Zlo
Zlo je širok pojam koji u etici označava negativne ili neprihvatljive vidove ljudskog ponašanja i razmišljanja, poput okrutnosti, nepravde, mržnje, sebičnosti i uništenja. Ponekad se definiše i kao odsustvo dobra, odnosno njegova suprotnost.
Problem zla se najčešće povezuje sa nezasluženim zlom koje ljudi trpe, a sa onim zlom koje ljudi čine.[1] Problem zla su pokušavale da reše razne filozofije, religije i drugi svetonazori, pa većina teorija zla sadrži i svojevrsno rešenje tog problema. Česti načini za prevazilaženje problema zla su negiranje ljudske slobode, odricanje želje, konačna pobeda dobrog počela ili prihvatanje neiskorenjivog dualizma.[1]
U velikom broju kultura, pojam zla se koristi za opisivanje onoga što donosi patnju i smrt — suprotno od dobra, koje označava život, mir i slogu. U nekim religijama se zlo predstavlja kao aktivna sila, koju personifikuje Satana, Ahriman, Mara, itd. Međutim, pojmovi dobra i zla umnogome zavise od moralnih shvatanja društva koje ih određuje, pa se često zlim naziva svako ponašanje protivno vladajućoj religiji.Zlo je sastavni dio života.
Grčki izraz za zlo je kakia, čije je prvobitno značenje »ono što je loše — što čovek želi da izbegne«, kao što je fizički bol, bolest, patnja, nesreća, svaka vrsta povrede.[2]
Srpska reč zlo je oblik staroslovenske reči zъlъ, koja potiče iz indoevropskog korena gʰuel (krivo, krivina, skretanje s pravog puta).[3] Glas gh se u slovenskim jezicima izgovara kao z, otuda zal[4] Reč zlo u jeziku može imati više povezanih značenja. U srpskom jeziku se reč zlo upotrebljava kao:
- pojam — označava ono što je protivno dobru, nešto loše, odurno, neugodno, naopako;
- čin — odnosno zločin, zlodelo;
- događaj — ukazuje na nesreću, nevolju, nezgodu, ozledu;
- osećaj — izkazuje zlovolju, zluradost, zloćudnost, neugodu, bolest (izraz: „zlo mi je“), mržnju i razna patološka stanja;
- osoba — koja je utelovljenje zla (zloduh, đavo, Zli).
Zao je onaj koji je sklon zlu. Onaj koji čini zlo naziva se zlikovac, zločinac i zlotvor. Nosilac zlobe je zlobnik. Zloga je izrazito zla narav čiji su pokazatelji zla volja, zla namera, zluradost, pakost i slično. Zloupotreba je upotreba dobrog ili neutralnog čina u zle svrhe i još se naziva manipulacija.[4]
Pitanje koje se može postaviti u vezi sa zlom jeste: „Postoji li zlo uopšte?“. Veliki broj mislilaca poriče postojanje zla u ontološkom smislu.[4] Za njih, zlo ne postoji na isti način kao dobro - dobro je samostalna ontička supstancija, dok zlo to nije. Ono je nedostatak. Dobro je biće, a zlo je nebiće.[4]
Međutim, postoje i tradicije koje zlo smatraju samostalnim bićem, principom oprečnim dobru. Te dualističke tradicije svet uglavnom vide kao mesto večite borbe dva principa, svetlosti i tame, odnosno dobra i zla.
U avramskim religijama, zlo se doživljava kao sila koja je u direktnom sukobu s Bogom, bilo da joj je izvor u pojedinačnim voljama ili da je oličena u đavolu. Judaizam, hrišćanstvo i islam prikazuju ljudsku istoriju kao polje na kome se odigrava bitka dobra i zla, a kraj istorije se poklapa s neizbežnom pobedom Boga nad silama zla.[1]
U darmičkim religijama, zlo se objašnjava učenjem o karmi, odnosno pravednoj posledici grešnih dela iz ovog i prethodnih života.
U tradicionalnom hrišćanstvu se poreklo zla objašnjava mitom o padu. U početku je Bog stvorio svet dobrim, a đavo i čovek su u njega uneli zlo, čineći greh svojom slobodnom voljom. Zlo je vezano za greh, moralan neuspeh prema Bogu, što rezultuje odvajanjem od njega. Satana se u hrišćanskim spisima spominje kao oličenje zla, protivnik, lažni optužitelj, protuvernik, klevetnik, lažljivac, ubica, zli, onaj koji kuša veru i vreba na kolebljive.
Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrim.
– Apostol Pavle, Poslanica Rimljanima (12, 21.).
