Invazija Italije na Egipat

Invazija Italije na Egipat
Segment Rata u pustinji (1940—1943) na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu
Zapadna pustinja 1940.
Datum 9-16. septembra 1940. Lokacija Egipat Ishod Italijanska Pirova pobeda
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo Australija Kanada Novi Zeland Južna Afrika Slobodna Francuska	Italija
Žrtve i gubici
40 mrtvih	120 mrtvih, 410 ranjenih

Invazija Italije na Egipat (ital. Operazione E) 9-16. septembra 1940. bila je početak Rata u pustinji (1940—1943) na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu. Rat je počeo u septembru 1940. italijanskom invazijom Egipta; operacija Kompas, britanska petodnevna ofanziva u decembru 1940. dovela je do uništenja italijanske 10. armije.

Pozadina

Libija

Italijanske tankete L3/33.

Kirenajka (Libija) bila je italijanska kolonija od Italijansko-turskog rata (1911–1912). Sa Tunisom, delom Francuske Severne Afrike na zapadu i Egiptom na istoku, Italijani su se spremali da brane obe granice u Severnoafričkom Glavnom štabu, pod komandom guvernera Italijanske Libije, maršala vazduhoplovstva, Itala Balba. Glavni štab imao je na raspolaganju italijansku 5. armiju (general Italo Gariboldi) i 10. armiju (general Mario Berti) koje su sredinom 1940. imale 9 divizija iz metropole sa po 13.000 ljudi, 3 divizije dobrovoljaca (Crnih Košulja) i dve libijske kolonijalne divizije sa po 8.000 ljudi. Italijanske regularne divizije reorganizovane su krajem 30-ih godina, sa po 3 regimente na samo 2, a rezervisti su mobilisani 1939. uz uobičajeni poziv regruta.

Godine 1936. general Alberto Pariani je imenovan za načelnika štaba italijanske vojske i započeo je reorganizaciju divizija za borbu u "munjevitom ratu", u skladu sa mišljenjem da brzina, pokretljivost i nova tehnologija mogu revolucionarno izmeniti vojne operacije. Godine 1937. trojne divizije (3 puka na svaku diviziju) počele su da se menjaju u binarne (od 2 puka), kao deo desetogodišnjeg plana reorganizacije staće vojske u 24 binarne, 24 trojne, dvanaest planinskih, tri motorizovane i tri oklopne divizije. Efekat promene bio je povećanje administrativnih troškova vojske, bez odgovarajućeg povećanja efektivnosti; nove tehnologije, tenkovi, motorna vozila i bežične komunikacije su sporo stizale i bile su lošijeg kvaliteta od onih potencijalnih neprijatelja. Razređivanje oficira po štabovima u dodatnim jedinicama pogoršano je politizacijom vojske i dodatkom milicije - Crnokošuljaša. Reforme su takođe promovisale frontalni napad, isključujući druge teorije, sa naglaskom na brzom mobilnom ratu uz podršku artiljerije.

Moral je smatran visokim i armija je imala sveže borbeno iskustvo. Italijanska mornarica napredovala je pod fašističkim režimom, koji je dao novac za brze, kvalitetne i dobro naoružane brodove i veliku podmorničku flotu, ali mornarici je nedostajalo iskustvo i uvežbanost. Vazduhoplovstvo je bilo spremno za rat još 1936, ali je do 1939. bilo u stagnaciji i od Britanaca nije smatrano sposobnim za veće operacije. 5. armija sa 8 divizija bila je smeštena u Tripolitaniji, zapadnoj polovini Libije prema Tunisu, a 10. armija sa 6 pešadijskih divizija držala je Kirenajku na istoku. Kada je rat objavljen, 10. armija je rasporedila 1. libijsku diviziju Sibele na granicu od Jagbuba do Sidi Omara, i 21. korpus od Sidi omara do obale, Bardije i Tobruka. 22. korpus prebacio se jugozapadno od Tobruka, spremajući se za protivnapad. Pre objave rata, Balbo je izložio svoje sumnje Musoliniju,

Nije broj ljudi ono što me brine, već njihovo naoružanje ... opremljeni malobrojnom i zastarelom artiljerijom, gotovo bez protivtenkovskog i protivavionskog naoružanja ... beskorisno je slati nove hiljade ljudi ako ne možemo da ih opremimo najnužnijim sredstvima za prevoz i borbu.

– Italo Balbo

i tražio je više opreme, uključujući 1.000 kamiona, 100 cisterni za vodu, više srednjih tenkova i protivtenkovskih topova, koje italijanska ratna ekonomija nije mogla da proizvede, ili pojačanje vojskom iz drugih krajeva. Maršal Italije Pjetro Badoljo, tada načelnik štaba u Rimu, umjesto toga je obećao: "Kad imaš sedamdeset srednjih tenkova, dominiraćeš situacijom", dok se Balbo spremao da napadne Egipat 15. jula. Nakon što je Balbo ubijen, Benito Musolini ga je zamenio maršalom Rodolfom Gracijanijem, sa naredbama da napadne Egipat do 8. avgusta. Gracijani je odgovorio da 10. armija nije bila pravilno opremljena i da napad ne bi mogao uspeti; Musolini je naredio Gracijaniju da ipak napadne.

