Aleksandar Obrenović
Kralj Aleksandar Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876. - Beograd 29. maj/11. jun 1903.) je bio srpski kralj, poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.
Aleksandar Obrenović je rođen 14. avgusta 1876. godine u jednom porodilištu koje je lično finansirao kralj Milan. Brigu o mladom Aleksandru je isključivo vodio kralj Milan. Po uzrastanju mladog kraljevića, kralj Milan je naredio da se pošalje na školovanje u Pariz o njegovom trošku. Zajedno sa mladim kraljevićem tada su se u Parizu nalazili njemu u pomoć i dva istaknuta prijatelja kuće Obrenovića - Jovan Ristić i Kosta Protić, koji će kasnije, za vreme Aleksandrovog maloletstva, biti namesnici. Na Liceju je stekao solidno obrazovanje, naučio je francuski i ruski jezik.
Aleksandar se vratio u Beograd 1887. godine, sa nepunih 11. godina i stalno se nalazio na Dvoru, gde je o njegovom vaspitanju brinulo više guvernanti. Tu je naučio da svira klavir, da piše poeziju, da peca, da ide u lov. Uglavnom se nalazio pod nadzorom svoga oca - kralja Milana Obrenovića.
Na godišnjicu proglašenja Kraljevine Srbije 21. februara (6. marta) 1889. u Sabornoj Crkvi, kralj Milan se pojavio zajedno sa svojim trinaestogodišnjim sinom Aleksandrom u svečanoj vojnoj uniformi i objavio je proglas da se povlači sa trona i ustupa ga svome sinu, ali da se do njegovog punoletstva državom stara namesništvo. Prema Ustavu, kralj Milan je odredio namesništvo sinu Aleksandru, koga su sačinjavali Jovan Ristić, general Kosta Protić i general Jovan Belimarković.
Radikali su pomilovani od optužbi i kazni zbog Timočke bune i vratili se u politički život. Prvo je Sava Grujić preuzima predsedništvo vlade, a zatim Nikola Pašić 1891. godine. Posle Milanove austrofilske politike, dolazi do novih veza Srbije i Rusije. U leto 1891. godine Aleksandar Obrenović i Nikola Pašić odlaze u Petrograd u posetu ruskom caru Aleksandru Romanovu. Mladi kraljević je srdačno dočekan u Petrogradu. Car Aleksandar mu je tom prilikom rekao da Rusija neće dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske i da će tu odluku preneti u Beč. Kraljeviću Aleksandru i Nikoli Pašiću bilo obećano i to da će Rusija pomagati srpsku aktivnost u Makedoniji.
Na predlog mladog Aleksandra, Vlada i namesništvo Srbije su omogućili povratak mitropolita Mihaila u Beogradu, koji je miropomazao kralja Aleksandra na proslavi 500-godišnjice Kosovske bitke u manastiru Žiči (1889.godine). Posebnim zakonom je osnovano Društvo za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru, koje je dobilo oslobađanje od svih poreskih dažbina (1899). stefan
Aleksandrova majka, kraljica Natalija, koja je bila u razvodu i oštrom sukobu sa kraljem Milanom, proterana je, na njegov zahtev, iz Beograda 7. maja 1891. godine. Otputovala je u banjski centar Bijaric, sa budućom kraljicom Dragom Mašin.
Posle smrti namesnika Protića 4. juna 1892. godine, nastaje sukob između šefa radikala Nikole Pašića, koji pretenduje na namesničko mesti, i prvog namesnika Ristića, koji ne prihvata Pašića. Rasplet nastaje padom radikalske vlade i ustanovljavanjem liberalske, pod Jovanom Avakumovićem 9. avgusta 1892. godine.
