Пређи на садржај

Iglun

С Википедије, слободне енциклопедије
Za druge upotrebe, pogledajte Sabljarka (višeznačna odrednica).

Iglun
Vremenski raspon: 3–0 Ma
↓
 Rani pliocen do sadašnjosti[1]
Naučna klasifikacija edit
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Perciformes
Podred: Scombroidei
Porodica: Xiphiidae
Swainson, 1839
Rod: Xiphias
Linnaeus, 1758
Vrsta:
X. gladius
Binomno ime
Xiphias gladius
Globalna raspodela sabljare u plavom
Sinonimi[3] }-
  • Xiphias imperator Bloch & Schneider, 1801
  • Tetrapterus imperator (Bloch & Schneider, 1801)
  • Xiphias rondeletii Leach, 1814
  • Phaethonichthys tuberculatus Nichols, 1923
  • Xiphias estara Phillipps, 1932
  • vXiphias thermaicus Serbetis, 1951}-

Iglun ili sabljarka (Xiphias gladius) velika je, visoko migratorna, predatorska riba karakterisana dugim, pravim, šiljatim šiljkom. One su popularne sportske ribe iz kljunaste kategorije, mada su teško pristupne. Sabljarke imaju izdužene, okrugla tela, i gube sve zube i krljušti do odraslog doba. Ove ribe su široko zastupljene u tropskim i umerenim delovima Atlantika, Pacifika, i Indijskog okeana, i tipično se mogu naći od blizine površine do dubine od 550 m.[2] One obično dostižu 3 m dužine, a maksimalna zabeležena dužine je 4,55 m i težina do 650 kg.[3][4] One su jedini pripadnik njihove familije, Xiphiidae.[5]

Iglun je karakterističan po nastavku gornje čeljusti koji se formira u veliku sablju (po njoj je dobio drugi svoj naziv, sabljarka) i kratkom leđnom peraju.[6] Sablju koristi za napad i za obranu, vrlo je brz i okretan. Ima velike oči, vid mu je vrlo dobar, a na očnom mišiću ima posebno tkivo koje služi da spreči gubitak toplote iz mozga na većim dubinama. Telo mu je izduženo, mišićavo, s jakim repnim perajem, boja mu je crno-smeđa odozgo, a svetlija s trbušne strane. Vrstan je predator, a hrani se pretežno ribom, iako jede i rakove i glavonošce. Mresti se u toplijim predelima, najčešće u Sargaškom moru.

Taksonomija i etimologija

[уреди | уреди извор]

Sabljarka je imenovana po svom šiljatom, ravnom kljunu, koji podseća na sablju. Ime vrste, Xiphias gladius, izvedeno je iz grčke reči ξιφίας (xiphias, „sabljarka”), koja je izvedena iz ξίφος (xiphos, „sablja”) i latinske reči gladius („sablja”).[4] To je čini naizgled sličnom sa drugim kljunastim ribama, kao što je marlin, mada je njihova fiziologija veoma različita i one su članovi različitih familija.[7]

Rasprostranjenost

[уреди | уреди извор]
Iglun na ribari u Maroku

Ova vrsta živi u svim okeanima, u umerenim i toplijim predelima, a ponekad zađe i u hladne vode. Može ga se pronaći i po celom Mediteranu, a genetska analiza je pokazala razlike između jedinki iz Mediterana i ostalih igluna, što je pokazatelj da se radi o dve izdvojene populacije[8].

Opis

[уреди | уреди извор]

Igluni obično dostižu dužinu od 3 m, a maksimalna zabeležena dužina je 4,55 m i težina od 650 kg.[3][4] Pecaroški rekord na sabljarke prema podacima Međunarodne asocijacije za ribolov bio je uzorak od 536 kg koji je uhvaćen kod Čilea 1953. godine.[2] Ženke su veće od mužjaka, a pacifičke sabljarke dostižu veću veličinu od onih u severozapadnom Atlantiku i Mediteranu.[4] Zrelost dostižu pri uzrastu od 4 do 5 godina, a smatra se da je maksimalna starost najmanje 9 godina.[4] Najstarije sabljarke pronađena u nedavnom istraživanju bile su 16-godišnja ženka i 12-godišnji mužjak. Starost sabljarki je izvedena, sa poteškoćama, iz godišnjih prstenova na perajima, a ne na bazi otolita, pošto su njihovi otoliti male veličine.[9]

Sabljarke su ektotermne životinje; međutim, kao i neke vrste morskih pasa, one imaju posebne organe pored očiju kojima greju oči i mozak. Izmerene su temperature od 10 do 15 °C (18 do 27 °F) iznad temperature okolne vode. Zagrevanje očiju uveliko poboljšava njihov vid, a posledično se poboljšava i njihova sposobnost hvatanja plena.[10][11] Od preko 25.000 vrsta riba, samo je za 22 poznato da imaju mehanizam za očuvanje toplote. Tu spadaju sabljarke, marlin, tuna i neke ajkule.[10][11]

Behavior and ecology

[уреди | уреди извор]
Skelet sabljarke u Nacionalnom muzeju prirodne istorije, Vašington.

