Мехмед II Освајач

Мехмед II Освајач
Мехмед II Освајач
	Портрет султана Мехмеда Освајача
Лични подаци
Пуно име	Мехмед од Мурата
Датум рођења	30. март 1432.
Место рођења	Једрене, Османско царство
Датум смрти	3. мај 1481. (49 год.)
Место смрти	Гебзе, Османско царство
Гроб	Фатихова Џамија
Религија	Ислам
Породица
Супружник	Мукриме, Чичек Хатун, Гулбахар Хатун I, Гулшах Хатун.
Потомство	Бајазит II ; Мустафа ; Џем-султан ; Гевхерхан султанија ; Камерхан султанија ; Ајше султанија
Родитељи	Мурат II; Хума Хатун
Династија	Османска династија
7. Султан Османског царства
Период	Август 1444 — Септембар 1446.
Претходник	Мурат II
Наследник	Мурат II
Период	3. фебруар 1451 — 3. мај 1481.
Претходник	Мурат II
Наследник	Бајазит II

Мехмед II Освајач (осм. тур. محمد ثانى, Meḥmed-i sānī; тур. II. Mehmet, Fatih Sultan Mehmet; 30. март 1432 — 3. мај 1481) је био османски султан 1451—1481.^[1] Има репутацију једног од најпознатијих, најутицајнијих и најпромишљенијих војсковођа и владара историје муслиманскога света. Био је способан, храбар и веома предузимљив. Важи за једног од најдаровитијих и најспретнијих султана које је Османско царство имало. Из основа је изменио карту Балкана.^[2]

Одмах на почетку своје владавине раскинуо је традицију на двору у Бурси. Мехмед II је погубио своју браћу, која су му владавину могла довести у питање, и тиме увео обичај братоубиства у владарској породици који ће се примењивати у начелу при свакој будућој промени и доласку на власт нових султана. Његова освајања су превазилазила границе које су освојене за владавине његовог оца. За време његове владавине је заузет Константинопољ, у коме је владао Константин XI Палеолог. Припреме су почеле 1452. године изградњом утврђења Румели Хисар на Босфору.

После велике опсаде и упорне одбране, 29. маја 1453. године пао је Константинопољ. Последњи византијски цар, Константин XI, херојски је погинуо при одбрани града. Уследио је страшан покољ становништва, а султан је одобрио својој војсци, у складу са обичајима, три пуна дана за пљачку.

У годинама од 1458—1459, Србија је коначно пала под турску власт. Године 1460. је пала Мореја, део Пелопонеза под византијском влашћу, а 1461. године Турци су освојили црноморске градове Амасеју и Трапезунт. У наредним годинама, по наређењу султана Фатиха, је протерао Михалоглу Али Бег влашког кнеза по имену Влад Дракул из његовог царства и заузео још ђеновљански Лезбос.

Године 1463—1464. Краљевина Босна је пала под турску власт, а 1463. године почео је рат са Венецијом. Главно поприште рата било је Егејско море.

Године 1471. је султан изградио тврђаву Шабац у близини Београда, града којег је и сам безуспешно опседао. Мехмед II је ратовао на угарском и аустријском подручју, водио је рат против Венеције. Године 1475. заузео је Кафу (ђеновљански посед) и подредио себи Кримски канат на Криму. Мировним споразумом са Венецијом морали су им Турци препустити неколико градова у Албанији и на Пелопонезу. Османска флота је 1479. заузела Јонска острва и Отранто у Јужној Италији.

Дана 3. маја 1481. умро је султан Мехмед II од последица напада гихта. Његови посмртни остаци су покопани у турбету Фатихове џамије, које је он за живота дао изградити у Константинопољу. Султан је за живота показао интерес за науку, поезију, али ипак, људи су га се бојали због суровости. Мехмед је освојио Константинопољ, који је опседао његов предак султан Бајазит Муњевити.

Због својих великих и успешних освајања, прозван је под именом Fatih - што у преводу значи Освајач.

Биографија пре доласка на престо

Мехмед II је рођен 30. марта 1432. године, у Једрену, тадашњој престоници Османског царства. Његов отац је био султан Мурат II (1404—1451), а мајка му је била Хума Хатун.

Када је Мехмед II напунио 11 година, послат је у Амасију да стекне државно и политичко искуство, што је била Османска традиција и владара пре њега. Султан Мурат II је послао неколико учитеља да се позабаве Мехмедом. Мехмедова исламска едукација је имала велики утицај на њега и знатно је утицала на његова муслиманска веровања. Након освајања Константинопоља 1453. године, муслимани су почели да верују да је Мехмеда прорекао њихов пророк Мухамед, следећим речима:

Константинопољ ће једног дана сигурно бити освојен. Благословен ће бити владар који ће га освојити, благословена ће бити војска која ће га освојити.

Осим тога, још одмалена је био веома образован и говорио је шест језика, у које спадају: турски, српски, арапски, персијски, грчки и латински. Српски га је научила његова маћеха, Мара Бранковић, супруга његовог оца и српска принцеза, ћерка Ђурђа Бранковића. У отвореним писмима са деспотом Лазаром Бранковићем, султан Мехмед је користио српски језик.

Прва владавина

Мехмед је први пут дошао на престо са својих 12 година, у августу 1444. године, пошто му је отац абдицирао да би се борио против Карамана у Малој Азији. У септембру 1446. отац га је замолио да му препусти престо и он је то учинио.^{[тражи се извор]}

Битка код Варне

Пред битке, Мехмед знајући да је још млад, и да није способан водити војску, замолио је свог оца султана Мурата II да води Османлије у бици, на шта је Мурат одбио, али Мехмед му је послао писмо у коме је писало:

Ако си ти Султан, дођи и води своју војску. Ако сам ја Султан, наређујем ти да дођеш и водиш своју војску.

Хришћани за то време настављају свој, до сада, величанствени крсташки рат против Турака. Хришћанска војска стигла је 20. септембра 1444. у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Србију се није ишло. Једно због држања српског деспота, а друго што се чинило, да је преко Бугарске непосреднији пут за Цариград. Хришћанска војска, већином коњица, бројала је 16.000 људи, којој се код Никопоља придружило 4.000 Влаха, под вођством влашког принца Мирче. Хришћанска војска је на овом путу освојила Видин (септембар), Сузмен (октобар) и Порвадију (6. новембар). Хришћанима се овде није придружио деспот, а није ни Скендер-бегу дозволио пролаз, кроз Србију. За то време Владиславу стигоше вести да је Мехмедов отац разбио хришћанску флоту. Код Варне је дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бројном надмоћношћу Турци (у бици учествовало 100.000 Турака) су страховито поразили хришћане и угарски краљ Владислав је на крају битке погинуо тако што су га тешко рањеног Турци оборили са коња и убили, а његов убица је био награђен. Поред Владислава погибоше и многи угледни мађарски великаши, међу којима и Кардинал Цезарини, као и 2 бискупа. Спасао се велики угарски војсковођа Јанош Хуњади са малим бројем војника. Овом битком Мурат је утврдио Турску власт на неколико векова.^[3]

Последице битке

Јадни византијски цар Јован морао је сачекати победника са честиткама и почасним даровима. Његов брат Константин је, међутим, наставио своје освајачке походе у Грчкој. Он је поново освануо у Беотији и проширио своју власт на Фокис и осталу Грчку све до Пинда. Чинило се да у последњем тренутку на древном хеленском тлу израста нова Грчка као наследница Византије, али је смелог деспота убрзо стигла освета победника из Варне.

Понесен победом султан је љуто казнио све оне, који му се беху замерили. Уплашене јадранске републике, Венеција и Дубровник, похиташе да оправдају своје учешће бацајући сву кривицу на папску курију. Деспот Ђурађ остао је поштеђен.

На вести о хришћанској катастрофи под Варном био се нарочито уплашио босански краљ Томаш. Он се одједном видео осамљен, замеривши се не само Турцима, него и деспоту и војводи Херцеговине, Степану. Једини наслон чинило му се да може наћи код Млечана. Он је стога и покушао ступити с њима у ближе везе. Нудио им је, поред продужења савеза против Степана, неке градове око Пољица, а тражио је, у исто време, и коначишта код њих у случају невоље. Млечани су му обећали само ово последње, а остало су све љубазно отклонили бојећи се ма каквих уговорних обавеза, које би их могле довести у нове сукобе. Краљ се обраћао и папи, иако му овај није могао пружити стварне помоћи. На папској курији радо су прихватали сваку „заблуделу овцу”, која се враћала у крило римске цркве, а нарочито људе на тако високим положајима, као што је био Томаш. Њега су желели задржати посебно још и стога, да се један балкански владар нађе опредељен више за ствар хришћанске лиге. Да појача краљев углед папа Евгеније је 29. маја 1445. накнадно легитимисао други брак његова оца. Тако Томаш није више могао бити означаван као „незаконити” син. Другим актом папа је развео краљев брак са женом пучанком. Тим је Томаш мислио поправити свој лични углед код племства; у народу, међутим, само га је погоршао. И оно проверавање и овај неоправдани раскид са женом још више су отуђили народ од двора, који ни иначе није био много популаран, и тумачени су само на краљеву штету.

На источној страни краљ је с племићем Иванишем Павловићем био продро дубоко у области војводе Стјепана. У лето 1445. очекивало се у Дубровнику, да ће њихове војске преко Јасена избити све до Требиња. Под њиховим притиском Степан је 23. августа склопио мир с Млечанима одрекавши се и Омиша и Бара. Добио је натраг само своје приватне поседе у Млецима, Задру и Котору и исплату которских доходака. После дужих преговора измирио се Степан у мају 1446. и са босанским краљем. Овога су забрињавали турски успеси и несређено стање у Мађарској, а у великој мери бојао се и због поузданих вести, да савезник и заштитник Степанов, краљ Алфонс Арагонски, по традицији напуљске куће, поставља своју кандидатуру на упражњени мађарски престо и да мисли са Степанова подручја, са Неретве и преко Босне, успоставити везе са Мађарском. У Милодражу, 19. маја, дошло је до састанка између краља и Степана. Да измирење буде што чвршће краљ Томаш се оженио Степановом ћерком Катарином. Овом везом добили су несумњиво обојица. Краљ је добио као сродника најмоћнију личност тадашње босанске државе, а Степан је овим потезом повратио сав свој изгубљени престиж због последњих неуспеха. Њих двојица, здружени, били би стварни и моћни господари босанске државе.

Били би доиста, али нису били. Измирење између краља и Степана покварило је односе између Степана и деспота. Ђурађ није прежалио Сребренице и за време борби између краља и хумског војводе он је поново повратио. Босанци су је затим преотели. Тај богати град остао је стално као јабука раздора између Босне и Србије и сав је обливен братском крвљу.

Друга владавина

Долазак на престо

Други пут је дошао на власт са 18 година, када му је умро отац, 4. фебруара 1451. године. Иако је много волео свог млађег брата Принца Алија, морао се сукобити са њим око Османског престола. Мехмед је прво хтео да Али ступи на престо али су Јањичари били на Мехмедовој страни, неки тврде да је Алија убио Мехмед, а други да су га Јањичари свргнули како би Мехмед дошао на престо. Султан Мехмед је увео правило којим султан који ступи на престо мора побити сву своју браћу и нећаке, али многи султани нису испоштовали то правило. Једини који су испоштовали то правило били су султани Селим I Јавуз Окрутни и Мехмед III, укључујући и Мехмедовог сина Бајазита II, ова братоубилачка политика је спроведена како султан не би морао бринути да га брат или нећак не би свргнуо са власти и убио.^[4]

Помоћ Стефану Вукчићу

У Дубровник стиже вест, да је нови султан дао слободно руке Херцегу Стјепану, пошто Република признаје врховну власт њему непријатељског мађарског двора. Уплашени Дубровчани обратише се хитно старом деспоту, да се овај заузме за њих и на Порти и код Степана. Мађарски посланик, који је био дошао Степану, није постигао много, исто као ни посланство краља Томаша. Дубровчани су се, у невољи, обратили поново и мађарском и босанском двору и далматинском бану Петру Таловцу тражећи стварну војничку помоћ или што непосредније посредовање. Позивали су Хуњадија, да он лично дође у Босну. Том приликом могао би освојити град Ходидјед, који су Турци држали, и пресећи учвршћивање Турака и турског утицаја у тој области. Иако је помогао Херцегу, Мехмед је на крају посредовао за мир између њега и Дубровника. Посебан изасланик, Амурат, „роб цара турског”, дошао је у јануару 1452. у Дубровник с три Херцегова човека, да на лицу места извиди и реши спор. Формално се доспело до неког споразума, али чим се Турчин удаљио дошло је до нових непријатељстава.

Босна се мири са Србијом

За новог султана Мехмеда II веровало се, да има извесних обзира према српском деспоту због деспотове ћерке, умне султаније Маре, која је васпитавала Мехмеда и коју је он веома ценио. Због сукоба са Мађарима деспот се и сам био знатно приближио Турцима, мада између њих никад није било правог узајамног поверења. Сам је Хуњади везао свој долазак у Босну за измирење с деспотом; и сам Томаш видео је, да без тог не сме да се упусти ни у какву тежу обавезу. И он је молио Дубровчане да посредују за мир. Ови су то одмах прихватили и почели рад.

Односи са суседима на почетку владавине

Султан Мехмед II, веома образован и уман владар, са знањем неколико језика, међу којима и српског, који је научио по свој прилици од султаније Маре, био је човек веома смео и широких потеза. Ученост му није спутавала вољу; чинила га је само прилично скептичним и нимало религиозним. Није трпео дволичне односе, нити се лако задовољавао компромисима. Његова је мисао била да створи снажно, централистичко Османско царство под турским вођством и с турским обележјем и да учини крај колебању малих и недовољно лојалних балканских господара. Од тих свих владара он је, из почетка, имао највише обзира према деспоту Ђурђу. Као посредник је служила султанија Мара, деспотова кћи, васпитачица Мехмедова, која му је отворила европски свет. Обновио је одмах уговор са деспотом и посредно, преко Маре, дао је Србима на управу Топлицу и Дубочицу. Обновио је на почетку своје владе уговоре и са осталим суседима, желећи да се понајпре потпуно снађе у пословима и учврсти личну власт.