U gnosticizmu je svet dualistički podeljen na duh koji predstavlja dobro i tvar koja predstavlja zlo. Iz toga sledi važno filozofsko pitanje: „Ako je tvorevina zla, kako to onda nije i njen tvorac?“, koje je bilo povod mnogim „opravdanjima Boga“ (odnosno teodicejama).[5] U manihejizmu se zlo javlja kao ontološko načelo. Svemir se sastoji od dva, međusobno suprotstavljena načela - zla čije je oličenje tama i dobra čije je oličenje svetlost.
Sidarta Gautama je smatrao da postoje četiri osnovna razloga iz kojih čovek čini zlo:
Na koja četiri načina se čini zlo? Vođeni žudnjom činimo zlo. Vođeni ljutnjom činimo zlo. Vođeni neznanjem činimo zlo. Vođenji strahom činimo zlo.[6]
Buda je tvrdio da nam zlo ne može biti naneseno spolja, jer „nema zla za onoga ko ga ne čini“.[7]
Sokrat je tvrdio da sve zlo potiče od neznanja. To znači da onaj koji čini zlo ne čini ga zato što je loš čovek, već stoga što nema znanje o dobrom. Onaj ko poseduje znanje neće činiti zlo svestan da će ga to naposletku odvući u tugu i očajanje. Sokrat je govorio da svaki čovek ima svog unutrašnjeg demona tj. glas savestu koji ga odvraća od zla i neistine.[8]
Jedino dobro je znanje i jedino zlo neznanje.[9]
– Sokrat
Za Sokrata, istina je jedna i opšta u svim ljudima, a onaj koji vređa istinu u bilo kom čoveku, vređa istinu u svakom čoveku, pa i u sebi samome. Kako je istina najveće dobro, onda je neistina moguća samo kao zlo. Stoga, ko deluje u neistini čini zlo. Pri tome je svejedno kome čini zlo, jer je zlo učinjeno bilo kom čoveku, zlo je učinjeno samome sebi. Sokrat veruje da niko sebi ne bi činio zlo namerno, kada bi znao što je za njega dobro. Svako čini zlo samo iz neznanja, te Sokrat zaključuje da je neznanje izvor sviju zala.[10]
Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi. Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu?[11]
– Epikur
U antičkoj filozofiji, stoička i epikurejska filozofska škola suprotstavljene su i oko problema zla. Prema Epikuru, prisutnost zla u svetu dokaz je da se bogovi ne brinu ni za ljude ni za svet. Jer, ako bi bogovi hteli ukloniti zlo iz sveta, ali to ne bi mogli, tada bi bili nemoćni; a ako bi to mogli, ali ne bi hteli, bili bi zli.
Stoici smatraju da svetom upravlja božje proviđenje i da ono što se iz jednog ugla čini zlom zapravo doprinosi sveukupnom savršenstvu svega. Za njih je zlo jedino posledica tvrdoglavog opiranja neizbežnom toku događaja. Stoga su stoici zagovarali apatiju (bestrašće) u odnosima prema drugima i prema svetu.[1]
Plotin (204—270) je bio novoplatonski filozof iz 3. veka koji je svet video kao izlivanje (odnosno emanaciju) Jednog, koje je uzrok i izvor svega, preobilje. Što je pojedinačno biće udaljenije od Jednog, ono manje jeste. Stepeni bitka su: um, duša i tvar (ili materija), koja je najudaljenija od jednog. Zlo se ne može naći niti u Jednom niti u umu, a ni na višim nivoima duše, već jedino tamo gde materija navodi ljudske duše da skrenu pogled sa svog suštinskog jedinstva s Jednim. Stoga se kod Plotina zlo poistovećuje sa materijom (En. 1,8,3), budući da je ona najudaljenija od istinskog bivstva koje je dobro (kao što stvar udaljena od svetla biva slabije obasjana). Prema Plotinovom učenju, zlo ne treba shvatiti kao neki aktivni princip, odnosno nezavisnu silu koja se bori protiv dobra, već pre kao odsustvo dobra. Zlo nije neki oblik bića, već, naprosto, jedan vid nebića.[1]
Odakle zlo onda dolazi kada vidimo da je Bog, koji je dobar, stvorio sve stvari dobrima?