Egipat

Britanci su držali vojsku u Egiptu od 1882, ali ona je jako umanjena nakon Anglo-egipatskog sporazuma iz 1936. Mala britanska posada držala je Suecki kanal i obalu Crvenog mora. Kanal je bio vitalan za britanske komunikacije sa kolonijama na Dalekom istoku i u Indijskom okeanu. Sredinom 1939. general Arčibald Vejvel postavljen je za vrhovnog komandanta nove komande za Srednji istok, koja je obuhvatila sredozemno, blisko-istočno i afričko ratište. Do primirja Sila Osovine sa Francuskom 22. juna 1940, francuske divizije u Tunisu ugrožavale su italijansku 5. armiju na zapadnoj granici Libije. Kraljevska italijanska vojska u Libiji imala je oko 215.000 ljudi, a u Egiptu Britanci su imali oko 36.000 boraca, sa još 27.500 neobučenih ljudi u Palestini.

Krstareći tenk Mk I.

Britanske snage obuhvatale su Egipatsku Motorizovanu Diviziju (general Persi Hobart), jednu od samo dve britanske oklopne jedinice u formiranju, koja je sredinom 1939. preimenovana u Egipatsku Oklopnu diviziju (16. februara 1940. postala je 7. Oklopna divizija). Egipatsko-libijsku granicu branio je Egipatski Granični odred, a u junu 1940. štab britanske 6. pešadijske divizije (general Ričard O'Konor) preuzeo je komandu u Zapadnoj pustinji, sa zadatkom da potisne Italijane sa graničnih položaja i prodre u unutrašnjost ako rat započne. 7. Oklopna divizija bez 7. oklopne brigade okupila se u Mersa Matruhu i uputila 7. oklopnu grupu prema granici kao zaštitu, gde je i RAF prebacio većinu svojih bombardera; Malta je takođe ojačana.

Štab 6. pešadijske divizije, bez kompletnih i potpuno obučenih jedinica, preimenovan je u Zapadno-pustinjski Odred 17. juna. U Tunisu, Francuzi su imali 8 divizija, sposobih samo za ograničene operacije, a u Siriji još 3 slabo naoružane i obučene divizije, sa oko 40.000 vojnika i graničara, na okupacionim dužnostima protiv civilnog stanovništva. Italijanske kopnene i vazduhoplovne snage u Libiji daleko su premašale Britance u Egiptu, ali su patile od slabog morala i lošije opreme. U Italijanskoj Istočnoj Africi bilo je još 130.000 italijanskih i afričkih trupa sa 400 topova, 200 lakih tenkova i 20.000 kamiona. Italija je objavila rat 11. juna 1940.

Zemljište

Peščana oluja dolazi.

Rat se vodio uglavnom u oblasti poznatoj kao Zapadna pustinja, koja je oko 240 mi (390 km) široka, od Mersa Matruha u Egiptu do Gazale na libijskoj obali, duž jedinog čvrstog druma (ital.Via Balbia). Erg (More Peska), 150 miles (240 km) prema unutrašnjosti, označava južnu granicu pustinje na najširim tačkama kod Jagbuba i Sive. U Britanskom rečniku, pojam "Zapadna pustinja" označavao je deo Egipta zapadno od Nila, ali je počeo da označava celo područje ratišta, uključujući istočnu Kirenajku u Libiji. Od obale prema unutrašnjosti leži izdignuta, ravna površina kamenite pustinje na oko 150 m nadmorske visine, koja se proteže na jug 200–300 km od obale do ivice Peščanog Mora. Taj kraj obiluje škorpijama, zmijama otrovnicama i muvama, a naseljen je malim brojem nomada, Beduina.

Beduinske staze povezivale su bunare i prohodnije zemljište; upravljalo se po Suncu, zvezdama, kompasu i "pustinjskom čulu", veštini opažanja okoline stečenoj iskustvom. Kada su italijanske trupe prodrle u Egipat u septembru 1940, odred Maleti se izgubio nakon odlaska iz Sidi Omara, nestao je i morao je da bude pronađen avionom. U proleće i leto, dani su vreli, a noći vrlo hladne. Siroko, vreli pustinjski vetar, nosi oblake sitnog peska, koji smanjuje vidljivost na nekoliko metara i ulazi u oči, pluća, mašine, hranu i opremu; motornim vozilima i avionima su potrebni specijalni filteri za ulje, a golo zemljište znači da zalihe za vojne operacije moraju da se uvoze.

Uvod

10. armija

Deset divizija 10. armije pod Bertijem bile su podeljene u XX, XXI, XXII, XXIII korpus novi Libijski korpus. Divizije 10. armije bile su standardne italijanske binarne pešadijske divizije, pešadijske divizije Crnokošuljaša ili Libijske kolonijalne divizije. Libijski korpus, XXIII i XXI korpus učestvovali su u invaziji. Libijski korpus imao je dve libijske pešadijske divizije i Grupu Maleti (ita. Raggruppamento Maletti), improvizovanu jedinicu sastavljenu od šest libijskih motorizovanih bataljona pod generalom Pjetrom Maletijem. Grupa Maleti je obuhvatala većinu oklopnih vozila kojim su raspolagali Italijani, i skoro sve srednje tenkove Fijat M11/39. Maleti je pošao sa vojskom, a Gracijani je ostao u svom štabu u Tobruku.