Султанова пажња према деспоту и Мари није остала незапажена. Дубровчани су честитали Ђурђу, а босански краљ се реши да се с њим нагоди. После извесног отезања и нагађања и једне турске демонстрације он је ипак, у јулу 1454, вратио деспоту Сребреницу, иако тешка срца. На споразум су се одлучили чак и Мађари. У Смедереву 7. августа склопљен је уговор о измирењу између деспота и Хуњадија. Да би то измирење постало што трајније извршена је том приликом веридба између Матије, млађег Хуњадијева сина, и десетогодишње деспотове унуке Јелисавете Цељске. У то време деспот је био и један између понајмоћнијих магната Угарске. Имао је као своје градове Мункач, Сатмар, Дебрецин, Бечермен, Кулпин, Митровицу, Сланкамен, Земун, Бечеј, Бечкерек, Крашов и Вилагош. Деспотовим посредовањем склопљен је најпосле и мир између Турака и Мађара са трајањем од три године (објављен 7. фебруара 1452). По том уговору и деспот и босански краљ били су обавезни да плаћају Турцима данак; али, у исто време, обојица су остала у државноправној зависности од мађарског краља.

Пад Византије

Док се тако трошила народна снага у бесмисленом породичном рату у Херцеговини и у безизгледном грађанском рату у Зети, Турци су с планом припремали своје одлучне мере на Балкану. Наступала је „страсна недеља” хришћанских држава.

Покушај да се спаси Византија

Прва на ударцу била је Византија, која се налазила у срцу Османлијског царства. На царском престолу њеном налазио се од год 1449. Константин XI Драгаш. На жалост, и ту није било слоге међу царским сродницима; у властољубљу и грабљивости поједини чланови династије увлачили су сами Турке у своје међусобице и припремали им, већ и иначе доста прокрчени, пут до цариградских бедема. Цару Константину није било тешко да предвиди опасност која се спремала. У тежњи, да за одлучну борбу добије што више веза, он је примио предлог свог пријатеља и ученог писца Ђорђа Францеса, да се ожени султанијом Маром. Њен глас је био врло висок; знало се, да има и јак политички утицај. Стари деспот пристајао је на ту везу, иако је с том царском кућом већ био у вези, пошто се његов син Лазар оженио царевом синовицом. Византијски посланици беху чак и дошли на смедеревски двор. Али Мара одби ту понуду (1451. год.), нешто из личних разлога, што није желела новог брака, а можда и предосећајући судбину Византије.

Припреме за опсаду Цариграда

Освајање Византије је био први циљ младога султана било је да уклони то страно тело и да Османској империји у успону осигура стално државно средиште у Цариграду. Са великом енергијом и пажњом је припремао освајање тог града, који никако није могао да се одбрани јер је султан дао подићи снажну тврђаву Rumeli Hissar на Босфору, у самој близини царског града, почетком 1452. године. Цар Константин је, као и његов претходник, полагао све наде у помоћ Запада, али ником није падало на памет да помогне тој, за њих далекој, држави, па чак нису долазили у помоћ јер су мрзели ту земљу и хтели су, као Алфонс Арагонски обновити Латинско царство. Алфонсове незасите позајмице од папе Николе V (1447—1455) су прогутале скромна средства, која је папа спремао за одбрану Цариграда. Цар је на крају, 12. децембра у Аја Софији прогласио обнову црквене уније. Византијски народ је због тога протестовао и један од највиших царских службеника је, из мржње према Латинима, рекао:

Радије би усред града видео турски турбан него латинску митру.

То је допринело јачању византијске странке која је заговарала помирење с Турцима. Мехмед је припремио силно наоружање, створивши пре свега снажну артиљерију из помоћ западних техничара.

Пад Цариграда

Првих дана априла 1453. поче опсада Цариграда. Сам Мехмед II стиже 5. априла под град, да руководи нападима. У његовој огромној војсци, која је бројала преко 70 000 бораца, налазио се и помоћни одред Срба од 1.500 људи под вођством војводе Јакше 5 000. Цар Константин примио је неравну борбу. У његовој војсци налазило се 5 000 Ромеја и 2 000 страних бораца, од којих су 800 били Ђеновљани, који имали и две галије и били су под заповедништвом Ђустинијанија. При опсади Цариграда Мехмед је употребио ново оружје, топове. Мали топови којима је располагао Цариград нису се могли мерити са снажном турском артиљеријом. Права опсада започела је 7. априла.^[5]

Напад је пре свега био усмерен на градске зидине с копна, посебно на Пемптонска врата, у којима су Турци препознали најслабију тачку византијске одбрамбене линије. Прилаз Златном рогу био је блокиран тешким ланцем и Турцима уза сав труд није пошло за руком да га разоре. При једном од покушаја се 20. априла одиграла тешка поморска битка у којој је победила царска флота. Та победа је у Цариграду изазвала одушевљење и улила бранитељима нову храброст, али опкољеном граду није донела право олакшање. Напротив, Мехмед је 22. априла успео преко копна довући у Златни рог већи број бродова и сада је град и оданде био под топовском паљбом једнако као и са копна. Мала се војска бранитеља с очајничком храброшћу борила против неизбежне судбине. Сам је цар стајао на челу својих бораца као пример мужевне одлучности. Све до последњег тренутка истрајао је на свом положају као неко ко је одлучио да неће надживети пропаст свог циља. Више је великих напада остало без резултата и самопоуздање непријатеља било је поколебано, али су и зидине града под опсадом након седам недеља напада већ биле тешко оштећене. Наступио је тренутак коначне одлуке.

Мехмед је у уторак 29. маја прешао у свеопшти напад. Навече претходног дана, док је султан припремао своје трупе за борбу, Ромеји су у Аја Софији одржали последњу мису, Грци и Латини заједно. Након тога свечаног момента борци су се вратили на своја места и цар је све до касно у ноћ обилазио одбрамбену линију. У раним јутарњим сатима започела је офанзива и град је овај пут нападнут са свих трију страна истовремено. Ипак, јуначка је одбрана дуже време одолевала навали и успешно одбијала сваки напад. Тада је султан укључио у борбу своју главну резерву, јаничари, и тој је елитној трупи османске војске након жестоке борбе пошло за руком попети се на градске зидине. Ђустинијани, који се борио на страни цара, у одлучујућем је тренутку смртно рањен и однесен с попришта. Његова је смрт унела немир у редове бранитеља и то је убрзало турски продор. Убрзо је град био у њиховим рукама, после страховитог крвопролића на улицама. Константин се борио до последњег тренутка и у борби је нашао смрт какву је тражио. „Храбри принц”, каже за њ један писац, „који је знао умрети и који би знао и бранити царство, да се то царство могло одбранити”.

Три дана и три ноћи трајало је пљачкање, које је султан одобрио својим војницима приликом припрема за последњи напад да би повећао њихов борбени жар. Уништена су богатства непроцењиве вредности, вештачка дела и драгоцени рукописи, слике светаца и опрема цркве. Мехмед је свечано ушао у освојени град. Цариград је постао главни град Османског царства. Византијско је Царство престало постојати. Јужногрчка Мореја и Трапезунтско царство су, додуше, надживели Византију за неколико година, али Турцима њихово покоравање више није чинило проблем. Заузеће Цариграда успоставило је мост између азијских и европских поседа Османлија и дало нов полет њиховој освајачкој сили.

Као победитељ ушао је султан у царски град и очитао молитву у величанственој Аја Софији, која би одмах претворена у џамију. Одмах потом постао је Цариград и турска престоница, задржавши свој народски назив ειζτηζπολιν с обликом Истанбол, Истамбол - Стамбол, који је многим необавештеним изгледао као турска реч. Највећи и најлепши град Балканског полуострва, најдостојнији по традицији и најважнији по географском положају, променио је само господара, али је остао и даље да влада целим југоисточним светом Европе.

Повећавање турске претње Балкану

Пад Цариграда изазвао је у целој средњој Европи веома тежак утисак. Нарочито се то осетило на папској курији, која је, поред све противности према цариградској цркви, видела врло добро да је срушен један јак бедем хришћанства. Исто тако осетило се и у Угарској и у Италији да је падом Цариграда настао почетак краја балканских хришћанских држава. Султан се неће зауставити у самом Цариграду. Иза Византије доћи ће на ред још преостале слободне земље Србија, Босна, Зета, а преко њих пут равно води на границе Угарске, Далмације, Хрватске, Истре. Дотадашња хришћанска сарадња против Турака није дала никакве резултате, и на папској курији се с болом признавало да је свест о потреби хришћанске солидарности помрачена себичним и уским интересима појединаца и појединих скупина. Пред расцепканом и завађеном Европом стала је јединствена воља Турске, снажне, спремне, понесена великим замахом и дисциплиноване до невероватности и у послушности и у вољи за победом. Све да су се и све народне снаге наше сабрале за дело одбране, велико је питање да ли би биле довољне да створе брану турском надирању. Овако, истрошена у узајамним борбама, с пуно неповерења једна према другима, идући за тренутним успесима, неповезане ниједном идејом која би их окупила, наше државе унезверено су гледале откуд би могла да им дође помоћ, хватале се грчевито сад за једну сад за другу комбинацију, и полагано тонуле губећи веру у себе.

Први рат са Србијом

Први напад на Србију

После пада Цариграда дошла је на ред Србија. Турски извори говоре сасвим помућено и с много грешака о односима између деспота и султана, и из њих се прави узрок рата не може утврдити. Види се само, да је деспот стално сумњичен ради веза са Мађарима. Колико ми данас знамо, деспот није дао правог непосредног повода за напад. Своје обавезе према султану вршио је с пажњом чак и онда, кад му је то, као при узимању Цариграда, врло тешко падало. Султан је тражио од деспота да му уступи извесне градове, као Голубац и Смедерево, да би имао више сигурности за његово држање и отворенији пут за Угарску. Деспот на то није могао пристати, а султан је потом, у лето 1454, упао у Србију и страшно је опустошио. Ударио је на Смедерево, али га није могао заузети због јаких градских бедема. Изненађен, деспот није могао да организује отпор у Србији, него је прешао у Мађарску, да тамо тражи помоћи. Мађари се брзо одазваше. Кад је султан под Смедеревом чуо, да је лично Хуњади стигао у Београд, хвалио се сам Јанко 10. августа, напустио је одмах даљу опсаду и повукао се у Софију. Са својом и деспотовом коњицом продро је Хуњади до Крушевца и ту потпуно разбио турску посадну војску (2. октобра). Главни заповедник те војске Фериз-бег би ухваћен и одведен у Смедерево. Потом је Хуњади пошао до Ниша и Пирота, а одатле се вратио преко Видина. У исто време спремиле су се на југу и две српске војске. Једну је водио Никола Скобаљић, чија се кула у развалинама очувала више села Вучја код Лесковца. Та српска војска сукобила се с Турцима у пределу Бања 24. септембра. Кад је султан добио вести о свему овом у Софији крену поново на Србе. Скобаљић се упустио у неравну борбу и са султаном. Србин јањичар Константин Константиновић, савременик догађаја, прича како су сами Турци казивали, „да откако живе није се чуло никад за такву битку од тако мало људи противу тако велике силе”. Али на реци Трепањи (можда Рапања код Лесковца) његов отпор би скршен, 16. новембра. Скобаљић би ухваћен и, као страшило за друге, набијен на колац. О акцији друге српске војске, која се кретала према Косову, не зна се ништа поуздано.

Други напад на Србију

С пролећа идуће године кренуо је султан поново на Србију, да настави прошлогодишњу акцију. Прво је напао Ново Брдо, као главни извор деспотових прихода. Грађани су покушали да се бране, као и пре петнаест година, али град није могао одолети тешкој турској артиљерији и предао се после четрдесет дана опсаде, 1. јуна 1455. Султан је био веома строг према становништву, нешто ради отпора, а можда више да би застрашио остала места. Градска властела би поубијана, а 320 младића одведено у јаничарско робље. Међу њима се налазио и чувени писац „Србин јаничар”, Константин Константиновић, чије су успомене важан извор за овај период наше прошлости. Поштеђени остадоше само рудари, који су и Турцима били потребни. Турски извори, који о овом догађају имају помућено причање, сложно казују, да је у граду нађен велик плен; нарочито велике гомиле сребра. У тврђаву одмах би уведена турска посада, а чини се да се радило и на том, да становништво града добије муслиманску већину. Новобрдски младићи беху огорчени због судбине свог града; 700 њихових сестара и младих жена раздели султан међу своје војнике. Кад је султан између заробљених младића изабрао осморицу да му буду коморници, решише се они да га убију. Али нису успели. Били су потказани и изгубили су главе. Султан се после тога одлучио, да не пушта више Срба у своју близину.

Из Новог Брда султан се кренуо на запад и освојио је и друго богато рударско место Трепчу, па потом Бихор, Липљан и друга места на Косову. Преко Звечана султан је лично дошао на класично косовско разбојиште, на Муратово тулбе, и ту делио поклоне за његову душу. Три недеље после пада Новог Брда узели су Турци и Призрен. Чак и зетски прастари град Медун, који је његов заповедник био понудио Млечићима, мораде примити турску посаду. Тако је и читав преостали део Јужне Србије дошао под турску власт.

Крсташки рат 1456.

Сазивање крсташког рата

Стари деспот покушавао је за то време, да заинтересује поново Мађаре и запад за судбину балканских хришћана и своје државе. Пад Цариграда и напади султанови на Србију и Албанију одмах иза тога беху прилично узбудили духове у Средњој Европи. У Риму, Млецима, Напуљу и целој Аустрији настала су све чешћа већања и договори, да се нешто предузме у корист хришћанске ствари. Међутим, на тим странама узбуђење није захватило дубоко шире кругове; то су били претежно кабинетски преговори. Једини су Мађари осећали опасност непосредно. И опет је међу њима понајвише деловало једно свештено лице, речити фрањевац Иван Капистран. Као раније кардинал Цезарини и он је највише потпоре налазио код још увек неуморно ратоборног губернатора Јаноша Хуњадија. Мађари су били спремни да се поново супротставе Турцима. Једину дисхармонију у припремање ове нове хришћанске коалиције унео је Капистран тражећи од старог деспота да прими католичку веру. Овај је то енергично одбио. Нагласио је, да је цео свој век провео у православљу и да не жели под старост изгледати као човек који је у свој несрећи изгубио и памет. Међутим, није бранио, да се његова унука, Јелисавета Цељска, коју је он био превео у православље, поново врати вери свог оца.

