Византија

Ромејско царство Βασιλεία Ῥωμαίων  (грчки) Imperium Romanum  (латински) Ромеја
Застава Грб
Територија Византије на врхунцу своје величине, током владавине Јустинијана I, 555. н. е.
Географија
Престоница		Константинопољ (Цариград)
Друштво
Службени језик		коине грчки средњовековни грчки касни латински
Религија		Источно хришћанство Православно хришћанство Мањинске: ислам и јудаизам
Политика
Облик државе		монархија
— Цар (император, август или василевс)		Флавије Валерије Константин
		Константин XI Палеолог Драгаш
Историја
Историјско доба		касна антика — касни средњи век
— Оснивање		330. н. е.
— Укидање		1453.
Догађаји
— Оснивање Цариграда		11. маја 330. н. е.
— Битка код Манцикерта		1071.
— Први пад Цариграда		1204.
— Обнова Византије		1261.
— Други пад Цариграда		1453.
Географске и друге карактеристике
Становништво		457. 16.000.000   565. 26.000.000   775.   7.000.000 1025. 12.000.000 1320.   2.000.000
Валута		солид, хистаменон, хиперпирон
Земље претходнице и наследнице Византије
Претходнице:		Наследнице:
	Римско царство	Османско царство
^а Βασιλεία Ῥωμαίων се дословно значи „Монархија Римљана”, али се обично преводи као „Царство Римљана”. ^б Од 1204. до 1261. година био је период interregnum када је Царство било подијељено на Никејско царство, Трапезунтско царство и Епирску деспотовину, које су претендовале на власт цјелокупним Царством. Никејско царство се сматра легитимним наставком Византије, јер је успјело да поврати Цариград. ^в Константинопољ је постао пријестоница (уједињеног) царства 330. године. Царство је трајно подијељено на два дијела 395. године, послије смрти цара Теодосија I. ^г Толерисано послије Сердичког едикта (311) и Миланског едикта (313); државна религија послије 380. године. ^д Након Великог раскола 1054. године. ^ђ Погледајте становништво Византије за детаљније бројке које су дали Макиведи и Џонс, Atlas of World Population History из 1978, као и Ангелики Лаиу, The Economic History of Byzantium из 2002. године.

Византија, позната и као Византијско царство, Источно римско царство или Ромејско царство, била је наставак Римског царства у источним провинцијама током касне антике и средњег века, када је престоница био Константинопољ (данашњи Истанбул, раније Византион). Преживела је распад и пад Западног римског царства у V вијеку н. е. и наставила да постоји још хиљаду година све док није пала под Османско царство 1453. године. Током већег дела свог постојања, држава је била најмоћнија привредна, културна и војна сила у Европи. „Византија” је термин створен након пада државе; њени становници су и даље за своје царство користили назив „Ромејско царство” (грч. Βασιλεία Ῥωμαίων, лат. Imperium Romanum) или „Ромеја” (грч. Ῥωμανία), а себе су звали „Ромејима”.

Током ранијег периода Pax Romana, западни делови царства су постајали све више латинизовани, док су источни делови углавном задржали своју већ постојећу хеленистичку културу.Неколико значајних догађаја од IV до VI века обележава прелазни период током којег су се разишли Грчки исток и латински запад Римског царства. Цар Константин I (в. 324—337) извршио је реорганизацију царства, Константинопољ прогласио новом престоницом и легализовао хришћанство. У време владавине цара Теодосија I (в. 379—395), хришћанство је постало државна религија, а остале религијске праксе су забрањене. За време Ираклијеве владавине (в. 610—641), војска и управа царства су преуређене, а уместо латинског, за службену употребу је усвојен грчки језик.

Иако је римска држава наставила да постоји, а њене традиције су одржане, савремени историчари разликују Византију од античког Рима, тиме што је средиште било у Константинопољу, што је више било оријентисано ка грчкој него ка латинској култури и што је карактерише православно хришћанство.

Током њене хиљадугодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у VI веку за време владавине цара Јустинијана I (527 - 565) и тада је достигла свој територијални врхунац (Апенинско полустрво, југоисточни део Пиринејског полуострва и данашњи Тунис). У VII веку Византијско царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа (најбогатијих провинција царства: Египта и Сирије) и крајем VII века, северноафричких поседа. Током VIII и IX века, Византијско царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) Византијско царство је доживело значајну обнову и почетком XI века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у XI веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије након битке код Манцикерта 1071. године, мада је Византијско царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у XII веку, а Константинопољ је остао највећи и најбогатији град у Европи све до XIII века.. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године, је био катастрофалан ударац Византијском царству (територија царства је подељена на неколико супарничких грчких држава и Латинско царство и његове вазалне области). Византијско царство је обновљено 1261. године, под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином XV века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године. Многе избеглице које су побегле из града након његовог освајања од стране Турака населиле су се у Италији и широм Европе, помажући да се започне Ренесанса. Пад Цариграда 1453. године, се понекад користи да означи линију поделе између Средњег века Новог века (раног модерног периода).

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у очувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Име

Термин „Византијско царство” нису познавали становници државе коју ми тако зовемо, него је та држава била само продужетак Римског царства у коме је средиште пренето из Италије у грчке области и становници те државе наставили су користити за себе име Ῥωμαίοι, тј. Римљани. Њихови исламски суседи су на сличан начин називали своје царство „земљом Римљана“ (Bilād al-Rūm), али су их људи средњевековне Западне Европе радије називали „Грцима“ ( Graeci), због оспореног наслеђа римског идентитета и повезивања негативних конотација из древне латинске књижевности. Придев „Византијски“, који је изведен од Byzantion (Byzantium), назив грчког насеља Константинопољ је коришћен само за описивање становника тог града; није се односило на царство, које су звали Romanía — „Романланд“. Због тога и њихову државу они су звали Ῥωμανία — Романија, или Βασιλεία Ῥωμαίων — Василиа Ромеон, што представља директан превод на грчки језик са латинског језика назива за Римско царство, Imperium Romanorum. Становници царства, који се данас генерално називају Византинци, мислили су о себи као о Римљанима (Romaioi). Њихови исламски суседи су на сличан начин називали своје царство „земљом Римљана“ (Bilād al-Rūm), али су их људи средњевековне Западне Европе радије називали „Грцима“ (Graeci), због оспореног наслеђа римског идентитета и повезивања негативних конотација из древне латинске књижевности. Придев „Византијски“, који је изведен од Byzantion (Byzantium), назив грчког насеља Константинопољ је коришћен само за описивање становника тог града; није се односило на царство, које су звали Romanía — „Романланд“.

Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала Римским царством, и своју земљу и државу називала „Ромејско царство” (Романија), а Византинци су себе називали „Ромејима” (Римљанима). Након пада царства, научници раног модерног доба називали су империју многим именима, укључујући „Цариградско царство“, „Империју Грка“, „Источно царство“, „Касно царство“, „Ниско царство“, и „Римско царство“. Све чешћа употреба израза „византијско“ и „Византијско царство“ вероватно је почела са историчарем из 15. века Лаоником Халкокондилом, чија су дела била нашироко пропагирана, посебно Хијеронимом Волфом. „Византијски“ се користио у придеву поред израза као што је „Грчко царство“ до 19. века. То је сада примарни термин, који се користи за означавање свих аспеката империје; међутим, неки савремени историчари сматрају да га, као првобитно предрасудан и нетачан термин, не треба користити.

Након пада царства, научници раног модерног доба називали су царство многим именима, укључујући „Цариградско царство“, „Царство Грка“, „Источно царство“, „Касно царство“, „Ниско царство“, и „Римско царство“. Све чешћа употреба израза „византијско“ и „Византијско царство“ вероватно је почела са историчарем из 15. века Лаоником Халкокондилом, чија су дела била нашироко пропагирана, посебно Хијеронимом Волфом. „Византијски“ се користио у придеву поред израза као што је „Грчко царство“ до 19. века. То је сада примарни термин, који се користи за означавање свих аспеката империје; међутим, неки савремени историчари сматрају да га, као првобитно предрасудан и нетачан термин, не треба користити.

Историја

Главни чланак: Историја Византијског царства

Грб Палеолога

Како се историографске периодизације „римске историје“, „касне антике“ и „византијске историје“ значајно преклапају, не постоји консензус о „датуму оснивања“ Византијског царства, ако је тога уопште било. Раст проучавања „касне антике” довео је до тога да неки историчари одреде датум почетка царства у седми или осми век. Други историчари сматрају да је „ново царство“ почело током промена око 300. Други пак сматрају да су ове почетне тачке преране или прекасно постављане, и уместо тога почињу око 500. Џефри Грејтрекс сматра да је немогуће прецизно датовати оснивање Византијског царства.

Рана историја (пре 518.)

Подела Римског царства по систему тетрархије који је успоставио Диоклецијан.

У низу сукоба између трећег и првог столећа пре нове ере, Римска република је постепено успоставила хегемонију над источним Медитераном, док се њена влада на крају трансформисала у систем у којем је владан један човек, цар. Римско царство је уживало период релативне стабилности све до трећег века нове ере, када је комбинација спољних претњи и унутрашњих нестабилности изазвала распад римске државе пошто су регионалне војске прогласиле своје генерале „војницима-царевима“. Један од њих, Диоклецијан (в. 284–305), видевши да је држава превелика да би њоме управљао један човек, покушао је да реши проблем успостављањем тетрархије, или владавине четворице, и поделом царства на источну и западну половину. Иако је систем тетрархије брзо пропао, подела царства се показала као трајни концепт.

Константин Велики (в. 306–337 је себи обезбедио самосталну апсолутну власт 324. године. Током наредних шест година обновио је град Византион као главни град, који је преименован у Константинопољ. Рим, претходна престоница, био је даље од важних источних провинција и на мање стратешки важној локацији; нису га ценили "војници-цареви" који су владали са граница или становништво царства које је, пошто је добило држављанство, себе сматрало римским. Константин је темељно реформисао војну и цивилну управу царства и увео златни солид као стабилну валуту. Он је фаворизовао хришћанство. И сам је постоа хришћанин 312. Константинова династија водила је дуги сукоб против Сасанидске Персије, који је окончан 363. године смрћу његовог зета Јулијана. Кратка династија Валентинијанова, окупирана ратовима против варвара, верским расправама и кампањама против корупције, завршила се на Истоку Валенсовом смрћу у бици код Адријанопоља 378.

Валентов наследник, Теодосије I ( в. 379–395 ), обновио је политичку стабилност на истоку дозвољавајући Готима да се населе на римској територији; такође је два пута интервенисао у западној половини царства, победивши узурпаторе Магнуса Максима и Евгенија 388. односно 394. године. Активно је осудио паганизам, потврдио примат никејског хришћанства над аријанством и утврдио хришћанство као римску државну религију. Био је последњи цар који је владао и западном и источном половином царства; након његове смрти, Запад би био дестабилизован низом „војника-царева“, за разлику од Истока, где би администратори и даље имали власт. Теодосије II ( в. 408–450 ) углавном је препустио владавину истока званичницима као што је Антемије, који је изградио Теодозијеве зидине да би одбранио Константинопољ, сада чврсто укорењен као престоница Рима.

Теодосијева владавина обележена је теолошким спором око несторијанства, које је на крају проглашено јеретичким, као и формулисањем Теодосијев законик. У овом периоду је отпочео продор Атилиних Хуна, који су опустошили Балкан и захтевали огроман данак од царства; Атила је, међутим, скренуо пажњу на Западно царство које је брзо пропадало, а његов раније уједињени народ се поделио у више група након његове смрти 453. Након што Лав I (в. 457–474) није успео у свом покушају 468. да поново освоји запад, војсковођа Одоакар је збацио Ромула Августула 476, убио његовог титуларног наследника Јулија Непота 480, а функција западног цара је формално укинута.

Комбинацијом среће, културних фактора и политичких одлука, Источно царство никада није патило од побуњених варварских вазала и никада њиме нису владали варварски господари рата – што су били проблеми који су осигурали пропаст Запада. Зенон (в. 474–491) је убедио проблематичног остроготског краља Теодорика да преузме контролу над Италијом од Одоакра, што је и учинио; и умро је док је мир владао царством, Зенона је наследио Анастасије I (в. 491–518). Иако је то што је био монофизитс доносило повремене проблеме, Анастасије је био способан администратор и покренуо је неколико успешних финансијских реформи укључујући укидање пореза на хрисаргирон. Он је био први цар који је умро без ношења са озбиљним проблемима који су утицали на његово царство од времена владавине Диоклецијана.

518–717

Владавина Јустинијана I била је прекретница у византијској историји. Након ступања на власт 527. године, законик је поново написан и Јустинијан је успоставио опсежно законодавство о провинцијској администрацији; поново је потврдио царску контролу над религијом и моралом кроз чистке од нехришћана и „девијаната“; и пошто је немилосрдно угушио устанак 532. године, обновио је већи део Константинопоља, укључујући и првобитну Аја Софију. Јустинијан је искористио политичку нестабилност у Италији да покуша да поново освоји изгубљене западне територије. Вандалско краљевство у северној Африци потчинио је 534. генерал Велизар, који је потом извршио инвазију на Италију; Остроготско краљевство је уништено 554.

Међутим, 540-их година, Јустинијан је почео да се суочава са преокретима на више фронтова. Искористивши заокупљеност Константинопоља Западом, владар Сасанидског царства Хозроје I Ануширван је напао византијску територију и опљачкао Антиохију 540. У међувремену, имплементација царевих унутрашњих реформи почело је да посустаје, на шта је утицала и разорна куга која је убила велики део становништва и озбиљно ослабила социјалну и финансијску стабилност царства. Најтежи период остроготског рата, против њиховог краља Тотиле, наступио је током ове деценије, док су поделе међу Јустинијановим саветницима поткопале одговор администрације. Такође није у потпуности решио поделе у халкидонском хришћанству, пошто Други цариградски сабор није успео да донесе праве резултате. Јустинијан је умро 565. године; његова владавина имала је била успешнија него било којег другог византијског цара, али је ипак оставио царство под великим притиском.

Јустин II (в. 565–578) убрзо је био у рату на многим фронтовима. Лангобарди, бојећи се агресивних Авара, освојили су већи део северне Италије до 572. Сасанидски ратови су поново почели те године, и наставили су се све док цар Маврикије није коначно изашао као победник 591. године; до тог времена, Авари и Словени су више пута нападали Балкан, изазивајући велику нестабилност. Маврикије је предводио опсежну кампању похода у региону током 590-их, али иако је успео у намери да поново успостави византијску контролу до Дунава, његови војници су се побунили 602. године, прогласили су официра Фоку за цара и погубили Маврика. Сасанијци су искористили свој тренутак и поново отворили фронт ; Фока није могао да се избори и убрзо се суочио са великом побуном коју је предводио Ираклије. Фока је изгубио Константинопољ 610. године и убрзо је погубљен, али је разорни грађански рат убрзао пропадање царства.

Под влашћу Хозроје II, Сасаниди су заузели Левант и Египат и отиснули се у Малу Азију, док је византијска контрола над Италијом опала, а Авари и Словени су се дизали побуне на Балкану. Иако је Ираклије одбио опсаду Константинопоља 626. године, а затим, бриљантно, извршио инвазију и поразио Сасаниде 627. године, показало се да је то пирова победа. Рана муслиманска освајања убрзо су довела до освајања Леванта, Египта и Сасанидског царства од стране новоформираног арапског Рашидунског калифата. Ираклијевом смрћу 641. године, царство је озбиљно ослабљено економски, као и територијално – губитак богатих источних провинција лишио је Константинопољ три четвртине прихода.