Berti je preferirao napredovanje duž obalnog puta pešadijom XXI korpusa, jer pešadijske divizije XXI korpusa iz metropole nisu imale puno iskustva u pustinji. Na jugu će ih štititi mnogo iskusnije libijske divizije i motorizovana grupa Maleti. Kopnene snage je podržavao 5. eskadron "Kraljevskog Vazduhoplovstva", sa 300 aviona različitih tipova. Komanda je imala četiri bombarderska puka, lovački puk, tri lovačke grupe, dve izviđačke grupe i dve eskadrile kolonijalnih izviđačkih aviona, sa bombarderima Savoia-Marchetti SM.79, Breda Ba.65 jurišnim bombarderima, lovcima Fiat CR.42 i izviđačkim avionima IMAM Ro.37, Caproni Ca.309 and Caproni Ca.310bis. 5. eskadron je organizovan da prati i podrži vojsku na terenu kao samostalna jedinica. Berti je mogao očekivati malo podrške od Italijanske kraljevske mornarice, jer je deset podmornica izgubljeno otkako je Italija objavila rat, flota je bila previše važna za rizik i nije bilo goriva.

Italijanski planovi

Tri puta su postavljeni datumi za italijansku invaziju, a potom i otkazani, prvi plan je bio namenjen poklapanju sa očekivanom nemačkom invazijom u Englesku 15. jula 1940. godine. Balbo je tražio sve kamione iz 5. armije i sve srednje tenkove Fijat M11/39 koji su isporučeni, da pojačaju 10. armiju za prelazak granične žice i okupaciju Soluma čim se objavi rat. Nakon odbijanja britanskog kontranapada i popune italijanske vojske, napredovanje bi se nastavilo. Iako je ovaj plan zasnovan na realnoj proceni onoga što bi italijanska vojska u Libiji mogla postići, propao je kada je otkazana invazija na Englesku. Drugi plan, za 22. avgust, bio je ograničeno napredovanje prema Solumu na istok, sa tri kolone koje se kreću na tri pravca. Kada bi Solum bio siguran, razmišljalo bi se o napredovanju do Sidi Baranija, primer masovnog napredovanja korištćenog na severnom frontu etiopskog rata. Italijanske nemetorizovane pešadijske divizije trebalo je da koriste jedinu putnu mrežu, ali letnja toplota u avgustu, koja bi na njih najviše uticala, dovela je do još jednog odlaganja.

Italijanski piloti proučavaju mapu Egipta. (septembar 1940).

Treći plan je bio za invaziju 9. septembra, s ciljem Sidi Barani, koji je Gracijani obelodanio svom osoblju šest dana pre dana kada je Musolini naredio invaziju. Italijanske nemotorizovane divizije, napredovale bi duž obale i napale prolaz Halfaja, zauzele Solum i nastavile na Sidi Barani. Južna kolona libijskih divizija i grupa Maleti trebalo je da napreduju duž pustinjskih staza, kako bi zaobišli Britanska utvrđenja. Grupa Maleti je trebalo da vozi južno i istočno kroz pustinju, ali italijanski štab nije uspelo da obezbedi odgovarajuće mape i navigacionu opremu; tokom kretanja na polaznu tačku, grupa se izgubila, a štab 23. korpusa morao je da pošalje avione da pomognu vođenju grupe na položaj, a libijske divizije zakasnile su na sastanak u blizini tvrđave Kapuco.

Neuspeh u raspoređivanju pogoršao je sumnje zbog nedostatka kamiona i transportnih aviona i britanske dominacije terena, što je dovelo do još jedne promene plana. Četvrti plan je bio za 13. septembar, sa Sidi Baranijem i područjem na jugu kao ciljem. 10. armija, sa pet divizija i tenkovima, napredovala bi masovno obalnim putem, zauzela Solum i napredovala u Sidi Barani, preko Bukbuka. Kada stigne do Sidi Baranija, vojska je trebalo da se konsoliduje i dovuče zalihe, uništi britanski kontranapad i nastavi napredovanje ka Matruhu. Italijanske nemetorizovane pešadijske divizije trebalo je da koriste obalni put, jer bi ove divizije bile neefikasne bilo gde drugo. Slična operacija je sprovedena na severnom frontu u Etiopiji, ali je otišla protiv teorije, za koju je bilo dovoljno sila za izvršenje. Gracijani je verovao da je jedini način da poraze Britance nadmoćnim brojem, precenjujući svoju snagu.

Zapadno-pustinjski Odred (WDF)

Britanski laki tenkovi MK VIB iz 7. oklopne divizije u pustinjskoj patroli, 2. avgust 1940.

Vejvel je imao oko 36.000 vojnika u Egiptu, uključujući podršku i administrativne jedinice. Sve formacije su bile nepotpune, sa nedovoljno opreme i artiljerije. 2. Novozelandska divizija (general-major Bernard Frajberg) imala je jednu pešadijsku brigadu, nepotpun konjički puk, bataljon mitraljeza i puk poljske artiljerije, 4. indijska pešadijska divizija (major-general Noel Beresford-Pirs) imao je dve pešadijske brigade i deo artiljerijskog oružja, 7. oklopna divizija (general-major Ser Majkl O'Mur Kreg) imao je dve oklopne brigade sastavljene od dva puka, umesto normalnih tri, i četrnaest samostalnih bataljona britanske pešadije. Vejvel je imao da brani Egipat i Suecki kanal od oko 250.000 italijanskih trupa sa sedištem u Libiji i još oko 250.000 više u Italijanskoj Istočnoj Africi.

