilometara. Sovjetska vojska se povlačila striktno uz naređenje, po planu odbrambenih operacija koji je stvoren još pre početka nemačke ofanzive i samim tim izbegnuta je panika i rasulo koje je postojalo tokom 1941. i 1942. godine.[10] Nemački gubici su u poređenju sa južnim delom izbočine bili relativno mali ali ciljevi operacije nisu postignuti i trupe na jugu su imale još veće probleme. Izgubljena su i nova, veoma važna oklopna vozila i iscrpljeni resursi.

Južni deo izbočine

[uredi | uredi kod]
Operacije na jugu izbočine kod Kurska-nemački proboj

Na jugu su borbe bile teže i krvavije. Vazdušne operacije su započete iznad sovjetske 57. i 67. gardijske divizije koje su pretrpele teške gubitke u vozilima i borbenoj tehnici. Međutim, Luftvafe se veoma brzo skoncentrisala na sovjetski 6. tenkovski korpus koji se razvijao u dubini od 10 do 15 kilometara, spremajući se da izvede kontranapad u slučaju nemačkog proboja. To je ostavilo nemačku 4. tenkovsku armiju nezaštićenom i sovjetski Šturmovici su krenuli u lov na nemačke tenkove. Direktno iz fabrika, eskadrile Šturmovika su dobile takozvane PTAB bombe - protiv-tenkovske avijacijske bombe. One su punjene u kontejnere od 132 do 192 komada i bacane sa relativno male visine na nemačke tenkove, probijale sa lakoćom oklop krova tenka i uništavale ga.[11]

Sovjetski avioni su uspeli da stvore superiornost u vazduhu već prvih dana ofanzive ali je Luftvafe konstantno slala lovce da osujeti sovjetske šturmovike i zaštiti svoje tenkovske jedinice. Prilikom napada sovjetske 2. gardijske tenkovske armije na krilo 1. SS oklopne divizije Lična garda Adolfa Hitlera Luftvafe je primenila novu taktiku: umesto teških bombardera i bombardera za obrušavanje poslati su lovci Foke-Vulf Fv 190 i specijalizovani lovci tenkova Henšel Hs-129 koji su ispred sovjetskih jedinica izbacili takozvane „Leptir“ bombe SD-2 koje su nanele velike gubitke sovjetskim tenkovima i lakim oklopnim vozilima.

Na tlu, sovjetski Voronješki front je probijen od strane 2. SS tenkovskog korpusa nemačke 4. tenkovske armije. Na uskom delu fronta koji su branili sovjetski vojnici jačine dva pešadijska puka stvorena je rupa kroz koju je 2. SS tenkovski korpus prošao i probio se u dubinu od 15 kilometara. Problem Voronješkog fronta je bio u tome što su se protiv-tenkovska oruđa i mobilne rezerve raspoređivale jednako na celoj izbočini dok je u isto vreme ceo nemački tenkovski korpus napadao jedan uzan sektor od 4 do 6 kilometara u dužinu. Nemačka 4. tenkovska armija je odmah probala i da proširi proboj i spoji se sa 48. tenkovskim korpusom koji je takođe napravio proboj ali se od toga odustalo i pažnja se posvetila daljem napredovanju.

Južno od Belgoroda armijska grupa Kempf je uspela da probije odbranu sovjetske 7. tenkovske armije ali ne i da je potpuno potisne i natera na povlačenje. Jake kiše i konstantni kontra-napadi su naterali jedinice grupe Kempf da obustave dalja napredovanja a neke jedinice su i prebačene na druge sektore.[12]

Sovjetsko mitraljesko odelenje naoružano mitraljezom Maksim tokom Kurske bitke

Severno od Belgoroda nemački 48. tenkovski i 52. armijski korpus su uspeli da probiju odbranu Voronješkog fronta, potisnu trupe sovjetske 1. tenkovske, 6. gardijske i 69. armije i preuzmu operacijsku inicijativu. Međutim, posle inicijalnog proboja i napredovanja, širina proboja se polako smanjivala i dok je 5. jula širina proboja bila 30 kilometara već 7. jula se smanjila na 20, a 9. jula na samo 15 kilometara. Dubina se smanjila sa početnih dnevnih 5 kilometara na potpuno obustavljanje ofanzive 9. jula.

Sovjetska komanda je uvidela da se nemački tenkovi moraju zaustaviti ili barem usporiti i sovjetski inženjerci su uspeli da postave preko 90.000 mina, neposredno u dubinu nemačkog proboja. Samim tim nemačke trupe su morale ne samo da uspore već i da se zaustave, čiste minska polja i popravljaju štetu koju si im ona nanela. Odličan primer je divizija Velika Nemačka koja je započela operaciju sa brojnim stanjem od 118 tenkova, a već pet dana kasnije imala je nešto više od dvadeset. Ovo pokazuje da su nemačke oklopne snage pretrpele velike gubitke u oklopnim vozilima ali nisu izgubile sva: mnogi tenkovi su bili teško oštećeni ili pokvareni i čekali opravku koja se izvodila pod otvorenim nebom. Čim bi se vozilo osposobilo odmah bi bilo poslato u svoju jedinicu.

