Пређи на садржај

Сједињене Америчке Државе

Уреди везе
Координате: 40° С; 100° З / 40° С; 100° З / 40; -100 (United States of America)
Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због упитног доприноса истих.
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са United States)

Сједињене Америчке Државе
United States of America  (енглески)
Крилатица: У Бога ми верујемо
(енгл. In God We Trust)[1]
Химна: Барјак искићен звездама
(енгл. The Star-Spangled Banner)
Положај Сједињених Америчких Држава
Главни градВашингтон
38° 53′ N 77° 01′ W / 38.883° С; 77.017° З / 38.883; -77.017
Највећи градЊујорк
40° 43′ N 74° 00′ W / 40.717° С; 74.000° З / 40.717; -74.000
Службени језикнема
(дефакто: енглески)1
Владавина
Облик државесавезна председничка уставна република
 — ПредседникДоналд Трамп
 — ПотпредседникЏеј-Ди Венс
 — Председник Представничког домаМајк Џонсон
 — Главни судијаЏон Робертс
Законодавна властКонгрес
 — Горњи домСенат
 — Доњи домПредставнички дом
Историја
Независностод Велике Британије
 — Проглашење4. јул 1776. (1776-07-04)
 — Конфедерација1. март 1781. (1781-03-01)
 — Признање3. септембар 1783. (1783-09-03)
 — Устав21. јун 1788. (1788-06-21)
Географија
Површина‍
 — укупно9.833.520 km2 (3/4)
 — вода (%)7,0[2]
Становништво‍
 — 2024.Раст 340.110.988[3] (3)
 — 2020.331.449.281[4]
 — густина33,6 ст./km2 (185)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2024.
 — укупноРаст 29,168 блн. $[5] (2)
 — по становникуРаст 86.601 $[5] (8)
БДП / номинални≈ 2024.
 — укупноРаст 29,168 блн. $[5] (1)
 — по становникуРаст 86.601 $[5] (6)
ИХР (2022)0,927 (20) — веома висок
Валутаамерички долар
 — код валутеUSD
Остале информације
Временска зонаUTC -4 до -10
Интернет домен‍.us[6]‍
Позивни број+1
1 Енглески језик је дефакто језик 80% становника САД. Шпански језик је други најзаступљенији језик. Хавајски је, уз енглески, службени језик на Хавајима, а шпански и француски су на мањем нивоу признати у Њу Мексику и у Луизијани.

Сједињене Америчке Државе — скраћено САД (енгл. United States of America — скраћено USA), понекад кратко Сједињене Државе — СД (енгл. United States — US) или само Америка (енгл. America), држава је у Северној Америци. САД су савезна република која се састоји од 50 држава и федералног округа (Вашингтон). На копну се граниче са Канадом на северу и Мексиком на југу. САД су трећа држава по површини и броју становника. Главни финансијски центар и најнасељенији град је Њујорк.

Подручје САД је насељено људима откада су Палеоиндијанци мигрирали преко Беринговог копненог моста пре више од 12.000 година. Почевши од 1607. године, британска колонизација је довела до оснивања Тринаест колонија. Интензивни развој пољопривреде убрзо је довео до атлантске трговине робљем. Сукоби са британском круном око опорезивања и политичког представљања довели су до америчке револуције, Декларације о независности (4. јул 1776) и коначне победе у рату за независност (1775—1783). Држава је почела да се шири по Северној Америци, обухватајући велики део континента крајем 1840-их. Дугогодишња подела око ропства довела је до сецесије јужних Конфедеративних Држава Америке, које је поразила Унија током Америчког грађанског рата (1861—1865), док је ропство укинуто после рата. До 1900. САД су се успоставиле као велика сила, поставши највећа светска економија. Након напада на Перл Харбор у децембру 1941, придружиле су се Савезницима током Другог светског рата, чијом последицом су САД и Совјетски Савез постале две суперсиле. Овим је почела њихова борба за идеолошку доминацију и међународни утицај у хладном рату. Након распада Совјетског Савеза и краја хладног рата 1991, САД су постале једина светска суперсила, уз значајан геополитички утицај на глобалном нивоу.

САД су једна од најразвијенијих држава, а рангирају се међу највишим у свету по међународним мерилима прихода, богатства, економске конкурентности, продуктивности, иновација, људских права и образовања. Имају највећи средњи приход по глави становника од било које немикродржаве и поседују далеко највећи износ богатства од било које друге земље. Привреда САД је номинално највећа, која чини преко четвртине глобалног БДП-а. САД су оснивачи Уједињених нација (УН), Светске банке, Међународног монетарног фонда, Организације америчких држава, НАТО и стална чланица Савета безбедности УН.

Етимологија

Немачки картограф Мартин Валдземулер је 1507. године направио карту света на којој је земље западне хемисфере назвао Америка, у част италијанског истраживача и картографа Америга Веспучија (лат. Americus Vespucius).[7] Први документовани доказ фразе „Сједињене Америчке Државе” је у облику писма од 2. јануара 1776. године, које је написао Стивен Мојлан ађутанту Џорџа Вашингтона и генералу Континенталне војске, пуковнику Џозефу Риду. Мојлан је изразио жељу да оде „са пуним и обимним овлашћењима Сједињених Америчких Држава Шпанији” како би затражио помоћ током Револуционарног рата.[8][9][10] Прва позната публикација фразе „Сједињене Америчке Државе” била је у анонимном есеју у новинама Вилијамсбурга, The Virginia Gazette, дана 6. априла 1776. године.[11]

Други нацрт Уговора о конфедерацији, који је припремио Џон Дикинсон и завршио најкасније до 17. јула 1776. године, прогласио је „Име ове Конфедерације биће ’Сједињене Америчке Државе’”.[12] Коначна верзија Уговора послата је државама на ратификацију крајем 1777. године и садржала је реченицу „Стил ове Конфедерације биће ’Сједињене Америчке Државе’”.[13] Томас Џеферсон је у јуну 1776. године написао фразу „Сједињене америчке државе” свим великим словима у наслову његовог „првобитном грубом нацрту” Декларације независности.[12] Овај нацрт документа се није појавио у јавности све до 21. јуна 1776. године и није јасно да ли је написан пре или након што је Дикинсон употребио тај термин у свом нацрту Уговора о конфедерацији 17. јуна.[12]

Краћи облик „Сједињене Државе” је такође стандардан. Остали уобичајени облици су „САД”, „СД” и „Америка”. „Колумбија”, назив који је кориштен у поезији и прози с краја 18. века, потиче од Кристифора Колумба, а јавља се у називу Округа Колумбија.[14]

На енглеском језику, фраза „Сједињене Државе” првобитно је била у множини, описујући скуп независних држава — нпр. „Сједињене Државе су”. Облик у једнини — „Сједињене Државе је” — постао популаран након завршетака Америчког грађанског рата. Облик у једнини је сада стандардан, док се облик у множини задржао у идиому „ове Сједињене Државе”..[15]

Држављанин САД је „Американац”.[16]

Географија

Главни чланак: Географија Сједињених Америчких Држава
Топографска карта САД

Сједињене Америчке Државе су трећа држава по величини, иза Русије и Канаде.[17] Аљаска, коју од САД раздваја Канада, највећа је држава САД са површином од 1.717.856,2 km2.[18][19] Хаваји, који се простиру на архипелагу у средњем Тихом океану, захватају површину од 28.311 km2. Насељене територије Порторико, Америчка Самоа, Гвам, Северна Маријанска Острва и Америчка Девичанска Острва заједно заузимају површину од 23.789 km2.[20]

Апалачке и Адирондак планине раздвајају источну обалу од Великих језера на подручју Средњег запада.[21] Речни систем Мисисипија, четврти речни систем по дужини на свету, тече претежно у правцу север—југ кроз средиште земље. На западу се протеже равна и плодна прерија Велике равнице, која је на југоистоку прекинута планинама.[21]

Стеновите планине, западно од Великих равница, простиру се од севера ка југу широм земље, достижући врхунац на преко 4.300 m у Колораду.[22] На западу се налазе стеновити Велики басен и неколико пустиња.[23] У северозападном углу Аризоне, уз реку Колорадо, налази се Велики кањон, који је популарна туристичка дестинација позната по својој огромној величини и замршеном, шареноликом пејзажу.

Сијера Невада и Каскадске планине се налазе близу обале Тихог океана. Најнижа и највиша тачка САД налазе се у Калифорнији,[24] на удаљености од око 135 km једна од друге.[25] На надморској висини од 6.190,5 m, Денали на Аљасци је највиши врх у САД и на читавом континенту.[26] Активни вулкани су уобичајени широм острва Аљаске, а Хаваји се састоје од вулканских острва. Супервулкан иза Националног парка Јелоустоун у Стеновитим планинама, Јелоустонска калдера, највећа је вулканска креација на континенту.[27] Године 2021. САД су имале 8% глобалних трајних ливада и пашњака, као и 10% обрадиве земље.[28]

Клима

САД према Кепеновој класификацији климе

Са својом великом површином и географском разноликошћу, САД имају већину климатских типова. Источно од 100. меридијана, клима се креће од влажне континенталне на северу до влажне суптропске на југу.[29] Западне Велике равнице имају степску климу.[30] Многа планинска подручја запада имају планинску климу. Клима је пустињска на југозападу, средоземна у приобалној Калифорнији и океанска у приобалном Орегону, Вашингтону и јужној Аљасци. Већина Аљаске има субполарну или поларну климу. Хаваји, јужни врх Флориде имају тропску климу.[31]

Државе које се граниче са Мексичким заливом су склоне ураганима, а већина светских торнада се јавља управо у САД, углавном у Алеји торнада.[32] У САД се јавља више екстремних временских инцидената са великим утицајем него у било којој другој држави.[33][34] Екстремно време постало је чешће у САД у 21. веку, са три пута већим бројем пријављених топлотних таласа него 1960-их. На југозападу су суше постале све веће.[35] Региони који се сматрају најатрактивнијим за становништво су најугроженији.[36]

Биодиверзитет

Белоглави орао, национална птица САД

САД су једна од 17 мегаразноврсних држава које садрже велики број ендемских врста: око 17.000 врста васкуларних биљака јавља се у копненом делу САД, а преко 1.800 врста скривеносеменица налази се на Хавајима, од којих се неколико налази на копненом делу САД.[37] Сједињене Америчке Државе су дом за 428 врста сисара, 784 птице, 311 гмизаваца, 295 водоземаца и око 91.000 врста инсеката.[38][39]

Постоје 63 национална парка и стотине других паркова, шума и дивљих подручја којима управљају на федералном нивоу.[40] Око 28% земљишта у држави је у јавном власништву и под федералном управом,[41] првенствено на западу.[42] Већина овог земљишта је заштићена, мада је део закупљен за комерцијалну употребу, а мање од једног процента се користи у војне сврхе.[43][44]

Еколошка питања у САД чине необновљиви ресурси и нуклеарна енергија, загађење ваздуха и воде, биолошка разноврсност, дефорестација,[45][46] као и климатке промене.[47][48] Агенција за заштиту животне средине је савезна агенција задужена за решавање већине питања везаних за животну средину.[49]

Историја

Главни чланак: Историја Сједињених Америчких Држава

Амерички староседеоци и досељавање Европљана

Мејфлауерски договор који су начинили пуритански досељеници, донео демократске облике управљања у Нови свет

Територија данашњих САД је хиљадама година била насељена бројним староседелачким народима, који су доселили из Азије пре између 40.000 и 12.000 година.[50] Неке културе, као што је претколумбовска Мисисипи култура, су развиле напредну пољопривреду, грађевинарство и друштва на нивоу државе. Након што су европски истраживачи и трговци направили прве контакте са америчким староседеоцима, више милиона староседелаца је умрло од епидемије увозних болести, као што су мале богиње. [51] Доласком и насељавањем Европљана од 16. века започело се расељавање Индијанаца. Први шпански истраживачи искрцали су се на Флориду 1513. године. Прво стално насеља Европљана подигли су Шпанци у Сент Огастину на Флориди 1565. године. Шпанија је оснивала насеобине и у Калифорнији и Њу Мексику, док су француске насеобине настале дуж реке Мисисипи.

Енглеске насеобине дуж атлантске обале су далеко најважнија у обликовању историје Сједињених Држава. Колонија Вирџинија је настала 1607. оснивањем насеобина Попам и Џејмстаун и пуританске колоније Плимут 1620. Око 100.000 пуританаца је дошло у Нову Енглеску, посебно у Колонију Масачусетског залива. Британци су настанили Мериленд 1634. и Пенсилванију 1681. године. Територија обе Каролине је била препуштена британском племству. Холандски колонисти су се насељавали на територији модерне државе Њујорк почевши од 1614. Њихову колонију Нову Низоземску (Њујорк, Њу Џерзи и Делавер) је преотела Енглеска 1664, али је јак холандски утицај опстао генерацијама северно од Њујорка дуж реке Хадсон. Многи нови досељеници, посебно на Југу, су били дужничке слуге — око две трећине свих досељеника у Вирџинију између 1630. и 1680.[52] На прелазу у 18. век, афрички робови су постали примарни извор радне снаге у многим областима.[53]

Колумбија, национална алегорија САД

Поделом Каролине 1729. и и колонизацијом Џорџије 1732. основано је 13 британских колонија које ће касније постати Сједињене Америчке Државе.[54] Све колоније су имале локалне самоуправе са изборима отвореним за већину слободних људи, док су растућа приврженост старинским правима Енглеза и осећај самоуправе стимулисали подршку републиканизму. Све колоније су легализовале трговину афричким робљем.[55] Због високог наталитета, ниске стопе смртности и стабилног досељавања, популација колонија је брзо расла. Покрет хришћанске обнове током 1730-их и 1740-их, познат под називом Велико буђење подстакло је интересовање за религију и верске слободе.

Сукобљавање француских и британских интереса довело је до низа ратова који су врхунац имали у Француском и индијском рату (1756—1763) који је окончан победом Велике Британије. Британске снаге су преотеле Нову Француску од Француске, али франкофоно становништво Нове Француске је остало политички изоловано од јужних колонија. Британска победа над Французима 1763. осигурала је Британији политичку управу над 13 колонија. Неугрожене од Француза и Индијанаца, колоније су постајале све мање зависне од матичне земље. Не рачунајући америчке староседеоце, који су били расељени, тих 13 колонија имало популацију од 2,6 милиона становника 1770, што је око једна трећина становништва Велике Британије. Скоро једна петина оних који су живели у ономе што ће постати Сједињене Државе су били црни робови.[56]

Енглеско ширење на запад је подразумевало присаједињавање територија индијанских племена на које су наилазили, као и индијански отпор. Индијански отпор је имао је различите видове широм континента: савезништва са Европљанима, савези више племена или појединачно: вођењем рата, исељавањем, склапањем уговора или вођењем спорова пред судом. С друге стране, енглески северноамерички колонисти су били субјект опорезивања, али нису имали своје представнике у Парламенту Велике Британије.[57]

Независност и ширење

Потписивање Декларације независности САД

Политички немири изазвани британском колонијалном политиком достигли су свој врхунац у Америчкој револуцији у периоду од 1775. до 1783. године када се 13 колонија изборило за своју независност. Америчка револуција је била први успешни рат за независност против једне европске силе. Американци су развили демократски систем локалне самоуправе и идеологију републиканизма који сматрају владу одговорну вољи народа (а не краља), која се снажно противила корупцији и захтевала грађанске вредности. Они су тражили своја права као Енглези и одбили су британске напоре да се наметну порези без одобрења колонијалних законодавстава. Британци су остали на свом ставу и сукоб је букнуо у прави рат 1775. Континентални конгрес, сазван у Филаделфији, је 14. јуна 1775. основао Континенталну армију под командом Џорџа Вашингтона.[58] Прогласивши да су „сви људи створени једнаки” и обдарени „одређеним неотуђивим правима”, Конгрес је 4. јула 1776. усвојио Декларацију о независности, коју је углавном написао Томас Џеферсон. Тај датум се данас слави као Дан независности САД. Чланови о конфедерацији су 1777. успоставили слабу владу која је управљала Северноамеричким савезом до 1789.[59]

После британског пораза код Јорктауна од америчких снага којима је помагала Француска, Сједињене Државе су биле независне. По Париском миру 1783. Велика Британија је признала амерички суверенитет над највећим делом територије источно од реке Мисисипи. САД у садашњем облику настале су 1787. Захтеви за много јачом савезном владом са правом да опорезује је довело до уставне конвенције. Након интензивне дебате Устав САД је до 1788. усвојило свих 13 држава. Први сазив Сената, први сазив Представничког дома и први председник Џорџ Вашингтон су ступили на дужност 1789. Повеља о правима, која забрањује ограничење личних слобода од стране савезне владе и јемчи низ правних заштита, усвојена је 1791.[60]

Ставови према ропству су се мењали, а све државе су забраниле међународну трговину робљем (мада је Северна Каролина поново дозволила), а савезна влада је 1807. забранила увоз или извоз робова.[61] Све државе Севера укинуле су ропство између 1780. и 1804, чиме су робовласничке државе на Југу остали браниоци „чудне институције”. Због памука који је после 1820. власницима плантажа доносио велике профите, јужњачки белци су били све одлучнији да је ропство позитивно за све, па чак и за робове.[62] Друго велики буђење, које је почело око 1800, преобратило је милионе грађана САД на евангелистички протестантизам. На северу је ово довело до више друштвених реформаторских покрета, укључујући и аболиционизам.[63]

Ширење САД

Током прве половине 19. века, експанзија ка Западу се наставља и многе државе ће се оснивати у складу са растом становништва. Америчка тежња да се прошире на запад је довела до Индијских ратова.[64] Куповина Луизијане од Француске 1803. за време председника Томаса Џеферсона је готово удвостручила величину државе.[65] Рат из 1812. је објављен Уједињеном Краљевству због разних нерешених питања и поморског супарништва и завршен без победника, је ојачао свест о припадању америчкој нацији.[66] Низ америчких војних упада на Флориду је приморао Шпанију да 1819. на основу Споразума Адамс-Онис ову територије, као и територије око Мексичког залива уступи САД.[67] Председник Џејмс Монро реафирмисао је вољу за неутралношћу Сједињених Држава као и њихово противљење сваком европском уплитању на америчком континенту (Монроова доктрина).