Pokreti i hranjenje

[уреди | уреди извор]

Popularno verovanje da se „mač“ koristi kao koplje je pogrešno. Njihov nos se češće koristi da seku po plenu da bi povredili životinju plen, da bi lakše uhvatili.[4] Upotreba kao ofanzivno koplje u slučaju opasnosti od velikih ajkula ili životinja se razmatraju.

Sabljarka se uglavnom oslanja na svoju veliku brzinu i agilnost u vodi da bi uhvatila svoj plen. Bez sumnje je među najbržim ribama, ali osnova za često citiranu brzinu od 100 km/h (60 mph) je nepouzdana.[12] Istraživanja srodnog marlina (Istiophorus platypterus) sugerišu da je veća verovatnoća da je maksimalna vrednost od 36 km/h (22 mph).[13]

Sabljarke nisu jatne ribe. One plivaju same ili u veoma rastresitim grupama, udaljeni čak 10 m (35 ft) od susedne sabljarke. Često se nalaze kako se greju na površini, otvarajući svoje prvo leđno peraje. Nautičari kažu da je ovo lep prizor, kao i snažno skakanje po kojem je ova vrsta poznata. Ovo skakanje, takođe nazvano probijanjem, može biti pokušaj da se istisnu štetočine, kao što su prilepuše ili paklare.

Sabljarke preferiraju temperaturu vode između 18 i 22 °C (64 i 72 °F),[2] ali imaju najširu toleranciju među kljunastim ribama i mogu se naći na 5 do 27 °C (41 do 81 °F).[4] Ova veoma migratorna vrsta obično se kreće ka hladnijim regionima da bi se hranila tokom leta.[4] Sabljarke se hrane svakodnevno, najčešće noću, kada se uzdižu u površinske i pripovršinske vode u potrazi za manjim ribama. Tokom dana, obično se javljaju do dubine od 550 m (1.800 ft; 300 fathoms) i izuzetno su zabeležene na dubini do 2.878 m (9.442 ft; 1.574 fathoms).[2] Odrasle se hrane širokim spektrom pelagičnih riba, kao što su skuša, barakudina, srebrni oslić, kamenjarka, haringa i riba lampion, ali jedu i domersalne ribe, lignje i rakove.[3][4] U severozapadnom Atlantiku, istraživanje zasnovano na sadržaju stomaka 168 primeraka pokazalo je da je 82% jelo lignje, a 53% jelo ribu, uključujući gadide, skušovke, plotice, plavu ribu i hujice.[14] Veliki plen se obično seče mačem, dok se mali proguta ceo.[4]

Preparirana riba sabljarka

Pretnje i paraziti

[уреди | уреди извор]

Skoro 50 vrsta parazita je dokumentovano u sabljarci. Pored remora, paklara i brazilskih ajkula, ovo uključuje širok spektar beskičmenjaka, kao što su trakavice, valjkaste gliste, miksozoe i kopepodi.[4][15] Poređenje parazita sabljarke u Atlantiku i Mediteranu pokazalo je da su neki paraziti, posebno Anisakis spp. larve identifikovane genetskim markerima, mogu se koristiti kao biološke oznake i podržavaju postojanje mediteranskog fonda sabljarke.[16]

Potpuno odrasle sabljarke imaju malo prirodnih predatora. Među morskim sisarima, kitovi ubice ponekad plene odrasle sabljarke.[4] Kratkoperajna mako, izuzetno brza vrsta ajkule, ponekad se bori sa sabljarkom; pronađeni su mrtvi ili umirući kratkoperaji makoi sa odlomljenim mačevima u glavama, što otkriva opasnost od ove vrste plena.[17] Mlade ribe sabljarke su daleko ranjivije na grabežljivce i jede ih širok spektar riba grabljivica.[4][18] Intenzivan ribolov može dovesti sabljarke i ajkule u veću konkurenciju za smanjenu količinu plena i stoga ih podstaći da se više bore.[18]