Posle skupštinskih izbora iz februara 1893, koji su dali podjednak broj poslanika radikalima i liberalima, nastala je teška politička kriza, a Aleksandar je rešio da uzme stvari u svoje ruke. 1. aprila 1893. godine pozvao je sve ugledne ministre i čitavo namesništvo na svečanu večeru u Dvoru. Za vreme večere, stalno su se oko mladog kralja nalazila 10-12 oficira kao posluga. Nakon večere, kralj je pozvao goste u svečani salon i saopštio im je da se radi poboljšanja stanja u zemlji od danas preuzima kraljevska ovlašćenja, razrešuje dosadašnju vladu i namesništvo i da Srbija ide novim političkim kursem. Tako je kralj Aleksandar izvršio dvorsku revoluciju, odnosno državni udar.
Oko kralja su se tada nalazila nekolicina visokih oficira, među kojima i konjički pukovnik Lazar Petrović, koji će docnije postati njegov lični ađutant, a kralj će ga unaprediti u čin generala.
Protesti ministra su ostali bez rezultata, dok je kralj je ponavljao da je tako bolje za sve. Novu vladu je sastavio kraljev bivši vaspitač, dr Lazar Dokić, sa nekoliko uglednih radikala.
Na početku svoje vladavine, politika kralja Aleksandra bila je da on propisuje program rada vlade po pitanjima vojnog, privrednog i finansijskog života države. Nije podnosio stranačka neprincipijelna nadmetanja, a da bi suzbio radikale, sam je 9. januara 1894. godine pozvao oca, kralja Milana, da se vrati u Beograd i dodelio mu vrhovnu komandu nad vojskom. Radikalna vlada je odmah podnela ostavku i prešla u opoziciju. Po povratku u zemlju kralj Milan je odmah počeo da utiče na državne poslove.
Kralj Aleksandar je pokušao da vodi politiku sa neutralnim vladama, ali mu to nije polazilo za rukom. Zato je 9. maja 1894. godine izvršio drugi državni udar i ukinuo ustav od 1888. i vratio stari iz 1869. godine.
Zbog sve težeg položaja srpskog stanovništva u granicama Turske imperije, kralj Aleksandar je rešio da načini posetu Carigradu u leto 1894, ne bi li izmolio neke političke povlastice srpskog življa u Turskoj. Negujući dobre odnose sa Grčkom, kralj Aleksandar je u proleće, po povratku iz Carigrada, posetio i grčki dvor. Na tom, putu, posle nekoliko vekova, posetio je Svetu goru i Hilandar, kome je pretila opasnost da ga Bugari preotmu. Tom prilikom hilandarsko brastvo je poklonio je kralju Miroslavljevo jevanđelje, originalnu Nemanjinu povelju manstiru i još nekoliko rukopisa. Ovom kraljevom posetom i njegovim novčanim prilozima, Hilandar je ostao srpski manastir.
Po povratku sa Atosa, kralj Aleksandar se zavadio sa svojim ocem, posle čega je ovaj otišao po drugi put iz Srbije. Nedelju dana kasnije u Srbiju se vraća prognana kraljica Natalija. Potom je 25. juna 1895. godine Stojan Novaković sastavio novu naprednjačku vladu.
Posle ovoga, na insistiranje kraljice Natalije, kralj odlazi na letovanje u Bijaric početkom maja 1895. godine. Kraljica Natalija je po njemu dala ime Sašino jednoj palati u Bijaricu. U ovom gradiću na granici Francuske i Španije, kralj je upoznao buduću suprugu Dragu Mašin, koja je bila lična dvorska dama njegove majke. U to vreme se u Srbiji to prihvatilo kao prolazna avantura mladog kralja, ali je ljubav započeta u Bijaricu počela da buja sve više i više.
Kralj se ponovo vraća u Srbiju početkom septembra 1895. Na insistiranje svoga oca, kralja Milana, kralj Aleksandar je otišao u Beč, gde je u znak dobre pažnje srpskog i austrijskog dvora, odlikovao lentom Belog orla bečkog ministra za finansije i ministra za Bosnu i Hercegovinu, Benjamina Kalaja, što je rđavo prihvaćeno u Srbiji zbog težnje Austro-Ugarske da anektira Bosnu i Hercegovinu.