Председник Ендру Џексон је преузео дужност 1829. и започео скуп реформи које су довеле до ере џексоновске демократије, за коју се сматра да је трајала од 1830. до 1850. То укључује многе реформе, као што су право гласа за све беле мушкарце, и разне корекције надлежности савезне владе. То је такође довело до појаве другог страначког система, скупа доминантних партија које су постојале од 1828. до 1854.[68][69]

Стаза суза из 1830-их представља пример политике уклањања Индијанаца којим су Индијанци пресељени у своје резервате уз годишње државне субвенције. Сједињене Државе су анектирале Република Тексас 1845, усред периода када је концепт Манифеста судбине стекао популарност.[70] Споразум о Орегону из 1846. са Уједињеним Краљевством донео је садашњи Амерички Северозапад под контролу САД.[71] Америчка победа у Мексичко-америчком рату 1848. довело је до уступања Америци Калифорније и великог дела данашњег Америчког Југозапада.[72]

Калифорнијска златна грозница 1848/49. је додатно подстакла исељавање на запад.[73] Нове пруге су олакшале досељавање насељеника и ојачале су сукобе са Индијанцима.[74] За пола века, око 40 милиона америчких бизона је било убијено због коже и меса, као и да се олакша ширење железнице.[75] Нестанак бизона, главног извора хране преријским Индијанцима је био ударац по опстанак многих домородачких култура.[75]

Ропство, грађански рат и индустријализација

Битка код Гетисбурга; грађански рат је учврстио Унију, подстакао индустрију челика и изградњу трансконтиненталне железнице

Разлике између индустријског Севера и пољопривредног Југа су све више јачале. Тензије између робовласничких и слободних држава су се појачале са расправама о односима између државних и савезних власти, као и насилним сукобима због ширења ропства у нове савезне државе.[76] Абрахам Линколн, кандидат увелико анти-робовласничке Републиканске странке је изабран за председника 1860.[77] Пре него што је преузео дужност, седам робовласничких држава је прогласило сецесију, коју је савезна влада сматрала нелегалном, и основало Конфедеративне Америчке Државе.[78]

Нападом Конфедерације на Форт Самтер, почео је грађански рат и још четири робовласничке државе су се придружиле Конфедерацији.[78] Линколновим Прогласом о еманципацији проглашено је слобода робова у Конфедерацији. После победе Уније 1865, три амандмана на Устав САД су обезбедила слободу за скоро четири милиона црнаца који су били робови[79], дато право грађанства и право гласа.[80] Рат и његова одлучност су довели до значајног повећања моћи савезне владе. Овај рат је и даље најсмртоноснији сукоб у америчкој историји, пошто је довео до смрти 620.000 војника.[81] После рата, убиство Абрахама Линколна је радикализовало републиканску политику Реконструкције у циљу реинтеграције и обнове јужних држава, док се истовремено обезбеђује права тек ослобођеним робовима.[82] Тако су 1871. године све јужне државе поново биле интегрисане у Унију после ратификације ових амандмана. Решавањем спорних председничких избора Нагодбом из 1877 окончана је Реконструкција; закони Џима Кроуа су обесправили многе Афроамериканце и легализовали расну сегрегацију.[82]

Емигранти улазе у САД на острву Елис; досељеници су радили у фабрикама, рудницима и железници те изазвали потражњу за индустријализованом пољопривредом

На северу, урбанизација и прилив имиграната без преседана из јужне и источне Европе убрзало је индустријализацију земље. Талас имиграције, који је трајао до 1924, је обезбедио радну снагу и преобразио америчку културу.[83] Развој инфраструктуре у целој земљи подстакао је привредни раст. Крај грађанског рата је подстакао веће насељавање и развој америчког Старог Запада. Ово је било могуће због различитих друштвених и технолошких достигнућа, укључујући и завршетак Првог трансконтинентални телеграфа 1861. и Прве трансконтиненталне железнице 1869.

Куповином Аљаске 1867. од Русије за 7,2 милиона долара окончано је ширење САД по континенталном делу Северне Америке. Масакр у Воундед Нију 1890. је био последњи велики оружани сукоб у Индијским ратовима. Монархија у Краљевству Хаваји је збачена 1893. у пучу који су предводили амерички држављани. САД су анектирале Хавајски архипелаг 1898. Предсједник Теодор Рузвелт интервенисао у целом низу држава Латинске Америке. Победа у шпанско-америчком рату исте године је показала да су Сједињене Државе светска сила и довела је до анексије Порторика, Гвама и Филипина и јачања америчког утицаја на Куби.[84] Филипини су добили независност после пола века, док су Порторико и Гвам остали територија САД. Године 1903. САД су стекле зону Панамског канала. Отварањем Панамског канала 1914. САД су постале светска економска сила са становништвом које је, великим усељавањем, нарасло на 92 милиона.

Појава бројних угледних индустријалаца крајем 19. века је довео до Златног доба, периода раста богатства и моћи пословних људи. То је помогло почетак Прогресивне ере, периода великих реформи у многим друштвеним областима, укључујући регулаторну заштиту за јавност, велике мере против трустова и пажње на услове живота радничке класе. Председник Теодор Рузвелт је био један од водећих заговорника прогресивних реформи.[85][86] was a period in the United States during the early 20th century characterized by various social and political reform efforts.[87]

Први светски рат, Велика депресија и Други светски рат

Прљаве тридесете; пољопривредна депресија је утицала на индустријска тржишта и довела је до великих сеоба из Велике равнице

На почетку Првог светског рата 1914, Сједињене Државе су и даље биле неутралне. Већина Американаца се саосећала са Британцима и Французима, мада су се многи противили интервенцији.[88] САД су се 1917. придружили савезницима, а америчке експедиционе снаге помогле су да се стање преокрене против Централних сила. САД из рата излазе као најмоћнија земља света. Председник Вудро Вилсон је имао водећу дипломатску улогу на Париској мировној конференцији 1919. којом је обликован послератни свет. Вилсон се чврсто залагао да се САД придруже Друштву народа. Међутим, Сенат је одбио да одобри овај потез, а није усвојио ни Версајски мир, којим је успостављено Друштво народа.[89]

Држава је водила политику унилатерализма, на ивици изолационизма.[89] Покрет за женско право гласа је 1920. издејствовао усвајање уставног амандмана о давању женама право гласа. Просперитет Бурних двадесетих завршио се Крахом Волстрита 1929. године који је изазвао Велику депресију.

Након свог избора за председника 1932. Френклин Д. Рузвелт је на Велику депресију одговорио Њу дилом, низом политика повећања државне интервенције у привреду, укључујући и успостављање система социјалне заштите.[90] Прљаве тридесете средином 1930-их осиромашиле су многе пољопривредне заједнице и изазвале нови талас миграције на запад.

Инвазија на Европу у Другом светском рату је захтевала ратну индустрију, убрзала миграције у велике градове и производњу великих размера

САД, иако званично неутралне током ране фазе Другог светског рата након инвазије нацистичке Немачке на Пољску у септембру 1939, су почеле да снабдевају савезнике ратним материјалом у марту 1941. кроз Програм о зајму и најму. Јапанско царство је 7. децембра 1941. покренуло изненадни напад на Перл Харбор, што је допринело да се САД придруже савезницима у борби против сила Осовине, као и интернирање хиљаде Американаца јапанског порекла.[91] Учешће у рату је подстакло капиталне инвестиције и раст индустријских капацитета. Од главних зараћених страна, Сједињене Државе су једина држава која је из рата изашла богатија — заправо, далеко богатија — уместо сиромашнија.[92]

Савезничке конференције у Бретон Вудсу и у Јалти су скицирале нови систем међународних организација који је поставио САД и Совјетски Савез у центар светских питања. Пошто је рат у Европи завршен, у Сан Франциску је 1945, одржана међународна конференција на којој је донета Повеља Уједињених нација, које су постале активне након завршетка рата.[93] Пошто су САД развиле прве атомске бомбе, председник Хари Труман је одлучио да их искористи у августу 1945. на јапанским градовима Хирошими и Нагасакију у августу. Капитулација Јапана догодила се 2. септембра 1945. чиме је окончан рат.[94]

Хладни рат

Михаил Горбачов и Роналд Реган потписују Уговор о нуклеарним снагама средњег домета у Белој кући 1987.

После Другог светског рата, Сједињене Државе и Совјетски Савез су током Хладног рата борили за превласт у свету и доминирали војним питањима у Европи кроз НАТО и Варшавског пакта. Иако су биле ангажоване у посредничким ратовима, и развиле моћне нуклеарне арсенале, две земље су избегавале директни војни сукоб. САД су се често противиле левичарским покретима у Трећем свету који се сматрали финансираним од Совјетског Савеза. Амерички војници су се борили против комунистичких кинеских и севернокорејских снага у Корејском рату 1950—53. Комитет за неамеричке активности Представничког дома спроводио је низ истрага наводних левичарских субверзија, док је сенатор Џозеф Макарти постао предводник антикомунистичких осећања.[95][96][97]

Мартин Лутер Кинг држи свој говор „Имам сан” током марша на Вашингтон 1963. године

Совјетско лансирање прве свемирске летелице са људском посадом 1961. подстакло је председника Џона Ф. Кенедија да позове САД да оне буду те које ће послати првог човека на Месец, што је и остварено 1969.[98][99] Кенеди се такође суочио са напетом нуклеарном кризом са совјетским снагама на Куби. У међувремену, Сједињене Државе су доживљавале одрживи економски раст. Усред присуства различитих белих националистичких група, посебно Кју клукс клана, појавио се покрет за грађанска права кои је користи ненасиље да се суочи са сегрегацијом и дискриминацијом. Покрет су симболисали и водили црним Американци, као што су Роза Паркс и Мартин Лутер Кинг. Са друге стране, неки црне националистичке групе попут Црних пантера су имали милитантнији приступ.[100]

После убиства Кенедија 1963. за време председника Линдона Џонсона донети су Закон о грађанским правима 1964. и Закон о праву гласа 1965.[101][102] Он је такође потписао програме о здравственој заштити и здравственој помоћи.[103] Џонсон и његов наследник Ричард Никсон проширили су посреднички рат у Југоисточној Азији у неуспешни Вијетнамски рат. Појавио се раширени контракултурног покрет, подстакнут противљењем рата, црним национализмом, као и сексуалном револуцијом. Бети Фридан и Глорија Стејнем су предводиле нови талас феминизма који је тражио политичку, друштвену и економску једнакост за жене.[104][105]

Као последица скандала Вотергејт из 1974, Никсон је постао први амерички председник који је поднео оставку, како би избегао да буду смењен под оптужбом које су укључивале ометање правде и злоупотребу положаја. Администрација Џимија Картера са краја 1970-их је била у знаку стагфлације и иранске кризе са таоцима. Избор Роналда Регана за председника 1980. најавио је заокрет удесно у америчкој политици, која се огледала у великим променама у пореским и потрошачким приоритетима. Повећани су издаци за одбрану, а пројекти попут Стратешке одбрамбене иницијативе су за циљ имали поновно покренути трку у наоружању и економски исцрпити Совјетски Савез. Поред тога су се подржавали авганистански муџахедини у рату против Совјета, антикомунистички настројени никарагвански контраши као и антикомунистички настројени покрети у источној Европи попут пољске Солидарности. САД су током овог периода тајно подржавале Ирак Садама Хусеина у Ирачко-иранском рату да би зауставили исламистички Иран, али су такође сарађивале и са самим Ираном коме су продавале оружје, а новац од продаје оружја пребацивали никарагванској десничарској Контри. Побољшање економске ситуације, али и поновни успон националног поноса након успешне инвазије Гренаде 1983. године омогућила је Регану да победи на председничким изборима 1984. Његов други мандат обележио је скандал Иран-Контра и значајан дипломатски напредак у односима са Совјетским Савезом. Након распада Совјетског Савеза завршен је Хладни рат.[106][107][108][109]

Савремени период

Напад на Светски трговински центар 11. септембра 2001.

Након распада Совјетског Савеза, САД постаје једина светска суперсила.[110] За време председника Џорџа Х. В. Буша, Сједињене Државе су имале водећу улогу у Заливском рату, одобреном од Уједињених нација, са циљем да се протерају ирачке снаге које су окупирале Кувајт.[111] На спољном плану мандат Била Клинтона је обележило заоштравање сукоба са Ал Каидом Осаме бин Ладена и ангажовање у ратовима у бившој Југославији. Пред крај 1995. САД су посредовале у закључењу Дејтонског споразума.

Клинтонова администрација је током рата на Косову и Метохији подржавала Ослободилачку војску Косова, коју је Ција претходно класификовала као терористичку организацију.[112][113][114][115] Године 1999. САД су предводиле илегално НАТО бомбардовање Југославије, које је и даље контроверзна тема због кршења међународног права.[116] НАТО бомбардовање Југославије представља једину војну интервенцију САД која је спроведена без одобрења већине грађана САД упркос јакој пропаганди, док аналитичари сматрају да је оно спроведено искључиво због пада поверења Клинтоновој администрацији и покушаја његовог импичмента, као и претходног секс-скандала са Моником Левински.[117] Председнички избори у САД 2000, једни од најтешњих у америчкој историји, решени су одлуком Врховног суда САД у корист Џорџа Буша млађег, који је постао 43. амерички председник.

Припадници Ал Каиде су 11. септембра 2001. напали Светски трговински центар у Њујорку и Пентагон у близини Вашингтона, усмртивши готово три хиљаде људи. Као одговор на то, Бушова администрација покренула глобални рат против терора, инвазије Авганистана и уклањање талибанске владу и кампова за обуку Ал Каиде. Бушова администрација је 2002. почела да врши притисак за промену режима у Ираку на основу недоказаних тврдњи да Ирак поседује оружје за масовно уништење. Снаге предвођене САД су извршиле инвазију на Ирак 2003. и оборили са власти Садама Хусеина.[118][119]

У 2008, у јеку глобалне економске рецесије, Барак Обама је као први Афроамериканац изабран за председника.[120] Велике реформе здравствене заштите и финансијског система су усвојене две године касније. У нападу америчких специјалаца у Пакистану убијен је Осама бин Ладен. Рат у Ираку је званично окончан повлачењем преосталих америчких трупа из земље у децембру 2011. године.