I pored velikih gubitaka ceo ovaj proboj je predstavljao opasnost za Voronješki front. U svrhu zaustavljanja nemačkog proboja pokrenut je celokupni Stepski front koji je do tada bio u rezervi planiran za ovakvu situaciju. Jedna od najsnažnijih jedinica ovog fronta, 5. gardijska tenkovska armija je 12. jula prikupljena u blizini mesta Prohorovka.

„Bitka čelika“ kod Prohorovke

[uredi | uredi kod]

U ranu zoru 12. jula komandant nemačke 4. tenkovske armije general Herman Hot je povukao sve raspoložive rezerve, sve ispravne tenkove i naredio da se krene u žestok napad. U radiogramu svojoj komandi on prenosi svoja razmišljanja Hitleru:

Moji momci su pred Prohorovkom, ispred nas su njive i sovjetska pozadina.

Naredio sam da se krene u odlučan napad.
Konačno smo opipali sovjetsku pozadinu, nemaju rezervi.

Ništa me neće zaustaviti, idemo na Kursk![13]

Hitler se obradovao i dao zeleno svetlo za dalje napredovanje. Ukupno je u napad krenulo 494 tenka i samohodnih oruđa, podržanih iz vazduha od nemačkog 8. vazdušnog korpusa. Međutim, Hot se našao u čudu kada je preko tih istih njiva u susret krenulo oko 600 sovjetskih tenkova 5. gardijske tenkovske armije. Otpočela je žestoka osmočasovna borba i na zemlji i u vazduhu. Sovjetska avijacija je ovde uspela da skoncentriše manje aviona od Luftvafe koja je imala i brojčanu i vremensku prednost. Cilj 5. gardijske tenkovske armije su bili kontra-napadi, sasvim suprotno od ciljeva nemačke 4. tenkovske armije. U vazduhu Luftvafe je izvojevala pobedu dok je na zemlji nemačka vojska pretrpela teške gubitke koje nije mogla da popuni i nije ostvarila ciljeve. Gubici sovjetske vojske bili su takođe veliki ali su umanjeni činjenicom da su sovjetski inženjerci svoje oštećene tenkove izvukli iz borbe i popunili posade dok je nemačka 4. tenkovska armija većinu svojih oštećenih tenkova ostavila na bojištu. Kod Starog Oskola se na relativno malom prostoru skoncentrisalo preko hiljadu tenkova.

Teorijski gledano sovjetska vojska je ovde pretrpela poraz zbog mnogo većih gubitaka od nemačkih. Ali praktično gledano ovde je sovjetska vojska pobedila jer je uništena glavnina nemačke 4. tenkovske armije i bila prinuđena na zaustavljanje a kasnije i povlačenje. Do 16. jula ona je vraćena na polazne položaje uz gubitke koje nemačka komanda nije mogla da popuni.

Hitler obustavlja ofanzivu

[uredi | uredi kod]

U noći između 9. i 10. jula savezničke snage su se u operaciji „Haski“ iskrcale na Siciliju. Otvoren je novi front u Evropi i nemačka komanda je morala da hitno pošalje pojačanje u Italiju. Hitler je iz svoje „Vučje jame“ (komandni bunker) naredio da se operacija „Citadela“, kako je on rekao „privremeno obustavi“. Feldmaršal fon Manštajn je ubeđivao Hitlera da mu dozvoli da nastavi operacije jer je „nadomak pobede“. On je kasnije u svojoj knjizi „Izgubljene pobede“ argumentvao ovu tvrdnju činjenicom da je dosta sovjetskih tenkova uništeno i da se linija fronta stabilizovala. Hitler mu je dao još par dana da nastavi sa napadima ali je već 17. jula celokupni SS tenkovski korpus poslat u Italiju. Svima je bilo jasno da je nemačka ofanziva završena i čekao se sovjetski odgovor.

Defanziva Vermahta - velika sovjetska protiv-ofanziva

[uredi | uredi kod]
Nemački vojnici iz 2. SS Oklopne divizije ispred tenka Tigar

Sovjetska komanda je naredila operaciju „Kutuzov“ gde je kod Orela primila borbu sa nemačkom 9. armijom koja je odbačena i primorana na povlačenje. Sovjetska 11. gardijska armija pod komandom generala Bagramjana je potpuno potisla nemačke jedinice i uspela da se probije u nemačku pozadinu.

Na jugu je sovjetska vojska tek 3. avgusta započela operaciju „Vojskovođa Rumjancev“ i uspela da oslobodi grad Belgorod. U Moskvi je ispaljen vatromet u čast oslobođenja Belgoroda i ovo je posle ušlo u tradiciju da se za svaki veći oslobođeni grad ispaljuje vatromet. Sovjetske trupe su stigle 11. avgusta do Harkova koji nije mogao biti zauzet u hodu.