Следећих седамдесет пет година је слабо документовано. Арапски напади на Малу Азију почели су скоро одмах, а Византинци су прибегли држању утврђених центара и избегавању битке по сваку цену; иако је сваке године вршена инвазија, Анадолија је одолевала трајној арапској окупацији. Избијање Прве Фитне 656. дало је Византији простора за манвресиање, што је она мудро искористила: неки ред је на Балкану успоставио Констанс II Погонат (в. 641–668), који је започео административну реорганизацију познату као „тематски систем“, у којем су трупе распоређиване за одбрану одређених провинција. Уз помоћ недавно поново откривене грчке ватре, Константин IV ( в. 668–685 ) одбио је арапске покушаје да заузму Цариград 670-их, али је претрпео губитак у бици код Онгала против Бугара, који су убрзо успоставили царство на северном Балкану. Ипак, он и Констанс су успели да осигиурају позицију царства, посебно када је Омајадски калифат пролазио кроз још један грађански рат.

Јустинијан II Ринотмет је настојао да додатно утврди стабилност коју је обезбедио његов отац Константин, али је збачен 695. након што је покушао да од својих поданика тражи превише; током наредне двадесет две године, уследило је још шест побуна у ери политичке нестабилности. Поново успостављени калифат је настојао да сломи Византију заузимањем Константинопоља, али је новокрунисани Лав III Исавријанац успео да одбије опсаду 717–718, што је означило први велики неуспех муслиманских завојевача.

718–1081

Константинопољ је био највећи и најбогатији град у Европи током касне антике и већег дела средњег века до Четвртог крсташког рата 1204.

Лав и његов син Константин V Копроним (в. 741–775), два најспособнија византијска императора, издржала су континуиране арапске нападе, грађанске немире и природне катастрофе и поново су утврдили државу као велику регионалну силу. Лавова владавина произвела је Еклогу, нови законик који је дошао на снагу уместо законика Јустинијана II, и наставила да реформише „систем тема“ како би водио офанзивне кампање против муслимана, што је кулминирало одлучујућом победом 740. године. Константин је победио рани грађански рат против свог зета Артавазда, склопио је мир са новим Абасидским калифатом, успешно водио кампању против Бугара и наставио да спроводи административне и војне реформе. Међутим, због подршке оба цара иконоборству, религиозно-политичком покрету који се противио коришћењу икона, каснији византијски историчари су их представљали у негативном светлу; Константинова владавина је такође довела до губитка Равене од Лангобарда и почетка разлаза са римским папством.

Ступањем Василија I Македонца на престо 867. године почиње македонска династија, која је владала 150 година. Ова династија дала је неке од најспособнијих царева у историји Византије и довела је до једног од препорода у историји царства. Царство је прешло са одбране од спољних непријатеља на поновно освајање територија. Македонску династију карактерисао је културни препород у сферама као што су филозофија и уметност. Постојао је свесни напор да се врати блиставост периода пре словенских и каснијих арапских инвазија, а македонско доба је названо „златно доба“ Византије. Иако је царство било знатно мање него за време владавине Јустинијана I, Византија је значајно добила на снази, пошто су преостале територије биле мање географски распршене и више политички, економски и културно интегрисане.

Стабилност је донекле обновљена током владавине Теофила (в. 829–842), који је искористио економски раст да доврши програме изградње, укључујући обнову морских зидина Константинопоља, ремонт покрајинске управе и вођење неубедљивих кампања против Абасида. После његове смрти, његова царица Теодора, која је владала у име свог сина Михаила III, трајно је угасила иконоборачки покрет; царство је напредовало под њиховом понекад тешком владавином. Међутим, Михаила су постхумно оцрнили историчари лојални династији његовог наследника Василија I, који га је убио 867. и коме су приписане заслуге за достигнућа његовог претходника.

867–1081

Василије I (в. 867–886) наставио је Михаилову политику. Његове армије су водиле кампању са различитим резултатима у Италији, али су победиле павликијане из Тефрике. Његов наследник Лав VI Мудри (в. 886–912) саставио и пропагирао огроман број писаних радова. Међу њима је била Базилика, грчки превод законика Јустинијана И који је укључивао преко 100 нових закона које је измислио Лав; Тактикона Лава VI, војна расправа; и Епархова књига, која је кодификовала цариградске трговачке прописе. У некњижевним контекстима Лав је био мање успешан: царство је изгубило на Сицилији и против Бугара, док је изазвао теолошки скандал женивши се четири пута у покушају да постане отац законитог наследника.

Рана владавина тог наследника, Константина VII, била је бурна, јер су се његова мајка Зоја, његов ујак Александар, патријарх Никола, моћни Симеон I од Бугарске и друге утицајне личности бориле за власт. Године 920. адмирал Роман I је искористио своју флоту да обезбеди власт, крунисао се и деградирао Константина на положај млађег ко-цара. Његова владавина, која је донела мир са Бугарском и успехе на истоку под вођством генерала Јована Куркуаса, окончана је 944. махинацијама његових синова, које је Константин убрзо узурпирао. Константинова неефикасна једина владавина често се тумачила као врхунац византијског учења, али иако је неколико дела састављено, она су углавном имала за циљ да легитимишу и величају цареву македонску династију. Његов син и наследник су умрли млади; под два цара-војника Нићифором II (в. 963–969) и Јованом I Цимискијем (в. 969–976), римска војска је остварила бројне војне успехе, укључујући освајање Киликије и Антиохије, и сензационалну победу против Бугарске и Кијевске Русије 971. Јован је боп посебно проницљив администратор који је реформисао војне структуре и спроводио ефикасну фискалну политику.

После Јованове смрти, унуци Константина VII Василије II и Константин VIII заједно су владали пола века, иако овај други није имао стварну власт. Њихову рану владавину окупирали су сукоби против двојице истакнутих генерала, Барде Склира и Варде Фоке Млађег, који су окончани 989. смрћу првог и потчињавањем другог, и борбом за власт против евнуха Басилеија, који је смењен 985. Василије, који се из непознатих разлога никада није женио нити имао децу, касније је одбио да делегира било каква овлашћења: бацио је на страну војни естаблишмент тако што је преузео личну команду над војском и унапредио официре који су му лојални. Његова владавина била је заокупљена вишедеценијским походом на Бугарску, који се завршио потпуном византијском победом 1018. Дипломатски напори, кључни за тај успех, су такође допринели анексији неколико грузијских провинција 1020-их и коегзистенцији са новим Фатимидским калифатом. Када је умро 1025. године, Василијево царство се простирало од Дунава и Сицилије на западу до Еуфрата на истоку; брза експанзија царства међутим није била праћена административним реформама. Између 1021. и 1022., након неколико година тензија, Василије II је водио низ победоносних кампања против Краљевине Грузије, што је резултирало припајањем неколико грузијских провинција царству. Василијеви наследници су такође припојили Јерменско царство 1045. године. Важно је да су и Грузија и Јерменија биле знатно ослабљене политиком византијске администрације високог опорезивања и укидању одређених дажбина. Слабљење Грузије и Јерменије имало је значајну улогу у византијском поразу код Манцикерта 1071.

Василије II Бугароубица се сматра једним од најспособнијих византијских царева и његова владавина је довела царство на историјски успон у периоду средњег века. До 1025. године, на дан смрти Василија II, Византијско царство се протезало од Јерменије на истоку до Калабрије у јужној Италији на западу. Постигнути су многи успеси, од освајања Бугарске до анексије делова Грузије и Јерменије, и поновних освајања Крита, Кипра и важног града Антиохије. То нису били привремени тактички добици, већ дугорочна поновна освајања.

После смрти Константина VIII 1028, његове ћерке, царица Зоја ( в. 1028–1052 ) и Теодора ( в. 1042–1056 ), држао је кључеве власти: четири цара (Роман III Аргир, Михаило IV Пафлагонац, Михаило V Калафат и Константин IX Мономах ) владала су само због своје везе са Зоом, док су Михаило VI Стратиотик ( в. 1056–1057 ) одабрала Теодора. Ова политичка нестабилност у комбинацији са редовним буџетским дефицитима, низом скупих војних неуспеха и другим проблемима повезаним са прекомерним проширењем, створила је значајна питања у царству; њен стратешки фокус се померио са одржавања хегемоније на давање приоритета одбрани.

Царство се убрзо нашло под сталним нападима на три фронта, од Турака Селџука на истоку, Печенега номада на северу и Нормана на западу . Византијска војска се борила да се супротстави овим непријатељима, који нису формирали државе и који су стога били неометени поразима у одређеним биткама. Година 1071. донела је два узастопна преокрета: Бари, последње преостало византијско насеље у Италији, заузели су Нормани, док су Селџуци однели одлучујућу победу у бици код Манцикерта, заробивши цара Романа IV Диогена, што је изазвало вишедеценијски грађански рат, током којег су Селџуци заузели Анадолију до Мраморног мора.

После 1081.

Истакнути генерал, Алексије I Комнин, узурпирао је престо 1081. За разлику од претходних превирања, три владавине Алексија (в. 1081–1118), његов син Јована II Комнина (в. 1118–1143), и његовог унука Манојла I (в. 1143–1180 ) трајао је један век и коначно је обновио регионалну власт царства. Алексије се одмах суочио са Норманима под вођством Роберта Гискара, који су одбачени ратом и дипломатијом. Затим је циљао на Печенеге, који су одлучно поражени 1091. уз помоћ Кумана, који су заузврат поражени три године касније. Коначно, тражећи да поврати Малу Азију од Селџука, обратио се папи Урбану II за помоћ око 1095. Није предвидео размере одговора западног хришћанског света — Први крсташки рат је довро до поновног заузимања западне Анадолије, иако се Алексије убрзо посвађао са вођама крсташа. Остатак његове владавине провео је бавећи се Норманима и Селџуцима, успостављајући нову, лојалну аристократију како би осигурао стабилност, и спроводећи фискалне и црквене реформе.

Алексијева концентрација моћи у руке династије Комнена значила је да ће најозбиљније политичке претње долазити из царске породице — пре свог крунисања, Јован II је морао да победи своју мајку Ирену и своју сестру Ану, а примарну претњу током његове владавине био је његов брат Исак. Јован је водио сваке године и опсежну кампању – борио се против Печенега 1122, против Мађара касних 1120-их и Селџука током целе своје владавине. Водио је водио велике кампање у Сирији у својим последњим годинама – али није постигао велике територијалне добитке. Године 1138, Јован је подигао империјални стандард над Антиохијском кнежевином крсташа да би заплашио град да се удружи са Византинцима, али је одлучио да не нападне, плашећи се да ће то изазвати одговор западног хришћанства.

Мануел I је искористио препуну царску ризницу у периоду власти његовог оца и амбициозно је настојао да обезбеди позицију империје у све више мултилатералном геополитичком положају. Комбинацијом дипломатије и подмићивања, гајио је круг савезника и клијената широм царства: Турке Румског султаната, Краљевине Угарске, Киликијских Јермена, балканских принчева, италијанских и далматинских градова, и најважније Антиохије и државе крсташа, оженивши се принцезом из држав крсташа 1161. Мануел је спречио ратну претњу због бурног проласка Другог крсташког рата кроз византијске територије 1147. године, али западни савременици су кривили Византинце за неуспех кампање. Био је мање успешан у војном домену: инвазија на Сицилију је одлучно одбијена од краља Вилијама I 1156. године, што је довело до тензија са Фридрихом Барбаросом, царем Светог римског царства; Две деценије касније, инвазија на Анадолију је убедљиво поражена у бици код Мириокефалона.

Мануелова смрт оставила је царство без лидера и царство се убрзо нашло под великим притиском. Његов син Алексије II био је сувише млад да би владао, а његово узнемирено регентство је убрзо збацио ујак, кога је 1185. године заменио Исак II. Центрифугалне снаге су се ковитлале на границама док су амбициозни владари искористили своју шансу: Угарска и Турци су заузели византијске територије, прогнани комнински принц је заузео Кипар; а што је најштетније, побуна 1185. године изазвала је оснивање васкрсле бугарске државе. Односи са западом су се додатно погоршали након што се Константинопољ удружио са Саладином, победником Трећег крсташког рата, чије су вође такође биле у сукобу са Византијом док су пролазиле кроз њену територију. Године 1195, Исака II је свргнуо његов брат Алексије II Анђел; ова конкретна свађа би се показала фаталном.

Четврти крсташки рат је првобитно имао за циљ осјавање Египта, али усред стратешких прпблема, син Исака II Алексиос Ангелос убедио је крсташе да врате његовог оца на престо у замену за огроман данак. Напали су Константинопољ 1203. године и вратили су Исака II и његовог сина на престо. Нови владари су брзо постали непопуларни и збацио их је Алексије V, што су крсташи искористили као изговор да опљачкају град у априлу 1204, пљачкајући нагомилано богатство током девет векова.

Касно доба (1204–1453)

Византијске територије су се распарчале на конкурентске политичке ентитете. Крсташи су крунисали Балдуина I за владара новог Латинског царства у Цариграду; убрзо је претрпела поразан пораз од Бугара 1205. године. Такође није успела да се прошири на запад или исток, где су се формирале три грчке државе наследнице: Никејско царство и Трапезундско царство у Малој Азији и Епирска деспотовина на Јадрану. Млечани су добили многе луке и острва, а у јужној Грчкој је настала Ахајска кнежевина. Трапезунд је изгубио кључну луку Синопе 1214. и након тога није могао да утиче на ствари даље од југоисточног Црног мора. Једно време се чинило да је Епир највероватније могао да поврати Константинопољ од Латина, а владар Епира Теодор Дука се крунисао за цара, али је доживео критичан пораз 1230. године и моћ Епира је опала.

Никеја, којом је владала династија Ласкарида и састављена од мешавине византијских избеглица и домородаца Грка, блокирала је Латине и Селџуке у Руму да се шире на исток и запад. Јован III (в. 1221–1254) је био веома способан цар. Његова протекционистичка економска политика снажно је подстакла никејску самодовољност док је склопио многе дипломатске уговоре, посебно након што су монголске војске опустошиле Бугарску и поразиле Рум између 1237. и 1243. године. Овај хаос је био прилика за Џона, који је водио бројне успешне походе против држава које су носиле највећи терет монголских инвазија. Убрзо након његове смрти, власт његовог унука је узурпирао Михаило VIII, оснивач династије Палеолога, који је поново заузео Цариград 1261.

Михаило је одлучио да прошири царство, у чему је постигао само краткорочни успех. Да би избегао још једно отпуштање престонице од стране Латина, приморао је Цркву да се потчини Риму, што је опет било привремено решење за које је сељаштво мрзело Михаила и Цариград. Напори Андроника II и касније његовог унука Андроника III обележили су последње истинске покушаје Византије да поврати славу царства. Међутим, употреба плаћеника од стране Андроника II често је имала негативан ефекат, при чему је Каталонска компанија пустошила село и повећавала огорченост према Цариграду.

Ситуација се погоршала за Византију током грађанских ратова након смрти Андроника III. Шестогодишњи грађански рат разорио је царство, омогућивши српском владару Стефану Душану да прегази већи део преостале територије царства и успостави српско царство. Године 1354. земљотрес у Галипољу је разорио тврђаву, омогућавајући Османлијама (које је Јован VI Кантакузенос унајмио као плаћенике током грађанског рата) да се успоставе у Европи. До окончања византијских грађанских ратова, Османлије су победиле Србе и потчиниле их као вазале. Након Косовске битке, већи део Балкана постао је под доминацијом Османлија.