Политика

Главни чланак: Политика Сједињених Америчких Држава
Капитол је дом оба дома Конгреса: Сената (лево) и Представничког дома (десно).
Бела кућа, резиденција и радно место председника САД
Врховни суд САД, највиши суд у САД

Сматра се да је на америчку Декларацију о независности утицао Џон Лок, енглески филозоф који је у 18. веку, непосредно пре Америчке револуције, написао у својој Првој расправи о влади да су сваком савесном човеку одређени „живот, слобода и имање”. Томас Џеферсон је променио задњи део (имање) речима „потрага за срећом”. Декларација о независности је први амерички државни документ, а вероватно и прва кодификација слободарских идеја 18. века у пракси. Исте године започео је процес стварања Северноамеричког савеза као прве јединствене творевине на тлу Северне Америке.[121]

Влада и политика је заснована на Уставу Сједињених Америчких Држава, написаном 1787. године. Устав је до данас допуњен са неколико амандмана. Првих 10 су прихваћени недуго након настанка самог Устава. Групно се називају „Повеља о правима” (енгл. Bill of Rights), а односе се на основна права држављана Сједињених Америчких Држава, као што су право на слободу говора и вероисповести.[122]

Влада Сједињених Америчких Држава је једна од најстаријих на свету. Као федерална демократија састоји се од извршне, законодавне и судске власти. Извршну власт чине председник и његов кабинет, уз додатак разних државних служби.[123]

Законодавни орган власти је Конгрес Сједињених Америчких Држава, који се састоји од Представничког дома и Сената.[124] Заступници и сенатори су подељени по савезним државама. У Представничком дому свака савезна држава има број представника сразмеран њеном броју становника, док у Сенату сваку државу заступају два сенатора. Број представника у Представничком дому је 435. Сенат тренутно броји 100 сенатора.[125]

Судска власт се састоји од свих судова у САД. Врховни суд Сједињених Америчких Држава броји девет судија, којима мандат траје доживотно. Након смрти или повлачења судије, председник САД номинује новог судију, а номинација се шаље у Сенат на гласање.[126]

Свака савезна држава у САД има своју владу, чије су границе моћи раздвојене од овлашћења федералне владе. Колико тачно власти свака држава може имати је тема многих расправа у америчкој политици. Главне политичке странке су Демократска странка и Републиканска странка.[127]

Спољни односи

Седиште Уједињених нација на Менхетну. САД су једна од држава оснивачица УН.

САД имају успостављену структуру спољних односа и други највећи дипломатски кор на свету, иза Кине. Држава је стална чланица Савета безбедности Уједињених нација,[128] као и дом седишта Уједињених нација.[129] Такође је чланица међувладиних организација Г7,[130] Г20,[131] као и Организације за економску сарадњу и развој.[132] Скоро све државе имају амбасаде, а многе и конзулате (званичне представнике) у САД. Такође, скоро све државе имају дипломатске мисије у САД, осим Ирана,[133] Северне Кореје,[134] као и Бутана.[135] Иако Република Кина нема формалне дипломатске односе са САД, оне одржавају блиске незваничне односе.[136] САД снабдевају Републику Кину војном опремом како би одвратиле потенцијалну офанзиву Кине.[137]

САД имају „специјалне односе” са Уједињеним Краљевством,[138] као и јаке везе са Канадом,[139] Аустралијом,[140] Новим Зеландом,[141] Филипинима,[142] Јапаном,[143] Јужном Корејом,[144] Израелом,[145] као и неколико држава чланица Европске уније (Француска, Италија, Немачка, Шпанија и Пољска).[146] САД блиско сарађују са својим савезницима из НАТО на питањима војне и националне безбедности, као и државама у Америци кроз Организацију америчких држава. У Јужној Америци се традиционално сматра да је Колумбија најближи савезник САД.[147] Оне имају пуну међународну одбрамбену надлежност и одговорност за Микронезију, Маршалска Острва и Палау. САД више остварују стратешку сарадњу са Индијом,[148] али су се зато њене везе са Кином стално погоршавале.[149][150] Од 2014. САД су постале кључни савезник Украјине после Евромајдана,[151] којој су обезбедиле војну опрему и политичку залеђину у Руско-украјинском рату.[152]

Административна подела

Главни чланак: Административне поделе САД

Сједињене Америчке Државе се састоје од 50 савезних држава.[153] Свака савезна држава има своју владу која углавном ради по истом принципу као федерална влада у Вашингтону. Свака држава има главни град и државне симболе, као и устав и законе. Нису дозвољени закони који се косе са постојећим федералним законима. Тачан ниво аутономије који би савезне државе требало да имају од федералне владе је кроз историју тема бројних расправа у америчкој политици, нарочито током 19. века.[154]

Осим савезних држава, САД садрже и један федерални округ (Округ Колумбија), где је смештен Вашингтон. Неколико острвских територија је такође у саставу САД, а то су: Америчка Самоа, Бејкер, Гвам, Хауланд, Џарвис, Џонстон, Кингмен, Мидвеј, Наваса, Северна Маријанска Острва, Палмира, Порторико, Девичанска острва и Вејк.[155]

Мапа САД са именима савезних држава[а]

Демографија

Главни чланак: Демографија Сједињених Америчких Држава

Становништво

Главни чланак: Американци
Види још: Списак савезних држава и територија САД по броју становника
10 најнасељенијих држава САД
(процена из 2024)[156]
Држава Становништво
(у милионима)
Калифорнија
39,4
Тексас
31,3
Флорида
23,4
Њујорк
19,9
Пенсилванија
13,1
Илиноис
12,7
Охајо
11,9
Џорџија
11,2
Северна Каролина
11,0
Мичиген
10,1

Према попису из 2020. био је 331.449.281 становник,[157] што чини САД трећом државом по броју становника на свету, после Индије и Кине.[158] Према званичним подацима за 2024. годину процењује се да у САД живи 340.110.988 људи, што је повећање од 2,6% у односу на попис из 2020.[159] Процењује се да се број становника САД повећа за једну особу на сваких 16 секунди, односно за око 5.400 људи дневно.[160] Године 2023. 51% Американаца старијих од 15 година било је у браку, 6% чинили су удовци, док је 10% било разведених, а 34% никада није ступило у брак.[161] Године 2023. стопа плодности за САД је износила 1,6 деце по жени,[162] док су 2019. имале највећи број самохраних родитеља на свету са 23% деце које живе само са једним родитељем.[163]

САД имају разнолико становништво, односно велики број разноврсних народа.[164] Бели Американци пореклом из Европе, Блиског истока и северне Африке чине највећу расну и етничку групу са 57,8% укупног становништва.[165][166] Хиспаноамериканци и Латиноамериканци чине другу највећу групу, односно 18,7% становништва. Афроамериканци су трећа група по бројности који чине 12,1% укупне популације САД.[164] Азијски Американци су четврта највећа група, чинећи 5,9% становништва. Отприлике 3,7 милиона Индијанаца чини око 1% становништва,[164] а савезна влада признаје око 574 староседелачких племена.[167] Године 2022. средња старост становништва САД била је 38,9 година.[168]

Језик

Иако се у САД говоре многи језици, енглески језик је најраспрострањенији.[169] Службени језик на савезном нивоу не постоји, међутим неки закони, као што су захтеви за држављанство, захтевају знање енглеског језика, а већина држава га је прогласила службеним језиком.[170] Три државе и четири територије САД признале су локалне или аутохтоне језике поред енглеског: Хаваји (хавајски),[171] Аљаска (двадесет језика староседелаца),[172] Јужна Дакота (сијукси),[173] Америчка Самоа (самоански), Порторико (шпански), Гвам (чаморо) и Северна Маријанска Острва (каролински и чаморо). У САД се говори укупно 169 индијанских језика.[174] У Порторику је шпански језик распрострањенији од енглеског.[175]

Према званичном истраживању из 2020. године,[176] око 245,4 милиона људи у САД од пет и више година говорило је само енглески језик код куће. Око 41,2 милиона говорило је шпански језик, што га чини другим најчешће коришћеним језиком. Остали језици које код куће говори милион људи или више чине кинески (3,40 милиона), тагалог (1,71 милиона), вијетнамски (1,52 милиона), арапски (1,39 милиона), француски (1,18 милиона), корејски (1,07 милиона) и руски језик (1,04 милиона). Немачки језик, који је 2010. године говорило милион људи код куће, пао је на 857.000 укупног броја говорника током 2020.[177]

Имиграција

Имиграција има велики удео у броју становника САД са највећим бројем имиграната на свету.[178][179] Године 2022. било је 87,7 милиона имиграната и деце имиграната рођених у САД, што је чинило скоро 27% укупног становништва САД.[180] Године 2019. водеће државе порекла имиграната биле су Мексико (24% имиграната), Индија (6%), Кина (5%), Филипини (4,5%) и Салвадор (3%).[181]

Религија

Религије према броју верника у САД (процена из 2023):

  Протестантизам (33%)
  Католицизам (22%)
  Други хришћани (11%)
  Јудаизам (2%)
  Мормонизам (1%)
  Друге религије (6%)
  Нерелигиозност (22%)
  Неизјашњени (3%)

Први амандман Устава САД гарантује слободну вероисповести и забрањује Конгресу да доноси законе који би увели службену религију или забранили слободу вероисповести.[182][183] САД су држава са највећим бројем хришћана на свету.[184] Друге религије са значајним бројем верника чине јудаизам, будизам, хиндуизам и ислам.[185]

Огромна већина Американаца верује у вишу или духовну силу, практикује молитве и себе сматрају религиозним или духовним.[186][187] У „Библијском појасу”, који се налази на југу САД, евангелистички протестантизам игра значајну улогу у култури, док су Нова Енглеска и запад САД знатно секуларнији. Мормонизам — рестауратористички покрет, чији су чланови током 1847. мигрирали на запад из Мисурија и Илиноиса под вођством Бригама Јанга након убиства Џозефа Смита — доминантна је религија у Јути и дан данас.[188]

Урбанизација

Главни чланак: Списак градова у САД по броју становника

Око 82% Американаца живи у урбаним срединама, укључујући предграђа. Отприлике половина њих живи у градовима са преко 50.000 становника.[189] Године 2022. биле су 333 општине које су имале преко 100.000 становника, док је девет градова имало више од милион становника, а четири града — Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго и Хјустон — имала су преко два милиона становника.[190] Многа метрополитанска подручја имају изузетно брзи раст становништва, посебно на југу и западу.[191]

 
Највећи градови у САД
Извор: Попис становништва 2020.
№ Град Савезна држава Популација № Град Савезна држава Популација
Њујорк
Њујорк
Лос Анђелес
Лос Анђелес 		1. Њујорк Њујорк 8.804.190 11. Остин Тексас 974.447 Чикаго
Чикаго
Хјустон
Хјустон
2. Лос Анђелес Калифорнија 3.898.747 12. Џексонвил Флорида 949.611
3. Чикаго Илиноис 2.746.388 13. Форт Ворт Тексас 918.915
4. Хјустон Тексас 2.301.572 14. Коламбус Охајо 905.748
5. Финикс Аризона 1.608.139 15. Индијанаполис Индијана 887.642
6. Филаделфија Пенсилванија 1.603.797 16. Шарлот Северна Каролина 874.579
7. Сан Антонио Тексас 1.434.625 17. Сан Франциско Калифорнија 873.965
8. Сан Дијего Калифорнија 1.386.932 18. Сијетл Вашингтон 737.015
9. Далас Тексас 1.304.379 19. Денвер Колорадо 715.522
10. Сан Хозе Калифорнија 1.013.240 20. Оклахома Сити Оклахома 681.054

Здравство

Главни чланак: Здравствени систем САД
Тексашки медицински центар у Хјустону је највећи медицински комплекс на свету.[192][193]

Према Центрима за контролу и превенцију болести, просечан животни век био је 78,4 године у САД (75,8 година за мушкарце и 81,1 година за жене).[194] Почевши од 1998. године, очекивани животни век у САД је заостајао у поређењу са другим богатим индустријализованим државама, а јаз у „здравственом недостатку” Американаца се од тада повећава.[195] САД имају једну од највиших стопа самоубистава међу држава са високим дохотком.[196] Отприлике једна трећина одраслих становника САД је гојазна, а друга трећина има проблем са прекомерном тежином.[197] САД су једина развијена земља без система универзалне здравствене заштите, а значајан део становништва који нема здравствено осигурање.[198] Побачај је незаконит или ограничен у 17 савезних држава.[199]

Образовање

Универзитет Харвард, један од најбољих универзитета на свету[200]

Основно и средње образовање је децентрализовано у САД. Школским системима управљају државне, територијалне, а понекад и општинске владе, а регулише их Министарство образовања САД. Деца су обавезна да похађају школу или се образују код куће од пет или шест година до 18 година.[201] САД троше више новца на образовање по ученику него било која држава на свету,[202] односно у просеку 18.614 долара годишње по ученику државне основне или средње школе.[203] Стопа писмености у САД је скоро универзална.[204] САД имају највише добитника Нобелове награде у поређењу са другим државама.[205][206]

Више и високо образовање у САД је стекло глобалну репутацију. Многи од најбољих светских универзитета, како их наводе различите организације за рангирање, налазе се у САД, укључујући 19 од 25 најбољих.[207][208] Америчким високим образовањем доминирају државни универзитети, док су приватни универзитети далеко селективнији и уписује их око 20% укупног броја студената у САД, нарочито чланове Ајви лиге. Колеџи локалне заједнице углавном нуде курсеве и дипломске програме који покривају прве две године студија. Често имају отворенију политику пријема, краће академске програме и нижу школарину.[209]

САД троше више новца по студенту од осталих држава чланица Организације за економску сарадњу и развој, а Американци троше више од свих нација на студентску школарину.[210] Колеџи и универзитети које директно финансира савезна влада не наплаћују школарину и ограничени су на војно особље и владине службенике. Упркос неким програмима опроста студентских зајмова који су на снази,[211] дуг студентских зајмова је порастао за 102% између 2010. и 2020.[212]

Привреда

Главни чланак: Привреда Сједињених Америчких Држава
Амерички долар је валута која се најчешће користи у међународним трансакцијама и најважнија резервна валута на свету[213]

САД су номинално највећа светска економија од 1890.[214] Амерички номинални бруто домаћи производ (БДП) највиши је на свету, чинећи преко 25% глобалне економије или 15% по паритету куповне моћи (ПКМ).[5][215] Између 1983. и 2008. амерички годишњи раст БДП-а био је 3,3%, у поређењу са просеком од 2,3% за остатак Г7.[216] Поседује највећи расположиви приход домаћинства по глави становника међу чланицама Организације за економску сарадњу и развој.[217]

Од 500 највећих светских компанија по приходу, 136 има седиште у САД,[218] што је највећи број у поређењу са другим државама.[219] Амерички долар је валута која се највише користи у међународним трансакцијама и најважнија је светска резервна валута, подржана доминантном економијом САД, њеном војском, петродоларским системом, повезаним евродоларом и великим америчким тржиштем трезора. Неколико држава користи амерички долар као своју званичну валуту, док је у другима дефакто званична валута.[220][221] САД имају споразуме о слободној трговини са неколико држава.[222] САД су друга држава по производњи, иза Кине.[223]

Њујоршка берза на Вол стриту, највећа светска берза по тржишној капитализацији[224]

Њујорк је главни светски финансијски центар,[225][226] као и епицентар највеће светске метрополитанске економије.[227] Њујоршка берза и Насдак, који се налазе у Њујорку, две су највеће светске берзе по тржишној капитализацији и обиму трговине.[228][229] САД су једна од технолошких сила, посебно у областима вештачке интелигенције, електронике и рачунарства.[230] Економију САД подстичу обилни природни ресурси, добро развијена инфраструктура и висока радна етика.[231] Највећи трговински партнери САД су Европска унија, Мексико, Канада, Кина, Јапан, Јужна Кореја, Уједињено Краљевство, Вијетнам, Индија и Република Кина.[232] САД су највећи светски увозник и други по величини извозник.[233] Убедљиво је највећи извозник услуга на свету.[234]

САД су слаба држава благостања.[235][236] Једина је развијена земља која својим радницима не гарантује плаћени годишњи одмор на националном нивоу,[237] као и једна од неколико држава у свету без плаћеног породичног одсуства као законског права.[238] САД имају већи проценат радника са ниским примањима од готово било које друге развијене земље, углавном због слабог система колективног преговарања.[239]

Култура

Главни чланак: Култура Сједињених Америчких Држава
Кип слободе на острву Слободе у њујоршкој луци био је поклон Француске из 1866. који је постао симбол америчког сна.[240]

Американце традиционално карактерише борба за „American's Creed”, односно вера у слободу, једнакост пред законом, демократију, друштвену једнакост и право на имовину.[241][242] САД су познате као држава са високим степеном индивидуализма и слободарства,[243][244] уз јаку радну етику,[245] надметање,[246] као и добровољни алтруизам према другима.[247][248][249] Према студији из 2016. Американци су донирали 1,44% укупног БДП-а у добротворне сврхе — што је највећа стопа на свету са великом маржом.[250] САД су дом широког спектра етничких група, традиција и вредности.[251][252] Стекле су значајну културну и економску меку моћ.[253][254]