Grupa za podršku, sa tri motorizovana pešadijska bataljona, artiljerijom, inženjerima i mitraljezima, trebalo je da uznemirava Italijane i usporava ih borbom između granice i Matruha ako bude napadnuta, ali tako da sačuva sposobnost za borbu sa italijanskom glavninom. Kod Matruha pešadijske jedinice čekale su italijanski napad, dok se od grebena na pustinjskom krilu najveći deo 7. oklopne divizije pripremao za kontranapad. Zaštitnica je imala da preuveličava svoje snage, a grupa za podršku da koristi svoju mobilnost kako bi zaštitila pustinji bok, dok je na obalskom putu, 3. bataljon garde (eng. Coldstream Guards), jedna četa kraljevskih strelaca (eng. King's Royal Rifle Corps) i mororizovana četa slobodnih francuskih marinaca, sa pratećom artiljerijom i mitraljezima, imala da se postepeno povlači, uništavajući put dok se povlače. Krajem maja 1940. Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo na Bliskom istoku imaki je 205 aviona, uključujući 96 zastarelih bombardera Bristol Bombaj i Blenhajm i 75 zastarelih lovaca Gloster Gladijator i 34 druge vrste. U julu je stiglo četiri lovca Hoker Hjuriken, ali samo jedan se mogao odvojiti za WDF. Do kraja jula, Mediteranska flota je preuzela kontrolu nad istočnim Mediteranom i bila je u mogućnosti da bombarduje italijanske priobalne položaje i transporte zaliha duž obale do Matruha i šire.

Pogranični sukobi

Oklopna kola 11. husarskog puka na granici sa Libijom 26. jula 1940.

Dana 17. juna, koristeći štab britanske 6. pešadijske divizije, osnovan je štab WDF (eng. Western Desert Force) (general-potpukovnik O'Konor) da kontroliše sve trupe s kojima se suočavaju Italijani u Kirenajki, oko 10.000 ljudi, sa avionima, tenkovima i topovima. O'Konor je organizovao agresivno patroliranje duž granice i počeo da dominira ničijom zemljom stvaranjem "letećih kolona", mobilnih kombinovanih oružanih formacija zasnovanih na jedinicama 7. oklopne divizije. Ove male dobro obučene profesionalne jedinice izvele su prve napade na italijanske konvoje i utvrđene položaje preko granice. Britanske patrole prišle su do granične žice 11. juna da bi dominirale ovim područjem, uznemiravale garnizone graničnih utvrđenja i postavile zasede duž Via Balbia i pustinjskih staza.

Neke italijanske trupe nisu znale da je rat objavljen, a sedamdesetorica su zarobljeni na stazi za Sidi Omar. Patrole su kretale severno do obalnog puta između Bardije i Tobruka, zapadno do Bir el Gubi i južno do Jagbuba. Za nedelju dana, 11. husarski puk (Puk Princa Alberta) zauzeo je tvrđavu Kapuco i u zasedi istočno od Bardije, zarobio je glavnog inžinjera 10. armije, generala Lastucija. Italijanska pojačanja stigla su na granicu, počela da vrše izviđačke patrole, poboljšala graničnu odbranu i ponovo zauzela tvrđavu Kapuco. 13. avgusta, britanski napadi su zaustavljeni radi očuvanja upotrebljivosti vozila; Grupa za podršku 7. oklopne divizije preuzela je da čuva žicu duž 97 km od Soluma do Fort Madalene, spremna da vodi borbe za usporavanje ako Italijani napadnu Egipat.

Zatišje je trajalo od avgusta do početka septembra, dok je pomorska operacija "Šeširi" (eng. Operation Hats) ojačala Sredozemnu flotu i sprovela vojni konvoj tenkova sa posadama oko Afrike. Britanci su objavili da su naneli gubitke od 3.500 Italijana, izgubivši samo 150 ljudi od 11. juna do 9. septembra. Osim toga, obe strane su koristile izviđačke odrede, Dalekometni Pustinjski odred ( eng. Long Range Desert Group-LRDG) i Auto-avio-saharsku četu (ita. Compagnie Auto-Avio-Sahariane) koje su se kretale pustinjom, izviđale neprijateljski raspored i vršile prepade.

Italijanska operacija E

9–10. septembar

Italijanski 23. korpus (general Anibale Bergonzoli) je vodio napad 10. armije u Egipat ka Sidi Baraniju duž obalnog puta sa nemotorizovanim i motorizovanim formacijama. Korpus je dobio dovoljno kamiona da delimično motorizuje tri pešadijske divizije, ali je mogao potpuno da motorizuje samo jednu diviziju. Bergonzoli je želeo 1. tenkovsku grupu kao prethodnicu, dve motorizovane pešadijske divizije iza i jednu motorizovanu diviziju u rezervi. Dve libijske nemotorizovane pešadijske divizije trebalo je da krenu pešice, dok je Maleti grupa štitila začelje. 1. tenkovska grupa bila je zadržana u rezervi, izuzev 62. lakog tenkovskog bataljona koji je bio priključen 63. diviziji Marmarika i 63. lakog tenkovskog bataljona koji je dodeljen 62. diviziji Kirene. 2. tenkovska grupa ostala je u Bardiji, osim 9. lakog tenkovskog bataljona sa 2. libijskom divizijom Pescatori. 2. srednji tenkovski bataljon bio je sa grupom Maleti, koja je imala tri potpuno motorizovana libijska pešadijska bataljona.

Dana 9. septembra se povećala aktivnost italijanske avijacije, i bombarderi iz 55 ., 113. i 211. eskadrile RAF-a su uzvratli napadima po aerodromima, transportu, zalihama i napadom na Tobruk sa 21 avionom. Kasnije tog dana, 27 italijanskih lovaca izvršilo je napad na Bukbuk, a RAF je izvršio više letova protiv italijanskih aerodroma. Britanska vazdušna izviđanja otkrila su mnogo kopnenih pokreta kod Bardije, Sidi Azeiza, Gabri Saleha i prema Sidi Omaru sa zapada, što je tumačeno kao početak italijanske invazije. Napredovanje 10. armije pokazalo je ograničenja italijanske pokretljivosti i navigacije, kada se Maleti grupa izgubila na putu u Sidi Omar, na graničnoj žici. 10. septembra, oklopni automobili 11. Husara su primetili Maleti grupu, a teška magla zaštitila je Britance dok su pratili sporo italijansko okupljanje. Pošto se magla razišla, Husari su napadnuti od strane italijanskih aviona, tenkova i artiljerije.