Цариград је до овог периода историје био недовољно насељен и пропао. Становништво града се толико смањило да је град сада састављало нешто више од скупа села раздвојених пољима. Другог априла 1453. године, војска султана Мехмеда од 80.000 људи и велики број нерегуларних снага опколила је град. Упркос очајничкој последњој одбрани града од стране масовно надјачаних хришћанских снага (око 7.000 људи, од којих 2.000 страних), Константинопољ је коначно пао под Османлијама после двомесечне опсаде 29. маја 1453 . Последњи византијски цар, Константин XI Палеолог Драгаш, последњи пут је виђен како одбацује своје царске регалије и баца се у борбу прса у прса након што су заузете зидине града.

Друштво

Државна управа

Народ у Цариграду је давао и исказивао подршку, а патријарх је инаугурисао цареве од 457. надаље, дајући легитимитет њиховој власти. Сенат је првобитно имао засебан институционални значај али је касније постао церемонијално проширење царског двора. Владавина Фоке (в. 602–610) означио је прво војно свргавање од трећег века и био је један од 43 цара који су насилно уклоњени са власти. Између Ираклија 610. и 1453. године царством је владало девет династија. Током овог времена, само 30 од 843 године су управљали владари који нису били повезани по крви или сродству, углавном због праксе заједничког царства.

Диоклецијанове и Константинове реформе су реорганизовале Царство у преторијанске префектуре и одвојили су војну од цивилне управе. Од 7. века па надаље, ове префектуре су реорганизоване у провинције и касније подељене у области зване тема, којима су управљали војни команданти познати као стратегос, који су надгледали и цивилна и војна питања. Раније су градови били самоуправне заједнице које су представљали званичници централне владе и цркве, док су се цареви фокусирали на одбрану и спољне односе. Међутим, стални ратови и напади арапских снага драстично су променили ову организацију. Градска већа су изгубиле на снази и значају, као и локалне елитаме које су подржавале власт. Током спроведених правних реформи, Лав VI (в. 886–912) централизована је власт, формално су укинута права градских већа и законодавну власт сената.

Константинопољ

Главни чланак: Константинопољ

Мапа Константинопоља, Византија

Теодосијеви бедеми у Константинопољу — Београдска капија (Друга војна капија)

Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског царства 476, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу.

Најстарије име за овај град, оно које су му доделили грчки колонисти из Мегаре јесте Византион (грч. Βυζάντιον, Byzantion, лат. Byzantium).

Кад је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим (лат. Secunda Roma, грч. Δευτέρα Ρώμη). Од 5. века користи се и назив Нови Рим (лат. Nova Roma, грч. Νέα Ρώμη). Ускоро се чешће почео користити назив Константинопољ или Константинополис (грч. Κωνσταντινούπολις; Kōnstantinoupolis, лат. Constantinopolis), што значи „Константинов град”. Осим овог назива, у Византији се често град ословљавао као „Краљица градова” (грч. Βασιλίς τῶν πόλεων), а у колоквијалном говору обично се користио само назив „Град” (стгрч. ἡ Πόλις, hē Polis, грч. η Πόλη, i Poli).

У источним и јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се користио и још се користи назив Цариград (стсл. Цѣсарьградъ, Царьградъкôд: chu је напређен у кôд: cu , рус. Царьград, буг. Цариград, укр. Царгород, западнојужнословенски језици: Цариград, тј. Carigrad. Овај је назив спој словенских речи „цар” и „град”, који вероватно долази од грчког израза Βασιλέως Πόλις, Basileus Polis, што значи „град цара” (или краља). Такође, ово име је прешло и у румунски језик у облику Ţarigrad.

Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Након стварања Турске Републике 1923. године, овај је назив проглашен јединим службеним називом града, те су турске власти од странаца захтева коришћење овог назива уместо нетурских назива као Константинопољ или Цариград. Ипак многи народи и језици и данас користе ранији назив града: Константинопољ и Цариград.

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног мора у Црно море.

Константинопољ је био развијен, богат град, грандиозна престоница са великом хиљадугодишњом традицијом. Придавала се велика пажња култури и образовању у Византији, самим тим и Константинопољу као престоници Царевине.

Константинопољ је остао престоница Источног римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453. године.

У Константинопољу (данашњем Истанбулу) се налазило и налази доста цркава, од којих је најпознатија и највећа Црква Аја Софија која представља ремек дело Византијске архитектуре. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне Цркве.

Демографија

Чак 27 милиона људи живело је у Царству на врхунцу Царства, које је ибло 540. године, али је до 800. године број становника опао на чак 12 милиона. Иако су куга и територијални губици због напада арапских муслиманских освајача ослабили Царство, оно се на крају опоравило и до скорог краја македонске династије 1025. године, процењује се да је становништво достигло чак 18 милиона. Неколико деценија након поновног заузимања Константинопоља 1282. године, становништво Царства броја је у распону од 3–5 милиона; до 1312. број становника је пао на 2 милиона. У време када су Османски Турци заузели Цариград, у граду је било само 50.000 људи, што је представљало једну десетину становништва приликом врхунска града.

Дипломатија

Посланство Јована VII Цариградског 829. године између цара Теофила и абасидског халифе Ел Мамуна

Дипломатија и дипломатска пракса се често сматрају једним од трајних доприноса Царства европској историји, посебно у очувању цивилизације у источној Европи. Ово наслеђе и репутација произилазе из агресивних преговора о споразумима, савеза са непријатељима противника царства и склапању стратешких партнерстваа. На пример, Царство је подржавало Турке против Персијанаца током Персо-турског рата (627–629) и искористило тензије између Омајада у Шпанији и Аглабида на Сицилији. Дипломатске активности царства су често укључивале дугорочна посланства, угошћуавање страног племства или наследника који су служили као политичке пионе, и намерно показивање богатства и моћи како би се осигурало да се такви утисци нашироко прошире. Друге дипломатске стратегије укључивале су склапање политичких бракова, давање титула, подмићивање, убеђивање и прикупљање обавештајних података. „Биро за варваре“, основан у 4. веку, сматра се једном од најранијих страних обавештајних агенција.

Дипломатија после владавине Теодосија I ( в. 379–395 ) значајно се померила од политике Римске републике која је била више фокусирана на освајање, где је мир наглашаван као стратешка неопходност. Чак и у 6. веку, када је Царство имало веће ресурсе и мање претњи, огромни трошкови за одбрану, ослањање на пољопривреду и агресивни суседи учинили су да је избегавање рата приоритет. Између 4. и 8. века, дипломате су искористиле репутацију Царства као Orbis Romanus и његову административну софистицираност да би утицали на нова насеља на бившим римским територијама. Византијска дипломатија је често увлачила младе државе у зависнички положај, стварајући мрежу међудржавних односа (екумене) којом доминира Царство и користећи хришћанство да ојача ове везе. Ова мрежа је наглашавала склапање уговора, интеграцију нових владара у „породицу краљева“ и асимилацију вредности, институција и ставова. Ове праксе се чак називају стварањем „византијског калифата“. Дипломатски односи са муслиманским државама, међутим, били су првенствено фокусирани на питања везана за ратна дејства, као што су преговори о таоцима или спречавање непријатељстава.

Италијанска скица цара Јована VIII током његове посете Ферари и Фиренци 1438. године

Мир и опстанак, а не освајање, били су централни циљеви. Историчари описују овај приступ као „одбрамбени империјализам“, који је еволуирао између 9. и 10. века да би укључио заустављање и преокретање муслиманског напредовања, неговање савеза са Јерменима и Русима и покоравање Бугара. Дипломатски односи са западним државама постали су изазовнији након периода 752–753, а посебно током крсташких ратова, пошто су промене у равнотежи снага подриле доминацију Царства. До 11. века, Царство је усвојило принцип дипломатске једнакости, користећи присуство цара лично током преговора.

Након повратка Константинопоља 1261. године, Царство је задржало свој утицај као велика сила у 13. и 14. веку, упркос опадању снаге. Овај успех се приписује њеној ефикасној државности и стратешкој употреби цариградског патријарха.

Право

Римско право је настало са Законима дванаест таблица и еволуирало првенствено кроз годишњи Преторијански едикт и мишљења образованих стручњака из области права. Током Хадријанове владавине (в. 117–138), Преторијански едикт је усвојен трајно и утврђено је да ће, ако се правници једногласно сложе око неке правне тачке, она постати закон. Временом су сукобљени правни извори изазвали забуну о томе шта би закон требало да буде. Напори да се ово реши укључивали су две приватне збирке царских устава састављених током Диоклецијанове владавине (284–305), Грегоријан и Хермогенијан (в. 284–305).

Теодосије II (в. 402–450) је формализовао римско право тако што је именовао пет правника као главне ауторитете и саставио законодавство издато од периода Константинове владавине у Теодосијев законик. Овај процес је кулминирао у виду Јустинијанов зборника објављеног за време власти Јустинијана I ( в. 527–565 ), који је наручио потпуну стандардизацију царских декрета још од Хадријановог времена и решио опречна правна мишљења и тумачења. Зборник је постао дефинитивни правни ауторитет. Овај корпус закона покривао је не само грађанске ствари, већ и јавно право, укључујући царску власт и административну организацију. После 534. године, Јустинијан је издао Новеле (Нове законе) на грчком, што је означило прелаз са римског на византијско право.

Закари Читвуд тврди да је Јустинијанов зборник био углавном неприступачан на латинском, посебно у провинцијама. Након исламских освајања у 7. веку, људи су почели да доводе у питање развој и примену закона, што је довело до чвршћих веза између закона и хришћанства. Овај контекст је утицао на Лава III (в. 717–741) да развије Еклогу, која је наглашавала хуманост. Еклога је инспирисала практичне правне текстове као што су Закон о пољопривредницима, Закон о поморцима и Закон о војницима, за које Читвуд сугерише да су се свакодневно користили у провинцијама као допуна Јустинијановог зборника. За време македонске династије, напори да се реформише право започели су са Procheiron и Eisagoge, који су имали за циљ да замене Еклогу због постојања везе акта и иконоборства и да дефинишу царску власт према важећим законима. Лав VI (в. 886–912) завршио је потпуну кодификацију римског права на грчком кроз Василике, монументално дело од 60 књига које су постале темељ византијског права. Касније, 1345. године, Константин Харменопулос је саставио Хексабиблос (Hexabiblos), шестотомни закон који је изведен из различитих византијских правних извора.

Образовање

Школовање је било добровољно и изискивало је новчана средства. Најписменији људи често били су били повезани са црквом. Основно образовање се фокусирало на подучавање основних предмета као што су читање, писање и аритметика, док се средњешколско образовање фокусирало на тривиум и квадривијум као наставни план и програм. Цариградски универзитет у Цариграду је формиран 425. године, а поново је основан 1046. године као центар прав.

Војска

Керамичке гранате које су биле пуњене грчком ватром, окружене чичаком, 10.–12. век, Национални историјски музеј, Атина, Грчка

У 5. веку на Истоку је било пет армија од по 20.000 људи у два рода војске: стационарне граничне јединице (лимитанци) и покретне снаге (комитатенсие). Историчар Ентони Калделис тврди да је фискално растегнуто Царство могло да се носи са само једним великим непријатељем у 6. веку. Исламска освајања између 634. и 642. довела су до значајних промена, теренске снаге из 4.-7. века су трансформисане у јединице налик провинцијализованим милицијама са језгром професионалних војника. Држава је пребацила терет издржавања војске на локално становништво и током периода владавине Лава VI ( в. 886–912) овај начин финансирања је уврштен у порески систем, при чему су се провинције развиле у војне регије познате као themata. Упркос многим изазовима, историчар Ворен Тредголд наводи да су теренске снаге Источног царства између 284. и 602. биле најбоље у западном свету, док историчар Ентони Калделис сматра да су током освајачког периода македонске династије (в. 867–1056 ), били најбољи у историји царства.

Влада се примарно ослањала на тагмате, плаћенике и савезнике — што је довело до занемаривања одбрамбених способности и други видови војника су постали мање значајни. Најамничке војске би додатно подстакле политичке поделе и грађанске ратове који су довели до колапса у одбрани Царства и резултирали значајним губицима као што су Италија и срце Анатолије у 11. веку. Велике војне и фискалне реформе под царевима из династије Комнени након 1081. године поново су успоставиле скромну, адекватно плаћену и компетентну војску. Међутим, трошкови нису били одрживи и структуралне слабости приступа владара из династије Комена – наиме, ослањање на фискална изузећа која се називају проноја – су се потпуно дошле до изражаја након краја владавине Мануела I (в. 1143–1180 ).

Морнарица

Морнарица је доминирала источним Медитераном и била је активна и на Црном мору, Мраморном мору и Егејском мору. Империјалне поморске снаге су реструктуиране да би изазвале арапску поморску доминацију у 7. веку, а касније ће их као доминантна поморска сила заменитии Млечани и Ђеновљани у 11. веку. Морнаричке патроле, заједно са ланцима осматрачница и коришћеним ватреним сигналима који су упозоравали становнике на претње, створиле су обалску одбрану Царство и биле су у надлежности три теме (Кибириоте, Егејско море, Самос) и царске флоте која се састојала од плаћеника попут Нордијаца и Руси који су касније постали Варјази.

Нова врста ратне галије, дромон, појавила се почетком шестог века. Вишенаменска варијанта, хеландија, појавила се за време владавине Јустинијана II (в. 685–711) и могао се користити за транспорт коњице. Галије су биле на весла, дизајниране за обалску пловидбу, а процењује се да ће моћи да раде до четири дана у исто време. Опремљени су апаратима за испоруку грчке ватре 670-их година, а када је Василије I (в. 867–886) развили професионалне поморце, ова комбинација је контролисала муслиманске рације и нападе путем пиратерије. Дромоне су биле најнапредније галије на Медитерану, све до развоја дромона званог galeai у 10. веку и који је заменио дромоне развојем западне (јужноиталијанске) варијанте из касног 11. века.

Владари Никејског царства који су поново заузели престоницу и Палеолози који су владали до 1453. године, градили су морнарицу су на темељима постављеним у периоду владавине Комнина. Испрва су постојалечетири врсте војних јединица — Телематари (војници добровољци), Гасмулои и Цаконес/Лаконес на јужном Пелопонезу (маринци), и Проселонтес/Просалентаи (веслачи)—али издржавање и финансирање сталних снага није било одрживо, тако да су се углавном ослањали на плаћенике као војнике и пореске олакшице за проноаре који су давали мале снаге углавном коњице. Флота је распуштена 1284. године и покушано је да се поново формира, али су Ђеновљани саботирали тај покушај. Историчар Џон Халдон тврди да је временом разлика између теренских трупа и гарнизонских јединица на крају нестала јер су ресурси били ограничени. Чести грађански ратови додатно су исцрпљивали Царство, које су сада све више подстицали странци као што су Срби и Турци да би добили уступке, а цареви су зависили од плаћеника који су задржали контролу све време суочавајући се са последицама црне смрти. Стратегију ангажовања Турака најамника за вођење грађанских ратова цареви су више пута користили и увек је доводила до истог исхода: потчињавања Турцима.

Становништво

Транзиција у хришћанску царевину

Додељивање држављанства широм Царства 212. године, неки савремени историчари сматрају прекретницом. Римско држављанство је било иновација римске државе. Међутим, одлука из 212. године је утицала на две трећине становништва Царства, суштински променивши његову природу. На пример, 249. године, Деције је захтевао од свих поданика да принесу јавну жртву боговима за Царство, што је после 212. било без преседана по обиму и означило је напредак ка јединственој верској пракси.