– Avgustin, Ispovesti
Avgustin Hiponski (354—430) kaže da zlo ne postoji samostalno kao zasebna sila koja se suprotstavlja dobru (Conf. III, 7, 12), nego je zlo odsustvo dobra (lat. privatio boni); ono je puka negacija, nebiće. Zlo je nedostatak, koji može pripasti bićima u stvorenom svetu jer su ona po svojoj biti nesavršena. Prema Avgustinu, ovaj svet koji je Bog stvorio i u kojem ima zla, bolji je od onoga sveta u kojem bi moralno zlo bilo nemoguće. „Savršeni svet“ zahteva postojanje slobodnih stvorenja, a neka od tih slobodnih stvorenja biraju zlo svojom slobodnom voljom.[12] No, još uvek je svet sa slobodnim stvorenjima i zlom bolji nego svet bez slobode i zla.[13]
Avgustin je izričit u svom odbacivanju Platonove teorije po kojoj znati dobro znači i činiti ga, jer Satana je sigurno znao šta je dobro. Satana je prvobitno bio jedan od sinova Božjih i stvoren je kao dobar.[1]
Boetije (oko 480—524), „poslednji Rimljanin“, se nadovezivao na Platonovu ideju dobra i stoički pojam prirode i sudbine. Njegovo najpoznatije delo, „Uteha filozofije“, je svojevrsna odbrana Boga i njegove dobrote, uprkos postojanju zla u svetu. Zao čovek je uvek, tvrdi Boetije, nemiran i podložan različitim slabostima usled sopstvene nepravednosti, a dobar čovek je jak i srećan, jer zna šta je dobro i pravedno i dela u skladu s tim, čime dostiže blaženstvo. Čovek ima slobodu da čini dobro, čak iako je okovan.[14] Što duh manje teži materijalnom (čulnom) svetu, to je slobodniji, bliži dobru i istini, to jest Bogu.
Maksim Ispovednik (581—662) smatra da uzrok zla leži u stvaranju sveta ni iz čega. Iz tog razloga, kod svega stvorenog postoji ne samo težnja ka biću, već i težnja ka „vraćanju u nebiće“.[5] Prvobitno seme ništavila u utrobi bića je upravo ono što rađa mogućnost greha i zla. U osnovi, zlo je propadljivost bića.
Toma Akvinski smatra da u božjem htenju ovog sveta nije sadržano htenje zla u njemu. Ali pitanje je, nije li bog predvideo zlo u svetu, a pošto hoće ovaj svet, ne znači li da hoće i zlo u njemu? Toma odgovara, ako bi zlo bilo pozitivan entitet, onda bi ono moralo da se pripiše bogu kao stvaraocu. Ali zlo nije pozitivan entitet, nije nešto što bi se moglo stvoriti, nego postoji samo kao lišenost u onome što je samo po sebi dobro. Štaviše, zlo kao takvo nije nešto što bi mogla hteti ljudska volja, jer predmet volje nužno je neko dobro. Ni preljubnik, kaže Toma, ne želi zlo niti greh, već čulno uživanje koje uključuje zlo.[15]
Međutim, zastupajući učenje da je zlo lišenost, toma ne podrazumeva da je zlo nerealno, u smislu da je iluzija. Zlo nije biće, u smislu da podpada pod neku od deset kategorija bića, ali ono postoji.[15] Toma poredi zlo sa slepilom, koje nije pozitivan entitet, već nedostatak vida, ali ipak nedostatak postoji, on je realan u biću u kom postoji. Na sličan način, zlo ne može od sebe ni po sebi ništa da prouzrokuje, ali ono postoji i može da postane uzrok preko dobrog bića u kome postoji.[16]
Holandski filozof Baruh Spinoza (1632—1677) imenuje vrhovno biće pojmom „Bog ili Priroda“ („Deus sive Natura“), čime ukazuje da u njegovoj metafizici Bog i priroda jesu jedno te isto.[14] On negira antropomorfizam u religiji. Za njega Bog nije ličnost; nema osećanje razuma, volje ili moralnih kvaliteta. Bog nije čovek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci mogu ljudima, iz njihove ograničene perspektive, izgledati zlim. Ali zlo je takođe deo Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe[14]. Nepostojanje đavola Spinoza ontološki dokazuje:
Shvatimo đavola, kako to neki hoće, kao jedno misleće biće, koje uopšte ne želi, niti čini dobra, i koje se dakle potpuno suprotstavlja Bogu. A to znači da je ono zaista vrlo bedno i, ako molitve mogu pomoći, onda bi se za njegovo spasenje moralo moliti. Ali pogledajmo da li jedno takvo biće može i za trenutak postojati, i odmah ćemo naći da to nije tako; jer iz savršenstva neke stvari proizilazi celokupno njeno trajanje, i ukoliko ona u sebi ima više stvarnog i božanskog, utoliko je i postojanija; kako dakle može postojati đavo, koji u sebi nema ni najmanje savršenstva? Sem toga, postojanost ili trajanje kod jednog modusa misleće stvari javlja se samo u jedinstvu koje, prouzrokovano ljubavlju, takav modus ima sa Bogom. Pošto je u đavolu data upravo suprotnost tome jedinstvu, nemoguće je da ono i postoji.[14]
– Spinoza, Etika
Nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646—1716) je pokušavao da opravda Boga, pretpostavljajući da Bog trpi zlo sa ciljem da iz njega na kraju iziđe neko dobro. Lajbnic u svojoj Teodiceji razlikuje tri sloja ili tri vrste zla[4]:
- fizičko zlo (lat. malum physicum) — javlja se na ravni stvari i prirode, zbiva nesavršenosti stvorenja, bez ičije krivice. Obuhvata prirodne katastrofe, telesne slabosti i bol.