Нa мађарском сабору држаном у Ђуру, јуна 1455, расправљало се живо о новој акцији против Турака. Капистран је позивао папу Каликста III, да се стави на чело покрета и да окупи под заставе, сем Мађара и Срба, још и своје и чете арагонског краља и бургундског војводе. Иако веома оштећен, деспот се обавезивао, да ће довести војску од 10.000 људи. Хуњади је с необичним самопоуздањем изјављивао, позивајући се на своје искуство, да ће са 100.000 правих бораца за три месеца прогнати Турке из Европе; „неће бити у Европи места”, извештавао је Капистран папу о тој изјави, „где би могао Турчин склонити главу”. Он је чак обећавао, да би могао наново освојити и Јерусалим. Али, нешто из финансијских разлога, а нешто из различитих политичких интереса до те широке лиге није могло да дође и сав терет ратовања имао је да пане у главном на Мађаре. Западна Европа није имала скоро никаква интереса за балканске ствари. Управо оне године кад је пао Цариград водиле су се завршне борбе између Енглеза и Француза у страховитом Стогодишњем Рату и у тај мах они су имали стотине својих пречих брига него што би био рат против Турака.

Мржња између Срба и Мађара

Међутим се међу Србима почела све више јављати једна нова политичка тенденција. Људи су налазили да њихова отаџбина и сувише страда у овим мађарско-турским борбама; да се Србија налази у жрвњу између две силе, од којих једна апелује на хришћанску солидарност али делује само на махове, док друга, као неодољива велика вода, све више плави и осваја. Срби страдају од Турака понајвише за то, што се држе уз Мађаре или што Турци верују да се држе и да су им непоуздани. Зар не би било боље, да се Срби прислоне искрено и недвосмислено уз Турке, кад већ и онако не могу водити потпуно самосталну политику? Ту опортунистичку политику код Срба помагали су и сами Турци, а један од главних заточника била јој је султанија Мара. С друге стране, и извесни поступци Мађара нису били нимало подесни да изазову поверење код Срба. Срби су били кивни нарочито на Михаила Силађија, у народној традицији званог Свилојевића, заповедника Београда и Хуњадијева шурака. Кад се он једног дана извезао из Београда с братом Ладиславом нападоше га деспотови људи, па док се он бегом спасао брат му би страховито исечен. За освету нападоше Силађи и његови људи старог деспота, у Купинову, у деспотову сремском двору, 17. децембра 1455, те га после борбе заробише и засужњише у Београду. Деспот, иако у дубокој старости, са преко осамдесет година, борио се као прави витез и савладан је тек пошто су му у борби била одсечена три прста десне руке. У нашој историји ми нисмо имали другог човека, који је показивао толико животне енергије и толико издржљивости после свега што га је сналазило у животу. Да би се ослободио ропства деспот је морао да преда Силађију своје мађарске градове Бечеј и Шомљо и да му плати 10.000 дуката. Чак је морао пристати и да своју жену пошаље као таоца у Београд. Кад је млади мађарски краљ Ладислав чуо за тај случај ражљутио се много, и осуђујући Силађија и његова заштитника Хуњадија, наредио је, да се деспот одмах пусти, без тих услова. Има вести, да се ни деспотов син Лазар није држао најисправније и да се није журио да спасе родитеља.

Вест о читавој овој ствари допрла је и до султана. Он се користио њом да се тобоже сасвим измири са Ђурђем, а у ствари да, сигуран од Срба, изненади Мађаре необичним препадом. Султан је хтео и да онемогући хришћански савез, издвајајући деспота, и да предухитри његове најглавније учеснике. С деспотом се нагодио на овој основи: северна Србија од западне Мораве да остане Ђурђу, а јужна султану. Деспот је имао и даље да плаћа данак, али знатно смањен, и да даје Турцима помоћне чете. У Србији је тако победила туркофилска струја.

Опсада Београда (1456)

Одмах потом кренула је турска војска преко Србије на Мађарску. Деспот се у последњи час поново тргао. Налазио је, да Турци нису били искрени и да су хтели да га преваре. Он стога спреми Смедерево за одбрану, а сам оде у Мађарску, да настави почете преговоре о заједничкој борби. Султан је дошао с војском на Дунав и опсео и Смедерево и Београд. Намеру његову да Смедерево узме брзо, на јуриш, осујетила је храбра градска посада, која се јуначки одупрла. Напад на Београд извршен је у садејству с флотом, која је бројала на 200 лађа. Али и ту Турци наиђоше на снажан отпор. Посади стиже у помоћ једна на брзу руку прикупљена војска добровољаца, коју је одушевљавао Капистран. Иако није била од велике војничке користи, та добровољачка војска, састављена од људи с разних страна, значила је, ипак, известан прираст снаге, јер је дизала дух. Хуњади је најпре разбио турску невешто вођену речну флотилу, а онда је с новом војском ушао у Београд. Турци се нису надали дугој опсади. Веровали су да се напад може извршити брзо. Кад су видели да се ратовање отеже и да су у војсци због београдских баруштина настале болештине нареди султан да се и ту покуша са јуришем. Борба је била врло крвава. Турци су већ били продрли у београдску варош. Али Хуњадијеви јунаци извршише неколико противнапада и одбацише Турке. Одлично се показало и српско одељење, за које се казује да је имало изврсне стрелце. Турцима није ништа помогло што је и султан сам ушао у борбу. Њихови извори приписују неуспех неслози румелиских бегова и томе, што су неки војници отишли у пљачку. После неуспелог јуриша, који је однео многе жртве, рањени султан нареди повлачење (23. јула 1456).

Крај крсташког рата

Али хришћани нису могли уживати у победи. Куга, која се беше појавила међу Турцима, захвати и браниоце. Болест се прошири преко целе Србије све до Дубровника. Од те заразе умреше и Јанко Хуњади (11. августа) и Иван Капистран (23. октобра). Овај помор у хришћанској војсци био је и главни разлог, што она није могла да искористи ову несумњиву победу.

Хуњадијева смрт изазва метеже и грађански рат у Угарској. И ти сукоби омели су, поред куге, већи замах хришћанске војске после победе под Београдом.

Заморен, увређен, потиштен, и без вере да може нешто више добити, стари деспот покуша поново да се измири са султаном. Његов челник, Ђура Големовић, ишао је два пута у Једрене, да преговара о миру. Султан је био склон; постао је, уопште, мекши после неуспеха под Београдом. Али пре него што је могао добити коначни одговор деспот је умро на Бадњи дан 1456, искрено оплакан. Три недеље после Ђурђеве смрти склопљен је мир између Турака и деспотова наследника Лазара. Овај је, иако најмлађи, узео власт, јер су му оба старија брата била ослепљена. Мада слепи, они, међутим, нису били без владарских претензија, само, у овај час, они или нису хтели правити Лазару никаквих тешкоћа, или им је то унапред било онемогућено. Србија је новим уговором признала врховну власт Турске и обавезала се плаћати по 40.000 дуката годишњег данка.

Страх од Турака у Босни

Од турске силе плашила се и Босна. Херцег Степан се у јесен 1453. и у пролеће 1454. год. обратио свом старом пријатељу, краљу Алфонсу V Арагонском нудећи му се. Његов син Владислав ишао је априла месеца у Лорето, да поспеши преговоре. Алфонсо је Херцегу 1. јуна 1454, у име своје и свога сина, потврдио све поседе, обећао му заштиту и помоћ и примио га за свог вазала, иако је знао да Степан остаје и даље у обавези према Турцима. Дубровчани су о Херцегу, и после измирења, ширили најгоре гласове и поручивали су свакоме, да му не верују пошто је потпуно турски човек. Стварно, међутим, Херцег се држао Турака само зато што их се бојао и што није видео значајнијих успеха од хришћанске акције, а он сам већ се осетно колебао, да ли треба да наставља стару политику.

Краљ Томаш се у прво време бавио више западним питањима на својој граници, него источним.

Усред тих трзавица јавила се турска опасност у Србији. Краљ Томаш, као мађарски вазал, имао се придружити хришћанским савезницима, и он је то и обећавао. Чак му је и краљ Алфонс у пролеће 1455. честитао на тој одлуци. Папа Каликст III узео је 30. априла те године под своју заштиту и краља Томаша и његову државу, хотећи да јој тим у хришћанском свету појача значај, а и самој курији да даде једну врсту не само моралне него и стварније обавезе. Краљ Томаш је, за време Мехмедове акције у Србији, упутио 3. маја из Јајца једно посланство Хуњадију, које је водио босански кустос, фратар Илија из Пожеге. Није нам познато шта су они том приликом казали великом борцу, али је вероватно да су објашњавали зашто Томаш не учествује у том походу.

Томашу је било јасно, да и Босну чека судбина Србије. Још од 1454. год. султан је тражио од њега, да му преда четири босанска града. Један од њих био је и град бистрички код Ливна, на крајњој западној граници Босне. Краљ се обратио у Млетке питајући шта да ради. Мука је била попустити и дати сам прилике Турцима да се учврсте у земљи, а мука је била и изазвати их против себе. Краљ је молио Млечане да му даду оружја за градове и да му, у случају пораза, обезбеде уточиште на свом подручју. Султан је 1456. тражио брз одговор од Томаша и 10.000 товара жита за исхрану своје војске у Србији. Млечани су му дали нешто помоћи (100 балистара) и обећали су му да ће га срдачно прихватити у случају ако се не могне одржати у Босни.

После неуспеха под Београдом султан није напустио мисао о новој офанзиви али му је било стало до тог да покаже да је није напустио. Већ почетком 1457. год. он је упутио у Босну велики број мајстора, да му преко Саве спреме прелазе за војску, и уз те мајсторе послао је 8.000 војника да их чувају. Та је војска била уједно и опомена за краља, како би што пре испунио турске захтеве. Стога се понашала, пролазећи кроз земљу, као непријатељ.

Грађански рат у Угарској и сукоби у Србији

Краљ Томаш, уплашен, обратио се у Будим краљу и папином изасланику тражећи савета и потпоре. Али у Мађарској тога времена беше настао прави раздор. Између краља и синова Јанка Хуњадија дошло је до отворене борбе. Ладислав Хуњади би чак смакнут по краљевој заповести ради свог бунтовног става и ради убиства Улриха Цељског. У грађанском рату краљ Ладислав је гледао како да одржи себе и престо, а није му било много стало, у тај мах, да се брине и о мукама босанског краља. Уз ту невољу, у кући, краљ се био заплео и у рат са царем Фридрихом због наследства Цељских, пошто иза грофа Улриха није остало мушког потомства. И на самој папској курији, иако се желео рат, налазило се људи, који су препоручивали да треба бити опрезан и сачекати догађаје, док се не среде прилике у Мађарској. Ратоборна странка, у којој се налазило много свештеника, гурала је ипак стално у рат. Сам кардинал Карвајал беше у лето дошао у Босну, да подстиче краља и да му ставља у изглед помоћ западног света. Краљ се под тим утицајем био решио на активност, али је, ипак, претходно тражио од папе крст и заставу, као посвећена знамења за борбу, а у ствари да тим папу и остале хришћане више обавеже на сарадњу и помоћ. Стога је, врло опрезан, упутио свог искусног посланика Николу Тесту папи, краљу Алфонзу, млетачком дужду и војводама миланском и бургундском, да им изложи краљев положај и да утврди шта се отуд може конкретно добити. У исто време, још с пролећа те године, Томаш је тражио извесног додира и са Скендер-бегом.

У Србији се за то време све јаче изражавала противност између две главне странке у земљи, туркофилске и мађарофилске. Прву су водили султанија Мара и брат јој Гргур, а с њима се слагала и деспотица Јерина и њен брат Тома Кантакузен. Јак ослонац имала је та странка у браћи Анђеловићима, потомцима тесалских кнежева Анђела. Њихов отац се у Новом Брду оженио Српскињом. Један од браће беше примио ислам, постао Махмуд, видно се одликовао међу Турцима и, као повереник султана Мехмеда, беше дотерао до чина румелиског беглербега. Његов брат Михаило остао је у православљу, стекао поверење деспотово, и добио је част великог челника. Он је одржавао везе с братом и у Србији живо настојао, да се политика води без икаква ослонца на Мађаре. Њиховом утицају приписује се, што је почетком 1457. год. дошло до мира између Србије и Турске. Другу, мађарофилску, странку водила је жена деспота Лазара, Јелена, и други син деспотов, Стеван. Јелена није имала мушке деце, па је желела да престо осигура својој кћерци удајом за неког од хришћанских принчева. Сам деспот Лазар, наследник Ђурђев, колебао се, исто као и његов отац, између те две струје. Данас је јасно, да је туркофилска политика била стварнија, али није јасно шта би донела Србији, да је ту била и искрено прихваћена. Политика наслона на Мађарску била је диктована интересима хришћанске солидарности, али од ње земља није видела праве користи. Напротив. Због ње је Србија тешко страдала неколико пута. Силе средње Европе, које су долазиле у обзир да помогну Србији и Босни, имале су све својих криза и врло разнородне интересе и често су се узајамно бориле толико, да нису биле способне ни за какву другу акцију. Код Турака, међутим, владала је свесна једна воља, која је своју снагу улагала с планом, и стога је не само изгледала, него и стварно била неодољива.

У мађарски грађански рат умешао се и деспот Лазар, и то, наравно, на страни Хуњадијевих и Силађијевих противника. У априлу 1457. он беше заузео Ковин, али је наскоро био потучен на Тамишу. Стога је, вероватно, у јесен те године пустио Турке, да преко његова подручја упадну у Банат.

У јесен, 23. новембра 1457, умро је у Прагу млади мађарски краљ Ладислав. После дугих преговора и криза изабран је за краља млади Матија Корвин, син Јанка Хуњадија, тек 24. јануара 1458. За цело то време, да је и било праве воље за то, о припремама за рат с Турцима још није могло бити правог говора. Босански краљ је то видео и према томе се равнао. Убрзо, нови догађаји у Србији ставише преда њ сасвим нова питања и с тим у вези и нов курс политике. Један извештај из Босне од 21. априла 1458. каже, да се босански краљ измирио с Турцима и платио данак, „јер није могао радити друкчије”. Говорило се, да се покушао измирити и са Херцегом.

Пад Србије

Стефан Бранковић као српски деспот

У ово време, прилично ненадно, умро је у Србији деспот Лазар, још млад човек, 20. јануара 1458. Он није имао мушког потомства и стога одмах иза његове смрти почеше борбе око власти. Српско питање услед тога постаде актуелно за све суседе. Српске странке покушаше, да би избегле туђе мешање, да образују намесништво које би могло да задовољи и Турке и Мађаре. Мађарима би давали јемство слепи Стеван и Лазарева удовица Јелена, а Турцима Михаило Анђеловић. Али, између намесника самих није било правог поверења, и то не само према Анђеловићу, него ни између Стевана и Јелене. И од њих је свако гледао да он постане стварни господар. Ту обезглављеност искористио је први босански краљ Томаш. Он је одмах посео Сребреницу са суседним местима на Дрини. Њу су Босанци, са још 11 градова, узели пре 22. фебруара.