Диоклецијанове уставне реформе из 284. године окончале су фасаду дикархије створену реформама од стране Августа које су створиле принципат, који се сматрао формирањем нове државе. Држава је почела више да се меша у приватне ствари породица, као што су земља и ропство. Константинова подршка хришћанству и померање царског седишта на исток трајно су променили структуру моћи: формирање Византијског сената обезбедило је Истоку политичку независност. Теодосије је издао низ едикта који у суштини забрањује паганску религију: паганске жртве, церемоније и приступ паганским богомољама били су ограничени. Верује се да су последње Олимпијске игре одржане 393.

Сиромаси

Почев од Хомеровог доба постоје две речи који означавају две врсте сиромаштва. Под речју пенис (грч. πένης) подразумева се извесна активност одређене особе, која, међутим, није довољна да би обезбедила њен сигуран опстанак; за разлику од речи птохос (грч. πτωχος), под којом се мисли на пасивно сиромаштво. Поред тога, постојале су и помоћне речи, као што је нпр. деоменос (грч. δεόμενος, тј. „сиромах”), које су се користиле при описивању сиромаштва као стању оскудице, довољно велике да од 3. века буде сматрана званичном дискриминацијом у слободном друштву. Из једног текста који је пренет у Дигестама из 533. године, сазнајемо да се сиромашним сматрао онај ко није располагао сумом од педесет златника (грч. aurei). За оно време то је била скромна сума, али не и занемарљива.

Робови

У време Диоклецијанових реформи било је 3 милиона поробљених људи (или 15% становништва). Историчар Ротман описује ропство током овог периода, као различите степене неслободе. Претходне улоге робова постале су високо тражене професије слободног тржишта (попут тутора), а држава је охрабривала колоније, закупце везане за земљу, као нову правну категорију између слободних и робова. Године 294. је забрањено поробљавање деце; Хонорије (р. 393–423) је почео да ослобађа поробљене људе који су били ратни заробљеници, а касније ће цареви ослобађати робове у земаљама које су покорили. Хришћанство као институција није имало директан утицај, али је државна политика забрањивала поробљене хришћане, имала је ограничења у трговини њима и учинила бискупском дужношћу да откупи хришћане.

Ропство је наставило да буде део друштва због сталног приступа људима који нису били Хришћани као и због тога што су цене на тржишту робова биле стабилне.

Сељаци

Као и све средњовековне земље, и Византија је била претежно рурална. Још је цар Лав IV (886—912) у свом војничком приручнику „Тактика” истакао важност сељака (грч. γεωργική — георгики) који су хранили и давали војнике. Попут њега, и цар Роман I Лакапин (920—944) у једном свом едикту из 934. сматрао је сељаке главнином пореских обвезника који су издржавали државу и њену војну машинерију. За сељака се обично користила реч „георгос”, што у преводу значи „земљорадник”, мада је постојало и других термина. Називани су још и „икодеспоте” (грч. οήκοδεσπόται, тј. „домаћини”) и „хорите” (грч. χωρείται, тј. „сељани”). У старијим документима становници села углавном се помињу као „парици” (грч. πάροικοι), а ова реч развила је своје значење од „насељеника” до зависног „сељака”.

Војници

У Византији је рат увек био саставни део животне стварности, а војник део свакодневице. Током хиљадугодишње историје Византијског царства скоро да није било године која би прошла без иједног ратног похода. Због тога, војник је био једна од најзначајнијих појава у држави, што, међутим, није карактеристично само за Византију.

Професори

Византијски предавачи, било да је реч о учитељима основног образовања или професорима граматике, реторике или филозофије, били су наследници једне врло старе традиције која вуче корене још из 5. в. п. н. е. Тек у хеленистичко доба образовни систем је уобличен у форму која се, уз неизбежне промене, задржала кроз читав римски и византијски период грчке историје, све док Цариград 1453. није потпао под османлијску власт. Образовање је било тростепено.

Жене

Положај жене у Византијском царству у суштини представља положај жене у старом Риму трансформисан увођењем хришћанства, при чему су одређена права и обичаји били изгубљени и замењени, док су други опстали.

Постојале су поједине византијске жене познате по својим образовним достигнућима. Међутим, опште гледиште о образовању жена било је да је довољно да девојка савлада кућне дужности и да проучава животе хришћанских светаца и научи псалме напамет и да научи да чита како би могла да проучава библијске стихове — иако је писменост код жена понекад била обесхрабрена јер се веровало да може подстаћи порок.

Римско право на развод постепено је избрисано након увођења хришћанства и замењено је законским раздвајањем и поништењем брака. У Византијском царству брак се сматрао идеалним стањем за жену, а само манастирски живот се сматрао легитимном алтернативом. У браку се сексуална активност сматрала само средством репродукције. Жене су имале право да се појаве пред судом, али њено сведочење се није сматрало једнаким сведочењу мушкарца, и могло је бити оспоравано на основу пола, ако би се супротставило сведочењу мушкарца.

Од 6.столећа постојао је растући идеал родне сегрегације, који је налагао да жене треба да носе вео и да се виде у јавности само када иду у цркву. Иако тај идеал никада није у потпуности спроведен, утицао је на друштво. Закони цара Јустинијана I омогућили су мушкарцу да се разведе од своје жене због посете јавним установама као што су позоришта или јавна купатила без његове дозволе. Цар Лав VI је забранио женама да буду сведоци пословним уговорима са аргументом да ће то доведсти до доласка у контакт са мушкарцима. У Константинопољу се од жена више класе све више очекивало да се држе посебног женског одељења (гинеконитис), а до 8. века је описано као неприхватљиво да се неудате ћерке упознају са мушкарцима који нису део фамилије. Док су се царске жене и њихове пратиље појављивале у јавности поред мушкараца, жене и мушкарци на царском двору одвојено су присуствовали краљевским банкетима све до успона династије Комнина у 12. веку.

сточноримске и касније византијске жене задржале су римско право да наслеђују, поседују и управљају својом имовином и потписују уговоре, права која су била далеко супериорнија од права удатих жена у средњовековној католичкој западној Европи, пошто ова права нису укључивала само неудате жене и удовице већ и удате жене. Законско право жена да рукују сопственим новцем омогућило је богатим женама да се баве бизнисом, међутим жене које су активно морале да пронађу професију да би се издржавале нормално су радиле као домаћице или у домаћим областима као што су прехрамбена или текстилна индустрија. Жене су могле да раде као лекари и пратиоци пацијената и посетилаца у болницама и јавним купатилима, уз подршку власти.

Након увођења хришћанства, жене више нису могле да буду свештенице, али је постало уобичајено да жене оснивају и управљају женским манастирима, који су функционисали као школе за девојчице, као азили, сиротињске куће, болнице, затвори и домови за жене и многи други. Византијке су се бавиле друштвеним радом као сестре мирјанкиње и ђаконице.

Државни чиновници

Главни чланак: Титуле и службе у Византији

У 8. и 9. веку, државна служба је представљала најчешћи пут до аристократског статуса. Међутим, почевши од 9. века, грађанској аристократији је парирала аристократија племства. Према неким студијама о византијској власти, политиком 11. века доминирала је конкуренција између цивилне и војне аристократије. Током овог периода, Алексије I је предузео важне административне реформе, укључујући стварање нових дворских титула и канцеларија.

Друштвено-економски односи

Пољопривреда је била главна област рада на основу које је држава убирала порез; држава је настојала да све веже за земљу ради продуктивности. Већина земљишта се састојала од малих и средњих парцела око села, са породичним фармама које су биле примарна јединица за обављање пољопривреде. Колони, понекад називани прото-кметовима, били су слободни грађани, иако историчари још увек расправљају о њиховом тачном статусу.

Еклоге из 741. године учиниле су брак хришћанском институцијом а не приватним уговором, где је еволуирао упоредо са повећаним правима робова и променом односа моћи. Брак се сматрао институцијом за издржавање становништва, пренос имовинских права, издржавање старијих у породици; а царица Теодора је додатно сматрала да је потребно ограничити сексуални хедонизам. Жене су се обично удавале између 15 и 20 година, а просечна породица је имала двоје деце. Развод би се могао обавити уз обострану сагласност, али би временом био ограничен, на пример, био би дозвољен само ако се удата особа придружила манастиру.

Наследно право је било веома развијено, укључујући и уређено наследно права за све жене. Историчар Ентони Калделис тврди да су ова права можда била оно што је спречило фомирање великих поседа и наследног племства способног да застраши државу. Преваленција удовица (процењује се на 20%) значила је да су жене често контролисале породичну имовину као главе домаћинстава и предузећа, чиме су доприносиле успону неких царица на власт. Жене су имале значајну улогу као порески обвезници, власници земљишта и подносиоци петиција, често покушавајући да реше имовинске спорове на суду.

Византијска ношња од 800. до 1000. године

Одевање

Историјски извори су оскудни, али се зна да су судије имале препознатљиву одећу, док су мушкарци и жене из народа поштовали одређене конвенције одевања. Модни трендови су почели у провинцији, а не у главном граду који је био конзервативнији. Царска хаљина је била усредсређена на лорос, цангију и круну која је представљала Царство и двор. Loros потиче од trabea triumphalis, церемонијалне тоге коју су носили конзули; била је више значајна у ранијем периоду Византије, показујући наставак традиције Римског царства. Џенифер Бол тврди да је хламија (врста огртача) била нешто налик савременом оделу. У средњем добу, хаљине су замениле тунику у женској моди. У касном периоду долази до већег утицаја негрчких култура на одевање, као што су италијанска (Ђенова, Венецијанска), турска (османска) и бугарска.

Кухиња

Гозба је била главни део културе са савременим италијанским високим стандардима гастрономије под утицајем овог доба, што је укључивало употребу чистих столова и виљушки. Храна које би и данас биле препознаљива а да се јела у Византији укључује: сухомеснато месо звано пастон, баклаву, фета сир, слану икру, црноморски кавијар, ферментисани рибљи сос, тиропита, долмаде и супе трачане У исхрани се користио патлиџан и наранџа. Пила су се чувена средњовековна слатка вина као што су малвазија из Монемвасије, Цомандарија, и истоимено вино Румнеи, као и пиво од проса (познато као боза) и Рецина.

Економија

Новчић из времена владавине Јунистијана I (527—565). пронађен на вјероватно југу Индије; примјер романско-индијске трговине тог периода

Након поделе Западног и Источног Римског Царства, Запад је постао политички нестабилан, били су учестали друшвени немир, грађански ратови и напади других држава или народа. Насупрот томе, Византија је остали релативно стабилна, омогућавајући раст успешне и отпорне привреде. Институционална стабилност, као што је присуство правног система и одржавање инфраструктуре, створило је сигурно окружење за економски раст. 530-их година, територија царства обухватала је и огромну популацију око 30 милиона људи и широ распон природних ресурса. Византинци су имали приступ ресурсима као што су обилни рудници злата на Балкану или плодна поља Египта. Велики делови византијског становништва живели су у многим урбанизованим насељима наслеђеним од раније уједињеног Римског царства. Константинопољ, престоница царства, био је највећи град на свету у то време; у њему је живело најмање 400.000 људи. Ови градови су наставили да расту током 6. века, са доказима о масивним грађевинским пројектима који сугеришу да је византијска ризница остала јака. Током 5. и 6. века, рурални развој се наставио упоредо са развојем градова; број документованих пољопривредних насеља значајно се повећао у овом периоду. Поновна освајања Северне Африке и Италије која је водио Јустинијан I су била скупа и исцрпљујућа кампања али је по окончању освјања дошло до поновног отворања средоземних трговачких путева и делова римског запада који су поново повезани са истоком.

Економија Византије била је међу најнапреднијим у Европи и Медитерану током неколико столећа. Остатак Европе није могао да парира економској моћи Византије све до касног средњег века.

Цариград је био примарна тачка важних трговинских мрежа и путева, које су се у различитим периодима простирали по скоро читавој Евроазији и сјеверној Африци, посебно као главни зпадни терминус пута свиле. До прве половине VI стољећа, сасвим супротно опадајућој моћи запада, економија Византије била је просперитетна и отпорна на ударе.

Јустинијанова куга и арапска освјања представљају значајну промјену стања у Византији и означавају потоњи период опадања. Реформе сиријске династије и репутација Константина V Копронима, јавни радови и пореске мјере, обижељиле су обнову која је трајала до 1204, невезано за територијалне губитке. Од X па до краја XII стољећа, ИРЦ је пројектовало слику луксуза. Путници су били импресионирани богатством акумулираним у пријестоници.

Четврти крсташки рат проузроковао је поремећај византијске производње и трговачке доминације над западноевропљанима у источном Медитерану. Ови догађаји довели су до економске катастрофе за царство. Палеолози су покушали да обнове економију али касна византијска држава није повратила пуну констролу над водећим домаћим или економским чиниоцима. Постепено, Цариград је такође изгубио свој утицај на модалитете трговине и механизме за успостављање цена, контролу над токоновима и протоком племенитих медаља, а према појединим научницима, Цариград је чак изгубио контролу над ковањем новца.

Једна од основа економије Византије била је трговина, на шта је утицао поморски карактер царства. Тканине су биле најважнији извозни произвор; свила је извожена у Египат и пронађена је у Бугарској као и на западу. Државе је строго контролисала спољашњу и унутрашњу трговину, задржавајући монопол над израдом новца, као и одржавајући стабилан и флексибилан монетарни систем прилагодљив потребама трговине.

Влада је покушала да изврши формалну контролу над каматним стопама и одреди параметре за делатност еснафа и корпорација, за које је имала посебан интерес. Цар и његови званичници интервенисали су у кризним временима како би обезбедили набавку капитала и задржали ниске цене житарица. Коначно, држава је део вишкова често прикупљала опорезивање, враћала га у промет, прерасподелом у виду плата државним функционерима, или у виду улагања у јавне радове.

Култура

Главни чланак: Византијска култура

Византијска култура није била ограничена само на подручју ликовне уметности. Већ смо приметили да је цар Јустинијан учинио значајан допринос што се тиче правних наука. Његовом кодификацијом римских права настао је Corpus Iuris Civilis, који ће бити темељ правног система многим потоњим Западним земљама. Константинопољ је био такође важно место што се тиче књижевности, филозофије и теологије. Иако је Јустинијан затворио паганске академије, каснији византијски цареви подстицали су развој хуманистичких и теолошких наука. Након владавине цара Ираклија (610—641), од латинске културе, која је продрла на Исток нарочито за време Јустинијана, преостало је тек право, односно правна наука, или остаци бирократског и војничког језика. Немогуће је било исправити тај прелом до којег је дошло у 7. веку, и стога ће и Латини средњег века бити сматрани варварима.

Под Македонском династијом, византијска култура је процветала, универзитет у Константинопољу обновио је филозофске и правне студије, а грчка литература је очувала античку традицију увевши притом нове елементе у виду популарне нарације. Делатношћу истакнутих људи попут патријарха Фотија из 9., Константина VII Порфирогенита из 10. и Михаила Псела из 11. века, створени су предуслови за ренесансу епохе Комнина и Анђела. Ентузијазам према античкој литератури је била карактеристична одлика овог времена. Хесиод, Хомер, Платон, историчари Тукидид и Полибије, оратори Исократ и Демостен, писци трагедијâ и комедијâ и остали еминентни представници различитих секција античке литературе били су изучавани и имитирани од стране писаца 12. и почетка 13. века. Ово имитирање углавном се огледа у језику, који је у претераној тенденцији ка чистоти атичког дијалекта постао извештачен, крупноречив, неретко тежак за читање и разумевање, сасвим другачији од језика којим се онда говорило.