U Beču i Pešti ponovo dolazi do nezadovoljstva prema Srbiji. Prvi put u srpskoj istoriji, zahvaljujući zalaganju kralja Aleksandra, došlo je na Vidovdan 1896. u Beogradu do sastanka vladara Srbije i Crne Gore, kralja Aleksandra i kneza Nikole Petrovića. Kralj je priredio veličanstveni doček knezu Nikoli na železničkoj stanici, komandovao je svojim vojnim ešalonom i prvi se rukovao sa crnogorskim knezom. Tom prilikom knez Nikola Petrović je odužao dugačak govor gde je pozdravljao srpsko-crnogorsku saradnju. Knjaz Nikola je bio ushićen kada je istoga dana bio u Sabornoj crkvi na parastosu kosovskih žrtava. Posle održanog obreda i patriotskog govora mitropolita Mihaila, u crkvi, ušao je obučen u zlatno crnogorsko odelo i sa sabljom Nemanjića o pojasu, kleknuo, poljubio zemlju i briznuo u plač.
I Kralj Aleksandar se odužio crnogorskom knezu, pa je tako naredne 1897. godine, na Đurđevdan, krsno ime Petrovića, kralj Aleksandar posetio Cetinje, iako je kralj Milan iz Beča upotrebio sva moguća sredstva da mu osujeti ovaj put, plašeći ga još da će „poginuti, čim stupi na crnogorsko zemljište“.
Posle izbijanja Kritskog ustanka u Grčkoj, dolazi do novih zaoštravanja odnosa Srbije i Bugarske. Kralj Aleksandar odlazi u zvaničnu posetu knezu Ferdinandu Koburškom u Sofiju 19. februara 1897. gde je potpisao srpsko-bugarsku "Ugodbu". Po tom ugovoru predviđala se načelna saradnja u svim pitanjima koja su se ticala Srba i Bugara u Turskoj.
Posle ovoga, kralj se ponovo miri sa ocem i poziva ga da dođe u Srbiju. Po dolasku kralja Milana u Srbiju 7. oktobra 1897. obrazovana je nova vlada pod predsednikom dr Vladanom Đorđevićem, po zanimanju hirurga. Kralj Milan je postao vrhovni komandant aktivne vojske Kraljevine Srbije.
Nova vlada i kralj Milan pokušali su da nađu dostojnu princezu sa nekog zapadnog dvora za kraljevu suprugu. Međutim, tada se nije znalo da se kralj sastaje sa svojom budućom ženim Dragom Mašin u Beogradu na očigled čitave javnosti.
Posle sve većeg angažovanja kralja Milana u srpskoj politici, a naročito posle njegove antiradikalske politike, na njega je pokušan atentat na Ivandan 1899. godine, koji je pokušao da izvrši jedan nezaposleni radnik. Tada se kralj Milan počeo obračunavati sa radikalima na sve načine. Ovakva njegova politika se prvenstveno nije svidela Aleksandru iz dva razloga: trebao je staviti zemlju pred svršeni čin objavljivanjem svoje veridbe sa Dragom Mašin i da se liši antiradikalske kampanje koju je vodio kralj Milan. Zato je rešio da ukloni i predsednika vlade i kralja Milana iz zemlje.
Pod izgovorom da treba da pregovara sa zapadnim dvorom oko njegove ženidbe sa princezom Šamburg Lipe, šalje svog oca u Karlsbad, a predsednika vlade dr Vladana Đorđevića u Marijensbad da potpiše neke ugovore sa Austro-Ugarskom. Čim je otklonio ove protivnike, mogao je na miru da objavi veridbu sa Dragom Mašin.
Srbijom je odjeknula neverovatna vest 8. jula 1900. da je kralj Aleksandar zaprosio ćerku Pantelije Lunjevice, Dragu Lunjevicu-Mašin. Prvi problemi su nastali kod političara, a zatim i u vojsci. Posle nekih nedoumica kod viših oficira, kralj Aleksandar ih je okupio u Sabornoj crkvi 10. jula 1900. godine na parastos stradalim žrtvama u ratovima za oslobođenje Srbije i održao im govor:
Ja sam glava Doma Obrenovića i ja prvi imam pravo i dužnost da vodim brigu o sudbini i budućnosti Dinastije. Prema tome mišljenja moga oca u delu moje ženidbe je sporedna stvar i malog je značaja. To je glavno šta mislim ja, a ne moj otac. Moj otac nije odgovorio mojim željama i ja sam ga, kao vrhovni komandant, s toga spravom razrešio dužnosti komandanta aktivne vojske.