Настанак Српско-босанске уније

Брзо потом Томаш је дошао на мисао, да те борбе са Србијом обустави а и да нове тековине учини трајним. Најзгоднији начин за то био би, да се његов син Стеван ожени са најстаријом кћерком деспота Лазара, која је могла тад имати нешто више од десет година, и да се тако споји Босна са остацима деспотовине. Томаш је одавно са женидбом свог сина правио политичке рачуне и надао се од ње појачавању положаја и снаге Босне. Тако је раније, чак преко папе, тражио неку краљевску принцезу или моћну кнежевску кћер из Италије. Баш у ово време вођени су, и већ били довршени преговори, да се Стеван ожени једном од кћери (по свој прилици незаконитих) миланског војводе Франческа Сфорце, која је имала да донесе богат мираз. Милански изасланик већ је, с војводиним пристанком, био дошао у Босну, кад се краљ предомислио и свршио просидбу у Србији.

Али ствари нису ишле лако. И Угарска је сама полагала много на Србију, нешто због њеног стратешког положаја, као грудобран за мађарско подручје, а нешто због њеног рудног богатства. Сам губернатор Мађарске, Михаило Силађи, водио је преговоре о том да добије Србију, а у том га је свесрдно помагао Кардинал Карвијал. Иако ти преговори нису довели до жељеног резултата, они су показивали колику важност Мађари придају српском питању и да се неће моћи лако донети неко решење коме би они били противни. Краљ Томаш је то знао и стога је упутио краљу Матији, кад је овај био дошао у Београд, једно изасланство, да понуди споразум. Босанци су обећали Матији признавање врховне власти и сарадњу у борби с Турцима. У преговорима су пристали да Томаш лично дође у Мађарску и да краљу жељену изјаву. На тој бази дошло је до споразума. Томаш се у јануару 1459. налазио у Угарској и учествовао је на сабору у Сегедину. Мађари су потом дали пристанак, да се Босна уједини с деспотовином, пошто би обе, посредно, остале под њиховом врховном влашћу. Матија је Томашу обећао и помоћ против Турака. Саветовао му је, да одмах пожури у Србију и сврши ствар.

Томаш га је послушао, јер је и сам то желео. За тринаест дана стигао је усред зиме из Сегедина у Јајце лицем 31. јануара. Журба је била потребна и иначе. Турцима се, с обзиром на њихове добре везе у земљи, није могло сакрити о чему се ради. Кад су чули за краљев одлазак у Мађарску упале су у Босну четири њихове војводе са врхбосанског подручја и из Бихора, па су је похарали. Опсели су и сам Бобовац, у ком се налазио младожења Стеван, и град Врандук. Једва се Стеван искрао из опсађеног града и, кријући се, одјурио у Смедерево што је брже могао. Томаш је 10. фебруара послао о свему том поруку Матији молећи га да га не остави сама и стављајући му на срце да брани Босну „не мање него своју властиту земљу угарску”.

Владавина Стефана Томашевића

Са Стеваном Томашевићем пошао је у Смедерево и његов стриц Радивој. Кад су стигли тамо примио је Стеван владу 21. марта, а свадба је обављена 1. априла. Да је до спајања босанске и српске снаге дошло раније оно би, вероватно, могло бити од извесне користи; ако ни због чега другог а оно бар ради јачања моралне снаге за отпор. Сада је тај акт био без икакве користи. Српске земље биле су потпуно ослабљене и растројене. Ни Босна сама није имала праве вере у себе, а она је требало да води. Херцеговина и Зета нису улазиле с њом заједно ни у какву тешњу сарадњу. А према њима, завађеним и у узајамним борбама обневиделим, стајала је силна Турска, вођена једном вољом, понесена успехом, неодољива.

Ако се питање Србије није могло решавати без Угарске још мање се могло решавати без Турске. А за њих је било јасно, да неће дозволити да Србију добију њихови противници или неко ко би био противничко оруђе. Још током 1458. год. они су узели читав низ градова и области у Србији и свели деспотовину на врло уску област око Смедерева. Сада, кад је на смедеревски престо дошао један мађарски штићеник, они су решили да прекрате нејасне односе и да српској самосталности учине крај.

У самој Србији долазак босанског краљевића појачао је унутрашњу кризу. Слепи деспот Стеван није се мирио са мишљу, да деспотско наслеђе своје куће уступи Босанцу. Стога је брзо дошао с њим у сукоб и већ 8. априла морао напуштати Србију. Туркофилска странка добила је услед тога и нешто легитимистичког оправдања и узела је осетног маха.

Турско освајање

Турску злу вољу изазвао је и краљ Томаш, кад је, да олакша положај сину, почео офанзиву против турских посада у Босни. Извесног успеха имао је при нападу на Ходидјед, који је попалио и похарао, а становништво му одвео у ропство. Али се Турци у Србији нису дали збунити. Млади нови деспот дознао је за времена шта му се спрема, па је молио за помоћ и оца и Мађаре. Али му нико не прискочи у прави час. Мађари су били заузети унутрашњим борбама, а краљ Томаш није много могао. Обратио се папи, али без успеха. У једном извештају доминиканца Николе Барбућија, писаном у Јајцу 31. маја, каже се искрено и јасно како је уопште био очајан краљев положај. Томаш је признавао да му је веома тешко без помоћи са стране водити борбу против Турака. Јер он нема да се носи само са њима. У његовој земљи већина је „манихеја”, која више воли Турке него католичке силе, и он се, у случају борбе, не би смео на њих ослонити. Ево и сад, устао је против њега херцег Степан као турски вазал. Херцег је једва дочекао, да због заузетости краљеве добије слободне руке, па да прошири своје границе у северној Далмацији. Тако је средином јуна заузео тврди град Чачвину.

Кад су Турци стигли пред Смедерево млади деспот нашао се сам према огромној турској сили, а у једном граду где је имао много начелних противника. Да олакша и себи и њима он се предао без борбе 20. јуна 1459. Турци су га пустили да с породицом и пратњом изиђе слободно из града, али нису хтели да ослободе и малу мађарску посаду. Овако брзи пад Смедерева деловао је у Мађарској да не може бити горе. Краљ Матија оптуживао је и Стевана и нарочито његова стрица Радивоја као издајице, или, у најмању руку, као кукавице. Али су ти прекори били неосновани. И Радивој и Стеван већ раније су објављивали да ће се морати предати, ако им не стигне за времена достојна помоћ. Без ње је сваки покушај опирања Турцима био унапред осуђен на неуспех.

Епилог

Тако је у лето 1459. завршила свој политички живот средњевековна Србија. Напори који су чињени да се она спасе и дигне, од Косова до пада Смедерева, показују један огроман виталитет и много државничке вештине. Држава је била, нема сумње, тешко подрована саблажњивим сценама борбе за власт и себичним прохтевима утицајних чланова династије и веће властеле; било је, исто тако, политичке кратковидости у односима између суседа династа Србије, Босне, Херцеговине и Зете; било је, нарочито у последњим фазама, више обесхрабрујуће вере у друге него у себе сама; али, у основи и да није било свих тих грехова и већих и мањих, судбина Србије после Марице и Косова не би могла бити много друкчија. Њен је удес, као и сличан удес осталих балканских држава, био предодређен свим оним што је претходило Марици и Косову. То је цео државни склоп, који је носио феудални белег. Под утицајем Византије с истока и Мађарске са севера у нас се развио управни систем, где су, сем двора, сву власт и моћ имала два сталежа: властела и црква. У Србији црква је, поред свих себичних тежњи, била и остала увек у додиру с народом, али је зато у Босни под њеним утицајем несумњиво и настао и одржаван онај дуги страховити раздор, који је отуђио велик део народа од државне идеје. Властела је, у исто време, на свима странама вршила разорни утицај. И према двору горе, и према народу доле, она је знала само за своје интересе. Да ојача себе она, добрим делом, није зазирала ни од чега; у неким областима не чак ни од спреге са очевидним државним непријатељима. Јачање себе ишло је увек на рачун државне заједнице, а уз то и на рачун могућности сарадње са суседима. У целој првој половини XV века ми немамо ни једног јединог случаја где би се наши династи и наша водећа властела нашли на једној линији, а било их је више, где су, у одлучним часовима, једни другима забијали нож с леђа. Ауторитет централне власти, који је у извесној мери, у другој половини своје владе, био постигао деспот Стеван није могао да се одржи под његовим наследницима. Деспота Ђурђа, који је био јака личност, ломиле су многе недаће; а његови наследници страдали су на првим корацима, јер нису представљали никакву снагу. Чедомиљ Мијатовић имао је у доброј мери право кад је једном приликом казао, да су Турци у Европи „имали да се боре управо са инвалидским државама”.

Према њима тако растројеним стајала је турска снага, свежа, понесена успесима, вођена једном вољом која је знала шта хоће. Турци су прешли у Европу као војничка организација и као такви постигли су све успехе. У акцији они су учествовали сви, сви без разлике, свесни да је успех дело целине и да припада свима. Повезани у једну азијатски покорну заједницу врховној вољи, они су, у исти мах, знали, да лична вредност доноси све услове за напредак и да начелно нема никакве препреке, да се од обичног јаничара дотера до везира. Борба за веру и њено ширење доносила је награду и на земљи и на небу; постати газија и шехит то су највећи успеси које је један правоверни могао зажелети.

Кад су добро осмотрили прилике на Балкану они су с планом, који су наши касно прозрели, пошли за тим да од њега створе, како се то данас каже, свој животни простор. Преношење њихове престонице у Једрене казивало је очигледно, да су они још тада били на чисто, да ће ту, на европском терену остати, бацити корен, и почети ширити своју власт. Успеси против Грка и Бугара били су релативно лаки; са Србијом је било више тешкоћа, али је срушена и она. Од краја XIV века против њих се јавља као нови непријатељ и као организатор отпора северних и северозападних балканских народа мађарска држава Средње Европе. Осетивши мађарске тежње, потекле из самоодбране, Турци су онда, сасвим природно, пошли да најпре с тим народима изведу чист рачун, да их учине политички безопасним и да, потом, преко обезбеђеног подручја поставе своје нове мете и границе. Срби су се нашли на најважнијем месту. С њима су рачунали и Турци и Мађари; њихова земља представљала је главно подручје одбране за Мађаре и најпогоднију базу за Турке. Са српским бедемом дала се најбоље бранити Средња Европа; без Србије није био довољно сигуран турски посед не само у моравској долини, него ни у Бугарској.

Постављени између Турака и Мађара Срби нису могли водити никакву независну политику. Могли су само да или читаво време „балансирају” између њих, или да се, у одлучним моментима, придруже било једној било другој страни. Срби су, видели смо, покушавали све. Али политику неутралности нису дали ни Турци ни Мађари. Они су хтели чисте односе. У својој политици, зазирући од турске опасности, Срби су од почетка XV века прилазили више Мађарима. Било је ту и хришћанске солидарности и уверења да их Мађари могу заштитити. На жалост, тај је рачун био скроз погрешан. И Мађарска је патила од исте унутрашње болести од које и балканске државе; од Сигисмунда до Матије Корвина сви су њени владари имали да преброде тешке кризе. Сем тога, Мађарска тога времена, мада је Турчин био скоро на прагу, није ипак у довољној мери и на време обраћала пажњу на њих и на балканску ситуацију уопште, него се била заплела и на другим странама. Своје балканске потезе Мађари су изводили на махове, али нису од тог направили доследан и трајан систем. Срби су се ослонили на силу (у колико је то Мађарска могла бити), која није била довољно чврста, и природно је да је морала настрадати. Са доласком борбеног и енергичног султана Мехмеда II, који је био прегао да Балкан направи потпуно својим, морала је престати сва политика српског лавирања. У осталом, кад је он предузео одлучни корак да учини крај самосталности српске деспотовине, српско питање било је у основи давно решено. Огромна већина српског народа налазила се већ од раније под султаном; 1459. год. угашена је само привидна власт српске деспотовине, која је била сведена на непуна два-три среза.

Последице

Напад Турака на Србију није прошао без штете и за суседно босанско, зетско и херцеговачко подручје. Турски одреди залетали су се и у суседне области и вршили пљачке и отимачине. До папске курије пронела се вест, да је краљ Томаш дошао у везу с Турцима и да их је чак позвао у помоћ против свог таста Херцега Степана, с којим се, баш у ово критично време, носио око града Чачвине. Ова је вест узбудила самог папу и појачала је раније сумње на Босанце ширене поводом пада Смедерева. Наређујући хварском бискупу да испита целу ствар, папа га је овластио да на краља баци проклетство ако нађе да је достава истинита, па је ту поруку, после неколико недеља, у априлу 1460, и поновио. Кардиналу Карвајалу, који је из Мађарске слао у Рим веома неповољне извештаје о Томашу, папа Пије II писао је 7. јуна исте године, да је и он о њему стекао исто мишљење.

Пропаст Мореје и последице

Убрзо је моћно турско царство приграбило и остатак грчких, као и латинских и словенских поседа на Балкану. Године 1456. у османске је руке већ пала Атина, а Партенон, који је већ читави миленијум био црква посвећена Девици Марији, претворен је у турску џамију. Међутим, Турци се нису ту зауставили, већ су узимали све више маха. У њихове руке пала је Мореја, а 9. новембра 1460. заробили су у борби ујака краља Матије, Михаила Силађија, несуђеног деспота Србије. Други браниоци Мореје, деспоти: Тома и Димитрије су побегли (Тома у Италију, а Димитрије, непријатељ Латина, је отишао код султана).

У Мађарској се дигла права буна против краља, а сам Матија заплео се у дуги рат с царем Фридрихом III и трошио снагу на више страна. Мађари сами нису крили, да без помоћи запада не могу издржати борбу против Турака и да ће бити присиљени да се нагађају с њима. То нису биле просте претње, него су они доиста и почели неке преговоре. Папа Пије предузимао је све што је могао да крене хришћански свет на неки већи подвиг против Турака. Сазвао је за то и нарочити сабор у Мантови и намењивао цару Фридриху улогу хришћанског капетана. Али је све било узалуд. Шта се могло постићи кад су цар Фридрих и краљ Матија сматрали један другога као непријатеља не много мржег од Турчина?