- metafizičko zlo (lat. malum metaphysicum) — sastoji se u nesavršenosti bića. Sve je izvan Boga nesavršeno i kontingentno te stoga podložno zlu i nedostacima.
- moralno zlo (lat. malum morale) — uzrokovano čovekovim slobodnim izborom. Poistovećuje se s grehom.
Lajbnic takođe razmatra je li Bog mogao da stvori bolji svet, bez zla i patnje. Konačno, on zaključuje da je Bog stvorio „najbolji od svih mogućih svetova“, jer zlo koje se u njemu pojavljuje jeste neophodno za puno ispoljavanje dobra.[1] Na prigovore, da je moguće zamisliti svet bolji od našeg, Lajbnic ima dve vrste odgovora. Prvo, iako mi možemo misliti da izvesne osobine sveta mogu biti bolje ako ih posmatramo pojedinačno, mi ne znamo da li je moguće stvoriti svet bez tih osobina. Drugo, pogrešno je pretpostavljati da bog procenjuje dobrotu sveta na način na koji je mi procenjujemo. Obično se smatra da je svet dobar samo ako su ljudi na Zemlji srećni, ali Lajbnic kaže da je to isuviše ograničen način razmaišljanja. Prikladnija mera bila bi sreća svih bića koja imaju osećaj. Lajbnic ostavlja mogućnost da zemaljska bića koja imaju osećaj mogu biti samo mali deo bića koje je bog stvorio.
Imanuel Kant (1724—1804) je smatrao da čovek ne može biti moralno odgovoran ukoliko nije slobodan. Međutim, ukoliko je slobodan, ne može imati neodoljivu težnju niti ka dobru niti ka zlu, već i jedno i drugo moraju biti mogući u svakom trenutku i ne postoji način da se bilo koje od toga dvoga otkloni. Stoga, Kant pretpostavlja da mora postojati »korenito zlo« koje ne može proterati iz ljudskog postojanja. Međutim, u svakom ljudskom umu postoji prirođena racionalnost i sasvim je razumno činiti dobro a izbegavati zlo. Kant zaključuje da je jedina zla stvar zlo htenje.[1]
Nemački filozof Fridrih Niče (1844—1900) je tvrdio da dobro i zlo nisu stvarnosti u svetu već tvorevine pojedinačne volje, koja se odriče sopstvene slobode i nalazeći spoljašnje razloge za ono što čini. Jedino čisti akt volje, shodno Ničeovoj filozofiji, vodi nas »s onu stranu dobra i zla«.
Nemačka filozofkinja politike Hana Arent (1906—1975) je pod utiskom suđenja nacističkom ratnom zločincu Adolfu Ajhmanu napisala knjigu „Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla“ (1963. godine). Njoj je bilo neshvatljivo da čovek zadužen za provođenje Holokausta nije odavao utisak jednog od najvećih zločinaca svih vremena — nisu bile vidljive nikakve patološke sklonosti, niti je izgledalo da je organizacija genocida bila izraz njegovog zverstva. On se držao kao birokrata kojem je stalo da dobro obavi svoj posao, iako mu je posao bio teško ubistvo nepojmljivog broja ljudi. Pošto joj Ajhman nije izgledao kao otelotvorenje zla, Arentova je postavila pitanje kako se ljudsko zlo uopšte može prepoznati i odakle ono dolazi. Ona je skovala frazu banalnost zla kako bi izrazila misao da velika zla u istoriji nisu počinili fanatici i sociopate već obični ljudi koji su prihvatali tumačenje države da su akcije u kojima učestvuju normalne.
Krajnja zloba, patologija ili ideološko ubeđenje nisu nužni kako bi pomogli pojedincu da počini beskrajno zlo.