Фреска у Сопоћанима у Србији главно дело касновизантијског сликарства

Премда су везе између Константинопоља и Запада током векова биле затегнуте, оне су ипак остале готово нетакнуте. Пре свега, многа дела на грчком језику су се преко арапских преписа појавила на Западу, након што су била изгубљена читав низ векова обележених продором варвара и губљењем тековинâ античке културе. Филозофске расправе Аристотела постала су доступна Западњацима у касном 12. и раном 13. веку и то на латинском или арапском преводу. До 15. столећа грчки је постао недалеко знан језик на Западу. Пре тога се зна да су Петрарка и Бокачо из 14. столећа имали потешкоћа при налажењу оних који би их евентуално подучили том језику. У 15. веку ситуација се мења. Фактор који је утицао на то да у ренесанси човек заволи класику јесте присуство учењака грчког говорног подручја који су се стицајем прилика нашли у Италији.

Значај реинфузије грчке културе може се лако приметити тиме што би се бацио поглед на велике италијанске библиотеке из 15. века. Од близу четири хиљада књига у ватиканској библиотеци, према каталогу из 1484. године, хиљаду њих је било на грчком, од којих је већина из Константинопоља. Језгро велике библиотеке Св. Марка у Венецији чиниле су грчке књиге из колекције кардинала Висариона који их је откупио са Истока уочи Фирентинског сабора где су се ради договора у вези уније састали 1438. представници Грчке и Латинске цркве. Поред књига, Висарион је довео и истакнутог учењака — Гемиста Плетона, који је предавао платоничку филозофију одушевљеним Фирентинцима. Овај догађај надахнуо је Козима Медичија да субвенционише колекцију, превод и изучавање Платонове филозофије под руководством Марсилија Фичинија. И тако је Фичинијева Платоничка академија постала окупљалиште за изучавање филозофских идеја.

Пад Константинопоља под османску власт 1453. приморао је многе грчке учењаке да емигрирају на Запад, углавном у Италију. Њихово присуство појачало је интересовање у грчке науке. Убрзо су преузели катедре у многим школама водећих италијанских градова. Подучавали су језик, састављање текстова, писање коментара и неговали су интересовање не само у грчко-паганско учење, него и у литературу грчких Отаца. До краја 15. столећа, позната штампарија Алдина Мануција издала је читаву серију грчке класике да би изашла у сусрет великој потражњи за таквим радовима. Овај нови извор знања и учености раширио се брзо западном Европом, тако да су у 16. столећу грчке науке постале обавезан и саставни део свих хуманистичких и теолошких наука.

Уметност

Главни чланак: Византијска уметност

Византијска уметност, то су једноставно речено источњачка и грчко-римска традиција прожете хришћанском идејом, по којој је цар представник бога на земљи. Уметност треба да материјализује божје законе тј. да је један апсолутни поредак божјег порекла. Скулптура је као незнабожачка било слободна или у рељефу потпуно напуштена. Сведена је на ситну пластику у драгоценим металима и слоновачи. Ентеријери су декорисани фреском и мозаиком који је због своје трајности назван и „вечитим сликарством”. У њему је достигнуто савршенство ликовних и техничких вредности. У архитектури је употребљавана цигла као основни материјал, у конструкцији купола а за спољну декорацију комбинација камених плоча и цигле.

Теме у византијској уметности били су првенствено хришћанске и типично ненатуралистичке. Излазећи и из најраније хришћанске и из касноантичке уметности, многи рани примери су изгубљени усред римског прогона; фрагментирани мозаици цркве Дура-Еуропос из 3. века су јединствен изузетак. Такви византијски мозаици, познати по свом златном колориту, постали су заштитни знак царства и појављују се на верским али и свим другим објективама. Овакви мозаици део су Базилике Светог Виталија, Цариградског хиподрома и Цариградске велике палате. Почетком 6. века, током владавине Јустинијана I дошло је до системског развоја у домену уметничког стваралаштва: религиозна уметност је постала доминантна, а некада популарна јавна мермерна и бронзана монументална скулптура је изгубила на значају због паганских асоцијација. Јустинијан је примарни задужбинар Аја Софија, чији су утицајни елементи постали архитектонска обележја царства: огромна величина, масивна купола, иновативна употреба пандатива и веома декоративна унутрашњост имитирана је чак на северу до катедрале Свете Софије у Новгороду и Саборног храма Свете Софије у Кијевуу. Творци Аја Софије, инжењери-архитеке Исидор из Милета и Антемије из Трала, су изузетно цењени; већина византијских уметника није забележена и обично се сматрало да су од мале важности.

Уметност мањих размера цветала је током читавог трајања царства: скупе резбарије од слоноваче — често као диптих или триптих — представљале су теме царске власти или религиозне сцене и биле су посебно цењене, као и метални радови и емајли. Остали скупи предмети укључивали су илуминиране рукописе, који су били раскошно илустровани за широк спектар текстова, и свиле, често укључујући цењену царску љубичасту боју, а оба су постала веома популарна у западној Европи. Пораст броја малих, преносивих икона, које се користе и за јавно и за приватно верско богослужење, постало је све контроверзније. Током два периода византијског иконоборства (726–843), вероватно под утицајем исламских забрана визуелних приказа на тему религије, иконе су се суочиле са тешким потискивањем и огромна количина фигуративне верске уметности је уништена.

Постиконокластачка македонска уметност (867–1056) доживела је културну ренесансу, од чега је сачувана невиђена огромна количина уметничких дела. Предмети и стилови постали су стандардизовани, посебно крстокуполне цркве, а већ постојећа фронталност и симетрија су еволуирали у доминантну уметничку естетику, што се види на великим мозаицима у Осиос Лукаса, Манастиру Дафни и Неа Монију. У наредним периодима Комненос-Ангелос (1081–1204) дошло је до већег покровитељства цара, заједно са фигуративним уметничким делима појачаног емоционалног израза. Византијски уметнички утицај се проширио на Норманску Сицилију (Мадридски скилици) и Венецију (мозаици базилике Светог Марка). Срби су подигли велики број цркви; три узастопне школе градитељства — рашки (1170–1282), српско-византијски стил (1282–1355) и моравски (1355–1489) – комбиновале романичку естетику са све обимнијим украсима и куполама. Мања дела из периода палеологанске ренесансе (1261–1453) стекла су статус реликвија у западној Европи — многа од ових дела су опљачкана у Четвртом крсташком рату 1204 — у у великој мери су утицали на итало-византијски стил Чимабуеа, Дуча ди Буонинсења, а касније и Ђота, преко кога је италијанска историја уметности традиционално инугурисала сликарство.

Књижевност

Византијска књижевност се односи на сву грчку књижевност из средњег века. Иако је Царство било језички разнолико, огромна већина постојећих текстова је на средњовековном грчком, у две диглосичне варијанте: научна форма заснована на атичком грчком и народни језик заснован на грчком језику Коине. Већина савремених научника све средњовековне грчке текстове сматра литературом, али неки научници постављају различита ограничења и хронолошке оквире у овој подели.[342] Током раног периода књижевности ( око 330–650 ) доминирале су конкурентске културе хеленизма, хришћанства и паганизма.[343] Грчки црквени оци — образовани у древној грчкој реторичкој традицији — настојали су да синтетишу ове утицаје. Важни рани писци укључују Јована Златоустог, Псеудо-Дионисија Ареопагита и Прокопија, који су сви имали за циљ да поново осмисле старије облике како би се уклопили у царство. Теолошке приче о чудима биле су посебно иновативне и популарне; Изреке пустињских отаца (Apophthegmata Patrum) су преписивани практично у сваком византијском манастиру. Током византијског мрачног доба (око 650–800 ), развијено књижевно стваралаштво је углавном замрло, иако су били активни поједини значајни теолози, као што су Максим Исповедник, Герман I Цариградски и Јован Дамаскин.

Каснија културна македонска ренесанса (око 800–1000 ; „период енциклопедизма“) довела је до обновљене пролиферацију књижевности и оживела је ранију хеленско-хришћанску синтезу. Дела Хомера, старогрчких филозофа и трагичара су преведена, док је хагиографија у великој мери реорганизована. После овог раног процвата монашке књижевности, дошло је до застоја, све до рада Симеона Новог Богослова крајем 10. века. Нова генерација (око 1000–1250), укључујући Симеона, Михаила Пселоса и Теодора Продрома, одбацили су енциклопедистички нагласак на поретку и били су заинтересовани за индивидуално фокусиране идеале који се различито односе на мистицизам, ауторски глас, херојство, хумор и љубав. Ово је укључивало хеленистички инспирисану византијску романсу и витешке приступе у реторици, историографији и утицајном епу Digenis Akritas. Последњи векови царства су доживели обнову хагиографије и повећан утицај Запада, што је довело до масовних превода са грчког на латински. Аутори као што су Георгије Гемистос Плетон и Василије Висарион дали су примере новог фокуса на људске пороке упоредо са очувањем класичних традиција, што је у великој мери утицало на италијанску ренесансу.

Музика

Мозаик музичара са краја 4. столећа, данашња Сирија.

Византијска музика еклектично потиче од ранохришћанске обичне песме, јеврејске музике и низа античке музике, иако њене тачне везе са старогрчком музиком остају неизвесне.[349] Иако је обухватала и сакралне и световне традиције, ова друга је мало позната, док прва остаје централна музика источне православне литургије у 21. веку.[350] Црквена музика царства, позната као византијско појање, била је искључиво монодична вокална музика без пратње, певана на грчком. Од 8. века па надаље, мелодије певања су биле реализоване у оквиру Oktōēchos, скупом од осам модуса — одјека (ἦχος).[352]

Византијско појање је било централно у византијском обреду ; међутим, музика из раног периода није бележена. Док је прото-екфонетска нотација (9. век па надаље) означавала једноставне рецитационе обрасце, неуматски палео-византијски систем нотације појавио се у 10. веку, док је средњовизантијска „Округла нотација“ од средине 12. века па надаље прва потпуно дијастематска шема.[356] Неколико главних облика развило се заједно са познатим композиторима. До периода Палеолога, доминација строгих композиционих правила се смањила и Јован Кукузељ је предводио нову школу која је фаворизовала више орнаментални „калофонски” стил који би дубоко информисао пост-царску неовизантијску музику.

Секуларна музика, често спонзорисана од стране државе, била је свеприсутна у свакодневном животу и представљена је на разним церемонијама, фестивалима и позоришту. Секуларна вокална музика је ретко била забележена, а постојећи рукописи датирају много касније, што сугерише да је традиција прошла кроз усмену традицију и вероватно је било импровизовања. Велики број византијских инструмената је цветао у секуларном контексту и били су забрањени за употребу у богослоужењу, иако нотна инструментална музика није сачувана до данас. Неизвесно је у којој мери су инструменталисти импровизовали.[362] Међу најпознатијим инструментима су хидрауличне оргуље, које су коришћене за догађаје у циркуси и на двору; аулос старогрчког порекла, дувачки инструменти; тамбуре, жичани инструмент; и углавном популарно византијска лира.[362] Истакнути жанрови укључивали су акламације у знак похвале или поздрава; славске акритичке песме; и инструменталне банкети, засновани на античким симпозијумима; и плесну музику.

Наука и медицина

Унутрашњост Аја Софије, патријархалне базилике у Константинопољу коју је 537. године дизајнирао Исидор Милетски, који је био под утицајем Архимедових принципа чврсте геометрије.

Византијска наука је имала важну и пресудну улогу у преношењу класичног знања исламском свету и ренесансној Италији. Многи од најугледнијих класичних научника заузимали су високе позиције у Источној православној цркви.

Александријски филозоф Јован Филопон је први довео у питање аристотеловску физику. За разлику од Аристотела, који је своју физику заснивао на вербалним аргументима, Филопон се ослањао на запажања. Филопонова критика аристотеловских принципа физике била је инспирација за побијање аристотеловске физике од стране Галилеа Галилеја током научне револуције много векова касније, пошто Галилео у својим делима суштински цитира Филопона.

Византинци су били пионири концепта болнице као установе која нуди медицинску негу и могућност излечења пацијената, као одраз идеала хришћанског милосрђа, а не само места за умирање, какав је раније био концепт.

Грчка ватра, која је могло да гори и на води, приписује се Византинцима. Имала је пресудну улогу у победи царства над Омајадским калифатом током опсаде Константинопоља (717–718). Откриће се приписује Калинику из Хелиопоља из Сирије који је побегао током арапског освајања Сирије. Међутим, такође се тврди да ниједна особа није измислила грчку ватру, већ да су је „измислили хемичари у Цариграду који су наследили открића александријске хемијске школе...“.

У последњем веку царства, астрономија и друге математичке науке су се предавале у Трапезунду; медицина је интересовала готово све научнике. Пад Константинопоља 1453. подстакао је еру касније познату као „италијанска ренесанса“. Током овог периода, избегли византолошки научници су били углавном одговорни за пренос, лично и кроз писана дела, старогрчког граматичког, књижевног, математичког и астрономског знања у рану ренесансну Италију. У Италију су пренели и класична учења и текстове о ботаници, медицини и зоологији, као и дела Диоскорида и критику аристотеловске физике Јована Филопона.

Религија

Када је римска држава на Западу политички пропала, појавиле су се културне разлике између хришћанских цркава на Западу и Истоку. Спорови унутар источних цркава довели су до тога да монашке заједнице мигрирају у Рим, ескалирајући тензије између Рима и Константинопоља.

Византијско царство је било теократија. За царство се говорило да њиме влада Бог преко цара. Џенифер Фретланд Ванворст тврди: "Византијско царство је постало теократија у смислу да су хришћанске вредности и идеали били темељ политичких идеала империје и снажно испреплетени са њеним политичким циљевима. Стевен Рунциман у својој књизи наводи:

Устројство Византијског царства заснивало се на уверењу да је то земаљска копија Царства Небеског. Као што је Бог владао на небу, тако и Цар, створен по његовом лику, треба да влада на земљи и извршава његове заповести ... Доживљавала је себе као универзалну империју. У идеалном случају, требало је да обухвати све народе Земље који би, у идеалном случају, сви требало да буду чланови једне истинске хришћанске Цркве, њене сопствене православне цркве. Као што је човек створен по лику Божијем, тако је и царство човеково на Земљи створено по лику Царства Небеског.

Опстанак царства на Истоку обезбедио је активну улогу цара у Црквеним питањима. Византијска држава је од паганских времена наследила административну и финансијску рутину управљања верским пословима, а то је примењено и на хришћанску цркву. Следећи образац који је поставио Јевсевије из Цезареје, Византинци су на цара гледали као на Христовог представника или изасланика, који је посебно одговоран за ширење хришћанства међу паганима и за „спољашње стране” религије, као што су администрација и финансије. Како истиче византолог Сирил Манго, византијско политичко размишљање може се сажети у мото „Један Бог, једно царство, једна религија”. Константинопољ се генерално сматра „колевком православне хришћанске цивилизације”. Царска улога у црквеним пословима никада се није развила у фиксниран, законски дефинисан систем. Пропадање Рима и унутрашњи раздор у другим источним патријаршијама учинили су Цариградску цркву, између 6. и 11. века, најбогатијим и најутицајнијим центром хришћанског света . Заштитник цариградске патријаршије (Новог Рима) је свети Андреј. Чак и када је империја била сведена само делић раније снаге, Црква је наставила да врши значајан утицај како унутар тако и изван царских граница. Како истиче Георгије Острогорски:

Цариградска патријаршија је остала центар православног света, са надлежношћу на митрополијама и архиепископијама у Малој Азији и на Балкану, над којима патријаршија сада нема превласт, као и надлежношћу на Кавказу, Русији и Литванији. Црква је остала најстабилнији елемент Византијског царства.