Последње године краља Томаша

Папска курија посматрала је ствар више идеолошки него стварно; али и да није било тако, она је, као главна духовна сила, сматрала за своју дужност и хришћанску и политичку да утиче на све кругове да ублаже своје противности и да се уједине у борби против турског освајача. Стога је папа стално тражио од Босне да се приближи Мађарској и веже што чвршће за њу. Краљ Томаш је по целој својој дотадашњој политици био за западну оријентацију, али је имао пред очима и турску опасност. Турци су већ били закорачили у Босну и могли су прећи у напад кад год су хтели; помоћ Мађара и запада била је, међутим, „на дугу штапу”. Стога је сасвим појмљиво што се колебао. Тој општој несигурности ваља још додати и домаћу. У то тако мутно време, пуно зле слутње, мржња између Томаша и Херцега Степана није попуштала. Херцегов изасланик у Млецима говорио је јавно, да би, данас заборављени град, Чачвину, око кога су се крвили, волео пре видети у рукама Турака, него у краљевим. Сав свет је видео, да та ситничарска борба, која црпе снагу, не води ничем. Млечани су им то говорили без устручавања, наглашавајући им у исти мах, да то крвављење може завршити једино катастрофом обојице, као што је био случај са Грцима у Мореји. Али та њихова борба може да буде опасна и по остали хришћански суседни свет, а нарочито за Далмацију, до које је Млечанима било много стало.

Почетком 1461. год. стигло је у Млетке Херцегово посланство доносећи једно његово изванредно важно писмо. Оснивачу Херцеговине било је сасвим јасно какаа га судбина чека. Болно, и са горким искуством, он је говорио о „неверном поганину”, који је сломио редом Византију, Србију, Влашку и Мореју. Није далеко време када ће и њега „прождерати”. Предвиђајући ту могућност он је молио Републику, да му уступи неки град на ком острву или и неко острво, на ком би се могао склонити. Млечани су га тешили и умиривали, али су му и обећали уточиште на острву Ластову. Сем тога, Млеци су му обећали, по жељи, да ће и посредовати на Порти у његову корист. На Херцега су нарочито тешко деловали поновна свађа и сукоб са сином Владиславом, који се на њ дигао позивајући у помоћ Турке и можда не без неке везе са краљем Томашем.

Краљ Томаш је, међутим, предузимао све што је могао, да поправи свој глас у Риму. Мађари су радили стално против њега, али не само из старе мржње, него и због тога што су били чули да краљ жели добити круну од папе. Они су у том, са разлогом, гледали тежњу босанског владара да постане вазал Свете Столице, а да се ослободи непосредне везе с њима. Зато су поручивали у Рим, да би они то давање круне сматрали као акт непријатељства против себе и да би у том видели изједначење босанског краља дотадашњег свог вазала са мађарским, што не би могли примити. Краљ Томаш је доиста то желео, али у овај мах било му је прече да поправи свој положај у Риму, него да га отежава. И у том је успео. Свакако на основу распитивања и извештаја, на курији се почело увиђати да Томаш и његова акција нису били тако црни како их је представљао Будим. Сем тога није се хтело да се краљ одбијањем отера у турски табор, јер се, очевидно, не би могао одржати неутралан између две тако опасне комбинације. Да охрабри краља и народ папа је 23. марта 1461. наредио сплитском надбискупу, да одмах објави његову булу о крсташком рату, ако би Турци напали било краља било Херцега. Краљ није сачекао све резултате ове акције и његових преговора. Умро је средином јула 1461, пошто је боловао неколико недеља. Причања о његовој насилној смрти, која су после ширена, немају никаква ослонца у изворима.

Стефан Томашевић постаје босански краљ

Његов наследник, бивши српски кратковремени деспот, Стеван Томашевић изменио је у неколико политику свог оца. Још истог лета дошао је у везу са Херцегом и измирио се с њим. То је био несумњиво врло важан преокрет, иако није донео већих последица. Док се измирио с њим краљ Стеван је наставио непријатељства у Хрватској, нарочито са баном Павлом Сперанчићем, кога је мрзео као и Турке. Против њега склопио је савез са Херцегом и крбавским кнезовима. Млечани су сами признавали да је Павле био напаст од човека и да је изазвао против себе све суседе, али су ипак посредовали за њ. Босанцима посебно нису дали да узму град Клис означавајући га као град њихове сфере.

Пропаст Трапезунтског царства

У септембру 1461. пало је под турску власт и Трапезунтско царство и тиме је и последњи комадић грчкога тла дошао под турску власт.^[6]

Мехмед је кренуо са војском из Бурсе копном, а имали су и османску морнарицу. Пре битке му се придружила војска Исмаиловог брата Ахмеда након чега су заузели Синоп. Када су кренули на Трапезунд опколили су град који је после месец дана опсаде 15. августа 1461. године Мехмеду предао цар Давид.

Стефанови преговори са папом

Краљ Стеван се обратио и у Рим, настављајући тамо где му је отац стао. Његови посланици изнели су, како је краљ добио вести да се Турци идуће године спремају на њ и да је он већ тражио помоћи код суседа, Мађара, Млечана и Арбанаса. Природно је, да је тражи и у Риму, чији је ауторитет у хришћанском свету тако велик. Његов отац није био довољно енергичан с обзиром на турску опасност с поља и богумилску унутра, али он у односу према Риму жели ићи до краја. То уверавање Стеван је давао износећи у исти мах жељу, да му папа пошаље краљевску круну. С том круном, уверавао је он, добиће више ауторитета и према својим поданицима и према Турцима, који ће иза њега видети значајан хришћански фронт. Папин утицај помоћи ће му и код Мађара и код Млечана. Турци у његовој земљи раде с планом. Подижу нове градове, а у исто време буне сељаке обећавајући им ослобођење од поседника. С том агитацијом постижу и успехе. Босна је сад, после Србије, прва на удару Ако њу сломе они се неће ту зауставити. После Босне долазе на ред Угарска и Далмација, Крањска, па чак и Италија и сам Рим.

Папа Пије желео је истински да појача краљев положај. Стога се и решио да му испуни жељу и пошаље краљевску круну. Краљ Матија био је стављен пред готову чињеницу, коју му је папа, истина, јавио, али коју овај није више могао изменити. У новембру 1461. краљ Стеван се свечано крунисао у Јајцу, у присуству свих великаша земље и херцеговића Влатка као очеви заменика. Наљућен правећи се да нема поверења у Стевана, краљ Матија је тражио, да му овај уступи своје градове на турској граници. Стеван је ушао у преговоре, али не са намером да их изврши него да би добио времена. Надао се и помоћу курије. Тамо су већ раније били пристали да даду круну босанском краљу и још 1446. год. она је била израђена од злата и упућена у Сплит. Сад, кад је папа, најзад, испунио њихову жељу Босанци су веровали, да ће он знати наћи пута и начина да разбије неповерење Мађара. Мађари су, доиста, дошли у тежак положај. Због папе нису могли ништа предузети што би могло показати њихову злу вољу, али нису могли ни поднети без поговора, да се Босанци на неки начин ослобађају будимског туторства и привијају се уз Рим. Тако се догодило да крунисање није донело Стевану очекивану корист. Мађари су остали кивни на њ и нису му добро мислили, а код Турака то је крунисање створило уверење, да Босна прилази њиховим непријатељима и да је зато час пре треба онеспособити, а Босна је предосећала то и крајем маја 1462. године склопила мир са Мађарима, па чак и отказао плаћање данка Турцима, само да би разбио сумње.

Херцеговачки грађански рат 1462. године

У ово време, гоњен сплеткама и грабљивошћу, херцегов син Владислав, који је у борбама с оцем 1461. год. имао мало среће, отишао је султану и вероватно оптужио оца ради сарадње са Мађарима и западним силама. Са турском војском кренуо је блудни син на оца коме Турци нису више веровали. Владислав је тражио пола Херцеговине, а Турци 100.000 дуката или три града: Чачвину и код Требиња Мићевац и Клобук, и прекид свих веза са куријом и Млецима. У борби код Плеваља Херцегова војска претрпела је у лето 1462. осетан пораз. Уплашени за себе, а огорчени на Владислава, Дубровчани су потајно помагали Херцега. Касније су и они и Млечани живо настојали да дође до измирења. Херцег је уступио сину четвртину земље и тим га је некако смирио, али турску напаст није више могао отклонити. Као посредници они су се учврстили у источној Херцеговини и сад су само чекали прилику да дођу напред.

Пад Босне

Турске припреме

Крајем јануара 1463. стигли су у Дубровник посланици краља Стевана и Херцегови са предлогом, да заједно с представницима Републике пођу краљу Матији и да му саопште узнемиравајуће вести о турским припремама и намерама. Босански посланици отишли су и Скендер-бегу. Опрезни Дубровчани нису хтели да учествују у том посланству извињавајући се на све начине. Краљ Стеван је током фебруара обавестио о турској опасности и Млетке и папу, молећи помоћ.

Већ у марту почели су упади турских чета у Херцеговину и извиднички залети по Босни. Босанци и Херцеговци спремали су се на све стране. Први пут у историји тих области није било ниједне значајније личности, која би јавно водила своју политику и тражила изузетног додира с непријатељем, иако се сви нису слагали с краљем. Није се издвајао чак ни толико непоуздани Владислав Херцеговић. Али сва снага Босне и Херцеговине није била дорасла Турцима. Она се с њима не би ни усудила сама ухватити у коштац. И краљ и великаши рачунали су само са помоћу са стране. Али од те помоћи не би никаква озбиљнијег гласа ни од папе, ни од Млетака, ни од Мађара. Стизале су само утехе, храбрења и обећања. Видећи то краљ Стеван се уплаши и реши да понуди Турцима споразум. Он, колико се чини, није уопште био неки борбен човек, а пред оваквом опасношћу имало се и разлога бити крајње опрезан. По причању Константина Јаничара босански посланици дошли су на Порту у пролеће и молили су примирје на петнаест година. Султан им није дао никакав одговор и отишао је у Једрене, а његове паше намерно су преварили Босанце. Пристали су тобоже на примирје, да се ови не би даље спремали, а одмах су за њима, иза четири дана, упутили војску. Константин казује, да је он сам случајно чуо тај договор паша и да је о том обавестио босанске посланике, али да му ови нису хтели веровати. Противници краљеве политике, који су хтели да Босна извуче неку корист из искуства које је имала Србија са својом политиком против Турака, нападали су га сад јавно због незгоде у коју је уплео земљу. У Босни је била стално јака антикатоличка опозиција. Сад је она добила маха, кад је видела како је краљ, под утицајем Рима, довео земљу пред ратну опасност, а како од обећаване помоћи нема ништа. Говорило се после, и то није невероватно, да их је било и који су обавештавали Турке о краљевим преговорима и који су позивали султана да посредује. Између Мађара и Рима с једне и Турака с друге стране један део Босанаца определио се за ове друге. То нису били, колико сад знамо, војводе и кнезови, него по свој прилици нижа лица.

Операције Али-бега

Султан је доиста био чврсто решен, да, као у Византији и Србији, рашчисти положај и у Босни. Он је лично повео војску и кренуо преко Скопља и Косова. Али-бегу, турском заповеднику у Србији, би наређено да на Сави и Дунаву изводи разне војничке операције, како би Мађари поверовали да се спрема упад на њихово подручје. Краљ Матија је био обавештен да се султан спрема и сам је, на самом почетку 1463. год. поручивао краљу Стевану и Херцегу да се, ради бољих изгледа у борби, држе заједно. Млечани су му још у току јануара и марта препоручивали да он сам предухитри Турке. Али Матија нити је могао нити је смео то учинити. Његови посланици у Млецима говорили су још у мају 1463, да нису сигурни да у том потхвату не би прошли рђаво и тражили су од Републике помоћ не у флоти, него баш у копненој војсци. Кад се видело да се султан креће Матија је послао на југ свог рођака Јована Понграца с нешто војске, да би заштитио јужне угарске границе. Турци из Србије беху за то време продрли све до Темишвара. Ту их је Понграц сузбио. Али су Турци могли бити задовољни, јер су унели забуну међу Мађаре и лишили Босну сваке помоћи са те стране. Али-бег је и после тога, задржавајући Мађаре, вршио демонстративне испаде по Срему и Бачкој.

Поход на Босну

Султан је међутим из Сјенице ударио на Дрину. Упао је најпре у области херцега Степана и браће Павловића, војводе Петра и брата му Николе. Не знамо ништа поузданије о том, да ли су му они дали ту каква отпора и да ли су настрадали приликом тог прелаза или касније, на султанову повратку, како бележе неки не баш много сигурни хроничари. Сигурно је само то, да их је нестало у току ове године, у овом походу. Твртко Ковачевић-Диничић, господар средњег Подриња, предао се Турцима и био је погубљен. Удовица краља Томаша спасла се код свог брата херцеговића Владислава, који се био склонио у западну Херцеговину, исто као и отац му, херцег Степан с целом породицом. На херцеговачком подручју Турцима се активно није одупро нико с већом снагом, него су се неке војводе и кнезови затворили у своје тврде градове и бранили се отуда. Турци су продрли и у Херцеговину, све до иза Љубушког, и преотели су више градова. Целу земљу, и Босну и Херцеговину, обузела је страховита паника. Глас о султановој сили ишао је као планински пожар испред ње и избезумљивао и мало и велико.

Главна султанова војска ишла је право у срце Босне. Пала је најпре пред тврди Бобовац. Тамо је већ 20. маја стигао и сам султан. Добро утврђен, на тешко приступачном месту, град се сматрао као један од најсигурнијих. Ту се чувала краљевска круна и главни део државне благајне. Султан је сам, зачуђен његовим положајем, спремао ту нарочите топове, да би га што сигурније савладао. Али му је даљи посао уштедео заповедник града Радак, који је, заплашен и намамљен обећањима, предао град. Султан је, међутим, вероломног издајицу дао погубити презревши и њега и његово дело. Из Бобовца журили су Турци одмах даље. Претходницу од 20.000 људи водио је Махмуд-паша Анђеловић, добар познавалац прилика не само у Србији него и у Босни. Сам султан упутио се на босанску престоницу, на лепо и тврдо Хрвојево Јајце. На путу Турцима важно и утврђено Високо предало се само.