Скоро сви данашњи Американци или њихови преци дошли су из Европе, Африке или Азије („Стари свет”) у последњих пет векова.[255] Западњачка култура, која је најзаступљенија у САД, у великој мери је изведена из традиција европских имиграната са многим другим утицајима, као што обичаји робова доведених из Африке.[256] Новија имиграција из Азије, а посебно из Латинске Америке, додала је културну мешавину. Амерички сан, или перцепција да Американци уживају у великој друштвеној покретљивости, игра кључну улогу у привлачењу имиграната.[257][258] Иако се сматра бескласним друштвом,[259] научници су приметили значајне разлике између друштвених класа у САД, које утичу на социјализацију,[260][261] с тим да Американци имају тенденцију да веома цене социоекономска достигнућа.[262]

Сматра се да САД имају најјачу заштиту слободе говора у односу на било коју другу државу.[263][264][265] Анкета из 2016. показала је да су Американци народ који највише подржава слободу изражавања.[266] САД су друштвено-прогресивна држава,[267] са пермисивним ставовима око људске сексуалности.[268] Права ЛГБТ+ особа у САД сматрају се највишим на свету.[269][270]

Књижевност

Главни чланци: Америчка књижевност и Америчка филозофија
Марк Твен, кога је Вилијам Фокнер назвао „оцем америчке књижевности”[271]

Колонијални амерички књижевници били су велики поштоваоци рада Џона Лока и разних других филозофа просветитељства.[272][273] Амерички револуционарни период (1765—1783) познат је по политичким списима Бенџамина Френклина, Александера Хамилтона, Томаса Пејна и Томаса Џеферсона. Непосредно пре и после Револуционарног рата, новине су постале све значајнији део друштва, испуњавајући потражњу за антибританском националном литературом.[274][275] Књижевници Вашингтон Ирвинг и Едгар Алан По сматрају се личностима које су повеле америчку књижевност у потпуно нови правац.[276] Ралф Волдо Емерсон и Маргарет Фулер су били пионири утицајног покрета трансцендентализма,[277][278] који је био инспирација за Хенрија Дејвида Тора. Расправа око аболиционизма утицала је на бројне књижевнике, међу којима су Харијет Бичер Стоу и Фредерик Даглас. Роман Скерлетно слово књижевника Натанијела Хоторна истраживало је мрачну страну америчке историје, као и Моби Дик Хермана Мелвила. Главни амерички песници америчке ренесансе 19. века су Волт Витман, Мелвил и Емили Дикинсон.[279][280] Марк Твен је био први велики амерички књижевник рођен на западу САД. Хенри Џејмс је један од првих аутора који је постигао међународни успех.[281][282]

Након велике сеобе у северне градове, афроамерички књижевници харлемске ренесансе развили су независну књижевну традицију која је проучавала историју неједнакости и славила културу црнаца.[283] Током периода џеза, ови списи су имали кључни утицај на сопствену филозофију црнаца која се појавила 1930-их међу франкофонским књижевницима афричке дијаспоре.[284][285] Током 1950-их идеал хомогености навео је многе ауторе да покушају да напишу Велики амерички роман,[286] што је Бит Генерација одбацила.[287][288]

Мас-медији

Комкаст центар у Филаделфији, седиште предузећа Comcast, једног од највећих телекомуникационих оператора и медијских конгломерата

Медији су углавном нецензурисани у САД. Четири најзначајнија емитера у САД су National Broadcasting Company (NBC), Columbia Broadcasting System (CBS), American Broadcasting Company (ABC) и Fox Broadcasting Company (FOX). Све четири телевизијске мреже су комерцијалне. Кабловска телевизија нуди стотине канала са разноликим садржајима.[289] Од 2021. око 83% Американаца старијих од 12 година слуша радио, док је око 40% више наклоњено подкастима.[290] Од 2020. у САД је било 15.460 лиценцираних радио-станица.[291]

Америчке новине са глобалним дометом и репутацијом чине The Wall Street Journal, The New York Times, The Washington Post и USA Today.[292] На шпанском језику се производи око 800 публикација.[293][294] Уз неколико изузетака, новине су у приватном власништву, углавном великих ланаца као што су Gannett или McClatchy, који поседују десетине или чак стотине новина. Пет најпопуларнијих веб-сајтова које се користе у САД су Google, YouTube, Amazon, Yahoo и Facebook — сви у америчком власништву.[295]

Од 2022. тржиште видео-игара у САД је највеће на свету по приходу.[296] Само у Калифорнији постоји 444 издавача, програмера и хардверских компанија.[297]

Музика

Америчка фолк музика обухвата бројне музичке жанрове. Многе традиционалне песме изводе породице или музичке групе.[298] Стилови афроамеричке музике такође су значајно утицали на америчку музику.[299] Бенџо је у Америку донет трговином робљем.[300][301] Електрична гитара, измишљена 1930-их, имала је огроман утицај на забавну музику, посебно због развоја рокенрола.[302]

Дворана славних рокенрола у Кливленду

Џез је израстао из блуза и рагтајма почетком 20. века, утицајем композитора као што је Џели Рол Мортон. Луис Армстронг и Дјук Елингтон повећали су његову популарност почетком 20. века.[303] Кантри музика се развила 1920-их,[304] рокенрол 1930-их,[302] а ритам и блуз 1940-их.[305] Током 1960-их Боб Дилан се истакао након препорода фолк музике и постао један од најславнијих текстописаца у САД.[306] Музички облици панка и хип-хопа су настали током 1970-их.[307]

САД имају највеће музичко тржиште на свету.[308] Већина највећих светских дискографских кућа налази се у САД за чију је регулацију задужено Америчко удружење дискографских кућа.[309] Америчке поп звезде из средине 20. века, као што су Френк Синатра и Елвис Пресли,[310] постале су светске познате личности и најпродаванији музички извођачи,[311] као и музичари с краја 20. века, као што су Мајкл Џексон,[312] Мадона,[313] Витни Хјустон и Мараја Кери,[314][315] као и почетка 21. века, међу којима су су Еминем,[316] Бритни Спирс,[317] Лејди Гага,[317] Кејти Пери,[317] Тејлор Свифт и Бијонсе.[318]

Кинематографија

Познати знак „Холивуд” у Холивуду, често се сматра симболом америчке филмске индустрије

Филмска индустрија САД има највећи утицај на свету. Холивуд, део другог најнасељенијег града Лос Анђелеса, такође је метоним за америчку филмску индустрију.[319][320][321] Велики филмски студији САД су примарни извор комерцијално најуспешнијих и најгледанијих филмова на свету.[322][323] Од почетка 20. века, америчка филмска индустрија је углавном била смештена у Холивуду и око њега, иако се у 21. веку све већи број филмова не снима тамо, а продуцентске куће биле подложне силама глобализације.[324] Доделу Оскара одржава Академија филмских уметности и наука сваке године од 1929,[325] док се награде Златни глобус додељују сваке године од јануара 1944.[326]

Филмска индустрија је достигла врхунац током „Златног доба Холивуда”, од почетног периода филмова са звуком до раних 1960-их,[327] са глумцима попут Џона Вејна и Мерилин Монро који су постали најпознатије личности.[328][329] Током 1970-их, „Нови Холивуд” или „Холивудска ренесанса”,[330] дефинисан је оштријим филмовима под утицајем француских и италијанских реалистичких слика послератног периода.[331] Међутим, 21. век је обележен успоном америчких платформи за стриминг, које су постале ривали традиционалном биоскопу.[332][333]

Кухиња

Главни чланак: Америчка кухиња
Вечера за Дан захвалности, уз ћуретину као неизоставан део

Прве насељенике су Индијанци упознали са храном као што су ћуретина, батат, кукуруз, тиква голица и јаворов сируп. Први насељеници и касније имигранти комбиновали су их са храном која им је била позната, као што су пшенично брашно,[334] говедина и млеко, како би створили препознатљиву америчку кухињу.[335][336] Усеви Новог света, посебно бундева, кукуруз, кромпир и ћуретина, део су заједничког националног менија на Дан захвалности, када многи Американци припремају или купују традиционална јела да би прославили тај празник.[337]

Карактеристична америчка јела као што су пита од јабука, пржена пилетина, крофне, помфрит, макарони са сиром, сладолед, хамбургер, хот-дог и пица потичу из рецепата разних имигрантских група.[338][339][340][341] Мексичка јела попут бурита и такоа су постојала у САД у областима које су касније припојене Мексику, а храна кинеске кухиње, као и јела од тестенина која су прилагођена из италијанске кухиње, увелико се конзумирају.[342] Амерички кувари су имали значајан утицај на друштво и на домаћем и на међународном нивоу. Године 1946. основан је Амерички кулинарски институт. Ово је временом постала најпрестижнија кулинарска школа у САД, где би се многи од најталентованијих америчких кувара школовали пре развоја успешних каријера.[343][344]

Кулинарска индустрија у САД запошљава преко 15 милиона људи, што директно представља 10% радне снаге у држави.[345][346] У САД се налази преко 220 ресторана са Мишелиновим звездицама, од којих је 70 само у Њујорку.[347] Вино се производи у данашњим САД од 1500-их, а прва распрострањена производња почела је у данашњем Новом Мексику током 1628. године.[348][349][350] Производња вина се обавља у свих педесет држава, при чему Калифорнија производи 84% укупног вина у САД. Са више од 4.500 km2 под виновом лозом, САД су четврта земља по производњи вина на свету, после Италије, Шпаније и Француске.[351][352]

Америчка индустрија брзе хране развила се упоредо са аутомобилском индустријом.[353] Амерички ресторани брзе хране развили су систем драјв-ин.[354][355] Амерички ланци ресторана брзе хране, као што су McDonald's, KFC, Dunkin' Donuts и многи други, развили су послове широм света.[356]

Спорт

Главни чланак: Сједињене Америчке Државе на Олимпијским играма
Амерички фудбал је најпопуларнији спорт у САД

Најпопуларнији спортови за гледаоце у САД су амерички фудбал, кошарка, бејзбол, фудбал и хокеј на леду.[357] Док је већина главних америчких спортова, као што су бејзбол и амерички фудбал, еволуирала из европских спортова, кошарка, одбојка, скејтбординг и сноубординг су настали у САД, од којих су многи постали популарни широм света.[358] Лакрос и сурфовање измислили су Индијанци и Хавајци.[359] Тржиште професионалног спорта у САД је отприлике 50% веће од тржишта Европе, Блиског истока и Африке заједно.[360]

Амерички фудбал је према неколико мерила најпопуларнији спорт за гледаоце у САД.[361] Утакмице Националне фудбалске лиге (НФЛ) имају највећи број посетилаца у поређењу са било којом другом спортском лигом на свету, а Супербол гледа десетине милиона широм света.[362] Међутим, бејзбол се сматра америчким „националним спортом” од касног 19. века. После НФЛ, најпосећеније утакмице организују НБА, МЛБ, МЛС и НХЛ. Најгледанији појединачни спортови у САД су голф и аутомобилизам, посебно Наскар.[363][364]

У САД је одржано осам Олимпијских игара. Летње олимпијске игре 1904. у Сент Луису биле су прве Олимпијске игре одржане ван Европе.[365] Олимпијске игре ће по девети пут бити одржане у САД када Лос Анђелес буде био домаћин Летњих олимпијских игара 2028. Амерички спортисти освојили су укупно 2.968 медаља (1.179 златних) на Олимпијским играма, више од било које друге земље.[366][367][368]

У међународној професионалној конкуренцији, мушка фудбалска репрезентација САД се квалификовала за једанаест Светских првенстава, док је женска репрезентација по четири пута освојила и Светско првенство у фудбалу за жене и Олимпијски фудбалски турнир.[369] САД су биле домаћини Светског првенства у фудбалу 1994. и биће заједнички домаћини, уз Канаду и Мексико, Светског првенства у фудбалу 2026.[370] САД су такође биле домаћин Светског првенства за жене 1999. Његову финалну утакмицу гледало је 90.185 људи, чиме је постављен светски рекорд за најпосећенији женски спортски догађај у то време.[371]

Напомене

  1. ^ Аљаска и Хаваји су приказани у другачијим омерима; Алеутска острва и ненасељена северозападна Хавајска острва су изостављени са карте.