Непрестане контроверзе навеле су хришћане у Египту и источном Медитерану да поделе цркву на три гране: халкидонску, монофизитску (коптску) и несторијанску. Халкедонска група је остала доминантна у регионима под утицајем Царства, док су хришћани монофизити и несторијанци углавном дошли под муслиманску власт након успона ислама у 7. веку.

Споменик Светом Ћирилу и Методију, византијским мисионарима код Словена, на планини Радхошт у Чешкој Републици

Патријарси на истоку често су тражили интервенцију папе да би решили спорове, где би папа био арбитар у питањима доктрине и праксе, али папин ауторитет није био универзално признат, чак ни у оближњим регионима као што је северна Италија. До 600. године словенско насељавање Балкана пореметило је комуникацију између Рима и Цариграда и продубило поделу између два центра. Поред тога, арапске и лангобардске инвазије су додатно отуђиле цркве у Риму и Константинопољу, упркос њиховом историјском јединству. Ово растуће отуђење интензивирало је спорове везане за јурисдикције Константинопоља у односу на власт Рима.

Византијско монаштво је посебно постало „увек присутна карактеристика” царства, при чему су манастири постали „моћни земљопоседници и глас који се слуша у царској политици”.

Званичну државну хришћанску доктрину утврдило је првих седам васељенских сабора и тада је била дужност цара да је наметне својим поданицима. Царски декрет из 388. године, који је касније уграђен у Codex Justinianeus, наређује становништву царства да „преузму име католичких хришћана”, а све оне који се неће придржавати закона третира „лудацима и лудима”; као и следбеницима „јеретичких догмата”.

Упркос царским декретима и строгом ставу државне цркве, која је постала позната као Источна православна црква или источно хришћанство, источна православна црква никада није окупљала и представљала све хришћане у Византији. Манго верује да су у раним фазама империје „луде и глупе особе”—они које је државна црква означила као " јеретици "— били већина становништва. Поред пагана који су постојали до краја 6. века и Јевреја, било је много следбеника — понекад чак и царева — разних хришћанских доктрина, као што су несторијанство, монофизитство, аријанство и павликијанство, чија су учења била у извесној супротности са главном теолошком доктрином коју су утврдили Васељенски сабори.

Још једна подела међу хришћанима настала је када је Лав III наредио уништавање икона широм царства. То је довело до значајне верске кризе, која се завршила средином 9. века рестаурацијом икона. У истом периоду на Балкану се појавио нови талас пагана, углавном словенског порекла. Они су постепено христијанизовани, а у каснијим фазама историје Византије, источно православље је било вера већине хришћана и, уопште, већине људи у у територијално умањеном царству.

Неспоразуми и сукоби око обреда, као што је употреба бесквасног хлеба у Евхаристији, и разлике у тачкама доктрине (као што су клаузула Филиоква и несторијанство), као и разлике у верским праксама (као што је целибат, па чак и пуштање браде), подвлаче све веће раздвајање њихових јединствених друштвених структура и култура. Теолошке разлике су постајале све израженије. Постојао је општи недостатак доброчинства и поштовања са обе стране. Цариградски патријарх је 1054. одбио да се потчини превласти римског папе. На крају, све је то довело до раскола Исток-Запад, познатог и као „Велики раскол“, који је званично раздвојио хришћанство на западни католицизам и источно православље.

Године 1439. предложен је споразум о поновном уједињењу између источне и западне цркве. Отпор народа на Истоку је омео овај план па је тек 1452. године декрет о унији званично објављен у Цариграду. Споразум је оборен већ следеће године падом Цариграда 1453. Освајање Цариграда 1453. уништило је православну цркву као институцију хришћанског царства коју је инаугурисао Константин, чиме је православље са грчког говорног подручја било ван додира са Западом скоро столеће и по. Међутим, црква је опстала у измењеном облику, а духовни и културни утицај источне цркве, Цариград и Света Гора су наставили да постоје.

Јудаизам

Јевреји су били значајна мањина у византијској држави током историје, а према римском праву су чинили правно признату религијску групу. Византијско јеврејство је играло истакнуту улогу у средњовековном јеврејском свету. Караитски раскол и млетачка и ђеновљанска освајања током Четвртог крсташког рата увели су поделе, али оне нису значајно утицале на економски или културни живот јеврејске или хришћанске заједнице. У рановизантијском периоду њихово верска припадност је углавном била толерисана, али су потом уследили периоди напетости и прогона. Након арапских освајања, већина Јевреја се нашла изван царства; они који су остали унутар византијских граница су очигледно живели у релативном миру од 10. века па надаље.

Наслееђе

Источни Медитеран непосредно пре пада Цариграда

У време пада Константинопоља, Византијско царство, које је било царство само по имену од Четвртог крсташког рата, било је сведено на три основне државе: Морејску деспотовину, Трапезундско царство и Кнежевину Теодоро. Морејом су владала браћа Константина XI, Тома Палеолога и Димитрија Палеолога. Деспотовина је наставила да функционише као независна држава плаћајући Османлијама годишњи данак. Лоше управљање, неплаћање годишњег данка и побуна против Османлија коначно су довели до инвазије Мехмеда II на Мореју у мају 1460.

У Мореји је острво Монемвасија доспело под папину заштиту пред крај 1460, док се полуострво Мани потчинило Венецији. Трапезундско царство, које се одвојило од Византијског царства само неколико недеља пре него што су Константинопољ заузели крсташи 1204. године, постало је последњи остатак и дефакто држава наследница Византијског царства. Напори цара Давида Великог Комнина да окупи европске силе за анти-отомански крсташки рат изазвали су рат између Османлија и Трапезунда у лето 1461. Након једномесечне опсаде, Давид је 14. августа 1461. предао град Трапезунд. Кнежевина Теодоро опстала је још 14 година и пала је под османску власт у децембру 1475.

Мехмед II и његови наследници су себе сматрали наследницима Римског царства. Сматрали су да су променили своју главну веру као што је то раније чинио Константин, и наставили су да називају своје покорене становнике источног Рима (православне хришћане) Рум/Rûm. Ова тврдња је постепено нестала како је Отоманско царство преузимало више исламски политички идентитет. У међувремену, подунавске кнежевине Влашка, Молдавија и Србија (чији су владари себе такође сматрали наследницима источноримских царева) пружале су уточиште православним избеглицама, укључујући и неке византијске племиће.

Након Константинове смрти, улогу цара као заштитника источног православља преузео је Иван III, велики кнез Велике московске кнежевине. Оженио се Андреасовом сестром, Софијом Палеологином, чији ће унук, Иван IV, постати први цар Русије (цар, што значи цезар, је израз који су Словени традиционално користили за византијске цареве). Њихови наследници су подржавали идеју да је Москва прави наследник Рима и Цариграда. Идеја о Руском царству као Трећем Риму одржала се у животу све до распада царства у Руској револуцији.

Источно римско царство је често идентификовано са апсолутизмом, православном духовношћу, оријентализму и егзотиком, док је термин Византија или Византизам често синонимно коришћен за декаденцију, компликовану бирократију и репресију. Научници из источне и западне Европе су често посматрали Византију као скуп верских, политичких, филозофских и других идеја супротних Западу. Чак и у Грчкој током 19. столећа, фокус је био на античку прошлост, док је византијска традиција била повезивана са негативним конотацијама.

Овај традиционални приступ Византији је делимично или у цјелини оспорен и ревидиран од стране савремених научника, који стављају фокус на позитивне аспекте византијске културе и наслијеђа. Британска историчарка Аверли Камерун сматра неоспоривим византијске доприносе стварање средњовјековне Европе. Камерун и Оболоенски признају главну улогу Византије у обликовању Православља, које заузима централно мијесто у повјести, друштвима и културама Грчке, Румуније, Бугарске, Русије, Грузије, Србије и других држава. Византијски учени људи су такође сачували и очували античке рукописе због чега се сматрају преносиоцима античких знања, која су важан допринос савременој европској цивилизацији и претходитељ ренесансе и словенско-православних култура.

Као једина дугорочно стабилан држава у Европи током средњог вијека, Византија је одржала западну Европу изолованом од новопридошлних сила на истоку. Стално на удару, удаљила је западну Европу од Персијанаца, Арапа, Турака Селџука и једно вријеме од Османлија. Са друге стране, од 7. вијека, еволуција и стално преобликовање византијске државе били су директно повезани са напретком ислама.

Након освајања Цариграда од стране Османлија 1453. године, султан Мехмед II преузео је титулу „Kaysar-i Rûm”, што је турски еквивалент титуле римског цезара, пошто је био ријешен да начини Османско царство државном насљедницом Источног римског царства.