Tako nastaje paradoks banalnog izvršioca čija dela pokazuju ekstremno zlo. To je pojedinac koji dobrovoljno učestvuje u aktivnostima kriminalnog režima, a sebe smatra oslobođenim bilo kakve odgovornosti za svoje postupke, zbog hijerarhijskog sistema i zbog važećih propisa. Stoga Arentova zaključuje, gde je režim zločinački, demonski karakter je nepotreban - potrebni su samo poslušnost i pokoravanje zakonu.[17]
| “ |
Ja sam Gospod, i nema drugog, osim mene nema boga; Tvorac svetlosti i tmine, donosim mir i stvaram zlo; ja Gospod činim sve to. |
” |
—Isaija 45:7 | ||
Problem zla je klasični teološki problem za svaku avramsku religiju, koja tvrdi da je sve stvorio jedan svemogući i beskrajno dobri bog. Problem glasi: „Kako postojanje svemogućeg i beskrajno dobrog boga pomiriti sa činjenicom postojanja zla i patnje u svetu?“ Ovo pitanje se posebno zaoštrava u vremenima velikih prirodnih katastrofa, razaranja, ratova, epidemija i bolesti. Razni filozofi tokom vekova su pokušavali objasniti zašto svemogući Bog ne upotrebiti sve svoje moći da bi zaustavio zlo i patnju i zašto (ako je tvorac) uopšte dozvoljava njihovo postojanje. Tok zaključivanja uglavnom je sledeći:
- Ako postoji dobri Bog, on bi želeo ukinuti zlo i patnju.
- Ako je Bog svemoguć, nema onoga što on ne može.
- Ali u svetu ipak ima zla i patnje.
Iz izloženih premisa se uglavnom izvlače sledeći zaključci:
- Ili Bog nije svemoguć.
- Ili Bog nije dobar.
- Ili je patnja svrsishodna, kao put do većeg dobra.
- Ili je cela ideja o Bogu kao svemogućem dobrom tvorcu pogrešna.
Ako se ostane pri ideji da je Bog dobar i svemoguć, onda se patnja i zlo objašnjavaju kao deo njegovih namera za svet. Takav se pristup naziva teodiceja — pravdanje Boga pred činjenicom zla u svetu. Tako savremeni američki filozof, Alvin Plantinga, argumentiše da zbog slobode volje, svemogući Bog ipak nije mogao stvoriti svet u kojem ima moralnog dobra, a nema moralnog zla.
Bog može stvoriti slobodna stvorenja, ali ne može prouzrokovati ili odrediti da ona čine samo ono što je ispravno. Jer ako to čini, tada ona, na koncu, nisu u biti slobodna... Da bi stvorio stvorenja koja su sposobna za moralno dobro, on je morao stvoriti stvorenja koja su sposobna i za moralno zlo.[13]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 „Zlo”. Enciklopedija živih religija. Beograd: Nolit. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
- ↑ Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
- ↑ „Old Church Slavonic Base Form Dictionary”. Arhivirano iz originala na datum 2008-07-27. Pristupljeno 2020-08-11.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Živan Bezić, Problem zla i zloće
- ↑ 5,0 5,1 Nikola Ludovikos, Problem zla: od Avgustina do savremene genetike
- ↑ „Saveti Sigali”. Arhivirano iz originala na datum 1. 4. 2010. Pristupljeno 7. 1. 2011.
- ↑ „Put ispravnosti”. Arhivirano iz originala na datum 18. 7. 2011. Pristupljeno 7. 1. 2011.
- ↑ „Sokrat”. Arhivirano iz originala na datum 20. 8. 2008. Pristupljeno 8. 4. 2009.
- ↑ „Sokrat - biografija - drugi deo”. Arhivirano iz originala na datum 2012-01-17. Pristupljeno 8. 4. 2009.
- ↑ „Odnos odgoja i obrazovanja, Sokrat i Aristotel”. Arhivirano iz originala na datum 2009-08-13. Pristupljeno 8. 4. 2009.
- ↑ Epikurov problem zla je formulisao Dejvid Hjum u „Dijalozima o prirodnoj religiji“ (engl. Dialogues Concerning Natural Religion) 1779. godine.
- ↑ Avgustin je time jasno formulisao voluntaristički izvor zla.
- ↑ 13,0 13,1 Kristina Polegubić, Problem zla u filozofiji Alvina Plantinge
- ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 Vjeko Kolajić, Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze
- ↑ 15,0 15,1 Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 369), Beograd, 1989.
- ↑ Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 370), Beograd, 1989.
- ↑ O banalnosti zla
- Enciklopedija živih religija, Beograd, Nolit, 2004.