Краљ Стефан није га смео сачекати, него је хитао према западу. Константин Јаничар, сам учесник у овом походу, прича, да је "радио и дању и ноћу о том, да би могао хитно скупити некакву војску. "На том путу краљ се задржао у тврдом граду Кључу. Чудновато је да није ишао према Сави, Мађарима, или у Далмацију, Млечанима, него је отишао баш у Крајину, на крајњу границу своје државе према Хрватима, од којих, у тај мах, није могло бити никакве самосталне помоћи. Махмут-паша, који је гонио краља, дознао је од једног издајице да се Стеван налази у Кључу и одмах је понудио преговоре краљу. Обећавао је, да ће му поштедети живот под условом да му се преда сам и да преда и своје градове. Махмуд је тако поступао раније и са грчким деспотом Димитријем. Желео је, да краљевом предајом скрати цео процес и постигне очигледан успех. Има причања да је краљ покушао и да се бори под Кључем, али оно није много поуздано. Сигурно је само да се предао. За краљева стрица Радивоја казује се, да је био заробљен у граду Звечају.

Погубљење краља Стефана и пад Босне

Краљ Стеван је поверовао, да ће Турци и овог пута имати обзира према њему онако, како је било и приликом пада Смедерева. Хтео је да се спасава сазнавши за општу панику, а видећи да има и издајства и пасивности. Од мађарске помоћи није било никаква гласа. Краљ Матија га је можда и намерно оставио, да се сам понесе с Турцима. У самој земљи није било примера пожртвовања, који би га опомињали да не попусти, нити је било правог страдања за неку већу идеју. Рационално је господарио над сентименталним и идеалним. У осталом, с ким је могао наставити борбу? И какви би могли бити изгледи те борбе? Видећи да је све изгубљено, краљ је повио главу и пристао на турске услове. Махмуд га је, као заробљеника, повео султану под Јајце. Турски хроничар XV века, Дурсун бег, који даје доста појединости о босанској катастрофи, у којима се легенда испреплиће са истином, прича, да је краљ Стеван био „огроман”, „стаса као Хезбег”, и да је много пио.

Султан је узео Јајце, пошто га је опседао неколико дана, без великих жртава. Као и други градови предало се и оно, кад се видело да је отпор узалудан. Под Јајцем он је судио и несрећном босанском краљу. Мехмед II био је љут на њега због целе његове несталне политике. Налазио је, да се краљ показао не само непоуздан, него и незахвалан на указаној милости. И зато сад није хтео да му поштеди живот, нити је признао Махмутово обећање. Случај Стеванов има да послужи као свирепа опомена другима. Ашик-паша, турски хроничар, изрично каже, да је султан рекао: „Ако неке градове дамо овом краљу, извор за рат остаће!” И стога је издао наредбу да одсеку главу и њему, као и краљеву стрицу Радивоју, који је с њим заједно, од Смедерева, водио политику нелојалну према султану. Предање каже, да је верски поглавица и пратилац султанов дао Мехмеду и савет и образложење за такав поступак упозоривши га, да не треба дозволити да га два пута уједе иста змија. С краљем заједно Турци су заробили и двоје Томашеве деце од друге жене, Сигисмунда и Катарину, и њих је султан одвео са собом.

Епилог

Читав овај поход и све са њим у вези било је свршено за једва шест недеља. Већ крајем јуна султан се кретао натраг и 7. јула налазио се поново у Сјеници. У Босни је, у свима главнијим градовима, оставио своје мале посаде. Босанска краљевина била је уништена и обезглављена, преживевши Србију само за четири године.

Босна је пропала не баш „шапатом”, како се после фигуративно говорило, али без и једне борбе достојне помена и запамћене у народној традицији. Она нема ни своје Марице, а камоли величанственог Косова. Ниједна држава на Балкану није пала са мање отпора и брже! И у Бугарској, која је исто тако подлегла без достојнијег самопрегора, било је ипак нешто више трагике у отпору, иако је њен положај према блиским турским средиштима био тежи од босанског. Какав се отпор могао пружити у непроходним босанским прашумама и тврдим орловским градовима. Очигледна је ствар, да је земља, због унутрашње трулости, била склона паду и да у њој самој народ није био васпитан за жртве за неке велике идеале. Скендер-бег је у својој малој врлетној Албанији задивљавао свет својим прегалаштвом; чак се мали и увек рачунски Дубровник спремао на борбу до истраге. Завађена верски; лишена осећања праве државне независности због сталног мађарског притиска и угрожавања; са незадовољним сељаштвом; затрована грађанским ратовањем, коме је циљ био само лични грабеж и отимање за власт; са пољуљаним породичним и сваким другим моралом, Босна је морала тако завршити. Она, као држава, није имала никакве веће идеје водиље, а одавно је напустила своју историјску мисију, која јој је случајно пала у део.

С Босном је 1463. год. нестало једне државе, која је не само настала него и читав свој век провела само као географска јединица. Њена прошлост заборавила се скоро потпуно у властитом народу и на сопственом подручју. У нашој тако богатој епској народној поезији њени јунаци и толики догађаји потонули су у заборав, или певач можда није ни осетио правог надахнућа да се на њима задржи.

Значај босанског пада

Вести о паду Босне и погибији краља Стевана изазвали су изненађење и бол у целој средњој Европи. Турске чете залетале су се и пре тога до мора и на северозапад до Љубљане и изнад ње, а кроз јужну Угарску све до Темишвара. Сад је, после заузећа Босне, опасност од њих постала непосреднија. Они су дошли не само на линију Дунава, него и на линију Саве, Сане и чак Уне. Нарочито је пукло пред очима сваком Мађару шта су изгубили падом Србије и падом Босне. Сад је њихова граница постала широм отворена. Због тога је сасвим разумљиво што је папа, и иначе потресен катастрофом земље коју је сам гурао у катастрофу, са сузама у очима говорио у кардиналском колегију; „Босна је пала, краља њеног убише, дршћу Мађари и дршћу сви суседи.”

Хришћанска лига (1463)

Формирање Хришћанске лиге (1463)

Босански слом запрепастио је и Млечане. Они су писали папи 10. јуна 1463, да је тај пораз „од таквог значаја и такве тежине за спас хришћанског имена, да се то једва даде толико проценити колико заслужује.” Четири дана потом они су јављали у Рим, да је султан опустошио Босну и добио њене градове силом или предајом. Земља је потпуно растројена. Турске чете провалиле су у Крбаву и упале све до Сиња. Том приликом заробиле су и хрватског бана Павла Сперанчића. Млечани су сад тражили од папе, да на очиглед опасности покуша већ једном остварити оно што је намеравао. Они су нарочито полагали на то, да хришћанска акција почне што пре, док још има времена за спасавање. Сами су били вољни ући у такву сарадњу, а предузимали су све да би одбранили Далмацију. Обећавали су и искрену помоћ уплашеном Дубровнику. Млечани су живо радили, да у велику хришћанску лигу уђу не само народи средње Европе, него, са папиним посредовањем, и Италијани и Французи и још ко други. Са Мађарима су сами пожуривали савез из очигледне потребе да и једни и други заштите своје подручје, које је било прво на ударцу. И склопили су га 12. септембра 1463. У исто време они су живо радили на том, да у тај савез увуку и преостале балканске државе Херцеговину, Зету и Албанију.

Деловање код преосталих балканских држава

Херцег Степан је одмах по одласку Турака пошао у источну Херцеговину, да прибере људе и поврати предате или отете градове. Средином јула добио је поново град Кључ код Гацка, а у западној херцеговини Љубушки. Али брзо потом избила је поново распра у Херцеговој породици. Његов син Владислав устао је поново на оца тражећи трећину земље за себе, пошто је Херцег имао три сина. Млетачка република, желећи да се пред тако очигледном опасношћу страсти смире и да се већ и иначе оштећена земља не упропашћује даље, решила је била да сама посредује између њих. На то их је потицала и прилично многобројна босанска емиграција, која се била спасла на млетачко подручје и од које су извесна угледнија лица била отишла и у саме Млетке. И Херцегу и свима другим требало је ставити у изглед преотимање Босне од Турака и тим повратак и личног угледа, и имања, и утицаја. Поручивало се, да не треба чекати док се Турци учврсте у Босни, него да треба живо радити, а успех не изгледа ни мало неостварљив.

У Зети Млечани су помагали свог човека Стевана Црнојевића и помогли су му, да преотме тврди Медун. Код Скендер-бега су деловали исто тако и он је био сасвим ушао у њихове идеје.

Угарско и Млетачко ратовање

После склопљеног савеза између Мађара и Млечана кренула је одмах, почетком јесени 1463, комбинована офанзива против Турака. Млечани су с флотом почели акцију у Мореји, а Мађари су кренули на Босну. Мађарска војска прешла је Саву код Градишке почетком октобра. Одатле се, у две колоне, кретала према Јајцу. Једну је водио Имбро Запоља, а другу, која је ударила преко Кључа, сам краљ. Краљу Матији придружио се са хрватским четама и Мартин Франкопан. Око 10. октобра почели су први хришћански јуриши против Јајца, али је турска посада град јуначки бранила преко два пуна месеца, све до Божића, кад је била принуђена да се преда.

Ратовање Владислава Херцеговића

За то време почела је акција Владислава Херцеговића, која је уносила у земљу нову смутњу. Он је био понудио Млечанима, да они, а не Мађари, обнове босанско краљевство и премда су му они понуду примили с пуно резерве и оставили је без правог одговора, он је, ипак, ушао с војском у Босну и почео да заузима извесна места, изјављујући да то чини у име Млетачке републике. То је, природно, довело до објашњавања између Мађара и Млечана. Млечани су одбијали, да су одговорни за ту акцију, за коју нису дали пристанак. Владислава је само помогао сплитски кнез, који му је дао три заставе Св. Марка, али не да ради против Мађара, него да само поврати оно, што је сам био изгубио. Кад је увидео, да би то могло имати непријатних последица по њега Владислав је пришао Мађарима. Његова војска држала је линију од Прозора до Доњег Вакуфа и спречавала је Турцима прилазак Јајцу с те стране. То је било корисно и с моралне стране, јер је уједињавало све хришћане земље у борби против Турака. Други син Херцегов, Влатко, повратио је за то време на истоку Херцеговине један део подручја Павловића и Ковачевића са девет градова. Краљ Матија је с пуно пажње прихватио сарадњу са Херцегом и Владиславом. Овог другог је, за награду, учврстио у ред мађарских барона и уступио му жупе Ускопље, Раму и Лијевно са свима границама које је преотео од Турака. Владислав се опет обавезао Мађарима на верну службу и савезништво и уступио им је буковачки град са неретванском облашћу.

Крај рата

Пошто је заузео Јајце крајем 1463. год. Краљ Матија је прекинуо даље ратовање те зиме. То годишње доба доиста није било погодно ни за какве акције у босанским планинама. За „губернатора” Босне би именован Имбро Запоља, далеки потомак старог босанског бана Борића. У исто време краљ му је дао и част бана Хрватске, Далмације и Славоније, да би што тешње везао освојени део Босне са суседним областима, како би се што боље могла организовати заједничка одбрана.

Идуће године краљ Матија није могао да настави почето дело ослобађања, иако су га Млечани стално пожуривали и нудили му своје услуге и политичке и финансијске. Изгледа да су му сметале и политичке прилике у земљи и оскудица средстава. Млечани су, скоро с очајањем гледали како узалуд пролази време. Већ 1. јуна 1464. они су јављали у Рим, да Турци спремају нову војску и да ће је упутити на Мађаре. Млечани нису крили своју бојазан, да Мађари, остављени сами, неће моћи издржати турски налет. Средином јуна стигле су у Босну прве турске извидничке чете, свега око 3.000 коњаника, које су пустошиле све ослобођене крајеве, ширећи страх и ужас. Допрле су у свом залету све до Сплита.

Папа покушава да обнови лигу

Видећи турске припреме и несумњиву опасност за хришћанство решио се, најзад, сам папа да лично крене неку врсту крсташког похода. Веровао је, да ће његов пример подстаћи и друге да се одлуче на енергичније мере. Прешао је стога из Рима у Јакин, да се стави на чело савезничке флоте. У Јакин се за њим спремао и млетачки дужд. Али усред тих припрема већ остарели и узбуђењима изморени папа Пијо II, велики непријатељ Турака и главни проповедник хришћанске солидарности, умире 15. августа 1464. С његовом смрћу падоше у воду и сви велики офанзивни планови. Млечани и Мађари остадоше сами, да се носе са Мехмедовом Турском.

Ратовање у Босни 1464.

За то време турска војска је 12. јула поново приспела под Јајце. Том граду, као бившој босанској престоници, која се налазила скоро усред земље, давали су нарочит значај и Турци и Мађари, већи можда него је место само по себи и заслуживало. Турска претходница, коју је водио Махмуд паша, бројала је око 20.000 војника. Али овог пута узалудни су били сви турски напори да заузму град. Мађарска посада у њему борила се храбро и пожртвовано и сасвим друкчије него босанска војска прошле године. И кад је опсадној војсци дошао у помоћ сам султан, бодрећи је на све нове јурише, ситуација се није много променила.

Док се султан бавио под Јајцем стигоше му вести, да се мађарска војска спрема за напад и да су одељења Имбра Запоље прешла Саву и да оперишу око Бање Луке. На глас о том султан је 22. августа наредио општи јуриш на Јајце, а кад тај није успео султан је наредио опште и брзо повлачење. Значи, да је заморена војска претрпела осетне губитке и да се султан није усуђивао примити с њом борбу са Мађарима. Вест о турском повлачењу добио је краљ Матија у Горјанима, на Дунаву, и одмах је наредио да и остала војска пређе Саву и пође за Турцима. Он сам пошао је за њом тек почетком октобра, и то уз Дрину, према граду Зворнику, преносећи ратиште и у источни део Босне. Успех Мађара под Јајцем дигао је њихов углед и сад су се извесни босански великаши сами враћали под њихову власт.