Литература

• Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ. 
• Коматина, Ивана; Коматина, Предраг (2018). „Византијски и угарски Срем од X до XIII века”. Зборник радова Византолошког института. 55: 141—164. 
• Острогорски, Георгије (1965). Серска област после Душанове смрти. Београд: Научно дело. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета. 
• Острогорский, Георгий A. (2011). История Византийского государства. Москва: Сибирская Благозвонница.  (руски)
• Lawrence S. Cunningham, John J. Reich, Culture and Values. A Survey of the Humanities, Stamford 2009.
• Thomas H. Greer, Gavin Lewis, A brief history of the Western world, Wadsworth 2005.
• Aleksandr A. Vasilyev, History of the Byzantine Empire, Vol. 2, Madison 1971.
• Ђурић, Иван (1984). Сумрак Византије: Време Јована VIII Палеолога 1392—1448. Београд: Народна књига. 
• Византинци (приредио Гуљелмо Кавало), Београд 2006. (превод на (језик: српски) — Сања Ђурковић, Ђорђе Трајковић, Богдана Николић и Јелена Костић)
• Успенски, Фјодор (2000). Историја Византијског царства од 6. до 9. века. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-009-9. 
• Успенски, Фјодор (2000). Историја Византијског царства, период Македонске династије 867-1057. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-010-5. 
• Успенски, Фјодор (2000). Историја Византијског царства од 11. до 15. века. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-008-2. 
• Ransimen, Stiven (2020). Vizantijska civilizacija. Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-2552-1. 
• Adams, Robert Merrihew (2021). „Nestorius and Nestorianism”. The Monist. 104 (3): 366—375. doi:10.1093/monist/onab005. 
• Anastos, Milton V. (1962). „The History of Byzantine Science. Report on the Dumbarton Oaks Symposium of 1961”. Dumbarton Oaks Papers. 16: 409—411. ISSN 0070-7546. JSTOR 1291170. doi:10.2307/1291170. 
• Ando, Clifford (2011). Law, Language, and Empire in the Roman Tradition. Empire and After. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-4354-3. doi:10.9783/9780812204889. 
• Andronikou, Anthi (2022). Italy, Cyprus, and Artistic Exchange in the Medieval Mediterranean. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-316-51092-6. doi:10.1017/9781009039055. 
• Angold, Michael, ур. (2006). The Cambridge History of Christianity. 5. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 9781139054089. 
  • Kitromilides, Paschalis. "Orthodoxy and the West: Reformation to Enlightenment". In Angold (2006), pp. 187–209.
  • Micheau, Françoise. "Eastern Christianities (Eleventh to Fourteenth Century): Copts, Melkites, Nestorians and Jacobites". In Angold (2006), pp. 371–403.
  • Shepard, Jonathan. "The Byzantine Commonwealth 1000–1550". In Angold (2006), pp. 1–52.
• Apostolides, Evangelinos Sophocles (1887). Greek Lexicon of the Roman and Byzantine Periods. Hildesheim: Georg Olms. ISBN 978-3-487-05765-1. 
• Aschenbrenner, Nathanael; Ransohoff, Jake (2022). The Invention of Byzantium in Early Modern Europe. Washington, D.C.: Harvard University Press. ISBN 978-0-88402-484-2. 
  • Aschenbrenner, Nathanael; Ransohoff, Jake (2022a). Introduction. In Aschenbrenner & Ransohoff (2022), pp. 1–23.
  • Kaldellis, Anthony. "From "Empire of the Greeks" to "Byzantium"". In Aschenbrenner & Ransohoff (2022), pp. 349–367.
• Ash, John (1995). A Byzantine Journey. New York: Random House. ISBN 978-1-84511-307-0. 
• Ball, Jennifer (2005). Byzantine Dress: Representations of Secular Dress in Eighth- to Twelfth-Century Painting. The New Middle Ages (1st изд.). New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-6700-8. OCLC ocm60402087. 
• Beaton, Roderick (1996). The Medieval Greek Romance. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-12032-6. 
• Béhar, Pierre (1999). Vestiges d'Empires: La Décomposition de l'Europe Centrale et Balkanique [Vestiges of Empires: The Decay of Central and Balkan Europe]. Paris: Éditions Desjonquères. ISBN 978-2-84321-015-0. 
• Berndt, Guido M.; Steinacher, Roland (2014). Arianism: Roman Heresy and Barbarian Creed (1st изд.). London & New York: Routledge. ISBN 978-1-4094-4659-0. 
• Blöndal, Sigfús (1979). Benedikz, Benedict, ур. The Varangians of Byzantium. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521035521. 
• Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (1998). A History of Eastern Europe: Crisis and Change. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-16111-4. 
• Brown, Peter (1976). „Eastern and Western Christendom in Late Antiquity: A Parting of the Way”. Studies in Church History. 13: 1—24. doi:10.1017/S0424208400006574. 
• Browning, Robert (1992). The Byzantine Empire. Washington, DC: The Catholic University of America Press. ISBN 978-0-8132-0754-4. 
• ——— (2022). „Greek Literature: Byzantine Literature”. Ур.: Lucas, Donald William; Mackridge, Peter A. Encyclopædia Britannica. Chicago: Encyclopædia Britannica. 
• Cameron, Averil (2017). Byzantine Christianity: A Very Brief History. London: Society for Promoting Christian Knowledge. ISBN 9780281076147. 
• ——— (2016). „Late Antiquity and Byzantium: An Identity Problem”. Byzantine and Modern Greek Studies. 40 (1): 27—37. doi:10.1017/byz.2015.4. 
• ——— (2009). Οι Βυζαντινοί [The Byzantines] (на језику: грчки). Athens: Psychogios. ISBN 978-960-453-529-3. 
• ——— (2002). „The 'Long' Late Antiquity: A Twentieth-Century Model”. Ур.: Wiseman, T. P. Classics in Progress: Essays on Ancient Greece and Rome. Oxford: Oxford University Press. стр. 165—191. ISBN 9780197263235. Архивирано из оригинала 9. 2. 2024. г. Приступљено 12. 12. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Casiday, Augustine; Norris, Frederick W., ур. (2007). The Cambridge History of Christianity. 2. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 9781139054133. 
  • Casiday, Augustine; Norris, Frederick W. (2007a). Introduction. In Casiday & Norris (2007).
  • Drake, Harold A. "The Church, Society and Political Power". In Casiday & Norris (2007), pp. 403–428.
  • Löhr, Winrich. "Western Christianities". In Casiday & Norris (2007), pp. 7–51.
• Chitwood, Zachary (2017). Byzantine Legal Culture and the Roman Legal Tradition, 867–1056. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-18256-1. doi:10.1017/9781316861547. 
• Clark, Victoria (2000). Why Angels Fall: A Journey through Orthodox Europe from Byzantium to Kosovo. London: Macmillan. ISBN 978-0-312-23396-9. 
• Constantelos, Demetrios (1998). Christian Hellenism: Essays and Studies in Continuity and Change. Studies in the Social & Religious History of the Medieval Greek World. 3. New Rochelle, New York and Athens: Aristides D. Caratzas. ISBN 978-0-89241-588-5. 
• Cormack, Robin, ур. (2008). The Oxford Handbook of Byzantine Studies. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-1917-4352-8. 
  • Brandes, Wolfram. "Revenues and Expenditure". In Cormack (2008), pp. 562–570.
  • Bryer, Anthony. "Food, Wine, and Feasting". In Cormack (2008), pp. 669–676.
  • Decker, Michael. "Everyday Technologies". In Cormack (2008), pp. 492–502.
  • Greatrex, Geoffrey. "Political-Historical Survey, c. 250–518". In Cormack (2008), pp. 233–248.
  • Haldon, John F (2008a). "Political-Historical Survey, c. 518–800". In Cormack (2008), pp. 249–263.
  • Haldon, John F (2008b). "The Army". In Cormack (2008), pp. 554–561.
  • Harvey, Alan. "The Village". In Cormack (2008), pp. 328–334.
  • Holmes, Catherine. "Political-Historical Survey, 800–1204". In Cormack (2008), pp. 264–279.
  • Howard-Johnston, James F. "Byzantium and Its Neighbours". In Cormack (2008), pp. 939–956.
  • Jeffreys, Elizabeth (2008a). "Entertainments, Theatre, And Hippodrome". In Cormack (2008), pp. 677–684.
  • Jeffreys, Michael. "Literacy". In Cormack (2008), pp. 796–802.
  • Laiou, Angeliki. "Political-Historical Survey, 1204–1453". In Cormack (2008), pp. 280–294.
  • Markopoulos, Athanasios. "Education". In Cormack (2008), pp. 785–795.
  • Pryor, John. "Shipping and Seafaring". In Cormack (2008), pp. 482–491.
  • Stathakopoulos, Dionysios. "Population, Demography, and Disease". In Cormack (2008), pp. 309–316.
• Cormack, Robin (2018) [2000]. Byzantine Art (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-877879-0. 
• Curl, James Stevens; Wilson, Susan (2021). „Byzantine Architecture”. The Oxford Dictionary of Architecture (3rd Edition Revised изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-191874-2. 
• Davidson, Alan (2014). Jaine, Tom, ур. The Oxford Companion to Food. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-967733-7. Архивирано из оригинала 14. 5. 2016. г. Приступљено 20. 6. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dawkins, R. M. (1916). Modern Greek in Asia Minor. A Study of the Dialects of Siĺli, Cappadocia and Phárasa, with Grammar, Texts, Translations and Glossary. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Dickey, Eleanor (2023). Latin Loanwords in Ancient Greek: A Lexicon and Analysis (1st изд.). Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-88838-7. S2CID 258920619. doi:10.1017/9781108888387. Архивирано из оригинала 9. 2. 2024. г. Приступљено 21. 12. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dingledy, Frederick (2019-05-02). The Corpus Juris Civilis: A Guide to Its History and Use. doi:10.31228/osf.io/meq6c. Приступљено 2024-08-26. 
• Dowley, Tim (2018). A Short Introduction to the History of Christianity. Minneapolis: Fortress Press. ISBN 978-1-5064-4597-7. 
• Faas, Patrick (2005). Around the Roman Table: Food and Feasting in Ancient Rome. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-23347-5. Архивирано из оригинала 30. 7. 2016. г. Приступљено 20. 6. 2015.  CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Fousek, Jan; Kaše, Vojtěch; Mertel, Adam; Výtvarová, Eva; Chalupa, Aleš (26. 12. 2018). „Spatial Constraints on the Diffusion of Religious Innovations: The Case of Early Christianity in the Roman Empire”. PLOS ONE. 13 (12): e0208744. Bibcode:2018PLoSO..1308744F. PMC 6306252 . PMID 30586375. doi:10.1371/journal.pone.0208744 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Friell, Gerard; Williams, Stephen (2005). Theodosius: The Empire at Bay. London: Routledge. ISBN 978-1-135-78262-7. 
• Garland, Lynda (1999). Byzantine Empresses: Women and Power in Byzantium, AD 527–1204. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-14688-3. Архивирано из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 21. 6. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Garland, Lynda (2006). Byzantine Women: Varieties of Experience, 800–1200. Publications for the Centre for Hellenic Studies, King's College, London. Aldershot, Burlington (Vt.): Ashgate. ISBN 978-0-7546-5737-8. 
  • Dawson, Timothy. "Propriety, Practicality, Pleasure: The Parameters of Women's Dress in Byzantium, A.D. 1000-1200". In Garland (2006), pp. 41–76.
• Gregory, Timothy E. (2010). A History of Byzantium. Malden: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-8471-7. 
• Goldhill, Simon (2024-01-31). „Latin Literature and Greek”. Ур.: Gibson, Roy; Whitton, Christopher. The Cambridge Critical Guide to Latin Literature. Cambridge and New York: Cambridge University Press. стр. 847—906. ISBN 978-1-108-36330-3. 
• Grosdidier de Matons, Jean (1967). „La Femme dans l'Empire Byzantin” [Women in the Byzantine Empire]. Histoire Mondiale de la Femme [World History of Women] (на језику: француски). I. Paris: Nouvelle librairie de France. стр. 11—43. OCLC 490034792. 
• Harper, Kyle (2010). „Slave Prices in Late Antiquity (and in the Very Long Term)”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 59 (2): 206—238. ISSN 0018-2311. JSTOR 27809564. S2CID 160720781. doi:10.25162/historia-2010-0013. 
• Harris, Jonathan (2014). Byzantium and the Crusades (2nd изд.). London, New Delhi, New York and Sydney: Bloomsbury. ISBN 978-1-78093-767-0. 
• ——— (2017). Constantinople: Capital of Byzantium (Second изд.). London, Oxford, New York, New Delhi and Sydney: Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-4742-5466-3. 
• Hindley, Geoffrey (2004). A Brief History of the Crusades. London: Robinson. ISBN 978-1-84119-766-1. 
• Horn, Fred; Schädler, Ulrich (2019-05-31). „3.4 Forensic Game Reconstruction”. Foundations of Digital Archæoludology. стр. 9—10. arXiv:1905.13516 . doi:10.48550/arXiv.1905.13516 . Приступљено 2025-01-10. 
• Howard-Johnston, James (2008b). „John H. Pryor and Elizabeth M. Jeffreys, The Age of the ΔPOMΩN: the Byzantine Navy ca. 500–1204. Leiden-Boston: Brill, 2006. Pp. lxxvii, 754.”. Byzantine and Modern Greek Studies (на језику: енглески). 32 (2): 239—241. ISSN 0307-0131. doi:10.1017/S030701310000536X. 
• Howard-Johnston, James (2024). Byzantium: Economy, Society, Institutions 600–1100. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 9780198897880. 
• Ivanič, Peter (2016). „The Origins of Christianity in the Territory of Czech and Slovak Republics Within the Contexts of Written Sources”. European Journal of Science and Theology. 12 (6): 123—130. Архивирано из оригинала 6. 6. 2023. г. Приступљено 9. 6. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• James, Liz (2003) [2001]. „Byzantine Art”. Ур.: Brigstocke, Hugh. The Oxford Companion to Western Art. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-866203-7. 
• Johnson, Scott Fitzgerald, ур. (2015). The Oxford Handbook of Late Antiquity. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-027753-6. 
  • Kaiser, Wolfgang. "Justinian and the Corpus Iuris Civilis". In Johnson (2015), pp. 119–148.
  • Stolte, Bernard H. "The Law of New Rome: Byzantine Law". In Johnson (2015), pp. 355–373.
• Jones, A. H. M. (1986). The Later Roman Empire 284–602 (на језику: енглески). II. Oxford: Basil Blackwell. 
• Jones, Alexander (2005). „The Works of Archimedes: Translation and Commentary. Volume 1: The Two Books On the Sphere and the Cylinder” (PDF). Notices of the AMS. 52 (5): 520—525. Архивирано (PDF) из оригинала 2. 3. 2022. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kaldellis, Anthony (2007). Hellenism in Byzantium: The Transformations of Greek Identity and the Reception of the Classical Tradition. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87688-9. 
• ——— (18. 9. 2015). „Late Antiquity Dissolves”. Marginalia: Forum on Late Antiquity and the Humanities. Архивирано из оригинала 13. 12. 2023. г. Приступљено 12. 12. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• ——— (2021a). „The Byzantine Empire (641–1453 CE)”. Ур.: Fibiger Bang, Peter; Bayly, C. A.; Scheidel, Walter. The Oxford World History of Empire: Volume Two: The History of Empires. New York: Oxford University Press. стр. 450—467. ISBN 9780197532768. 
• ——— (2023). The New Roman Empire: A History of Byzantium. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0197549322. 
• Karras, Valerie A. (2004). „Female Deacons in the Byzantine Church”. Church History. 73 (2): 272—316. ISSN 0009-6407. JSTOR 4146526. S2CID 161817885. doi:10.1017/S000964070010928X. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 2. 2. 2024. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kazhdan, Alexander Petrovich; Wharton, Annabel Jane (1990). Change in Byzantine Culture in the Eleventh and Twelfth Centuries. Transformation of the Classical Heritage. 7. Berkeley, Los Angeles and London: University of California Press. ISBN 9780520069626. 
• Kazhdan, Alexander Petrovich, ур. (1991a). Oxford Dictionary of Byzantium. 2. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. 
  • Browning, Robert. "Language". In Kazhdan (1991a), pp. 1175–1177.
  • Conomos, Dimitri E. (1991). "Music". In Kazhdan (1991a), pp. 1424–1426.
  • Conomos, Dimitri E.; Kazhdan, Alexander (1991). "Musical Instruments". In Kazhdan (1991a), pp. 1426–1427.
  • Kazhdan, Alexander Petrovich (1991b). "Literature". In Kazhdan (1991a), pp. 1234–1237.
• Kazhdan, Alexander (1990a). „Byzantine Hagiography and Sex in the Fifth to Twelfth Centuries”. Dumbarton Oaks Papers. 44: 131—143. ISSN 0070-7546. JSTOR 1291623. doi:10.2307/1291623. Приступљено 30. 1. 2024. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• ——— (1999). A History of Byzantine Literature (650–850). Athens: Institute for Byzantine Research. ISBN 978-960-371-010-3. 
• Kenworthy, Scott M. (2008). „Beyond Schism: Restoring Eastern Orthodoxy to the History of Christianity”. Reviews in Religion and Theology. 15 (2): 171—178. doi:10.1111/j.1467-9418.2007.00377_1.x. 
• Kokkinia, Christina (2012-06-10). „Review of: Law, Language, and Empire in the Roman Tradition. Empire and After”. Bryn Mawr Classical Review. ISSN 1055-7660. 
• Laiou, Angeliki E., ур. (2002a). The Economic History of Byzantium. From the Seventh Through the Fifteenth Century. 1. Washington, DC: Dumbarton Oaks. ISBN 9780884022886. 
  • Markis, George. "Ships". In Laiou (2002a), pp. 89–98.
• Laiou, Angeliki E., ур. (2002b). The Economic History of Byzantium. From the Seventh Through the Fifteenth Century. 2. Washington, DC: Dumbarton Oaks. ISBN 978-0884022886. 
  • Kalligas, Haris (2002). "Monemvasia, Seventh–Fifteenth Centuries". In Laiou (2002b), pp. 878–897.
  • Kazanaki-Lappa, Maria (2002). "Medieval Athens". In Laiou (2002b), pp. 625–632.
  • Laiou, Angeliki E. (2002c). "Exchange and Trade, Seventh-Twelfth Centuries". In Laiou (2002b), pp. 681–754.
  • Magdalino, Paul (2002b). "Medieval Constantinople: Built Environment and Urban Development". In Laiou (2002b), pp. 519–527.
  • Matschke, Klaus-Peter (2002). "Commerce, Trade, Markets, and Money: Thirteenth-Fifteenth Centuries". In Laiou (2002b), pp. 771–806.
• Laiou, Angeliki E. (2007). The Byzantine Economy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84978-4. 
• Lavan, Myles (2016). „The Spread of Roman Citizenship, 14–212 ce: Quantification in the Face of High Uncertainty”. Past & Present (230): 3—46. ISSN 0031-2746. doi:10.1093/pastj/gtv043. hdl:10023/12646 . 
• Lenski, Noel (2021-08-12). „Slavery in the Byzantine Empire”. The Cambridge World History of Slavery. 2: AD 500–AD 1420. Cambridge and New York: Cambridge University Press. стр. 453—481. ISBN 978-1-139-02472-3. 