Референце

  1. ^ George McKenna 2007, стр. 280.
  2. ^ „The Water Area of Each State”. United States Geological Survey. 2018. Архивирано из оригинала 30. 01. 2024. г. Приступљено 29. 1. 2024. 
  3. ^ „National Population Totals and Components of Change: April 1, 2020 to July 1, 2024”. United States Census Bureau. Приступљено 20. 12. 2024. 
  4. ^ „U.S. Census Bureau Today Delivers State Population Totals for Congressional Apportionment”. United States Census. Архивирано из оригинала 26. 04. 2021. г. Приступљено 26. 4. 2021.  The 2020 census is as of April 1, 2020.
  5. ^ а б в г д „World Economic Outlook Database, October 2024 Edition. (United States)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 22. 10. 2024. Архивирано из оригинала 12. 11. 2024. г. Приступљено 22. 10. 2024. 
  6. ^ „The Difference Between .us vs .com”. Cozab. 3. 1. 2022. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 01. 07. 2023. 
  7. ^ Sider 2007, стр. 226.
  8. ^ DeLear, Byron (4. 7. 2013). „Who coined 'United States of America'? Mystery might have intriguing answer.”. Christian Science Monitor (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 09. 2022. г. Приступљено 18. 3. 2019. „Historians have long tried to pinpoint exactly when the name 'United States of America' was first used and by whom… …This latest find comes in a letter that Stephen Moylan, Esq., wrote to Col. Joseph Reed from the Continental Army Headquarters in Cambridge, Mass., during the Siege of Boston. The two men lived with Washington in Cambridge, with Reed serving as Washington's favorite military secretary and Moylan fulfilling the role during Reed's absence.” 
  9. ^ Touba, Mariam (5. 11. 2014). „Who Coined the Phrase 'United States of America'? You May Never Guess”. New-York Historical Society (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 11. 2014. г. Приступљено 18. 3. 2019. „Here, on January 2, 1776, seven months before the Declaration of Independence and a week before the publication of Paine's Common Sense, Stephen Moylan, an acting secretary to General George Washington, spells it out, 'I should like vastly to go with full and ample powers from the United States of America to Spain' to seek foreign assistance for the cause.” 
  10. ^ Fay, John (30. 3. 2017). „The forgotten Irishman who named the "United States of America"”. IrishCentral.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 03. 2019. г. Приступљено 18. 3. 2019. „According to the NY Historical Society, Stephen Moylan was the man responsible for the earliest documented use of the phrase „United States of America.” But who was Stephen Moylan?” 
  11. ^ Planter, A. (6. 4. 1776). „To the inhabitants of Virginia”. The Virginia Gazette. Williamsburg, Virginia: Dixon and Hunter's. 5 (1287). Архивирано из оригинала 19. 12. 2014. г. 
  12. ^ а б в Safire 2003, стр. 199.
  13. ^ Mostert 2005, стр. 18.
  14. ^ Brokenshire 1993, стр. 49.
  15. ^ G. H. Emerson, The Universalist Quarterly and General Review, Vol. 28 (Jan. 1891), pp. 49, quoted in Zimmer, Benjamin (24. 11. 2005). „Life in These, Uh, This United States”. University of Pennsylvania. Архивирано из оригинала 20. 02. 2008. г. Приступљено 5. 1. 2013. 
  16. ^ Wilson, Kenneth G. (1993). The Columbia guide to standard American English. New York: Columbia University Press. стр. 27–28. ISBN 978-0-231-06989-2. 
  17. ^ „Area”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 31. 1. 2014. г. Приступљено 15. 1. 2015. 
  18. ^ „Field Listing: Area”. The World Factbook. cia.gov. Архивирано из оригинала 7. 7. 2020. г. Приступљено 21. 4. 2020. 
  19. ^ „State Area Measurements and Internal Point Coordinates—Geography—U.S. Census Bureau”. State Area Measurements and Internal Point Coordinates. U.S. Department of Commerce. Архивирано из оригинала 07. 04. 2020. г. Приступљено 11. 9. 2017. 
  20. ^ „Geographic Regions of Georgia”. Georgia Info. Digital Library of Georgia. Архивирано из оригинала 22. 10. 2020. г. Приступљено 24. 12. 2014. 
  21. ^ а б Lew, Alan. „PHYSICAL GEOGRAPHY OF THE US”. GSP 220—Geography of the United States. North Arizona University. Архивирано из оригинала 9. 4. 2016. г. Приступљено 24. 12. 2014. 
  22. ^ Harms, Nicole. „Facts About the Rocky Mountain Range”. USA Today. Архивирано из оригинала 12. 2. 2022. г. Приступљено 24. 12. 2014. 
  23. ^ Tinkham, Ernest R. (март 1944). „Biological, Taxonomic and Faunistic Studies on the Shield-Back Katydids of the North American Deserts”. The American Midland Naturalist. The University of Notre Dame. 31 (2): 257—328. JSTOR 2421073. doi:10.2307/2421073. 
  24. ^ „Mount Whitney, California”. Peakbagger. Архивирано из оригинала 09. 01. 2015. г. Приступљено 24. 12. 2014. 
  25. ^ „Find Distance and Azimuths Between 2 Sets of Coordinates (Badwater 36-15-01-N, 116-49-33-W and Mount Whitney 36-34-43-N, 118-17-31-W)”. Federal Communications Commission. Архивирано из оригинала 12. 02. 2022. г. Приступљено 24. 12. 2014. 
  26. ^ Poppick, Laura (28. 8. 2013). „US Tallest Mountain's Surprising Location Explained”. LiveScience. Архивирано из оригинала 03. 01. 2015. г. Приступљено 2. 5. 2015. 
  27. ^ O'Hanlon, Larry (14. 3. 2005). „America's Explosive Park”. Discovery Channel. Архивирано из оригинала 14. 3. 2005. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  28. ^ World Food and Agriculture – Statistical Yearbook 2023 (на језику: енглески). Food and Agriculture Organization of the United Nations. 2023. ISBN 978-92-5-138262-2. doi:10.4060/cc8166en. Архивирано из оригинала 15. 12. 2023. г. Приступљено 13. 12. 2023. 
  29. ^ Boyden, Jennifer. „Climate Regions of the United States”. USA Today. Архивирано из оригинала 12. 2. 2022. г. Приступљено 24. 12. 2014. 
  30. ^ McGranahan, Devan Allen; Wonkka, Carissa L. (2024). „Pyrogeography of the Western Great Plains: A 40-Year History of Fire in Semi-Arid Rangelands”. Fire. 7 (1): 32. Bibcode:2024Fire....7...32M. doi:10.3390/fire7010032 Слободан приступ. 
  31. ^ „World Map of Köppen–Geiger Climate Classification” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 1. 2022. г. Приступљено 19. 8. 2015. 
  32. ^ Perkins, Sid (11. 5. 2002). „Tornado Alley, USA”. Science News. Архивирано из оригинала 1. 7. 2007. г. Приступљено 20. 9. 2006. 
  33. ^ Rice, Doyle. „USA has the world's most extreme weather”. USA Today (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 08. 2021. г. Приступљено 17. 5. 2020. 
  34. ^ Borenstein, Seth (2. 4. 2023). „Why the U.S. is leading the world in extreme weather catastrophes”. PBS News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 01. 01. 2025. г. Приступљено 25. 6. 2024. 
  35. ^ US EPA, OAR (27. 6. 2016). „Climate Change Indicators: Weather and Climate”. Epa.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 06. 2022. г. Приступљено 19. 6. 2022. 
  36. ^ Waldron, Lucas; Lustgarten, Abrahm (10. 11. 2020). „Climate Change Will Make Parts of the U.S. Uninhabitable. Americans Are Still Moving There.”. Propublica. Rhodium Group. Архивирано из оригинала 27. 12. 2024. г. Приступљено 25. 11. 2024. 
  37. ^ Morin, Nancy. „Vascular Plants of the United States” (PDF). Plants. National Biological Service. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 7. 2013. г. Приступљено 27. 10. 2008. 
  38. ^ Osborn, Liz. „Number of Native Species in United States”. Current Results Nexus. Архивирано из оригинала 26. 02. 2015. г. Приступљено 15. 1. 2015. 
  39. ^ „Numbers of Insects (Species and Individuals)”. Smithsonian Institution. Архивирано из оригинала 17. 02. 2019. г. Приступљено 20. 1. 2009. 
  40. ^ „National Park FAQ”. nps. National Park Service. Архивирано из оригинала 01. 11. 2021. г. Приступљено 8. 5. 2015. 
  41. ^ Lipton, Eric; Krauss, Clifford (23. 8. 2012). „Giving Reins to the States Over Drilling”. The New York Times. Архивирано из оригинала 18. 01. 2015. г. Приступљено 18. 1. 2015. 
  42. ^ Vincent, Carol H.; Hanson, Laura A.; Argueta, Carla N. (3. 3. 2017). Federal Land Ownership: Overview and Data (Извештај). Congressional Research Service. стр. 2. Архивирано из оригинала 15. 11. 2021. г. Приступљено 18. 6. 2020. 
  43. ^ Gorte, Ross W.; Vincent, Carol Hardy.; Hanson, Laura A.; Marc R., Rosenblum. „Federal Land Ownership: Overview and Data” (PDF). fas.org. Congressional Research Service. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 01. 2015. г. Приступљено 18. 1. 2015. 
  44. ^ „Chapter 6: Federal Programs to Promote Resource Use, Extraction, and Development”. doi.gov. U.S. Department of the Interior. Архивирано из оригинала 18. 3. 2015. г. Приступљено 19. 1. 2015. 
  45. ^ The National Atlas of the United States of America (14. 1. 2013). „Forest Resources of the United States”. Nationalatlas.gov. Архивирано из оригинала 7. 5. 2009. г. Приступљено 13. 1. 2014. 
  46. ^ „Land Use Changes Involving Forestry in the United States: 1952 to 1997, With Projections to 2050” (PDF). 2003. Архивирано (PDF) из оригинала 14. 10. 2012. г. Приступљено 13. 1. 2014. 
  47. ^ Daynes & Sussman, 2010, pp. 3, 72, 74–76, 78
  48. ^ Hays, Samuel P. (2000). A History of Environmental Politics since 1945.
  49. ^ Collin, Robert W. (2006). The Environmental Protection Agency: Cleaning Up America's Act. Greenwood Publishing Group. стр. 1. ISBN 978-0-313-33341-5. Приступљено 25. 10. 2015. 
  50. ^ „Peopling of Americas”. Smithsonian Institution, National Museum of Natural History. 2004. Архивирано из оригинала 28. 11. 2007. г. Приступљено 19. 6. 2007. 
  51. ^ Galloway 1995.
  52. ^ Russell 2005, стр. 12.
  53. ^ Quirk 2011, стр. 195.
  54. ^ Bilhartz & Elliott 2007.
  55. ^ Wood 1998, стр. 263.
  56. ^ Blackburn 1998, стр. 460. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBlackburn1998 (help)
  57. ^ Foner, Eric (1998). The Story of American FreedomНеопходна слободна регистрација (1st изд.). W.W. Norton. стр. 4–5. ISBN 978-0-393-04665-6. „story of American freedom.” 
  58. ^ Brown 2001, стр. 126.
  59. ^ Fabian Young, Nash & Raphael 2011, стр. 4–7.
  60. ^ Boyer, Clark & Kett 2007, стр. 192–193.
  61. ^ Cogliano 2008, стр. 219.
  62. ^ Hall 2002, стр. 26.
  63. ^ Clark 2012, стр. 47.
  64. ^ , Billington & Ridge 2001, стр. 22.
  65. ^ Sheriff, Kamensky & Sheriff 2014, стр. 205.
  66. ^ Wait 1999, стр. 78.
  67. ^ Klose & Jones 1994, стр. 150.
  68. ^ Ellis 1974, стр. 61.
  69. ^ Friedrich 1937, стр. 14.
  70. ^ Morrison 1999, стр. 13–21.
  71. ^ Kemp 2010, стр. 180.
  72. ^ McIlwraith & Muller 2001, стр. 61. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcIlwraithMuller2001 (help)
  73. ^ Smith-Baranzini 1999, стр. 20.
  74. ^ Black 2011, стр. 275.
  75. ^ а б Wishart 2004, стр. 37.
  76. ^ Murray 2004, стр. 76.
  77. ^ McIlwraith & Muller 2001, стр. 186. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcIlwraithMuller2001 (help)
  78. ^ а б O'Brien 2002, стр. 184.
  79. ^ „1860 Census” (PDF). U.S. Census Bureau. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 08. 2008. г. Приступљено 10. 6. 2007.  Page 7 lists a total slave population of 3,953,760.
  80. ^ De Rosa 1997, стр. 266.
  81. ^ Vinovskis 1990.
  82. ^ а б Tarr 2009, стр. 30.
  83. ^ Powell 2009, стр. 74.
  84. ^ Gates, John M. (август 1984). „War-Related Deaths in the Philippines”. Pacific Historical Review. College of Wooster. Архивирано из оригинала 29. 6. 2014. г. Приступљено 27. 9. 2007. 
  85. ^ „Congress and the Progressive Era | U.S. Capitol - Visitor Center”. www.visitthecapitol.gov. Архивирано из оригинала 29. 11. 2024. г. Приступљено 30. 11. 2024. 
  86. ^ „Progressive Era: 1890–1920s | Picture This”. picturethis.museumca.org. Архивирано из оригинала 7. 10. 2024. г. Приступљено 30. 11. 2024. 
  87. ^ John D. Buenker, John C. Boosham, and Robert M. Crunden, Progressivism (1986) pp. 3–21
  88. ^ Foner & Garraty 1991, стр. 576.
  89. ^ а б McDuffie, Piggrem & Woodworth 2005, стр. 418.
  90. ^ Axinn & Stern.
  91. ^ Sheriff, Kamensky & Sheriff 2014, стр. 685.
  92. ^ Kennedy 1989, стр. 358.
  93. ^ „The United States and the Founding of the United Nations, August 1941 – October 1945”. U.S. Dept. of State, Bureau of Public Affairs, Office of the Historian. 2005. Архивирано из оригинала 12. 6. 2007. г. Приступљено 11. 6. 2007. 
  94. ^ Pacific War Research Society (2006). Japan's Longest Day. New York: Oxford University Press. ISBN 978-4-7700-2887-7. 
  95. ^ Blakemore, Erin (22. 3. 2019). „What was the Cold War?”. National Geographic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 4. 2019. г. Приступљено 28. 8. 2020. 
  96. ^ Mark Kramer, "The Soviet Bloc and the Cold War in Europe," in Larresm, Klaus, ур. (2014). A Companion to Europe Since 1945. Wiley. стр. 79. ISBN 978-1-118-89024-0. 
  97. ^ Sempa, Francis (12. 7. 2017). Geopolitics: From the Cold War to the 21st Century. Routledge. ISBN 978-1-351-51768-3. 
  98. ^ Blakeley, 2009, p. 92
  99. ^ Collins, Michael (1988). Liftoff: The Story of America's Adventure in SpaceНеопходна слободна регистрација. New York: Grove Press. ISBN 978-0-8021-1011-4. 
  100. ^ Winchester 2013, стр. 305–308.
  101. ^ Dallek 2004, стр. 169.
  102. ^ „Our Documents – Civil Rights Act (1964)”. United States Department of Justice. 9. 4. 2021. Архивирано из оригинала 29. 09. 2021. г. Приступљено 28. 7. 2010. 
  103. ^ Social Security History Архивирано на сајту Wayback Machine (1. мај 2021), the United States Social Security Administration
  104. ^ „Playboy: American Magazine”. Encyclopædia Britannica. 25. 8. 2022. Архивирано из оригинала 20. 02. 2023. г. Приступљено 2. 2. 2023. „...the so-called sexual revolution in the United States in the 1960s, marked by greatly more permissive attitudes toward sexual interest and activity than had been prevalent in earlier generations.” 
  105. ^ Svetlana Ter-Grigoryan (12. 2. 2022). „The Sexual Revolution Origins and Impact”. study.com. Архивирано из оригинала 27. 04. 2023. г. Приступљено 27. 4. 2023. 
  106. ^ Gaĭdar, E.T. (2007). [[[:Шаблон:GBUrl]] Collapse of an Empire: Lessons for Modern Russia] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Washington, D.C.: Brookings Institution Press. стр. 190—205. ISBN 978-0-8157-3114-6. 
  107. ^ Howell, Buddy Wayne (2006). The Rhetoric of Presidential Summit Diplomacy: Ronald Reagan and the U.S.-Soviet Summits, 1985–1988. Texas A&M University. стр. 352. ISBN 978-0-549-41658-6. 
  108. ^ Kissinger, Henry (2011). Diplomacy. Simon & Schuster. стр. 781—784. ISBN 978-1-4391-2631-8. Приступљено 25. 10. 2015.  Mann, James (2009). The Rebellion of Ronald Reagan: A History of the End of the Cold War. Penguin. стр. 432. ISBN 978-1-4406-8639-9. 
  109. ^ Hayes, 2009
  110. ^ Larousse enciklopedija, III tom, 1669. strana
  111. ^ Holsti, Ole R. (7. 11. 2011). „The United States and Iraq before the Iraq War”. American Public Opinion on the Iraq War. University of Michigan Press. стр. 20. ISBN 978-0-472-03480-2. 
  112. ^ „Terrorist Groups and Political Legitimacy”. Council on Foreign Relations (на језику: енглески). 16. 3. 2006. Архивирано из оригинала 23. 04. 2021. г. Приступљено 14. 3. 2019. 
  113. ^ O'Neill, William G. (2002). Kosovo: An Unfinished Peace (на језику: енглески). Lynne Rienner Publishers. стр. 24. ISBN 978-1-58826-021-5. 
  114. ^ Taylor 2017, стр. 179
  115. ^ Bartrop, Paul R. (2012-07-06). A Biographical Encyclopedia of Contemporary Genocide: Portraits of Evil and Good (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 53. ISBN 978-0-313-38679-4. 
  116. ^ O'Connell, Mary Ellen (2000). „The UN, NATO and International Law after Kosovo”. Human Rights Quarterly. 22: 57—89. doi:10.1353/hrq.2000.0012. 