13–14. septembar

Vojne operacije, 13. septembar 1940 – 7. februar 1941.

Dana 13. septembra, 1. crnokošuljaška divizija 23. mart ponovo je zauzela tvrđavu Kapuco, a bombardovanje je palo na Musaid, odmah preko egipatske granice, koji je zatim okupiran. Započela je artiljerijska vatra i bombardovanje aerodroma i kasarni u Solumu (koje su bile prazne), što je podiglo oblak prašine. Kada se prašina razišla, italijanska vojska se mogla videti postrojena, spremna da napreduje protiv britanske zaštitnice od 3. bataljona garde, neke poljske artiljerije, dodatnog pešadijskog bataljona i mitraljeske čete. Italijani su napredovali duž obale sa dve vodeće divizije, iza zaklona od motociklista, tenkova, motorizovane pešadije i artiljerije. Italijanska formacija je postala laka meta za artiljeriju i avione, ali je 1. Libijska divizija Sibele ubrzo okupirala kasarnu Solum i počela je da se kreće niz stazu do luke. Na unutrašnjoj visoravni, italijanski napredak ka prolazu Halfaja bio je branjen zaštitnicom od jedne čete 3. gardijskog bataljona, vodom Nortamberlendskih strelaca i nešto artiljerije, koja je počela da se povlači popodne, jer je stiglo više italijanske pešadije i tenkova.

Tokom večeri dve kolone 2. Libijske divizije Pescatori, 63. pešadijske divizije Cirene i grupa Maleti iz Musaida i 62. pešadijska divizija Marmarica iz Sidi Omara, skrenule su ka prolazu. Sutradan su se italijanske jedinice na grebenu počele spuštati kroz prolaz, prema italijanskim snagama koje su napredovale duž puta od Soluma. 11. Husari, 2. streljačka brigada i krstareći (brzi) tenkovi 1. kraljevskog tenkovskog puka (1. KTP) uznemiravale su italijanske snage na grebenu. Posle podne, britanske trupe na obali su se povukle u Buk Buk i susrele pojačanja iz 11. Husara i četu motorizovanih francuskih marinaca, što je bilo dovoljno za održavanje kontakta sa Italijanima. Britanci su se 15. septembra povukli u Alam Hamid, a Alam el Dab 16. septembra, pokušavajući da nanesu maksimalne gubitke, a da ih ne prikuju za mesto, i uništavajući obalski put za sobom, čija oštećenja su bila pogoršana količinom saobraćaja.

16. septembar

Neangažovani deo 1. tenkovske grupe, pratio je 1. libijsku diviziju Sibele i 2. Libijsku diviziju Peskatori prema Bir Tidan el Kadim. U Alam el Dabu kod Sidi Baranija, oko pedeset italijanskih tenkova, motorizovana pešadija i artiljerija pokušali su obuhvatni pokret, što je primoralo britansku gardu da se povuče. Oklopna grupa je napadnuta od britanske poljske artiljerije i nije napravila nikakav dalji pokret, ali do mraka 1. crnokošuljaška divizija 23. mart je okupirala Sidi Barani. Iznad grebena, britanske zaštitnice povlačile su se paralelno sa onima na obalskom putu, a pretnja sa pustinjskog krila se nije materijalizovala. Britanski avioni izvršili su brojne izviđačke i bombarderske letove, i italijanska 5. Eskadra preduzela je do 100 napada lovcima i bombarderima na isturene aerodrome i odbrambene pozicije. Britanci su očekivali da će se italijansko napredovanje zaustaviti u Sidi Baraniju i Sofafi, i počeli su da izviđaju pozicije sa 11. Husarima, pošto se Grupa za podršku povukla na odmor, a 7. oklopna divizija pripremila se da se odupre daljem napredovanju ka Matruhu. Italijansko radio emitovanje o invaziji, sugerisalo je da će se napredovanje nastaviti iz Sidi Baranija, ali se uskoro pokazalo da se Italijani ukopavaju u obliku luka na jugu i jugozapadu u Maktili, Tumar (istočni), Tumar (zapadni), Nibeiva i na vrhu grebena u Sofafi, dok su divizije u pozadini okupirale Bukbuk, Sidi Omar i prolaz Halfaja.

Posledice

Novi tenkovi Fijat M 13/40 počeli su da stižu u oktobru 1940.

Analiza

Deseta armija je napredovala oko 19 km dnevno, kako bi nemotorizovane jedinice mogle da je prate, i u Sidi Baraniju izgradila je utvrđene kampove. Oklopne jedinice nisu pravile smele mehanizovane udare ili obilazne pokrete, 23. korpus je štitio pešadiju, a 10. armija je pretrpela manje od 550 žrtava. Grupa Maleti, 1. tenkovska grupa i 1. divizija Crnih Košulja 23. mart nisu postupali u skladu sa teorijom oklopnog rata u Italiji. Nedostatak pripreme, obuke i organizacije u njima doveli su do grešaka prilikom okupljanja i usmeravanja Grupe Maleti i prevelike opreznosti sa drugim tenkovskim bataljonima 1. tenkovske grupe. Ubrzana motorizacija 1. divizije Crnih Košulja 23. mart, koja nije bila obučena kao motorizovana divizija, dezorganizovala je odnos između vozača i pešadije.