• Levy, Kenneth (2016) [2001]. „Byzantine Chant”. Ур.: Troelsgård, Christian. Grove Music Online. Revised by Christian Troelsgård. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.04494.  Шаблон:Grove Music subscription
• Lindberg, David (1992). The Beginnings of Western Science. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 9780226482057. 
• Longchamps de Berier, Franciszek (2014). „The Praetor as a Promoter of "Bonum Commune"”. LR Legal Roots. 3: 217—231. ISBN 978-88-495-2825-1. ISSN 2280-4994. 
• Lowden, John (1997). Early Christian & Byzantine Art. London: Phaidon Press. ISBN 978-0-7148-3168-8. 
• Louth, Andrew (2005). „The Byzantine Empire in the Seventh Century”. Ур.: Fouracre, Paul. New Cambridge Medieval History. 1: c. 500 – c. 700. стр. 289—316. ISBN 9781139053938. 
• MacGeorge, Penny (2002). Late Roman Warlords. Oxford Classical Monographs. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925244-2. 
• Mango, Cyril A., ур. (2002). The Oxford History of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814098-6. OCLC ocm50270189. 
  • Magdalino, Paul. "The Medieval Empire (780–1204)". In Mango (2002), pp. 169–213.
  • Reinert, Stephen W. "Fragmentation (1204–1453)". In Mango (2002), pp. 248–283.
  • Sarris, Peter. "The Eastern Roman Empire from Constantine to Heraclius (306–641)". In Mango (2002), pp. 19–70.
  • Treadgold, Warren. "The Struggle for Survival (641–780)". In Mango (2002), pp. 129–152.
• Matthews, Roy T.; Platt, F. DeWitt (1997). The Western Humanities. East Lansing: Michigan State University. ISBN 9781559344333. 
• McDonnell, Myles Anthony (2006). Roman Manliness: Virtus and the Roman Republic. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82788-1. 
• Mellas, Andrew (2020). Liturgy and the Emotions in Byzantium: Compunction and Hymnody. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-76736-1. S2CID 225623021. doi:10.1017/9781108767361. 
• Merryman, John Henry; Pérez-Perdomo, Rogelio (2007). The Civil Law Tradition: An Introduction to the Legal Systems of Europe and Latin America (3rd изд.). Stanford, Calif: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5568-9. OCLC ocm81252739. 
• Meyendorff, John (1979). Byzantine Theology: Historical Trends and Doctrinal Themes (PDF) (illustrated, reprint, revised изд.). New York: Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-0967-5. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 8. 2024. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Millar, Fergus (2006). A Greek Roman Empire: Power and Belief under Theodosius II (408–450). Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-24703-1. 
• Mitchell, Margaret M.; Young, Frances, ур. (2006). The Cambridge History of Christianity. 1. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-05483-6. 
  • Cameron, Averil (2006b). "Constantine and the 'Peace of the Church'". In Mitchell & Young (2006), pp. 538–551.
• Neumann, Iver B. (2006). „Sublime Diplomacy: Byzantine, Early Modern, Contemporary” (PDF). Millennium: Journal of International Studies. 34 (3): 865—888. ISSN 1569-2981. S2CID 144773343. doi:10.1177/03058298060340030201. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 7. 2020. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Neville, Leonora Alice (2004). Authority in Byzantine Provincial Society, 950–1100. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83865-8. 
• Nicholson, Graham (1960). „The Understanding of Papal Supremacy as Revealed in the Letters of Pope Gregory the Great” (PDF). Theological Studies. 11: 25—51. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 11. 2023. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Nicol, Donald M. (1988). „Byzantine Political Thought”. Ур.: Burns, J. H. The Cambridge History of Medieval Political Thought, c. 350–c. 1450. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 51—79. ISBN 978-0-52-142388-5. 
• ——— (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453 (2nd изд.). London: Rupert Hart-Davis. ISBN 9780521439916. Архивирано из оригинала 9. 7. 2023. г. Приступљено 11. 12. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Noble, Thomas F. X.; Smith, Julia M. H., ур. (2008). The Cambridge History of Christianity. 3. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-05422-5. 
  • Brown, Peter. "Introduction: Christendom, c. 600". In Noble & Smith (2008), pp. 1–18.
  • Kolbaba, Tia M. "Latin and Greek Christians". In Noble & Smith (2008), pp. 213–229.
  • Louth, Andrew. "The Emergence of Byzantine Orthodoxy, 600–1095". In Noble & Smith (2008), pp. 46–64.
• Obolensky, Dimitri (1994). Byzantium and the Slavs. Yonkers: St Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88141-008-2. 
• Oikonomides, Nikos (1999). „L᾽"Unilinguisme" Officiel de Constantinople Byzantine” [The Official Monolingualism of Byzantine Constantinople]. Byzantina Symmeikta (на језику: француски). 13: 9—22. ISSN 1105-1639. doi:10.12681/byzsym.857 . 
• Papaconstantinou, Arietta (2016). „Introduction”. Conversion in Late Antiquity: Christianity, Islam, and Beyond. London: Routledge. стр. xv—xxxvii. ISBN 978-1-4094-5738-1. 
• Papaioannou, Stratis, ур. (2021). The Oxford Handbook of Byzantine Literature. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-935176-3.  (потребна претплата)
  • Kaldellis, Anthony. "The Reception of Classical Literature and Ancient Myth". In Papaioannou (2021), pp. 162–179.
  • Martín, Inmaculada Pérez. "Modes of Manuscript Transmission (Ninth–Fifteenth Centuries)". In Papaioannou (2021), pp. 682–706.
  • Papaioannou, Stratis (2021a). "What Is Byzantine Literature? An Introduction". In Papaioannou (2021), pp. 1–18.
• Partington, J. R. (1999). A History of Greek Fire and Gunpowder. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. ISBN 9780801859540. 
• Pei, Mario; Gaeng, Paul A. (1976). The Story of Latin and the Romance Languages. New York: Harper & Row. ISBN 978-0-06-013312-2. 
• Poppe, Andrzej (1991). „Christianity and Ideological change in Kievan Rus': The First Hundred Years”. Canadian-American Slavic Studies. 25 (1–4): 3—26. doi:10.1163/221023991X00038. 
• Pryor, John H. (2017). „The Dromōn and the Byzantine Navy”. Ур.: Buchet, Christian; Balard, Michel. The Sea in History - The Medieval World. Suffolk and New York: Boydell and Brewer. стр. 401—411. ISBN 978-1-78204-910-4. JSTOR 10.7722/j.ctt1kgqt6m.41. doi:10.1017/9781782049104.037. Приступљено 2024-08-18. 
• Rance, Philip (2010). „The De Militari Scientia or Müller Fragment as a Philological Resource. Latin in the East Roman Army and Two New Loanwords in Greek: Palmarium and *Recala”. Glotta. 86 (1–4): 63—92. ISSN 0017-1298. JSTOR 41219881. doi:10.13109/glot.2010.86.14.63. Архивирано из оригинала 7. 4. 2023. г. Приступљено 23. 12. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Remijsen, Sofie (2015). The End of Greek Athletics in Late Antiquity. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-27963-6. doi:10.1017/cbo9781107279636. 
• Ring, Trudy (1994). International Dictionary of Historic Places: Middle East and Africa. 4. London and New York: Taylor & Francis. ISBN 978-1-884964-03-9. Архивирано из оригинала 9. 6. 2019. г. Приступљено 23. 10. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Robins, Robert Henry (1993). The Byzantine Grammarians: Their Place in History. Berlin and New York: Mouton de Gruyter. ISBN 978-3-11-013574-9. 
• Rochette, Bruno (2011). „Language Policies in the Roman Republic and Empire”. Ур.: Clackson, James. A Companion to the Latin Language. London: John Wiley & Sons. стр. 549—563. ISBN 9781405186056. doi:10.1002/9781444343397.ch30. hdl:2268/35932 . Архивирано из оригинала 9. 2. 2024. г. Приступљено 21. 12. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• ——— (2018). „Was There a Roman Linguistic Imperialism During the Republic and the Early Principate?”. Lingue e Linguaggio (1/2018): 107—128. ISSN 1720-9331. doi:10.1418/90426. Архивирано из оригинала 4. 10. 2023. г. Приступљено 21. 12. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• ——— (2023). „The Attitude of the Roman Emperors towards Language Practices”. Ур.: Mullen, Alex. Social Factors in the Latinization of the Roman West (на језику: енглески) (1 изд.). Oxford: Oxford Academic. ISBN 978-0-19-888729-4. Приступљено 2023-12-22. 
• Rodley, Lyn (1994). Byzantine Art and Architecture: An Introduction. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35724-1. 
• Rosser, John H. (2011). Historical Dictionary of Byzantium. Lanham, Maryland: Scarecrow Press. ISBN 9780810874770. 
• Rotman, Youval (2009). Byzantine Slavery and the Mediterranean World. Cambridge (Mass.): Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03611-6. 
• Rotman, Youval (2010-07-02). „Review of: Response: Rotman on Lenski on Youval Rotman, Byzantine Slavery and the Mediterranean World”. Bryn Mawr Classical Review. ISSN 1055-7660. Архивирано из оригинала 9. 1. 2024. г. Приступљено 9. 1. 2024. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• ——— (2022). Slaveries of the First Millennium. Amsterdam: Amsterdam University Press. ISBN 978-1-64189-172-1. JSTOR j.ctv2175h0p. doi:10.2307/j.ctv2175h0p. 
• Runciman, Steven (1933). Byzantine Civilisation. London: Methuen. 
• Runciman, Steven (1990). The Fall of Constantinople, 1453. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39832-9. 
• Sabo, Theodore (2018). From Monophysitism to Nestorianism: AD 431–681. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-5275-0959-7. 
• Salaman, Rena (1986). „The Case of the Missing Fish, or Dolmathon Prolegomena”. Ур.: Jaine, Tom. Oxford Symposium on Food & Cookery 1984 & 1985: Cookery: Science, Lore & Books: Proceedings (Introduction by Alan Davidson). London: Prospect Books. стр. 184–187. ISBN 978-0-907325-16-1. 
• Saliba, George (27. 4. 2006). „Islamic Science and the Making of Renaissance Europe”. Library of Congress. Архивирано из оригинала 29. 6. 2006. г. Приступљено 1. 3. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Salogubova, Elena; Zenkov, Alan (2018-06-15). „Roman Law's Influence on Russian Civil Law and Procedure” (PDF). Russian Law Journal. 6 (2): 118—133. ISSN 2312-3605. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 1. 2025. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Salzman, Michele Renee (1993). „The Evidence for the Conversion of the Roman Empire to Christianity in Book 16 of the 'Theodosian Code”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 42 (3): 362—378. JSTOR 4436297. 
• Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. III. Seattle: University of Washington Press. ISBN 978-0-295-97290-9. 
• Seton-Watson, Hugh (1967). The Russian Empire, 1801–1917. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-1982-2152-4. 
• Shepard, Jonathan, ур. (1990). Byzantine Diplomacy: Papers of the Twenty-fourth Spring Symposium of Byzantine Studies. Cambridge: Variorum. ISBN 9780860783381. 
  • Kazhdan, Alexander. "1: The Notion of Byzantine Diplomacy". In Shepard (1990), pp. 3–24.
  • Chrysos, Evangelos. "2: Byzantine Diplomacy, AD 300–800". In Shepard (1990), pp. 25–40.
  • Shepard, Jonathan (1990a). "3: Byzantine Diplomacy, AD 800–1204". In Shepard (1990), pp. 41–72.
  • Oikonomides, Nikolaos. "4: Byzantine Diplomacy, AD 1204–1453". In Shepard (1990), pp. 73–90.
  • Kennedy, Hugh. "7: Byzantine-Arab Diplomacy in the Near East from the Islamic Conquests to the Mid-Eleventh Century". In Shepard (1990), pp. 133–144.
  • Haldon, John. "18: Blood and Ink: Some Observations on Byzantine Attitudes towards Warfare and Diplomacy". In Shepard (1990), pp. 281–294.
• Shepard, Jonathan, ур. (2009). The Cambridge History of the Byzantine Empire c. 500–1492. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-5117-5670-2. 
  • Angold, Michael. "Belle Époque or Crisis? (1025–1118)". In Shepard (2009), pp. 583–626.
  • Angold, Michael (2009b). "After the Fourth Crusade: the Greek Rump States and the Recovery of Byzantium". In Shepard (2009), pp. 731–758.
  • Auzépy, Marie-France. "State of Emergency (700–850)". In Shepard (2009), pp. 251–291.
  • Kaegi, Walter Emil. "Confronting Islam: Emperors Versus Caliphs (641 – c. 850)". In Shepard (2009), pp. 365–394.
  • Louth, Andrew (2009a). "Justinian and his legacy (500–600)". In Shepard (2009), pp. 97–129.
  • Louth, Andrew (2009b). "Byzantium Transforming (600–700)". In Shepard (2009), pp. 221–248.
  • Magdalino, Paul. "The Empire of the Komnenoi (1118–1204)". In Shepard (2009), pp. 627–663.
  • Moorhead, John. "Western Approaches (500–600)". In Shepard (2009).
  • Shepard, Jonathan (2009b). "Equilibrium to Expansion (886–1025)". In Shepard (2009), pp. 493–536.
  • Tougher, Shaun. "After Iconoclasm (850–886)". In Shepard (2009), pp. 292–304.
  • Whittow, Mark. "The Middle Byzantine Economy (600–1204)". In Shepard (2009), pp. 465–492.
• Sinnigen, William G. (1963). „Barbaricarii, Barbari and the Notitia Dignitatum”. Latomus. 22 (4): 806—815. JSTOR 41524218. 
• Spawforth, A. J. S. (1993). „K. Buraselis, ΘΕΙΑ ΔΩΡΕΑ. ΜΕΛΕΤΕΣ ΠΑΝΩ ΣΤΗΝ ΠΟΛΙΤΙΚΗ ΤΗΣ ΔΥΝΑΣΤΕΙΑΣ ΤΩΝ ΣΕΒΗΡΩΝ ΚΑΙ ΤΗΝ CONSTITUTIO ANTONINIANA (with English summary) (Academy of Athens monograph 1). Athens, p. 254, 1989”. Journal of Roman Studies (на језику: енглески). 83: 224. ISSN 0075-4358. JSTOR 301038. doi:10.2307/301038. 
• Stathakopoulos, Dionysios Ch. (2023). A Short History of the Byzantine Empire. Short Histories. London and New York: Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-350-23340-9. 
• Stein, Peter (1999). Roman Law in European History. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64372-6. doi:10.1017/cbo9780511814723. 
• Stephenson, Paul, ур. (2010). The Byzantine World. London and New York: Routledge. ISBN 978-1-136-72787-0. 
• Stolte, Bernard (2018). Pihlajamäki, Heikki; Dubber, Markus D.; Godfrey, Mark, ур. Byzantine Law. 1. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 231—232. doi:10.1093/oxfordhb/9780198785521.013.10. 
• Talbot, Alice-Mary (1997). „Chapter 5: Women”. Ур.: Cavallo, Guglielmo. The Byzantines. Chicago: University of Chicago Press. стр. 117—143. ISBN 978-0-226-09791-6. 
• Tatakes, Vasileios N.; Moutafakis, Nicholas J. (2003). Byzantine Philosophy. Indianapolis: Hackett. ISBN 978-0-8722-0563-5. 
• Treadgold, Warren T. (1995). Byzantium and its Army: 284–1081. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3163-8. 
• Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 0-8047-2630-2. 
• Touliatos, Diane (2001). „Byzantine Secular Music”. Grove Music Online. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.48192.  Шаблон:Grove Music subscription
• Unwin, P. T. H. (2010). Wine and the Vine: An Historical Geography of Viticulture and the Wine Trade. London: Routledge. ISBN 978-0-415-14416-2. 
• Üre, Pinar (2020). Reclaiming Byzantium: Russia, Turkey and the Archaeological Claim to the Middle East in the 19th Century. London and New York: Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-78831-012-3. 
• van Dieten, Jan Louis (1980). „Die Byzantinische Literatur – Eine Literatur Ohne Geschichte?” [Byzantine Literature – A Literature Without History?]. Historische Zeitschrift (на језику: немачки). 231 (H 1): 101—109. JSTOR 27621785. doi:10.1524/hzhz.1980.231.jg.101. 
• Vasiliev, Aleksandr Aleksandrovich (1964). History of the Byzantine Empire, 324–1453. Madison, Wisconsin and London: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-80925-6. Архивирано из оригинала 8. 8. 2021. г. Приступљено 19. 7. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Velimirović, Miloš (1990). „Byzantine Chant”. Ур.: Crocker, Richard; Hiley, David. The New Oxford History of Music. II: The Early Middle Ages To 1300 (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 26—68. ISBN 978-0-19-316329-4. 
• Versteegh, Cornelis H. M. (1977). Greek Elements in Arabic Linguistic Thinking. Leiden: Brill. ISBN 978-9-0040-4855-3. 
• Vryonis, Speros (1971). The Decline of Medieval Hellenism in Asia Minor and the Process of Islamization from the Eleventh through the Fifteenth Century. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-01597-5. Архивирано из оригинала 26. 6. 2020. г. Приступљено 25. 6. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Wallace-Hadrill, Andrew (1998). „To Be Roman, Go Greek Thoughts on Hellenization at Rome”. Bulletin of the Institute of Classical Studies. Supplement (71): 79—91. ISSN 2398-3264. JSTOR 43767621. Архивирано из оригинала 28. 12. 2023. г. Приступљено 1. 1. 2024. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Whitby, Michael (2008). „Byzantine Diplomacy: Good Faith, Trust and Co-operation in International Relations in Late Antiquity”. Ур.: de Souza, Philip; France, John. War and Peace in Ancient and Medieval History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 120—140. ISBN 978-0-521-81703-5. doi:10.1017/cbo9780511496301.008. Приступљено 2024-07-26. 
• Wickham, Chris (2009). The Inheritance of Rome: A History of Europe from 400 to 1000. New York: Viking Penguin. ISBN 978-0-670-02098-0. 
• Wildberg, Christian (2018). „John Philoponus”. Ур.: Zalta, Edward N. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Архивирано из оригинала 22. 8. 2019. г. Приступљено 8. 3. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Zhang, Yongjin (2023). „Barbarism and Civilization”. The Oxford Handbook of History and International Relations. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 218—232. ISBN 978-0-19-887345-7. doi:10.1093/oxfordhb/9780198873457.013.15. Приступљено 2024-07-26. 

Спољашње везе

• Византијски свет (РТС Образовно-научни програм — Званични канал)
• 313. (1700 година слободе хришћанства), РТС Културно-уметнички програм — Званични канал
• Путеви римских императора: Откривање метрополе Илирика (РТС Културно-уметнички програм)
• Византија (Историјска читанка)
• Byzantium: Студија о Византијском царству Архивирано на сајту Wayback Machine (8. октобар 2014) (на енглеском)
• О Византији (на енглеском)
• Византијско царство (History World International) (на енглеском)
• Неовизантијски покрет