  117. ^ „"Impičment" Bila Klintona: Monikin osmeh, njegovo objašnjenje šta je seks i bombe na SRJ 1999.”. Kosovo Online. Приступљено 20. 1. 2025. 
  118. ^ Walsh, Kenneth T. (9. 12. 2008). „The 'War on Terror' Is Critical to President George W. Bush's Legacy”. U.S. News & World Report. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г. Приступљено 6. 3. 2013.  Atkins, Stephen E. (2011). The 9/11 Encyclopedia: Second Edition. ABC-CLIO. стр. 872. ISBN 978-1-59884-921-9. Приступљено 25. 10. 2015. 
  119. ^ Wong, Edward (15. 2. 2008). „Overview: The Iraq War”. The New York Times. Архивирано из оригинала 17. 02. 2018. г. Приступљено 7. 3. 2013.  Johnson, James Turner (2005). The War to Oust Saddam Hussein: Just War and the New Face of Conflict. Rowman & Littlefield. стр. 159. ISBN 978-0-7425-4956-2. Приступљено 25. 10. 2015.  Durando, Jessica; Green, Shannon Rae (21. 12. 2011). „Timeline: Key moments in the Iraq War”. USA Today. Associated Press. Архивирано из оригинала 4. 9. 2020. г. Приступљено 7. 3. 2013. 
  120. ^ Hilsenrath, Jon; Ng, Serena; Paletta, Damian (18. 9. 2008). „Worst Crisis Since '30s, With No End Yet in Sight”Неопходна новчана претплата. The Wall Street Journal. ISSN 1042-9840. OCLC 781541372. Архивирано из оригинала 25. 12. 2014. г. Приступљено 28. 7. 2023. 
  121. ^ McLaughlin 1935, стр. 83–90, 124.
  122. ^ Burnham, William (2006). Introduction to the Law and Legal System of the United States (4th изд.). St. Paul, Minnesota: Thomson West. стр. 41. ISBN 978-0-314-06661-9. 
  123. ^ Ryan, David (2000). Ryan, David; Pungong, Victor, ур. The United States and Decolonization. Springer. ISBN 978-1-349-40644-9. doi:10.1057/9780333977958. hdl:1887/72726. Архивирано из оригинала 06. 01. 2025. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  124. ^ „The Legislative Branch”. United States Diplomatic Mission to Germany. Архивирано из оригинала 15. 11. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2012. 
  125. ^ „The Senate and the House of Representatives: lesson overview (article)”. Khan Academy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 01. 2024. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  126. ^ Cossack, Roger (13. 7. 2000). „Beyond politics: Why Supreme Court justices are appointed for life”. CNN. Архивирано из оригинала 12. 7. 2012. г. 
  127. ^ Blake, Aaron (25. 11. 2021). „Why are there only two parties in American politics?”. Washington Post. Архивирано из оригинала 18. 09. 2018. г. Приступљено 4. 5. 2024. 
  128. ^ „Current Members”. United Nations Security Council. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 15. 7. 2022. 
  129. ^ „United Nations Headquarters Agreement”. The American Journal of International Law. Cambridge University Press. 42 (2): 445—447. април 1948. JSTOR 2193692. S2CID 246008694. doi:10.2307/2193692. 
  130. ^ „Where is the G7 Headed?”. Council on Foreign Relations. New York City. 28. 6. 2022. Архивирано из оригинала 18. 07. 2022. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  131. ^ „The United States and G20: Building a More Peaceful, Stable, and Prosperous World Together”. United States Department of State. 6. 7. 2022. Архивирано из оригинала 16. 07. 2022. г. Приступљено 15. 7. 2022. 
  132. ^ „Our global reach”. OECD. Архивирано из оригинала 19. 07. 2022. г. Приступљено 15. 7. 2022. 
  133. ^ Fialho, Livia Pontes; Wallin, Matthew (1. 8. 2013). Reaching for an Audience: U.S. Public Diplomacy Towards Iran (Извештај). American Security Project. JSTOR resrep06070. 
  134. ^ Oliver, Alex; Graham, Euan (19. 12. 2017). „Which are the countries still talking to North Korea?”. BBC News. London. Архивирано из оригинала 19. 07. 2022. г. Приступљено 15. 7. 2022. 
  135. ^ Ferraro, Matthew F. (22. 12. 2014). „The Case for Stronger Bhutanese-American Ties”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 21. 10. 2021. г. Приступљено 15. 7. 2022. 
  136. ^ „US will continue to strengthen 'unofficial ties' with Taiwan, says Harris”. South China Morning Post (на језику: енглески). 28. 9. 2022. Архивирано из оригинала 05. 10. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2022. 
  137. ^ Ruwitch, John (22. 9. 2020). „Formal Ties With U.S.? Not For Now, Says Taiwan Foreign Minister”. NPR. Архивирано из оригинала 15. 07. 2022. г. Приступљено 15. 7. 2022. 
  138. ^ Dumbrell, John; Schäfer, Axel (2009). America's 'Special Relationships': Foreign and Domestic Aspects of the Politics of Alliance. Taylor & Francis. стр. 45. ISBN 978-0-203-87270-3. Приступљено 25. 10. 2015. 
  139. ^ Ek, Carl; Fergusson, Ian F. (3. 9. 2010). „Canada–U.S. Relations” (PDF). Congressional Research Service. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 01. 2020. г. Приступљено 28. 8. 2011.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  140. ^ Vaughn, Bruce (8. 8. 2008). Australia: Background and U.S. Relations. Congressional Research Service. OCLC 70208969. 
  141. ^ Vaughn, Bruce (27. 5. 2011). „New Zealand: Background and Bilateral Relations with the United States” (PDF). Congressional Research Service. Архивирано (PDF) из оригинала 22. 01. 2021. г. Приступљено 28. 8. 2011. 
  142. ^ Lum, Thomas (3. 1. 2011). „The Republic of the Philippines and U.S. Interests” (PDF). Congressional Research Service. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 08. 2021. г. Приступљено 3. 8. 2011. 
  143. ^ Chanlett-Avery, Emma; et al. (8. 6. 2011). „Japan-U.S. Relations: Issues for Congress” (PDF). Congressional Research Service. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 01. 2020. г. Приступљено 28. 8. 2011. 
  144. ^ Manyin, Mark E.; Chanlett-Avery, Emma; Nikitin, Mary Beth (8. 7. 2011). „U.S.–South Korea Relations: Issues for Congress” (PDF). Congressional Research Service. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 01. 2020. г. Приступљено 28. 8. 2011. 
  145. ^ Zanotti, Jim (31. 7. 2014). „Israel: Background and U.S. Relations” (PDF). Congressional Research Service. Архивирано (PDF) из оригинала 05. 03. 2019. г. Приступљено 12. 9. 2014. 
  146. ^ „U.S. Relations With Poland”. State.gov. 20. 1. 2021. Архивирано из оригинала 25. 07. 2019. г. Приступљено 19. 6. 2023. 
  147. ^ Kimer, James (26. 9. 2019). „The Untapped Potential of the US-Colombia Partnership”. Atlantic Council (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 08. 2021. г. Приступљено 30. 5. 2020. 
  148. ^ „INDO- PACIFIC STRATEGY OF THE UNITED STATES” (PDF). White House. Архивирано (PDF) из оригинала 11. 02. 2022. г. Приступљено 3. 2. 2022. 
  149. ^ Meidan, Michal (1. 7. 2019). US-China: The Great Decoupling (Извештај). Oxford Institute for Energy Studies. JSTOR resrep33982. 
  150. ^ Bala, Sumathi (28. 3. 2023). „U.S.-China relations are going downhill with 'no trust' on either side, Stephen Roach says” (на језику: енглески). CNBC. Архивирано из оригинала 07. 05. 2023. г. Приступљено 7. 5. 2023. 
  151. ^ Rumer, Eugene; Sokolsky, Richard (20. 6. 2019). „Thirty Years of U.S. Policy Toward Russia: Can the Vicious Circle Be Broken?”. Carnegie Endowment for International Peace. Washington, D.C. Архивирано из оригинала 01. 06. 2022. г. Приступљено 14. 7. 2022. 
  152. ^ Macias, Amanda (17. 6. 2022). „Here's a look at the $5.6 billion in firepower the U.S. has committed to Ukraine in its fight against Russia” (на језику: енглески). CNBC. Архивирано из оригинала 20. 06. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2022. 
  153. ^ Levy, Robert A. (октобар 2011). „Rights, Powers, Dual Sovereignty, and Federalism”. Cato Institute. Архивирано из оригинала 13. 01. 2024. г. Приступљено 13. 1. 2024. 
  154. ^ Feldstein, Martin (март 2017). „Why is Growth Better in the United States Than in Other Industrial Countries?”. National Bureau of Economic Research. Cambridge, Massachusetts. doi:10.3386/w23221. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 12. 2023. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  155. ^ Murph, Darren. „The most expensive internet in America: fighting to bring affordable broadband to American Samoa”. Engadget. Архивирано из оригинала 1. 12. 2017. г. Приступљено 24. 11. 2017. 
  156. ^ „Annual and cumulative estimates of residential population change for the United States, regions, states, District of Columbia, Puerto Rico”. U.S. Census Bureau. Архивирано из оригинала 01. 01. 2025. г. Приступљено 20. 12. 2024. 
  157. ^ „Census Bureau's 2020 Population Count”. United States Census. Приступљено 26. 4. 2021. 
  158. ^ „The World Factbook: United States”. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 12. 12. 2021. г. Приступљено 10. 11. 2018. 
  159. ^ „National Population Totals and Components of Change: 2020-2024”. 
  160. ^ „Population Clock”. Census.gov. Архивирано из оригинала 17. 11. 2015. г. Приступљено 18. 01. 2025. 
  161. ^ „Table MS-1. Marital Status of the Population 15 Years Old and Over, by Sex, Race and Hispanic Origin: 1950 to Present”. Historical Marital Status Tables. U.S. Census Bureau. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2019. 
  162. ^ Saric, Ivana (25. 4. 2024). „Births dropped in 2023, ending pandemic baby boom” (на језику: енглески). Axios. Приступљено 1. 7. 2024. 
  163. ^ „U.S. has world's highest rate of children living in single-parent households”. Pew Research Center (на језику: енглески). 12. 12. 2019. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. Приступљено 17. 3. 2020. 
  164. ^ а б в „Ancestry 2000” (PDF). U.S. Census Bureau. јун 2004. Архивирано (PDF) из оригинала 4. 12. 2004. г. Приступљено 2. 12. 2016. 
  165. ^ „The Chance That Two People Chosen at Random Are of Different Race or Ethnicity Groups Has Increased Since 2010”. Архивирано из оригинала 12. 04. 2022. г. Приступљено 18. 01. 2025. 
  166. ^ „Table 52. Population by Selected Ancestry Group and Region: 2009” (PDF). U.S. Census Bureau. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 12. 2012. г. Приступљено 11. 2. 2017. 
  167. ^ „Federally recognized American Indian tribes and Alaska Native entities | USAGov”. www.usa.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 01. 2025. г. Приступљено 5. 4. 2024. 
  168. ^ „America Is Getting Older”. Census.gov. 22. 6. 2023. Архивирано из оригинала 18. 01. 2025. г. Приступљено 30. 6. 2024. 
  169. ^ Kaur, Harmeet (20. 5. 2018). „FYI: English isn't the official language of the United States” (на језику: енглески). CNN. Приступљено 11. 5. 2023. 
  170. ^ „States Where English Is the Official Language”. The Washington Post. 12. 8. 2014. Архивирано из оригинала 30. 12. 2014. г. Приступљено 12. 9. 2020. 
  171. ^ „The Constitution of the State of Hawaii, Article XV, Section 4”. Hawaii Legislative Reference Bureau. 7. 11. 1978. Архивирано из оригинала 24. 7. 2013. г. Приступљено 19. 6. 2007. 
  172. ^ Chapel, Bill (21. 4. 2014). „Alaska OKs Bill Making Native Languages Official”. NPR. Архивирано из оригинала 06. 05. 2015. г. Приступљено 18. 01. 2025. 
  173. ^ „South Dakota recognizes official indigenous language”. Argus Leader. Архивирано из оригинала 28. 07. 2020. г. Приступљено 26. 3. 2019. 
  174. ^ Siebens, Julie; Julian, Tiffany (децембар 2011). „Native North American Languages Spoken at Home in the United States and Puerto Rico: 2006–2010” (PDF). United States Census Bureau. Приступљено 5. 4. 2024. 
  175. ^ „Translation in Puerto Rico”. Puerto Rico Channel. Архивирано из оригинала 30. 12. 2013. г. Приступљено 29. 12. 2013. 
  176. ^ „ACS B16001”. ACS B16001. U.S. Census Bureau. Архивирано из оригинала 19. 03. 2023. г. Приступљено 26. 12. 2022. 
  177. ^ „American FactFinder—Results”. Архивирано из оригинала 12. 2. 2020. г. Приступљено 29. 5. 2017. 
  178. ^ United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division (август 2019). „International Migrant Stock 2019 Documentation” (PDF). United Nations. Архивирано (PDF) из оригинала 05. 06. 2023. г. Приступљено 19. 6. 2023. 
  179. ^ „UN Migrant Stock Total 2019”. United Nations. Архивирано из оригинала 08. 03. 2021. г. Приступљено 19. 6. 2023. 
  180. ^ „Frequently Requested Statistics on Immigrants and Immigration in the United States”. Migration Policy Institute. 14. 3. 2019. Архивирано из оригинала 09. 02. 2021. г. Приступљено 18. 01. 2025. 
  181. ^ „Immigrants in the United States” (PDF). americanimmigrationcouncil.org. 21. 9. 2021. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 01. 2024. г. Приступљено 18. 8. 2023. 
  182. ^ Donadio, Rachel (22. 11. 2021). „Why Is France So Afraid of God?”. The Atlantic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 09. 2024. г. Приступљено 25. 3. 2023. 
  183. ^ „First Amendment”. Constitution Annotated. United States Congress. Архивирано из оригинала 26. 09. 2022. г. Приступљено 18. 01. 2025. 
  184. ^ ANALYSIS (19. 12. 2011). „Global Christianity”. Pewforum.org. Архивирано из оригинала 30. 7. 2013. г. Приступљено 17. 8. 2012. 
  185. ^ Sewell, Elizabeth (2010). „Religious Liberty and Religious Minorities in the United States”. Ур.: Davis, Derek. The Oxford Handbook of Church and State in the United States. University of Oxford. стр. 249—275. ISBN 9780199892228. 
  186. ^ Kallo, Becka; et al. (7. 12. 2023). „Spirituality Among Americans”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project (на језику: енглески). Приступљено 8. 12. 2023. 
  187. ^ Froese, Paul; Uecker, Jeremy E. (септембар 2022). „Prayer in America: A Detailed Analysis of the Various Dimensions of Prayer”. Journal for the Scientific Study of Religion (на језику: енглески). 61 (3–4): 663—689. ISSN 0021-8294. S2CID 253439298. doi:10.1111/jssr.12810. Архивирано из оригинала 14. 01. 2025. г. Приступљено 18. 01. 2025. 
  188. ^ „Mormon Population by State”. World Population Review. јун 2023. Архивирано из оригинала 08. 01. 2025. г. Приступљено 18. 01. 2025. 
  189. ^ „United States—Urban/Rural and Inside/Outside Metropolitan Area”. U.S. Census Bureau. Архивирано из оригинала 3. 4. 2009. г. Приступљено 23. 9. 2008. 
  190. ^ „City and Town Population Totals: 2020-2022”. Census.gov. Архивирано из оригинала 11. 07. 2022. г. Приступљено 26. 11. 2023. 
  191. ^ „Counties in South and West Lead Nation in Population Growth”. The United States Census Bureau (на језику: енглески). 18. 4. 2019. Архивирано из оригинала 05. 10. 2021. г. Приступљено 29. 8. 2020. 
  192. ^ „About Us”. Архивирано из оригинала 14. 08. 2019. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  193. ^ „Texas Medical Center, largest medical complex in the world, reaches 98 percent ICU capacity”. Newsweek. 19. 8. 2020. Архивирано из оригинала 29. 08. 2022. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  194. ^ Murphy, Sherry, BS; Kochanek, Kenneth D., MA; Xu, Jiaquan, MD; Arias, Elizabeth, PhD (19. 12. 2024). „Mortality in the United States, 2023”. CDC National Center for Health Statistics. Архивирано из оригинала 15. 01. 2025. г. Приступљено 7. 1. 2025. 
  195. ^ Achenbach, Joel (26. 11. 2019). „'There's something terribly wrong': Americans are dying young at alarming rates”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 02. 12. 2019. г. Приступљено 19. 12. 2019. 
  196. ^ „New International Report on Health Care: U.S. Suicide Rate Highest Among Wealthy Nations | Commonwealth Fund”. Commonwealthfund.org (на језику: енглески). 30. 1. 2020. Архивирано из оригинала 07. 03. 2020. г. Приступљено 17. 3. 2020. 