Napredak je dosegao Sidi Barani sa skromnim gubicima, ali nije učinio veliku štetu Britancima. Dana 21. septembra, bilo je 68 tenkova Fijat M 11/39 preostalih od 72 poslatih u Libiju. 1. bataljon srednjih tenkova imao je 9 ispravnih i 23 neupotrebljiva tenka, a 2. bataljon srednjih tenkova imao 28 ispravnih i 8 neispravnih tenkova. Očekivalo se povećanje snage italijanskih srednjih tenkova kada su počele isporuke novog Fijat M 13/40, koji je imao moćni top 47/32 M35 kalibra 47 mm. 2. srednji tenkovski bataljon sa 37 tenkova M 13/40 stigao je u Libiju početkom oktobra, nakon čega je sledio 5. srednji tenkovski bataljon sa 46 tenkova M 13/40 12. decembra. Sredinom novembra Italijani su imali 417 srednjih i lakih tenkova u Libiji i Egiptu.

Vejvel je napisao,

Najveće moguće pohvale zaslužuje brigadir Got, komandujući Grupom za podršku i potpukovnik Kembel, komandujući artiljerijom, na hladnom i efikasnom načinu na koji se ovo povlačenje odvijalo, takođe i trupe zbog njihove izdržljivosti i taktičke veštine .

– Vejvel

Počeli su radovi na popravci obalskog druma, preimenovanim u Put Pobede (Via della Vittoria), i vodovoda iz Bardije, za koje se očekivalo da budu spremni do sredine decembra, nakon čega će se nastaviti napredovanje do Matruha.

Musolini je pisao 26. oktobra,

Četrdeset dana nakon osvajanja Sidi Baranija postavljam pitanje, kome je ovo dugo zaustavljanje bilo od koristi - nama ili neprijatelju? Ne ustručavam se da odgovorim, mnogo više je koristilo neprijatelju ... Vreme je da se pitate da li želite da nastavite da komandujete.

– Musolini

i dva dana kasnije, 28. oktobra, Italijani su napali Grčku, započevši grčko-italijanski rat. Gracijaniju je bilo dozvoljeno da nastavi planirati lagano, a italijansko napredovanje ka Matruhu bilo je zakazano za sredinu decembra.

Gubici

Od 9. do 16. septembra, 10. armija je izgubila 120 poginulih i 410 ranjenih. Nekoliko tenkova i kamiona se pokvarilo, a šest aviona je izgubljeno, dva nesrećnim slučajem.

Kasnije operacije

Dana 17. septembra, mediteranska flota počela je uznemiravati italijanske komunikacije, a luka Bengazi je minirana. Razarač i dva trgovačka broda su potopljeni torpedom, a razarač je udario u minu u Bengaziju i potonuo. Blenheimi RAF-a su uništili tri aviona na tlu u Benini. Put na grebenu je bombardovan blizu Soluma od jedne britanske topovnjače, a mete u blizini Sidi Baranija od strane dva razarača, od koji su videli požare i eksplozije. Zarobljeni Italijani govorili o šteti, žrtvama i gubitku morala. Pokušaj bombardovanja Bardije od strane krstarice i razarača bio je sprečen napadom italijanskih torpednih bombardera, koji su pogodili krmu krstarice i izbacili je iz stroja. Bombardovanja su nastavljena tokom zatišja, što je dovelo do toga da se kampovi i zalihe pomeraju u unutrašnjost. Male britanske kolone na kopnu počele su da rade sa patrolama oklopnih automobila, kreću se blizu italijanskih logora, sakupljaju informacije i vladaju okolinom.

Operacija Kompas

Britanci su 8. decembra pokrenuli operaciju Kompas, petodnevni napad protiv utvrđenih italijanskih logora postavljenih u odbrambenu liniju oko Sidi Baranija. General Berti je bio na bolovanju, a Gariboldi ga je privremeno zamenio. Prepad je uspeo, a malobrojne jedinice 10. armije u Egiptu koje nisu uništene bile su prisiljene da se povuku. Do 11. decembra, Britanci su započeli kontra-ofanzivu, a ostatak 10. armije je brzo poražen. Britanci su produžili operaciju kako bi gonili ostatke 10. armije u Solum, Bardiju, Tobruk, Dernu, Mhili, Beda Fom i El Agajla u zalivu Sirte. Britanci su izgubili 1.900 ubijenih i ranjenih, oko deset procenata njihove pešadije, zarobivši 133.298 italijanskih i libijskih vojnika, 420 tenkova i preko 845 topova i aviona. Britanci nisu mogli da idu dalje od El Agajla, zbog pokvarenih i istrošenih vozila i preusmeravanja najbolje opremljenih jedinica u grčku kampanju.

Suprotstavljene snage

Italijanska 5. i 10. armija 10. juna 1940. kao i 10. armija 13. septembra. Zapadne pustinjske snage 10. juna i 9. decembra.

Vrhovni komandant Italijanske vojske u Severnoj Africi: Maršal vazduhoplovstva Italo Balbo.

10. juna 1940.

Italijanska vojska

Vrhovni komandant Italijanske vojske u Severnoj Africi: Maršal vazduhoplovstva Italo Balbo.