Kralj Milan nije dao blagoslav svom sinu, napominjujući u pismu da je njihova dinastija prevalila mnogo toga, ali da ju je odluka koju je doneo odvela pravo u propast. Kralj Aleksandar je naredio da se rasporede jake snage na granici i da ga u slučaju nasilnog pokušaja da sa vojskom prodre u Srbiju, uhvate i zatvore. Kralj Milan se više nije ni vraćao u Srbiju i umro je u Beču 1901. godine. Takođe se protiv ovakve odluke pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin.
Svi protivnici koji su bili protiv ove ženidbe su zatvoreni, kasnije, po milosti kralja pušteni, podneli su prvo ostavke, a pokušano je čak da se kod mitropolita Mihaila utiče na to da ne da crkveni blagoslov kralju. Posle objavljene veridbe, usledila je kraljeva ženidba 23. jula 1900. u Sabornoj Crkvi u Beogradu. Zbog zategnutih odnosa sa spoljnim svetom zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar je počeo polako da radi na sređivanju ovih odnosa. U spoljnoj politici okrenuo se odmah Rusiji, pustivši prethodno radikale iz zatvora optužene za Ivanjdanski atentat. Na ovo je oštro reagovao austrougarski poslanik u Beogradu, grof Goluhovski.
Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak kraljičine trudnoće pružio ruku pomirenja svim političkim osuđenicima. Po izlasku političara radikalne stranke iz zatvora, kralj je sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem 20. marta 1901, a ona je bila mešavina radikala i liberala. Potom je donet novi Oktroisani ustav čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema.
Naročito veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su nepostojećom trudnoćom kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine.
Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji, a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekreta Miloša Petronijevića s obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, i to, po svojoj prilici, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austro-Ugarskoj. Na to je oštro protestvovao ruski ministar inostranih poslova grof Aleksandar Lamzdorf, u Nišu kada je krajem 1902. došao u posetu kralju Aleksandru.
Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Na Kalemegdanu je demonstrantima vatreno govorio Dimitrije Tucović. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj Aleksandar se okomio na Senat, u kome se nalazio ostatak radikala, koje je kralj okrivio za nerede.
Kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od samo jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901., raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je kralj novim državnim udarom vratio u život stari Ustav iz 1901. godine. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju.
U noći 29. maja (11. juna) 1903. godine, grupa zaverenika, pod rukovodstvom kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa, izvršila je prevrat (poznati Majski prevrat). Kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga su ubijeni u spavaćoj sobi, tela su im bačena preko prozora. Ove krvave i dramatične noći još su ubijeni: predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković, vojni ministar Milovan Pavlović, oba kraljičija brata Nikodije i Nikola Lunjevice, koji su svojim neodgovornim kavgadžijskim ponašanjem, možda najviše revoltirala mlade oficire. Kapije Dvora otvorio je oficir Petar Živković, potonji general pod vladom Aleksandra Karađorđevića.
Ubistvom poslednjeg kralja iz loze Obrenovića, ugasila se loza ove dinastije koja je, sa prekidom između 1842. i 1858. godine vladala Srbijom od 1815. godine.
Kralj Aleksandar i kraljica Draga počivaju u kripti hrama sv. Marka u Beogradu.
- Slobodan Jovanović, Vladavina Aleksandra Obrenovića, Beograd, 1990.
- Dragiša Vasić, Devetsto treća, Beograd, 1925.
- Momir Jović, Istorija Srba, Smederevo, 2000.
- Vladimir Ćorović, Istorija Srba-Tom 3,Beograd, 1995.
- Vojna enciklopedija,Beograd, 1955.
| Prethodnik: Kralj Milan Obrenović |
Kralj Srbije (1889 — 1903) | Nasljednik: Petar I Karađorđević |