  197. ^ „Prevalence of Overweight and Obesity Among Adults: United States, 2003–2004”. Centers for Disease Control and Prevention, National Center for Health Statistics. Архивирано из оригинала 12. 12. 2010. г. Приступљено 5. 6. 2007. 
  198. ^ Vladeck, Bruce (јануар 2003). „Universal Health Insurance in the United States: Reflections on the Past, the Present, and the Future”. American Journal of Public Health. 93 (1): 16—19. PMC 1447684 Слободан приступ. PMID 12511377. doi:10.2105/ajph.93.1.16. 
  199. ^ Glenza, Jessica; Noor, Poppy. „Tracking abortion laws across the United States”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 14. 8. 2024. 
  200. ^ National Center for Education Statistics. "U.S. Undergraduate Enrollment". Accessed July 29, 2024.
  201. ^ „Ages for Compulsory School Attendance ...”. U.S. Dept. of Education, National Center for Education Statistics. Архивирано из оригинала 15. 02. 2022. г. Приступљено 10. 6. 2007. 
  202. ^ Rushe, Dominic (7. 9. 2018). „The US spends more on education than other countries. Why is it falling behind?”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. Приступљено 29. 8. 2020. 
  203. ^ „Fast Facts: Expenditures”. nces.ed.gov (на језику: енглески). април 2020. Архивирано из оригинала 12. 02. 2016. г. Приступљено 29. 8. 2020. 
  204. ^ For more detail on U.S. literacy, see A First Look at the Literacy of America's Adults in the 21st century Архивирано на сајту Wayback Machine (8. децембар 2017), U.S. Department of Education (2003).
  205. ^ „All Nobel Prizes”. Nobel Foundation. Архивирано из оригинала 15. 06. 2020. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  206. ^ „2022–2023 Best Global Universities Rankings”. U.S. News & World Report. Архивирано из оригинала 28. 10. 2014. г. Приступљено 27. 4. 2023. 
  207. ^ Fink, Jenni (22. 10. 2019). „U.S. Schools Take 8 of 10 Top Spots on U.S. News' Best Global Universities”. Newsweek (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 01. 2025. г. Приступљено 18. 4. 2023. 
  208. ^ „Best Countries for Education: North American and European countries are seen as offering the best opportunities for education.”. U.S. News & World Report. 19. 4. 2023. Архивирано из оригинала 16. 11. 2022. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  209. ^ Pannoni, Alexandra; Kerr, Emma (14. 7. 2020). „Everything You Need to Know About Community Colleges: FAQ”. U.S. News & World Report. Архивирано из оригинала 28. 10. 2021. г. Приступљено 9. 7. 2022. 
  210. ^ „U.S. education spending tops global list, study shows”. CBS. Associated Press. 25. 6. 2013. Архивирано из оригинала 26. 7. 2013. г. Приступљено 5. 10. 2013. 
  211. ^ „The Biden administration cancelled $9.5B in student loan debt. Here's who it affects.”. USAFacts (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 04. 2022. г. Приступљено 15. 7. 2022. 
  212. ^ Hess, Abigail Johnson (22. 12. 2020). „U.S. student debt has increased by more than 100% over the past 10 years”. CNBC. Архивирано из оригинала 04. 01. 2022. г. Приступљено 8. 1. 2022. 
  213. ^ „The Implementation of Monetary Policy – The Federal Reserve in the International Sphere” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 10. 04. 2014. г. Приступљено 24. 8. 2010. 
  214. ^ Fordham, Benjamin (октобар 2017). „Protectionist Empire: Trade, Tariffs, and United States Foreign Policy, 1890–1914”. Studies in American Political Development. 31 (2): 170—192. ISSN 0898-588X. S2CID 148917255. doi:10.1017/s0898588x17000116. Архивирано из оригинала 26. 08. 2022. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  215. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. Imf.org. Архивирано из оригинала 12. 04. 2023. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  216. ^ Hagopian, Kip; Ohanian, Lee (1. 8. 2012). „The Mismeasure of Inequality”. Policy Review (174). Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 23. 1. 2020. 
  217. ^ „Household disposable income”. OECD Data (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 10. 2018. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  218. ^ „Global 500”. Fortune Global 500 (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 01. 2023. г. Приступљено 3. 8. 2023. 
  219. ^ Hyam, Benji (29. 11. 2023). „Most Profitable Companies: U.S. vs. Rest of the World, 2023”. www.growandconvert.com (на језику: енглески). Приступљено 16. 7. 2024. 
  220. ^ Benjamin J. Cohen, The Future of Money, Princeton University Press, 2006, ISBN 0691116660; cf. "the dollar is the de facto currency in Cambodia", Charles Agar, Frommer's Vietnam, 2006, ISBN 0471798169, p. 17.
  221. ^ „US GDP Growth Rate by Year”. multpl.com. US Bureau of Economic Analysis. 31. 3. 2014. Архивирано из оригинала 22. 12. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2014. 
  222. ^ „United States free trade agreements”. Office of the United States Trade Representative. Архивирано из оригинала 21. 06. 2022. г. Приступљено 31. 5. 2019. 
  223. ^ „Manufacturing, Value Added (Current US$)”. World Bank. Архивирано из оригинала 7. 1. 2020. г. Приступљено 14. 7. 2021. 
  224. ^ Kat Tretina and Benjamin Curry (9. 4. 2021). „NYSE: What Is The New York Stock Exchange”. Forbes. Архивирано из оригинала 09. 04. 2021. г. Приступљено 24. 7. 2022. 
  225. ^ Jones, Huw (24. 3. 2022). „New York widens lead over London in top finance centres index”. Reuters. Архивирано из оригинала 11. 06. 2022. г. Приступљено 29. 7. 2022. 
  226. ^ „The Global Financial Centres Index 35”. Long Finance. 21. 3. 2024. Архивирано из оригинала 22. 03. 2024. г. Приступљено 1. 5. 2024. 
  227. ^ Ghosh, Iman (24. 9. 2020). „This 3D map shows the U.S. cities with the highest economic output”. World Economic Forum. Архивирано из оригинала 12. 05. 2023. г. Приступљено 5. 3. 2023. „The New York metro area dwarfs all other cities for economic output by a large margin.” 
  228. ^ „Monthly Reports – World Federation of Exchanges”. WFE. Архивирано из оригинала 12. 09. 2019. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  229. ^ Table A – Market Capitalization of the World's Top Stock Exchanges (As at end of June 2012) Архивирано на сајту Wayback Machine (12. април 2019). Securities and Exchange Commission (China).
  230. ^ WIPO (2022). Global Innovation Index 2022, 15th Edition (на језику: енглески). World Intellectual Property Organization. ISBN 9789280534320. doi:10.34667/tind.46596. Архивирано из оригинала 03. 12. 2022. г. Приступљено 25. 2. 2023. 
  231. ^ Wright, Gavin, and Jesse Czelusta, "Resource-Based Growth Past and Present", in Natural Resources: Neither Curse Nor Destiny, ed. Daniel Lederman and William Maloney (World Bank, 2007), p. 185. ISBN 0821365452.
  232. ^ „Top Trading Partners – October 2022”. U.S. Census Bureau. октобар 2022. Архивирано из оригинала 09. 10. 2019. г. Приступљено 12. 5. 2023. 
  233. ^ „Exports of goods, services and primary income (BoP, current US$)”. data.worldbank.org. Архивирано из оригинала 14. 01. 2025. г. Приступљено 24. 5. 2024. 
  234. ^ „Service exports (BoP, current US$)”. World Bank. Архивирано из оригинала 17. 03. 2023. г. Приступљено 4. 8. 2023. 
  235. ^ Joumard, Isabelle; Pisu, Mauro; Bloch, Debbie (2012). „Tackling income inequality The role of taxes and transfers” (PDF). OECD. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 21. 5. 2015. 
  236. ^ Rank, Mark Robert (2023). The Poverty Paradox: Understanding Economic Hardship Amid American Prosperity. Oxford University Press. стр. 116—117. ISBN 978-0190212636. 
  237. ^ Min, Sarah (24. 5. 2019). „1 in 4 workers in U.S. don't get any paid vacation time or holidays”. CBS News. Архивирано из оригинала 15. 07. 2022. г. Приступљено 15. 7. 2022. „The United States is the only advanced economy that does not federally mandate any paid vacation days or holidays.” 
  238. ^ Bernard, Tara Siegel (22. 2. 2013). „In Paid Family Leave, U.S. Trails Most of the Globe”. The New York Times. Архивирано из оригинала 29. 11. 2019. г. Приступљено 27. 8. 2013. 
  239. ^ Van Dam, Andrew (4. 7. 2018). „Is it great to be a worker in the U.S.? Not compared with the rest of the developed world.”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 07. 03. 2019. г. Приступљено 12. 7. 2018. 
  240. ^ „Statue of Liberty”. World Heritage. UNESCO. Архивирано из оригинала 28. 08. 2012. г. Приступљено 4. 1. 2022. 
  241. ^ Huntington, Samuel P. (2004). „Chapters 2–4”. Who are We?: The Challenges to America's National Identity. Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-87053-3. Приступљено 25. 10. 2015. : see American Creed, written by William Tyler Page and adopted by Congress in 1918.
  242. ^ Hoeveler, J. David, Creating the American Mind: Intellect and Politics in the Colonial Colleges, Rowman & Littlefield, ISBN 978-0742548398, 2007, p. xi
  243. ^ Grabb, Edward; Baer, Douglas; Curtis, James (1999). „The Origins of American Individualism: Reconsidering the Historical Evidence”. Canadian Journal of Sociology. University of Alberta. 24 (4): 511—533. ISSN 0318-6431. JSTOR 3341789. doi:10.2307/3341789. 
  244. ^ Marsh, Abigail (26. 5. 2021). „Everyone Thinks Americans Are Selfish. They're Wrong.”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 14. 01. 2025. г. Приступљено 16. 7. 2023. 
  245. ^ Porter, Gayle (новембар 2010). „Work Ethic and Ethical Work: Distortions in the American Dream”. Journal of Business Ethics. Springer. 96 (4): 535—550. JSTOR 29789736. S2CID 143991044. doi:10.1007/s10551-010-0481-6. 
  246. ^ Stephens, R. H. (септембар 1952). „The Role Of Competition In American Life”. The Australian Quarterly. Australian Institute of Policy and Science. 24 (3): 9—14. JSTOR 41317686. 
  247. ^ „World Giving Index 2022” (PDF). Charities Aid Foundation. 9. 9. 2022. Архивирано (PDF) из оригинала 22. 06. 2023. г. Приступљено 27. 4. 2023. 
  248. ^ „Country-level estimates of altruism”. Our World in Data. Архивирано из оригинала 28. 12. 2024. г. Приступљено 14. 3. 2023. 
  249. ^ Marsh, Abigail (5. 2. 2018). „Could A More Individualistic World Also Be A More Altruistic One?”. NPR. Приступљено 14. 3. 2023. 
  250. ^ „GROSS DOMESTIC PHILANTHROPY: An international analysis of GDP, tax and giving” (PDF). Charities Aid Foundation. јануар 2016. Архивирано (PDF) из оригинала 03. 05. 2022. г. Приступљено 18. 7. 2022. 
  251. ^ Volokh, Eugene (17. 1. 2015). „The American tradition of multiculturalism”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 04. 10. 2023. г. Приступљено 30. 7. 2024. 
  252. ^ Jackson, Lucas (22. 8. 2014). „America's Tipping Point: Most Of U.S. Now Multicultural, Says Group”. NBC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 01. 2025. г. Приступљено 30. 7. 2024. 
  253. ^ Berghahn, Volker R. (1. 2. 2010). „The debate on 'Americanization' among economic and cultural historians”. Cold War History. 10 (1): 107—130. ISSN 1468-2745. S2CID 144459911. doi:10.1080/14682740903388566. 
  254. ^ Fergie, Dexter (24. 3. 2022). „How American Culture Ate the World”. The New Republic. ISSN 0028-6583. Архивирано из оригинала 03. 07. 2022. г. Приступљено 3. 7. 2022. 
  255. ^ Fiorina, Morris P.; Peterson, Paul E. (2010). The New American democracy (7th изд.). London: Longman. стр. 97. ISBN 978-0-205-78016-7. 
  256. ^
    • Holloway, Joseph E. (2005). Africanisms in American culture (2nd изд.). Bloomington: Indiana University Press. стр. 18—38. ISBN 978-0-253-21749-3. 
    • Johnson, Fern L. (2000). Speaking culturally : language diversity in the United States. Sage Publications. стр. 116. ISBN 978-0-8039-5912-5. 
  257. ^ Clifton, Jon (21. 3. 2013). „More Than 100 Million Worldwide Dream of a Life in the U.S. More than 25% in Liberia, Sierra Leone, Dominican Republic want to move to the U.S.”. Gallup. Архивирано из оригинала 10. 01. 2014. г. Приступљено 10. 1. 2014. 
  258. ^ Kulkarni, Jay (12. 1. 2022). „Attracting Immigrant Talent With A New American Dream”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 24. 7. 2024. 
  259. ^ Gutfeld, Amon (2002). American Exceptionalism: The Effects of Plenty on the American Experience. Brighton and Portland: Sussex Academic Press. стр. 65. ISBN 978-1-903900-08-6. 
  260. ^ Zweig, Michael (2004). What's Class Got To Do With It, American Society in the Twenty-First Century. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8899-3. 
  261. ^ Hoff-Ginsberg, Erika (април 1989). Effects of Social Class and Interactive Setting on Maternal Speech (Извештај). Bethesda, MD: National Institute of Child Health and Human Development (NIH) — преко Education Resource Information Center.  Republished with revisions as Hoff-Ginsberg, Erika (1991). „Mother-Child Conversation in Different Social Classes and Communicative Settings”. Child Development. 62 (4): 782—796. ISSN 0009-3920. PMID 1935343. doi:10.1111/j.1467-8624.1991.tb01569.x. 
  262. ^ O'Keefe, Kevin (2005). The Average American. New York: PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-270-1. 
  263. ^ „Held Dear In U.S., Free Speech Perplexing Abroad”. NPR. 19. 9. 2012. Архивирано из оригинала 28. 12. 2024. г. Приступљено 4. 3. 2023. 
  264. ^ Liptak, Adam (11. 6. 2008). „Hate speech or free speech? What much of West bans is protected in U.S.”Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The New York Times. Архивирано из оригинала 05. 03. 2023. г. Приступљено 21. 2. 2023. 
  265. ^ Durkee, Alison (25. 4. 2018). „What if we didn't... have the First Amendment?”. Mic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 01. 2025. г. Приступљено 6. 2. 2023. 
  266. ^ Wike, Richard (12. 10. 2016). „Americans more tolerant of offensive speech than others in the world”. Pew Research Center (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 03. 2023. г. Приступљено 6. 2. 2023. 
  267. ^ Norris, Pippa (фебруар 2023). „Cancel Culture: Myth or Reality?”. Political Studies (на језику: енглески). 71 (1): 145—174. ISSN 0032-3217. S2CID 238647612. doi:10.1177/00323217211037023. „As predicted, in post-industrial societies, characterized by predominately liberal social cultures, like the US, Sweden, and UK...” 
  268. ^ Derks, Marco; van den Berg, Mariecke (2020). Public Discourses About Homosexuality and Religion in Europe and Beyond. Springer International Publishing. стр. 338. ISBN 978-3-030-56326-4. „...(the United States and [Western] Europe) as "already in crisis" for their permissive attitudes toward nonnormative sexualities...” 
  269. ^ Leveille, Dan (4. 12. 2009). „LGBT Equality Index: The most LGBT-friendly countries in the world”. Equaldex. Архивирано из оригинала 27. 08. 2023. г. Приступљено 26. 1. 2023. „13.) United States” 
  270. ^ Garretson, Jeremiah (2018). „A Transformed Society: LGBT Rights in the United States”. The Path to Gay Rights: How Activism and Coming Out Changed Public Opinion. New York University Press. ISBN 978-1-4798-5007-5. „In the late 1980s and early 1990s, a dramatic wave began to form in the waters of public opinion: American attitudes involving homosexuality began to change... The transformation of America's response to homosexuality has been — and continues to be — one of the most rapid and sustained shifts in mass attitudes since the start of public polling.” 
  271. ^ Jelliffe, Robert A. (1956). Faulkner at Nagano. Tokyo: Kenkyusha, Ltd. 
  272. ^ Baym & Levine 2013, стр. 157–159.
  273. ^ Lauter 1994a, стр. 503–509.
  274. ^ Baym & Levine 2013, стр. 163.
  275. ^ Mulford, Carla. "Enlightenment Voices, Revolutionary Visions." In Lauter 1994a, стр. 705–707.