5. armija

• Zapadna granica (Tunis, general Italo Gariboldi)
• X korpus
  • 25. pešadijska divizija Bologna
  • 60. pešadijska divizija Sabratha
• XX korpus
  • 17. pešadijska divizija Pavia
  • 61. pešadijska divizija Sirte
  • 27. pešadijska divizija Brescia
• XXIII korpus
  • 1. crnokošuljaška divizija 23 Marzo
  • 2. crnokošuljaška divizija 28 Ottobre
  • 2. libijska divizija Pescatore (rezerva 5. armije)

10. armija

• Istočna granica, (Libija, general Mario Berti (na odsustvu u Italiji), zamenjuje ga Gariboldi).
• XXI korpus
  • 63. pešadijska divizija Cirene
  • 62. pešadijska divizija Marmarica
• XXII korpus
  • 64. pešadijska divizija Catanzaro
  • 4. crnokošuljaška divizija 3 Gennaio
  • 1. libijska divizija Sibelle (10th Army reserve)

5. eskadra, Kraljevsko vazduhoplovstvo

(10. juna 1940. godine u Severnoj Africi bilo je 363 italijanskih aviona, od kojih je 306 bilo operativno i 57 za obuku, i 179 neispravnih.)

• Bombarderi
  • 10. eskadrila: 30 Savoia-Marchetti SM.79
  • 14. eskadrila: 12 SM.79, 1 Fiat BR.20
  • 15. eskadrila: 35 SM.79, 8 Savoia-Marchetti SM.81, 3 BR.20
  • 33. eskadrila: 31 SM.79
• Lovci
  • 2. eskadrila: 36 Fiat CR.32, 25 Fiat CR.42
  • 10. grupa: 27 Fiat CR.42
  • 50. eskadrila: 11 Breda Ba.65 (za obrušavanje), 3 IMAM Ro.41 (izviđanje), 23 Caproni Ca.310 (laki bombarderi/izviđanje)
• Izviđači
  • 64. grupa: 8 IMAM Ro.37bis, 5 RO.1bis
  • 73. grupa: 6 RO.37bis, 1 RO.1bis
  • 143. eskadrila: CANT Z.501/6 (pomorsko izviđanje)
• Kolonijalni
  • I grupa posadne kolonijalne avijacije: 18 Caproni Ca.309, CA.310, RO.37 (laki bombarderi/izviđanje)
  • II grupa posadne kolonijalne avijacije: 21 CA.309, CA.310 i RO.37 (laki bombarderi/izviđanje)

Britanska vojska

• vrhovni zapovednik za Srednji istok, general ser Arčibald Vejvel
  • zapovednik WDF: general O'Konor
• 7. oklopna divizija: zapovednik general Majkl O'Mur Krag
  • 4. oklopna brigada, Mersa Matruh
    • 1. kraljevski tenkovski puk
    • 6. kraljevski tenkovski puk
  • 7. oklopna brigada, Sidi Sulejman
    • 7. husari
    • 8. husari
  • Grupa za podršku (motorizovana pešadijska brigada) Sidi Barani
    • 1. bataljon kraljevskog streljačkog puka
    • 2. motorizovani bataljon (Streljačka brigada)
    • 3. bataljon garde (Coldstream Guards)
    • 1. kraljevski strelci Nortamberlenda
    • 3. kraljevska konjička artiljerija
    • Baterija F, 4. kraljevska konjička artiljerija
    • 11. husari (pridruženi Grupi za podršku iz 7. oklopne brigade)

U Sidi Baraniju sa operacijama na Libijsko-Egipatskoj granici

• Pešadijska brigada Kairo – posada Mersa Matruha

Ostale snage Komonvelta u Egiptu

• 4. indijska divizija (bez jedne brigade) u delti Nila
  • 5. indijska pešadijska brigada
  • 11. indijska pešadijska brigada
  • divizijske jedinice
• 6. australijska divizija(u formiranju, delta Nila)
• 2. novozelandska divizija (u formiranju, delta Nila)

13. septembra 1940.

Italijanska vojska

10. armija

• Vrhovni komadant italijanske vojske u Severnoj Africi: Maršal Rodolfo Gracijani
• XXI korpus (rezerva 10. armije, Tobruk)
  • 61. pešadijska divizija Sirte
  • 2. crnokošuljaška divizija 28 Ottobre
  • LX laki tenkovski bataljon (L3)
• XXII korpus
  • 64. pešadijska divizija Catanzaro
  • 4. crnokošuljaška divizija 3 Gennaio
• XXIII korpus: general Anibale Bergonzoli
  • 1. crnokošuljaška divizija 23 Marzo (motorizovana za invaziju Egipta)
  • 62. pešadijska divizija Marmarica (delimično motorizovana za invaziju)
  • LXIII laki tenkovski bataljon (L3) (pojačanje za 62. diviziju Marmarica)
  • 63. pešadijska divizija Cirene (delimično motorizovana za invaziju)
  • LXII laki tenkovski bataljon (L3) (pojačanje za 63. diviziju Cirene)
  • 1. libijska divizija Sibelle (nemotorizovana)
  • 2. libijska divizija Pescatore (nemotorizovana)
  • IX laki tenkovski bataljon (L3) (pojačanje za 2. libijsku diviziju Pescatore)

Tenkovska komanda u Libiji

• 1. tenkovska grupa (rezerva XXIII korpusa, pod komandom 10. armije)
  • I srednji tenkovski bataljon (M 11/39)
  • XXI laki tenkovski bataljon (L3)
• 2. tenkovska grupa
  • XX laki tenkovski bataljon (L3)
  • LXI laki tenkovski bataljon (L3)
• Maleti grupa (deo XXIII korpusa)
  • II srednji tenkovski bataljon (M 11/39)
  • 3 motorizovana libijska pešadijska bataljona