Ljudski ribolov je glavni predator sabljarki. Godišnji prijavljeni ulov sabljarke u severnom Atlantiku u 2019. iznosio je ukupno 1,3 million kilograms (2,9 million pounds).[19]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Fierstine, Harry L. "A paleontological review of three billfish families (Istiophoridae, Xiphiidae, and Xiphiorhynchidae)." Biological Sciences (1990): 11.
  2. ^ а б в г д Collette, B.; Acero, A.; Amorim, A.F.; Bizsel, K.; Boustany, A.; Canales Ramirez, C.; Cardenas, G.; Carpenter, K.E.; de Oliveira Leite Jr., N.; Di Natale, A.; et al. (2011). „Xiphias gladius”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2011: e.T23148A88828055. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T23148A9422329.en. Архивирано из оригинала 03. 02. 2019. г. Приступљено 25. 12. 2017. 
  3. ^ а б в г Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2018). Xiphias gladius” на FishBase-у. [верзија на датум: February 2018]
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Gardieff, S. Swordfish. Архивирано на сајту Wayback Machine (9. август 2015) Florida Museum of Natural History. Accessed 26 December 2011
  5. ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2011). "Xiphiidae" на Фиш бејсу. [верзија на датум: December 2011]
  6. ^ (језик: хрватски) Nesvrstani predatori Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2008) (riblje-oko.hr)
  7. ^ Pepperell, J. 2010. Fishes of the Open Ocean: A Natural History and Illustrated Guide. ISBN 978-0-226-65539-0
  8. ^ Mediterranean spearfish (fishbase.org)
  9. ^ Jesse Marsh, Margot Stiles, 2007. "Seafood Watch, Seafood Report, Monterey Bay Aquarium, [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2017)"
  10. ^ а б Fritsches, K.A., Brill, R.W., and Warrant, E.J. 2005. Warm Eyes Provide Superior Vision in Swordfishes. Current Biology 15: 55–58
  11. ^ а б Hopkin, M. (2005). Swordfish heat their eyes for better vision. Nature, 10 January 2005
  12. ^ „Haulin' Bass”. ReefQuest Centre for Shark Research. Приступљено 26. 12. 2011. „The 60 mph figure listed for the swordfish is based on a corrupted version of calculations made by Sir James Gray to estimate the impact speed necessary for a hypothetical 600 lb [270 kg] swordfish to embed its sword 3 ft [90 cm] in the timbers of ships, as has been known to occur; the figure seems to have entered the literature without question.” 
  13. ^ Svendsen, Morten B. S.; Domenici, Paolo; Marras, Stefano; Krause, Jens; Boswell, Kevin M.; Rodriguez-Pinto, Ivan; Wilson, Alexander D. M.; Kurvers, Ralf H. J. M.; Viblanc, Paul E.; Finger, Jean S.; Steffensen, John F. (2016-10-15). „Maximum swimming speeds of sailfish and three other large marine predatory fish species based on muscle contraction time and stride length: a myth revisited”. Biology Open (на језику: енглески). 5 (10): 1415—1419. ISSN 2046-6390. PMC 5087677 Слободан приступ. PMID 27543056. doi:10.1242/bio.019919. 
  14. ^ Stillwell; Kohler (1985). „Food and feeding ecology of the swordfish Xiphias gladius in the western North Atlantic Ocean with estimates of daily ration”. Mar. Ecol. Prog. Ser. 22: 239—241. Bibcode:1985MEPS...22..239S. doi:10.3354/meps022239 Слободан приступ. 
  15. ^ Bolin, Jessica A.; Cummins, Scott F.; Mitu, Shahida A.; Schoeman, David S.; Evans, Karen J.; Scales, Kylie L. (2021-06-11). „First report of Kudoa thunni and Kudoa musculoliquefaciens affecting the quality of commercially harvested yellowfin tuna and broadbill swordfish in Eastern Australia”. Parasitology Research (на језику: енглески). 120 (7): 2493—2503. ISSN 1432-1955. doi:10.1007/s00436-021-07206-8. 
  16. ^ Mattiucci, S.; Garcia, A.; Cipriani, P.; Santos, M. N.; Nascetti, G.; Cimmaruta, R. (2014). „Metazoan parasite infection in the swordfish, Xiphias gladius, from the Mediterranean Sea and comparison with Atlantic populations: implications for its stock characterization”. Parasite. 21: 35. PMC 4109596 Слободан приступ. PMID 25057787. doi:10.1051/parasite/2014036. 
  17. ^ The Shark Trust. „Shortfin mako”. Архивирано из оригинала 2011-07-14. г. Приступљено 2011-12-26. 
  18. ^ а б Sokol, Joshua (27. 10. 2020). „Sharks Wash up on Beaches, Stabbed by Swordfish”. The New York Times. Приступљено 5. 1. 2023. 
  19. ^ „North Atlantic Swordfish | FishWatch”. www.fishwatch.gov. Приступљено 2021-05-14. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Iglun на Викимедијиној остави.
Vikivrste imaju više informacija o članku Iglun.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Iglun&oldid=27885313”