Harkov je zauzet u nastavku ofanzive posle žestokih borbi u samom gradu, 23. avgusta 1943. godine i to je bio poslednji put da je ovaj grad bio u rukama nemačke vojske. Sovjetska vojska je obustavila dalje napredovanje na zapad i front se stabilizovao. Obe strane su pretrpele velike gubitke i bile su iscrpljene. Po mišljenjima mnogih istoričara, najveća bitka u istoriji je završena.

Značaj i posledice bitke kod Kurska

[uredi | uredi kod]

Završetkom Kurske bitke završena je i poslednja nemačka ofanziva na Istočnom frontu. Posle ove bitke nemačka vojska se nalazi u konstantom povlačenju i inicijativa definitivno prelazi na sovjetsku stranu. Sovjetska vojska konstantno napreduje na zapad do pada Berlina 1945.

Tokom bitke uništene su neke od najboljih nemačkih jedinica. Podaci o nemačkim gubicima variraju i kreću se do 500.000 (poginuli, ranjeni, nestali). Ova brojka obuhvata i gubitke nastale tokom sovjetkse protiv-ofanzive. Nemačka vojska je izgubila oko 1.000 tenkova i oklopnih vozila i oko 3.000 aviona. Sa druge strane pravi sovjetski gubici su iznosili oko 800.000 poginulih, ranjenih i nestalih, preko 6.000 uništenih i onesposobljenih tenkova i oko 1.100 uništenih aviona.

Tokom same nemačke ofanzive izbačeno je iz stroja oko 50.000 nemačkih vojnika, 300 tenkova i oko 200 aviona. Sovjetski gubici su bili oko 180.000 poginulih, ranjenih i nestalih, 1.600 uništenih i oštećenih tenkova i preko 1.000 aviona. Treba imati u vidu da se tačni podaci o gubicima ne mogu odrediti zato što je sa sovjetske strane dokumentacija nekompletna a sa nemačke izvršene velike reorganizacije jedinica.

Tokom Kurske bitke uvedena su nova vozila u naoružanje Crvene armije i Vermahta kao i nove taktike i strategijska učenja. Obe strane su izvukle pouke iz borbenih dejstava na kopnu i u vazduhu. Promenjene su načini dejstva, brojnost i opremljenost kao i formacije jedinica. Sovjetska vojska je naročito izvukla pouku iz oklopne borbe gde je promenjena formacija na nivou tenkovskog bataljona kao i povećano sadejstvo između tenkovskih i samohodnih jedinica. Ulaskom novih nemačkih tenkova u upotrebu ubrzan je razvoj tenka JS-1 a kasnije JS-2, kao kontra-mera uvođenju tenkova Panter i sve učestalijeg pojavljivanja tenka Tigar. Bitka kod Kurska je takođe ubrzala savezničke pripreme i otvaranje drugog fronta u Evropi.

Kurska bitka predstavlja pravu prekretnicu Drugog svetskog rata i njenim završetkom stiču se uslovi za prelazak reke Dnjepar kao i oslobađanje cele Ukrajine.

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Vojna enciklopedija, knjiga 4, s. 775, Beograd 1972.
  2. ↑ "Finale u Severnoj Africi", Drugi svetski rat - knjiga 2, Mladinska knjiga 1982., s. 218-227.
  3. ↑ 3,0 3,1 Branko Kitanović, Kurska bitka, s 72-73, Pula 1985.
  4. ↑ Branko Kitanović, Čovek koji je uzdrmao treći rajh, s. 14, 231-139.
  5. ↑ Branko Kitanović, Kurska bitka, s. 6-16, Smatravši da se radi o njegovom zemljaku koji je ranjen, a čija se jedinica nalazila kod Kurska, Koh je rekao Zibertu (Kuznjecovu) „Ozdravite brže, moj dragi, hrabri zemljače! Firer priprema boljševicima iznenađenje upravo kod Kurska. Mi ćemo im zadati takav udarac koji će im slomiti kičmu! nailaze događaji koji će baciti Rusiju na kolena. Kod Kurska ćete naći zadovoljenje za svoje rane, zemljače moj!“.
  6. ↑ Baćuška na straži, Moskovski izdavački zavod 1968, str. 105.
  7. ↑ Istorija rata i ratnog iskustva, N.K. Bagramjan, Moskovski vojno-izdavački zavod 1970, str. 173.
  8. ↑ http://www.achtungpanzer.com/panzerkampfwagen-v-panther-sd-kfz-171.htm
  9. ↑ Bergström 2007, strane 331.-332.
  10. ↑ Klark 1995, strane. 331-332
  11. ↑ Sovjetska odbrambena taktika kod Kurska, Glanc
  12. ↑ Aleksandar Samsonov: Drugi svetski rat, Moskva 1985, strana 288.
  13. ↑ KTB OKV (Komanda Vermahta) 12. jul 1943. IST.FRT. dokument br. 216

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • N.K. Bagramjan (1970), Istorija rata i ratnog iskustva, Moskovski vojno-izdavački zavod
  • Aleksandar Samsonov (1985), Drugi svetski rat, Moskva
  • Branko Kitanović (1980), Kurska bitka, Odlučujuće bitke Drugog svetskog rata, 3. knjiga
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Bitka_kod_Kurska&oldid=41859753