Турски намесник у Босни Мухамед Минетовић није имао довољно војске на расположењу, али је ипак одлучио да брани турске положаје колико год може. Сву је пажњу обратио на то, да очува градове на Дрини, како Мађари не би пресекли везе Босне са осталим деловима нове турске империје. Зато је снабдео Зворник храном и муницијом и додао му једно одељење мале али одабране војске. Мађари беху, под Запољиним вођством, у једном смелом залету допрли све до Сребренице и опљачкали је, али Зворника нису могли освојити. Кад је Запоља сам био рањен под тим градом и кад је и њему и другима постало јасно, да га не могу заузети, они су средином новембра журно кренули натраг, гоњени од охрабрених Турака, који су им нанели доста губитака. Тим је завршена ова експедиција и сваки даљи мађарски покушај, да великом и систематском офанзивом протерају Турке из Босне. Од тада, за дужи низ година, источну половину и средишњи део Босне држе Турци, а западни и северни Мађари. У тим деловима са средиштима у Јајцу и граду Сребренику, Мађари су основали две бановине са потпуно војничком организацијом, да им послуже као нека врста мртве страже.

Распадање Херцеговине

За то време у Херцеговини се настављала стара породична свађа. Оба суседа, и Млечани и Дубровчани, употребљавали су све начине да измире оца и сина, међу којима је однос био не само пун неповерења, него и дубоке мржње. Њихову распру искористили су Турци који упадоше у Херцеговину, али не више да тобоже посредују за једну или другу страну, него да је освајају за себе. Уплашено становништво склањало се куд је знало не показујући много воље да се залаже за толико очигледно себичне интересе својих господара. Сам Владислав Херцеговић морао је да бежи из земље и склањао се на дубровачка острва Шипан и Колочеп, јер му Дубровчани нису дозвољавали да се задржава у самом њиховом граду. Год. 1465. Турци су били заузели Благај и допрли до Требиња. Други херцегов син Влатко отишао је да тражи помоћи код краљ Матије. Кад су чули за могућност да Турци узму и Херцег Нови наредили су Млечани у Котор, да се тамо упути једна њихова ратна лађа, која би узела град у заштиту. То је довело до објашњавања између Матије и Млечана, који им је пребацивао што се мешају у његове послове „босанског краљевства”. Међутим је сплитски кнез посео подручје око ушћа Неретве и Макарску Крајину, немајући времена да тражи претходно одобрење своје Републике. То показује како је процес распадања Херцеговине ишао брзо и скоро неодољиво. Млечанима поступак сплитског кнеза није био непријатан, а тумачили су га тако, да им се предао народ тих области сам од своје воље.

Угарска помоћ Херцеговини

Краљ Матија налазио се од октобра 1465. код Градишке на Сави и пратио је догађаје у Херцеговини. За одбрану Лијевна и његове жупе упутио је Јана Витовца „кнеза загорског”, далматинско-хрватског бана Степана Франкопана, и Јаноша Розгоњија. Витковцу и Розгоњију дао је Матија 3. новембра и пуномоћ, да могу у његово име преговарати са Херцегом, очевидно о односу Херцеговине према Угарској. Исто тако, да могу војнички помагати и угрожени Дубровник. Стари Херцег, видевши очевидни слом земље, гледао је да нађе помоћи гдегод може. Преговарао је и с Млечанима и са Мађарима, али није веровао ни једним, ни другима. Издајства и у рођеној породици, и у земљи, пропасти Византије, Босне и Србије, које је сам доживео беху га учиниле потпуно утученим, али и неповерљивим. Он је осећао како се гаврани грабе око његове лешине. Али шта је могао? Ваљало је гледати да се спасе што се може. Између Мађара и Млечана било је не само неслагања, него и праве свађе око Херцеговине. Млечани нису могли пристати, да им се Мађари увуку у Боку которску, а Мађари су због далматинског залеђа и западне Босне нерадо гледали Млечане у Неретванској Крајини.

Преговори са Млечанима и Мађарима

У преговорима с Мађарима, вођеним тајно у Дубровнику, Херцег је пристао да они поседну Почитељ на Неретви. Томе су много допринели и Дубровчани, који су зазирали од Млечана у том крају. Они су пристали, да о свом трошку подигну и велики мост преко Неретве код тог места и почели су с радовима одмах од почетка 1466. год. Владислав Херцеговић држао се, међутим, сад с Млечанима и 4. фебруара именован је од њих, по својој жељи, за „генералног капетана” са годишњом платом од 500 дуката. Он је тражио од њих помоћ од 2.000 људи, или бар новац да би их могао сам набавити, јер, како је наглашавао, дошло је дотле, да „сад нико неће да служи него само за плаћу.” И стари Херцег определио се пред крај живота за Млечане. Од толиких преговора с краљем Матијом није, на крају крајева било ништа; он је сам упутио краљу 12.000 дуката да добије помоћ у војсци, па је и то отишло узалуд. Млечанима је понудио оба своја града у Боки, Нови и Рисан, а ови су му 10. марта 1466. у замену за то, обећали дати острво Брач и једну кућу у Сплиту или у ком другом граду и слободно становање у Млецима. Херцег им је, сем тога, дао пристанак, да се могу, поред Мађара, учврстити и у Неретванској Крајини. Али, у исто време, Херцег је настављао преговоре и са Мађарима. Међутим, није дочекао да види даљи развој ствари. Сломљен дугим борбама и интензивним животом пуним сталних узбуђења он је умро у Новом 22. маја 1466, после дуже болести.

Матија Шабанчић

Турци од 1464. год. нису предузимали у Босни никаквих већих акција; ове борбе у Херцеговини извођене су са малим бројем снага и имале су за Турке чисто локалан карактер. Да би Босну придобио више за себе и сузбијао у њој мађарски утицај султан се решио, да земљи даде новог краља. За краља је поставио Матију Шабанчића, сина несуђеног краља Радивоја, брата Томашева. То је први такав потез у политици султана Мехмеда II, који није примењивао ни у Византији, ни у Бугарској, ни у Србији. То је учинио очевидно због изузетног положаја Босне, која се налазила на крајњој западној тачки његове државе, изложена агитацији и Мађара и Млечана, и у којој он, и поред личног залагања, није успео да у целини васпостави своју власт. Сем тога, он је у Босни, више него и у једној другој земљи, нашао доста утицајних људи, који су, из опозиције према Мађарима и њиховом сталном вршљању међу њима, били вољни да прихвате турску власт, нарочито ако би она показивала извесне добре воље према њима. Шабанчић је именован за краља крајем 1465. год.

Формирање српске деспотовине и значај

У вези са овом политиком Турака у Босни морали су и Мађари мењати своју политику према Србима. Морали су то чинити и у свом сопственом интересу, да би Србе добили као пријатеље. Дотле и двор и извесни њихови магнати дозвољавали су себи понекад грубе испаде. Знамо поступке Силађијеве према деспоту Ђурђу и његовима, видели смо држање краља Матије према несрећном Стевану Томашевићу. Имања породице Бранковића у Угарској делио је краљ Матија као пустоловину. Али, кад је турска опасност постала очигледна за све, после пада Србије и Босне, краљ се труди да што више бољих Срба придобије за себе и да тако делује и на остале. Кад су синови војводе Јакше прешли из Јагодине у Угарску, краљ им је 1464. год. поклонио у чанадској жупанији нађлачко властелинство, а после су добили и друга имања и у жупанијама клушкој и арадској. Идуће године он је успео да задобије и сјајног јунака Вука Бранковића, сина слепог Гргура, кога је народна песма опевала са пуно симпатије и дала му необично име Змај Огњеног Вука. Он је био дотле у турској служби, следећи политику своје тетке, султаније Маре, па је као такав ушао и у састав турског посланства, које је са Мађарима имало у Београду да преговара о условима мира. Ти преговори, о којима се и тад и после дуго дискутовало и у Будиму и у Млецима, нису довели до резултата. Међутим је краљу Матији пошло за руком да Вука привуче на хришћанску страну. Узео га је као свог човека, поклонио му градове Сланкамен и Купиник код Саве, и именовао га за заповедника српских ратника. Вук се брзо рашчуо као редак јунак, па је то и његово породично име прикупило око њега добар број вредних и одлучних српских ратника. Њега и српске борце употребио је Матија у први мах не против Турака, него против чешког краља Јурја Подјебрада, с којим је водио дуг рат. Како се у том рату Вук истакао у великој мери стекао је поверење краљево и овај га је потом обасипао знацима своје пажње.

Скендербегов крај

Султану Мехмеду боло је очи пркосно држање албанског Скендер-бега, исто као и његово наслањање на напуљски двор и везе с Млецима и Мађарском. Стога је он лично повео 1466. год. војску на њ хотећи да га сатре. Скендер-бег, чија је сестра била удата за Стевана Црнојевића, добио је нешто помоћи из Зете и од Млечана, и одржао се са крајњим напором снаге и те и идуће године, али је, одмах из његове смрти (1468), наступио слом и албанске државе.

Херцеговина прелази на турску страну

Владислав Херцеговић, превртљив и без икаквог моралног упоришта, видећи незаустављиво напредовање Турака и сасвим јалову хришћанску политику, обратио се султану и ставио се у лето 1466. год под његову заштиту. Султан га је примио и као свог харачара препоручио пажњи Дубровника. Његов млађи брат Влатко, који се сматрао очевим наследником и узео титулу херцега, наставио је везе са Мађарима. Између браће није било никакве љубави. Сем у политици они су се разилазили и у другим питањима, а у последње време још и нарочито због поделе очеве оставштине. Та их је подела завадила потпуно и отерала чак и у нове таборе. Да би постигао у Дубровнику, у месту где је Херцег оставио своје благо, своја материјалне циљеве Владислав се обратио краљу Матији као дубровачком заштитнику, што је Влатка отерало у крило Млечића и напуљског двора. Слом Албаније изазвао је живљу политичку активност Млечића и погоршање њихових односа са Турцима, али је то у извесној мери деловало и на несрећне Херцеговиће. Они су обојица повили главе и прихватили се султанова скута. На султаново посредовање извршена је у Дубровнику и подела њихова наследства. Њихова сестра Мара удала се 1469. год. за Ивана Црнојевића, али од те везе није било никаквих значајнијих политичких последица. Пошто се разделио с браћом, сит борбе, и са тежњом да се уклони из непосредне турске близине, Владислав Херцеговић је напустио Херцеговину и отишао у Славонију. Тамо му је краљ Матија дао градове Велики и Мали Калник, који су штитили подручје реке Лоње. Те градове с њиховим имањима добио је Владислав пре пролећа 1470; тада је, вероватно, и преселио.

Никола Илочки

За то време Босна је изненада добила још једног новог краља. Угледни мађарски великаш Никола Илочки, који се од 1438. год. јавља као мачвански бан и који је важио као један од најутицајнијих и најбогатијих магната краљевства, беше 1471. год. отворено приступио великој опозицији против краља Матије. Опозиција се та носила мишљу, да Матију просто свргне с престола, а да доведе једног пољског принца. Да разбије ту опасну дружину Матија је понудио амбициозном Николи босанску краљевску круну, за којом је овај одавно жудео. Мађарски сабор, сазван у септембру 1471, примио је ту понуду. С босанском „круном” Илочки је добио на управу и хрватску и славонску бановину и градове вранског приората. Дотле он се звао „вечни кнез” Теочака и мачвански бан. Али Илочки је стварно добио више титулу него власт. Као своју област имао је Теочак са зворничким крајем, док су у Јајцу и даље управљали банови, које је постављао краљ Матија. Задовољивши се том високом чашћу Илочки се, наравно, издвојио из опозиције и постао је један од стубова Матијиних, све до смрти (1477).

Оснивање Шабачке бановине

Још од лета 1471. Турци су се, с великим бројем радника, утврђивали на Дунаву и против Београда. Тад су подигли и град Заслон, а доцнији Шабац. Мађарима је било јасно, да се против Турака, поред градова и утврда, мора стварати и жив бедем одане људске снаге, који ће им штитити границу. Погоднијег и бољег бедема од борбених Срба тешко да се могло добити, а без великих финансијских издатака. Њих су могли задовољити обновом њихове деспотовине, која би опет окупила око себе све народне снаге и која би им давала наде, да могу поново доћи до своје старе државе. За српског деспота би постављен Вук Бранковић, човек међу Србима тада највећег гласа и од прве куће. Њему је народ дао надимак Змај Огњеног Вука, можда по том што је био носилац и витез мађарског ордена Змаја, а можда и због изузетне личне храбрости. Има и врло вероватно тумачење, да је он то име могао добити и по једној војничкој справи XV века, коју су јунаци носили на глави у облику змаја, да би њом, сипајући ватру и дим, застрашивали непријатељске војнике и коње.

Појављивање Ивана Црнојевића

У Зети Стевана Црнојевића наследио је 1465. год. његов син Иван. Дошао је на управу Зете у часу кад је Херцег Степан, дуго времена непријатељ њихове куће, преживљавао своју пуну тегоба последњу годину, и кад се султан био окомио и на његова другог суседа Скендер-бега. Иван је, млад и неодмерен, своју владавину почео одмах нападом на млетачко подручје у зетском приморју око Бара и Котора. Њему су се придружили и Паштровићи и нека друга суседна племена. Млечани су против њега радили преко свог човека Леке Дукађина, а 22. априла 1465. оглашавали су га као свог „перфидног непријатеља” и уценили га са 10.000 либара. У лето Котор је био тако притешњен од Црногораца, да је тражио помоћи од Млетака. Међутим, било је јасно, да ће се Зета моћи тешко одржати измећу Турака и Млечана, ако се завади са обојима. Како су и Албанија и Херцеговина држале тада са хришћанима, односно са Млечанима, решио се и Иван да се измири с Републиком. У пролеће 1466. затражио је преко Херцега Степана споразум и до њега је, после дужих преговора, и дошло. На Ивана је свакако утицао упад Турака у Албанију, изведен почетком лета те године, и извесна солидарност са јуначким Скендер-бегом. Ипак потпун споразум између Ивана и Републике склопљен је тек у новембру 1466. Иван је, као и отац му Стеван, постао плаћени млетачки „капетан” у Зети. Уплашио се био, вероватно, да би могао, као и Скендер-бег, остати без земље, гоњен од Турака, а неприхваћен од Млечана. Скендер-бег је бар код ових налазио извесне подршке и макар не много обилате помоћи, а он би био потпуно осамљен. После Скендер-бегове смрти он се потпуно придружио Млечанима и постао је поуздан хришћански бранилац на тој угроженој страни. Из свог Жабљака он је будно пратио ствари и одржавао везе и са суседним албанским главарима. Као награду за такво своје држање добио је Иван 24. фебруара 1473. са својим законитим наследницима млетачко племство, „као најодабранији и најисправнији пријатељ”.