  276. ^ Lease, Benjamin (1972). That Wild Fellow John Neal and the American Literary Revolution. Chicago, Illinois: University of Chicago Press. стр. 80. ISBN 0-226-46969-7. 
  277. ^ Finseth, Ian Frederick. „The Emergence of Transcendentalism”. American Studies @ The University of Virginia. The University of Virginia. Архивирано из оригинала 18. 7. 2023. г. Приступљено 9. 11. 2014. 
  278. ^ Coviello, Peter (2005). „Transcendentalism”. The Oxford Encyclopedia of American Literature. Oxford University Press. ISBN 9780195307726. Архивирано из оригинала 26. 11. 2024. г. Приступљено 23. 10. 2011 — преко Oxford Reference Online. 
  279. ^ Baym & Levine 2013, стр. 444–447.
  280. ^ Lauter 1994a, стр. 1228, 1233, 1260.
  281. ^ Baym & Levine 2013, стр. 1269–1270.
  282. ^ Lauter 1994b, стр. 8–10.
  283. ^ Baym & Levine 2013, стр. 1850–1851.
  284. ^ Spillers, Hortense. "The New Negro Renaissance." In Lauter 1994b, стр. 1579–1585.
  285. ^ Philipson, Robert (2006). „The Harlem Renaissance as Postcolonial Phenomenon”. African American Review. 40 (1): 145—160. JSTOR 40027037. 
  286. ^ Baym & Levine 2013, стр. 2260–2261.
  287. ^ Baym & Levine 2013, стр. 2262.
  288. ^ Lauter 1994b, стр. 1975–1977. "Literature of the Cold War".
  289. ^ „Streaming TV Services: What They Cost, What You Get”. The New York Times. Associated Press. 12. 10. 2015. Архивирано из оригинала 15. 10. 2015. г. Приступљено 12. 10. 2015. 
  290. ^ „Audio and Podcasting Fact Sheet”. Washington, D.C.: Pew Research Center. 29. 6. 2021. Архивирано из оригинала 06. 07. 2022. г. Приступљено 3. 7. 2022. 
  291. ^ „BROADCAST STATION TOTALS AS OF SEPTEMBER 30, 2020” (PDF). 
  292. ^ Shaffer, Brenda (2006). The Limits of Culture: Islam and Foreign Policy. MIT Press. стр. 116. ISBN 978-0-262-19529-4. 
  293. ^ „Spanish Newspapers in United States”. W3newspapers. Архивирано из оригинала 21. 08. 2014. г. Приступљено 5. 8. 2014. 
  294. ^ „Spanish Language Newspapers in the USA : Hispanic Newspapers : Periódiscos en Español en los EE.UU”. Onlinenewspapers.com. Архивирано из оригинала 26. 6. 2014. г. Приступљено 5. 8. 2014. 
  295. ^ „Top Sites in United States”. Alexa. 2021. Архивирано из оригинала 21. 6. 2020. г. Приступљено 6. 10. 2021. 
  296. ^ „Top countries and markets by video game revenues”. Newzoo. Архивирано из оригинала 26. 3. 2023. г. Приступљено 6. 10. 2023. 
  297. ^ „California (CA)”. ESA Impact Map (на језику: енглески). 20. 7. 2017. Архивирано из оригинала 03. 02. 2024. г. Приступљено 14. 12. 2022. 
  298. ^ „Folk Music and Song: American Folklife Center: An Illustrated Guide (Library of Congress)”. Loc.gov. Архивирано из оригинала 22. 10. 2019. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  299. ^ „Musical Crossroads: African American Influence on American Music”. Smithsonian. 22. 9. 2016. Архивирано из оригинала 29. 12. 2024. г. Приступљено 14. 4. 2023. 
  300. ^ Winans, Robert B. (1976). „The Folk, the Stage, and the Five-String Banjo in the Nineteenth Century”. The Journal of American Folklore. American Folklore Society. 89 (354): 407—437. JSTOR 539294. doi:10.2307/539294. 
  301. ^ Shi 2016, стр. 378.
  302. ^ а б „The Invention of the Electric Guitar”. Lemelson Center Studies in Invention and Innovation. Smithsonian Institution. 18. 4. 2014. Архивирано из оригинала 09. 09. 2024. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  303. ^ Biddle, Julian (2001). What Was Hot!: Five Decades of Pop Culture in America. New York: Citadel. стр. ix. ISBN 978-0-8065-2311-8. 
  304. ^ Stoia, Nicholas (21. 10. 2014). „Early blues and country music”. OUP blog. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 15. 01. 2025. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  305. ^ „No. 1 Bob Dylan”. Rolling Stone. 10. 4. 2020. Архивирано из оригинала 24. 06. 2018. г. Приступљено 29. 1. 2021. 
  306. ^ Funk, Clayton (16. 8. 2016). „9. Neo-Expressionism, Punk, and Hip Hop Emerge”. A Quick and Dirty Guide to Art, Music, and Culture. The Ohio State University. Архивирано из оригинала 15. 01. 2025. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  307. ^ „2022 Year-End Music Industry Revenue Report” (на језику: енглески). Record Industry Association of America. Архивирано из оригинала 15. 01. 2025. г. Приступљено 26. 11. 2023. 
  308. ^ Hennessy, Eoin (27. 3. 2014). „How American Music Took Over the World”. The University Times. Приступљено 28. 4. 2023. 
  309. ^ „10 ways that Frank Sinatra changed the world”. USA Today. 8. 12. 2015. Архивирано из оригинала 11. 08. 2021. г. Приступљено 24. 6. 2021. 
  310. ^ „Universal Music can't help falling for Elvis Presley, to manage song catalog”. Reuters. 12. 4. 2022. Архивирано из оригинала 18. 07. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2022. 
  311. ^ „Michael Jackson's 'Thriller' First Ever 30X Multi-Platinum RIAA Certification”. Recording Industry Association of America. 16. 12. 2015. Архивирано из оригинала 28. 01. 2016. г. Приступљено 17. 12. 2021. 
  312. ^ Marcos, Carlos (17. 8. 2022). „Madonna has been scandalizing people for 40 years, and nobody's going to stop her”. El País. Архивирано из оригинала 17. 08. 2022. г. Приступљено 17. 8. 2022. 
  313. ^ „The 200 Greatest Singers of All Time”. Rolling Stone. 1. 1. 2023. Приступљено 2. 1. 2023. 
  314. ^ „Mariah Carey To Receive Global Impact Award At Recording Academy Honors Presented By The Black Music Collective”. Grammy Awards. Архивирано из оригинала 2. 2. 2024. г. Приступљено 2. 2. 2024. 
  315. ^ „11 Guinness World Records Eminem Still Holds”. 12. 9. 2017. Архивирано из оригинала 14. 9. 2017. г. 
  316. ^ а б в Edmondson 2013, стр. 490.
  317. ^ „Taylor Swift and Beyoncé reporters wanted by biggest newspaper chain in US”. Sky News. 14. 9. 2023. Архивирано из оригинала 9. 11. 2023. г. Приступљено 8. 11. 2023. 
  318. ^ Annual Report of the Controller of the City of Los Angeles, California. ByOffice of Controller Los Angeles, CA (1914). 1914. Приступљено 22. 2. 2014. 
  319. ^ Report of the Auditor of the City of Los Angeles California of the Financial Affairs of the Corporation in Its Capacity as a City for the Fiscal Year. By Auditor's Office of Los Angeles, CA (1913). 1913. Приступљено 22. 2. 2014. 
  320. ^ „Nigeria surpasses Hollywood as world's second-largest film producer” (Саопштење). United Nations. 5. 5. 2009. Архивирано из оригинала 09. 03. 2013. г. Приступљено 17. 2. 2013. 
  321. ^ Kerrigan, Finola (2010). Film Marketing. Oxford: Butterworth-Heinemann. стр. 18. ISBN 978-0-7506-8683-9. Приступљено 4. 2. 2022. 
  322. ^ Davis, Glyn; Dickinson, Kay; Patti, Lisa; Villarejo, Amy (2015). Film Studies: A Global Introduction. Abingdon: Routledge. стр. 299. ISBN 978-1-317-62338-0. Приступљено 24. 8. 2020. 
  323. ^ „John Landis Rails Against Studios: 'They're Not in the Movie Business Anymore'”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 03. 03. 2015. г. Приступљено 24. 1. 2015. 
  324. ^ Drowne, Kathleen Morgan; Huber, Patrick (2004). The 1920s. Greenwood Publishing Group. стр. 236. ISBN 978-0-313-32013-2. 
  325. ^ Kroon, Richard W. (2014). A/V A to Z: An Encyclopedic Dictionary of Media, Entertainment and Other Audiovisual Terms. McFarland. стр. 338. ISBN 978-0-7864-5740-3. 
  326. ^ Matthews, Charles (3. 6. 2011). „Book explores Hollywood 'Golden Age' of the 1960s-'70s”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 12. 12. 2020. г. Приступљено 6. 8. 2015. 
  327. ^ Banner, Lois (5. 8. 2012). „Marilyn Monroe, the eternal shape shifter”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 17. 05. 2019. г. Приступљено 6. 8. 2015. 
  328. ^ Rick, Jewell (8. 8. 2008). „John Wayne, an American Icon”. University of Southern California. Архивирано из оригинала 22. 8. 2008. г. Приступљено 6. 8. 2015. 
  329. ^ Greven, David (2013). Psycho-Sexual: Male Desire in Hitchcock, De Palma, Scorsese, and Friedkin. University of Texas Press. стр. 23. ISBN 978-0-292-74204-8. 
  330. ^ Morrison, James (1998). Passport to Hollywood: Hollywood Films, European Directors. SUNY Press. стр. 11. ISBN 978-0-7914-3938-8. 
  331. ^ Seitz, Matt Zoller (29. 4. 2019). „What's Next: Avengers, MCU, Game of Thrones, and the Content Endgame”. RogerEbert.com. Ebert Digital LLC. Архивирано из оригинала 05. 05. 2019. г. Приступљено 21. 7. 2021. 
  332. ^ Avery, Hannah (18. 1. 2023). „US streaming market growth continues, despite changes in the industry”. Kantar Group. Приступљено 29. 4. 2023. 
  333. ^ „Wheat Info”. Wheatworld.org. Архивирано из оригинала 11. 10. 2009. г. Приступљено 15. 1. 2015. 
  334. ^ „Traditional Indigenous Recipes”. American Indian Health and Diet Project. Архивирано из оригинала 12. 02. 2022. г. Приступљено 15. 9. 2014. 
  335. ^ Akenuwa, Ambrose (1. 7. 2015). Is the United States Still the Land of the Free and Home to the Brave?. Lulu Press. стр. 92—94. ISBN 978-1-329-26112-9. Архивирано из оригинала 10. 01. 2025. г. Приступљено 20. 11. 2020. 
  336. ^ Mintz, Sidney Wilfred (1996). Tasting Food, Tasting Freedom: Excursions Into Eating, Culture, and the PastНеопходна слободна регистрација. Beacon Press. стр. 134–. ISBN 978-0-8070-4629-6. Приступљено 25. 10. 2015. 
  337. ^ Diner, Hasia (2001). Hungering for America: Italian, Irish, and Jewish Foodways in the Age of Migration. Cambridge: Harvard University Press. стр. 1. 
  338. ^ Poe, Tracy N. (фебруар 1999). „The Origins of Soul Food in Black Urban Identity: Chicago, 1915–1947”. American Studies International. 37 (1): 5. 
  339. ^ Cawthon, Haley (31. 12. 2020). „KFC is America's favorite fried chicken, data suggests”. The Business Journals. Архивирано из оригинала 01. 01. 2021. г. Приступљено 8. 5. 2021. 
  340. ^ Russell, Joan (23. 5. 2016). „How Pizza Became America's Favorite Food”. Paste. Архивирано из оригинала 04. 09. 2021. г. Приступљено 8. 5. 2021. 
  341. ^ Klapthor, James N. (23. 8. 2003). „What, When, and Where Americans Eat in 2003”. Newswise/Institute of Food Technologists. Архивирано из оригинала 15. 01. 2013. г. Приступљено 19. 6. 2007. 
  342. ^ „Our Story: CIA History | Culinary Institute of America”. ciachef.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 05. 2023. г. Приступљено 11. 10. 2022. 
  343. ^ Averbuch, Bonnie (септембар 2015). „Attention Food Entrepreneurs: School's Back in Business”. Food Tank. Архивирано из оригинала 10. 12. 2017. г. Приступљено 19. 6. 2017. 
  344. ^ Brownfield, Andy (20. 3. 2020). „Cincinnati restaurants ask feds for coronavirus bailout”. login.research.cincinnatilibrary.org. Архивирано из оригинала 26. 03. 2020. г. Приступљено 22. 3. 2020. 
  345. ^ Ramirez, Elva. „The Restaurant Industry Needs A Coronavirus Bailout. Will They Get It?”. Forbes (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 03. 2020. г. Приступљено 22. 3. 2020. 
  346. ^ „Restaurants”. Michelin Guide (на језику: енглески). Приступљено 30. 8. 2023. 
  347. ^ United States Department of Agriculture "Global Wine Report August 2006 Архивирано април 8, 2008 на сајту Wayback Machine", pp. 7-9.
  348. ^ Birchell, D.B.; Steel, G. (2013). New Mexico Wine: An Enchanting History. American Palate Series (на језику: италијански). American Palate. ISBN 978-1-60949-643-2. Приступљено 15. 11. 2019. 
  349. ^ New Mexico. Office of Cultural Affairs (1995). Enchanted Lifeways: The History, Museums, Arts & Festivals of New Mexico. New Mexico Magazine. ISBN 978-0-937206-39-3. Приступљено 15. 11. 2019. 
  350. ^ T. Stevenson, The Sotheby's Wine Encyclopedia Fourth Edition, p. 462, Dorling Kindersly, 2005, ISBN 0-7566-1324-8.
  351. ^ J. Robinson, ed. The Oxford Companion to Wine, Third Edition, p. 719; Oxford University Press, 2006, ISBN 0-19-860990-6.
  352. ^ „America's Love Of Drive-thrus”. NPR. 11. 12. 2023. Архивирано из оригинала 15. 01. 2025. г. Приступљено 4. 5. 2024. 
  353. ^ „When Was the First Drive-Thru Restaurant Created?”. Wisegeek.org. Архивирано из оригинала 28. 01. 2015. г. Приступљено 15. 1. 2015. 
  354. ^ Sheldon, Andrew (23. 7. 2020). „The History of the Drive-Thru in America”. Your AAA Network. Архивирано из оригинала 15. 01. 2025. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  355. ^ Pavlova, Rada (8. 4. 2019). „Globalization of American Fast-Food Chains: the Pinnacle of Effective Management and Adaptability – The Yale Globalist”. The Yale Globalist. Архивирано из оригинала 15. 01. 2025. г. Приступљено 4. 5. 2024. 
  356. ^ „Sports”. Gallup, Incorporated. 25. 9. 2007. Архивирано из оригинала 17. 01. 2025. г. Приступљено 16. 4. 2023. 
  357. ^ Krasnoff, Lindsay Sarah (26. 12. 2017). „How the NBA went global”Неопходна новчана претплата. The Washington Post. ISSN 0190-8286. OCLC 2269358. Архивирано из оригинала 26. 12. 2017. г. Приступљено 14. 9. 2023. 
  358. ^ Liss, Howard. Lacrosse (Funk & Wagnalls, 1970), p. 13.
  359. ^ „Global sports market to hit $141 billion in 2012”. Reuters. 18. 6. 2008. Архивирано из оригинала 12. 08. 2017. г. Приступљено 24. 7. 2013. 
  360. ^ Krane, David K. (30. 10. 2002). „Professional Football Widens Its Lead Over Baseball as Nation's Favorite Sport”. Harris Interactive. Архивирано из оригинала 9. 7. 2010. г. Приступљено 14. 9. 2007.  MacCambridge, Michael (2004). America's Game: The Epic Story of How Pro Football Captured a Nation. New York: Random House. ISBN 978-0-375-50454-9.
  361. ^ Guliza, Anthony (14. 8. 2019). „How the NFL took over America in 100 years”. ESPN. Архивирано из оригинала 13. 08. 2021. г. Приступљено 8. 5. 2021. 
  362. ^ „As American as Mom, Apple Pie and Football? Football continues to trump baseball as America's Favorite Sport” (PDF). Harris Interactive. 16. 1. 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 3. 2014. г. Приступљено 2. 7. 2014. 
  363. ^ Cowen, Tyler; Grier, Kevin (9. 2. 2012). „What Would the End of Football Look Like?”. Grantland/ESPN. Архивирано из оригинала 11. 02. 2012. г. Приступљено 12. 2. 2012. 
  364. ^ Schaus, Gerald P.; Wenn, Stephen R. (9. 2. 2007). Onward to the Olympics: Historical Perspectives on the Olympic Games. Wilfrid Laurier University Press. стр. 224. ISBN 978-0-88920-505-5. 
  365. ^ „Greatest Sporting Nation”. greatestsportingnation.com. Архивирано из оригинала 10. 01. 2025. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  366. ^ „1,000 times gold – The thousand medals of Team USA – Washington Post”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 23. 12. 2022. г. Приступљено 19. 01. 2025. 
  367. ^ Chase, Chris (7. 2. 2014). „The 10 most fascinating facts about the all-time Winter Olympics medal standings”. USA Today. Архивирано из оригинала 15. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2014.  Loumena, Dan (6. 2. 2014). „With Sochi Olympics approaching, a history of Winter Olympic medals”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 20. 12. 2024. г. Приступљено 28. 2. 2014. 
  368. ^ Carlisle, Jeff (6. 4. 2020). „MLS Year One, 25 seasons ago: The Wild West of training, travel, hockey shootouts and American soccer”. ESPN. Архивирано из оригинала 20. 10. 2021. г. Приступљено 5. 5. 2021. 
  369. ^ Wamsley, Laurel (16. 6. 2022). „The U.S. cities hosting the 2026 World Cup are announced”. NPR. Приступљено 16. 4. 2023. 
  370. ^ Gerson, Aria (10. 7. 2020). „Impact of 1999 Women's World Cup went far beyond Brandi Chastain's iconic goal”. USA Today. Архивирано из оригинала 08. 12. 2024. г. Приступљено 14. 2. 2024. 

Литература

Спољашње везе

40° С; 100° З / 40° С; 100° З / 40; -100 (United States of America)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сједињене_Америчке_Државе&oldid=29014699”