Britanska vojska

Pustinjski odred (WDF)

• vrhovni zapovednik za Srednji istok, general ser Arčibald Vejvel
• zapovednik WDF: general O'Konor
• Korpusne jedinice
  • 7. bataljon kraljevskog tenkovskog puka (Royal Tank Regiment) (tenkovi Matilda)
  • 1. kraljevska konjička artiljerija
  • 104. kraljevska konjička artiljerija
  • 51. poljski puk kraljevske artiljerije
  • 7. srednji puk srednje kraljevske artiljerije
  • 64. srednji puk kraljevske artiljerije
• 7. oklopna divizija
  • 4. oklopna brigada
  • 7. oklopna brigada
  • Grupa za podršku (pešadijska brigada)
  • divizijske jedinice
• 4. indijska divizija
  • 5. indijska pešadijska brigada
  • 11. indijska pešadijska brigada
  • divizijske jedinice
  • 16. pešadijska brigada (do 11. decembra

1940.)

• 6. australijska divizija (od sredine decembra)
  • 16. australijska pešadijska brigada
  • 17th australijska pešadijska brigada
  • 16. pešadijska brigada (pridružena iz 4. indijske divizije 11. decembra)
  • divizijske jedinice
  • 7. KTP (iz 7. oklopne divizije)
• Odred Selbi (brigadna grupa za odbranu Mersa Matruha)

Literatura

• Christie, H. R. (1999). Fallen Eagles: The Italian 10th Army in the Opening Campaign in the Western Desert, June 1940 – December 1940 (MA). Fort Leavenworth, KS: U. S. Army Command and General Staff College. OCLC 465212715. A116763. Arhivirano iz originala na datum 2015-02-16. Pristupljeno 8. 3. 2015. 
• Greene, J.; Massignani, A.; Blennemann, U. (1990). Mare Nostrum: The War in the Mediterranean, being a Study on Aspects of the Italian Army, Navy and Air Forces, with Comments on the German and Allied War Contribution in the Mediterranean & North Africa Fighting in World War II (2nd online izd.). Watsonville, CA: Jack Greene. OCLC 26647786. 
• Hunt, Sir David (1990) [1966]. A Don at War. London: Frank Cass. ISBN 978-0-7146-3383-1. 
• Jowett, Philip S. (2000). The Italian Army 1940–45: Europe 1940–1943. I. Oxford/New York: Osprey. ISBN 978-1-85532-864-8. 
• Lewin, Ronald (1998) [1968]. Rommel As Military Commander. New York: B&N Books. ISBN 978-0-7607-0861-3. 
• von Luck, Hans (1989). Panzer Commander: The Memoirs of Colonel Hans von Luck. New York: Dell (Random House). ISBN 978-0-440-20802-0. 
• Macksey, Major Kenneth (1971). Beda Fomm: The Classic Victory. Ballantine's Illustrated History of the Violent Century, Battle Book Number 22. New York: Ballantine Books. ISBN 978-0-345-02434-3. 
• Maiolo, Joe (2010). Cry Havoc: The Arms Race and the Second World War 1931–1941. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-6519-9. 
• Mead, Richard (2007). Churchill's Lions: A Biographical Guide to the Key British Generals of World War II. Stroud: Spellmount. ISBN 978-1-86227-431-0. 
• Mollo, Andrew (1981). The Armed Forces of World War II. New York: HMSO. ISBN 978-0-517-54478-5. 
• Pitt, B. (1980). The Crucible of War: Wavell's Command. I (2001 izd.). London: Cassell. ISBN 978-0-304-35950-9. 
• Playfair, Major-General I. S. O. i dr.. (1954). Butler, J. R. M.. ur. The Mediterranean and Middle East: The Early Successes Against Italy (to May 1941). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. I. 3rd impression, 1959. HMSO. OCLC 888934805. 
• Wavell, Archibald (1940). Despatch on Operations in the Middle East from August, 1939 to November, 1940. London: War Office. 

Dodatna literatura

• Bauer, E. (2000). Young, Peter. ur. The History of World War II (Orbis: London, rev. izd.). New York: Galahad Books. ISBN 978-1-85605-552-9. 
• Black, Jeremy (2003). World War Two: A Military History. Warfare and History. London: Routledge. ISBN 978-0-415-30535-8. 
• Churchill, Winston (1986). Their Finest Hour. The Second World War. II. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-41056-1. 
• Dando, N. (2014). The Impact of Terrain on British Operations and Doctrine in North Africa 1940–1943 (PhD). Plymouth University. OCLC 885436735. Arhivirano iz originala na datum 2015-10-04. Pristupljeno 25. 3. 2015. 
• Jowett, Philip (2001). The Italian Army 1940–45: Africa 1940–43. Men-at-Arms. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-85532-865-5. 
• Titterton, Commander G. A.; Essenhigh, First Sea Lord Admiral Sir Nigel; Brown, David (2002). The Royal Navy and the Mediterranean: September 1939 – October 1940. Naval Staff Histories. I. Frank Cass. ISBN 978-0-7146-5179-8. 
• Walker, Ian W. (2003). Iron Hulls, Iron Hearts: Mussolini's Elite Armoured Divisions in North Africa. Marlborough: Crowood. ISBN 978-1-86126-646-0. 

Spoljašnje veze

Invazija Italije na Egipat na Wikimedijinoj ostavi