Провале у остале хришћанске државе

Турци су за то време вршили у главном мање препаде на целом подручју од северне Далмације до Албаније. Ако би наишли на јачи отпор они би се повлачили, а где су могли да што освоје ту би се одмах учвршћивали и остајали. У свим тим случајним и ненадним акцијама било је с турске стране несумњивог система. Поштеђен није био нико, ни пријатељ ни непријатељ. Год. 1471. било је нападнуто дубровачко подручје у Жупи, иако је Република дотле уредно плаћала свој харач од 5.000 дуката. Од 1472. год. тај је данак удвостручен. Те године преотели су Турци од Мађара и град Почитељ на Неретви, а Дубровчани су сами, по захтеву султанову, порушили свој град Посредњицу. Из страха од заплета на тој страни Дубровчани су почели напуштати и своју стару трговачку колонију у Дријеву на Неретви и повлачити се на Пељешац и у Стон, и од тада је то старо насеље, раније од великог прометног и трговачког значаја, почело осетно да пада.

Ахмет Херцеговић

Између преостале браће Херцеговића, ни после Владислављева одласка, није било праве слоге. Млади Стеван, најмлађи Херцегов син, разишао се с братом Влатком ради поделе очева наследства. Год. 1473. или почетком 1474. год., са седамнаест година, он је љутит отишао на Порту и од 24. септембра 1474. јавља се као муслиман Ахмет. Сам султан се потом заинтересовао за његов део наслеђа и слао свог посебног човека у Дубровник да извиди ствар. Ахмет је међу Турцима стекао високе положаје и у Цариграду је вршио известан утицај, али га Турци, ипак, нису никад слали у Херцеговину, да би им и тамо био од користи. Његов брат Влатко оженио се, међутим, по други пут унуком краља Алфонса V, која је потекла из једне његове незаконите везе. Тим браком он је ухватио доста веза са неколико угледних талијанских породица, а нашао је заштите и на папској курији. Преко њих Влатко је поново покушао да заинтересује страни свет за судбину хришћанских народа на Балкану. Нарочито му је за то дала прилике огорчена борба око Скадра, који су бранили Млечићи, Срби Ивана Црнојевића и нека суседна албанска племена. Турци су се тад спремали да обнове Подгорицу и да у њој населе 5.000 турских кућа. Исто су тако хтели да обнове и Балеч између Скадра и Дриваста, очевидно с намером да би разбили везе између Зећана и Арбанаса. Млечани су, наравно, помагали Ивана Црнојевића да то спречи.

Турско-угарски рат (1474—1476)

Кад су Мађари 1474. год. завршили с успехом своје борбе с Чесима и Пољацима обратили су поново пажњу на балканска питања. Млечани су још 1473. год. опомињали херцега Влатка, да се споразуме с босанским краљем и деспотом Вуком, па да раде против Турака заједнички. Кад су Мађари 1475. год. отпочели нови рат с Турцима дало му се довољно прилике за то. Краљ Матија је с јесени те године дошао лично под Шабац и заузео га, после неколико недеља опсаде, 15. фебруара 1476. Наша народна епска поезија запамтила је све до XIX века тај догађај и доводила га тачно у везу са Змај Огњеним Вуком. Одатле је деспот Вук кренуо долином Дрине до Сребренице, да оскудном краљу прибави плен. Пут је изводио авантуристички, ноћу и кришом, да би изненадио и запрепастио противника. Од својих људи изабрао је њих 150, преобукао их у турска одела, и упутио их у град, у ком се тога дана држао вашар. Њихов препад унео је невероватан метеж међу Турке и потпуно их онеспособио за одбрану. Плен је био велик; уграбљено је пет товара сребра и 127.000 аспри, сем других ствари. Одатле је деспот провалио до Кучлата, па, пошто га је похарао, удари на повратку и на Зворник. Ту је био рањен у ногу, па прекиде даљу борбу. Уз пут је све опленио, попалио и опустио. Обавештен да се у мађарској војсци налази лично краљ Матија султан му је био понудио мир за дужи низ година, тражећи за Турке само слободан пролаз кроз Хрватску и Далмацију против Млечана. Али Матија није пристао на те услове. У то време и турски краљ у Босни, Матија Шабанчић, био се понудио Мађарима, верујући да ова њихова офанзива има веће смерове. Мађари су га доиста прихватили и упутили су једну своју војску у Босну, која је спасла Матију од Турака, али која није иначе постигла никаквих других одлучних успеха.

Мађарима је било много стало до тога, да у овом рату поврате и Смедерево. Испред Смедерева Мађари су на Годоминском Пољу подигли три утврђења или „бастије”, од којих се једна звала Витешка Трпеза. Одатле су опседали Смедерево и проваљивали у Србију. У лето 1476, беше упао смедеревски санџак Али-бег са 5-6.000 људи у Банат. За њим се одмах натиснуо деспот Вук и сломио му је код Пожежене војску, иако је имао много мање људи са собом. Самог брата Али-бегова Скендера натерао је у Дунав. Уз Вука се истакао и чувени јунак Дмитар Јакшић и Петар Доци, у песмама популарисани Дојчин Петар „варадински бан”. Мађарска и српска војска затворила је потом Турке у смедеревском граду. Кад је Мухамед II добио вести о том, он се, пошто је сјајно победио молдавског војводу Стевана Великог, обрнуо одмах према Србији. По љутој зими 1476. стигла је његова војска на Дунав и Мађаре са Србима делом потиснула, а делом побила.

У Мађарској се тада налазило неколико угледних српских војвода и великаша, који су краљу Матији са својим људима направили лепих услуга и који их је зато обасипао признањем и наградама. Чувена су била два брата Јакшића, Стеван и Дмитар. Дмитар Јакшић је знатно допринео да се горња Угарска очисти од Пољака, а иначе се прославио у више борби с Турцима. Уз њих јавља се у Угарској отприлике од 1470. год. и чувени стари војвода деспота Ђурђа Милош Белмужевић, који је добио град Шашвар и коме је краљ Матија 1483. год. поклонио Мајшу и Познад у темишварском крају.

Матијина политика

Кад се краљ Матија 1477. год. упустио у дуги рат с царем Фридрихом III напустио је даљу акцију у Србији, а своје српске помагаче упутио је на северозапад и запад. Српска снага трошила се немилосрдно за туђ рачун. Данас је јасно, да је цела политика краља Матије значила стварно расипање и мађарске снаге и да је била, поред свих тобожњих великих линија, кратковида. Краљ је водио Угре на Чехе, Пољаке и Немце, док су Турци подривали његове положаје на југу и стезали све јачи ланац против њега. Тако је обнова српске деспотовине донела Србима врло мало стварне користи; она је постала једна врста војне границе, у којој је Србима постепено давана улога добровољних најамника. Мађарима самим српска деспотовина је могла бити драгоцена, да су пустили Србе да се ту учврсте и развију, јер јаки Срби били су у исто време и извесна гарантија за Мађаре. Овако растрзани, гинући по аустријским лединама, Срби су, истина, односили победе за Матију, али су се топили и губили, а од свих тих победа, на крају крајева, испао је и за њих и за Мађаре негативан обрачун. Мало више од четврт века иза Матијине смрти цела Мађарска постала је турски плен, и Срби са њом заједно.

Пад Албаније и продор у Зету

Несметан ни од кога, незаморен годинама и толиким подвизима, султан Мухамед II беше решио, да 1478. год. сврши коначно са Албанијом и да узме упорно брањени Скадар, који је био средиште млетачке власти и утицаја у том крају и у суседној Зети. Год. 1478. пала је Скендер-бегова Кроја и сам султан примио је градске кључеве. Годину дана потом клонуо је и Скадар, пред којим је султан, као пример застрашивања, дао посећи 300 грађана из освојеног Дриваста. Иван Црнојевић је поштено помагао Млечанима, али им није могао помоћи. Шта више, навукао је на се гнев неумољивог Мухамеда. Иза Албаније дошла је одмах на ред и Зета. Турци су без велике муке заузели његов Жабљак, а после и његову земљу. Да не пане у ропство Иван је, као и много његових албанских суседа, пребегао у Италију, да, жељан отаџбине, једе емигрантски хлеб.

У тај мах изгледало је, да је дошао судњи час и Дубровнику и Херцеговини. Султан беше издао и заповест, да се дубровачка област подвргне његовим суседним санџак-беговима. Херцеговачки намесник и провали потом у Конавље и оплени га. Уплашени Дубровчани послаше посебне људе на Порту, који измолише поштеду признавајући султана и повисивши му данак. Султан им је на то 30. новембра 1480. признао „државу коју држите и владање и људе”. Херцеговим је овог пута, у колико је још постојала на приморју, остављена на миру.

Упади на запад

Док се краљ Матија носио с царем Фридрихом Турци су, званично, били неутрални, али су суседне паше искоришћавале сваку прилику да уграбе штогод у својој близини или да и иначе постигну штогод за себе и своје. Да би што више нашкодио цару Фридриху Матија је чак пристајао, да Турци преко Хрватске нападају цареве земље, да би му паралисале снаге и изазивале пометњу међу поданицима. Да такви турски походи нису могли проћи с миром и за Матијине земље разуме се само по себи. Такав је један од тежих случајева био и 1480. год., кад је босански паша Дауд, по повратку из Штајерске, опустошио и суседне угарске области. Кад су преговори о накнади штете остали јалови нареди Матија брзу казнену експедицију против Босне. Почетком новембра прешла је његова војска Саву и стигла без тешкоћа до близу Јајца. Пре тога је један одред коњице од 3-4.000 људи, под вођством деспота Вука, јајачког бана Петра Доција и хрватско-славонског бана Ладислава Егервариа, у брзим маршевима јурнуо према Сарајеву. Упао је у изненађени град несметано и харао га три дана. Турци су били збуњени целом том акцијом и повукли су се у врхбосанске планине. Пошто су се прибрали од првог страха организовали су отпор и стали су нападати Матијину војску кад се с пленом враћала према Јајцу. Доста оштре борбе водиле су се око Лашве. Краљ Матија је сам о њима јављао папи представљајући их као велику хришћанску победу. О тој авантури, која није ништа променила у стању земље, сачувала се и једна занимљива песма, прва уметничка песма једног муслимана на српском језику, која се приписује у Босни још увек веома популарном Ајваз-деди. У Италији на такве се радосне вести у овај мах чекало с нарочитом чежњом, јер је тамо, после турског искрцавања у Отранту, у августу, био завладао велик страх. Сав је свет са зебњом чекао каква даља судбина чека јужну Италију и можда сам Рим.

Смрт и последице

Силни и опасни султан Мехмед II је завршио свој живот, 3. маја 1481. године, од колере или гихта, управо у време када је спремао напад на Родос и његове витезове Јовановце. Хришћански страх смирила је та ненадна вест.

Сахрањен је у за то озиданој џамији.

Одмах иза његове смрти почела је дуга борба између два му сина, Бајазита и Џема, која је у прво време спречила Турке да предузимљу нове подвиге. Једно време се међу хришћанима чак веровало, да би та борба могла изазвати крупне поремећаје у тобоже још неконсолидованом Турском царству. Међутим, све су те наде остале празне. Турска војничка снага чврсто је држала власт и осигурала престо Бајазиту. Против ње нису смели ништа да покушају заплашени и скрхани хришћански поданици, а растројени суседи више су рачунали с турским међусобицама, него са сопственом снагом.^{[тражи се извор]}

Породица

Супруге

Гулбахар Хатун I - мајка Бајазита II, Гевхерхан султаније и можда Камерхан султаније
Гулшах Хатун - мајка принца Мустафе
Сити Мукриме Хатун - права мајка Бајазита II
Чичек Хатун - мајка принца Џема
Хатиџе Хатун

Мушка деца

Женска деца

Гевхерхан султанија
Камерхан султанија
Ајше султанија
..... султанија

Породично стабло

1. Мехмед II Освајач

3. Хума Хатун

Референце

^ „Mehmed II | Biography, The Conqueror, Accomplishments, Cannon, & History | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-30.
^ Мехмед Освајач
^ Отоманско царство
^ Енциклопедија Британика
^ Светска енциклопедија
^ Светска историја

Литература

Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
Острогорски, Георгије (1959). Историја Византије. Београд.
Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453“, Нови Сад 1996.
Спремић, Момчило; Калић, Јованка (1982). „Султан Мехмед II Освајач и Србија”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 289—302.
Георгије Сфранцес, „Хроника — Пад Византијског царства“ (двојезично: грчки изворник и српски превод), превео и приредио Младен Станковић, Предањске студије. . Београд. 2011. ISBN 978-86-909225-5-0.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Фотић, Александар (2011). „Мајка принца Џема - српска робиња у харему Мехмеда Освајача”. Пад Српске деспотовине 1459. године. Београд: САНУ. стр. 321—329.

Занимљивости

У Турској серији Освајач тур. El-Fatih која има само 5 епизода, његов лик глуми Мехмет Акиф Алакурт.

Спољашње везе

Историјска библиотека: Батина је из раја изашла

Мурат II	турски султан 1444—1446	Мурат II

[1] „Mehmed II | Biography, The Conqueror, Accomplishments, Cannon, & History | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-30.

[2] Мехмед Освајач

[3] Отоманско царство

[4] Енциклопедија Британика

[5] Светска енциклопедија

[6] Светска историја

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

п р у Османски султани / калифи
Династија Породично стабло детаљно поједностављено
13. век	Осман I Орхан
14. век	Мурат I Бајазит I Грађански рат Мехмед I
15. век	Мурат II Мехмед II Бајазит II Селим I¹ Сулејман I
16. век	Селим II Мурат III Мехмед III Ахмед I Мустафа I
17. век	Осман II Мустафа I Мурат IV Ибрахим Мехмед IV Сулејман II Ахмед II Мустафа II Ахмед III Махмуд I Осман III
18. век	Мустафа III Абдул Хамид I Селим III Мустафа IV Махмуд II
19. век	Абдулмеџид I Абдул Азиз Мурат V Абдул Хамид II Мехмед V Мехмед VI Абдулмеџид II (само калиф)
¹ Први османски калиф Категорија Повезани шаблони: Претеденти Валиде султаније

Нормативна контрола
Међународне	FAST ISNI VIAF WorldCat
Државне	Норвешка Француска BnF подаци Каталонија Немачка Израел Белгија Сједињене Државе Шведска Јапан Чешка Аустралија Грчка Холандија Пољска Португалија Ватикан
Уметничке	MusicBrainz ULAN
Људи	Deutsche Biographie Родовид 2 Trove
Остале	COBISS.SR Енциклопедија Британика SNAC IdRef İslâm Ansiklopedisi