Пређи на садржај

Шарл Валоа

С Википедије, слободне енциклопедије
Шарл Валоа
Шарлов гроб
Лични подаци
Датум рођења(1270-03-12)12. март 1270.
Место рођењаВенсен, Француска
Датум смрти16. децембар 1325.(1325-12-16) (55 год.)
Место смртиЕр и Лоар, Француска
ГробБазилика Светог Дениса
Породица
СупружникМаргарета од Анжуа и Мена, Катарина Куртене, Махо од Шатијона
ПотомствоФилип VI Валоа, Маргарета од Валоа, грофица Блоа, Шарл II Алансонски, Катарина Валоа, Жана од Валоа, Countess of Beaumont, Марија Валоа, Duchess of Calabria, Изабела Валоа, војвоткиња Бурбона, Blanche of Valois, Изабела од Валоа, војвоткиња Бретање, Lluís de Valois, Жана од Валоа, грофица Еноа
РодитељиФилип III Храбри
Изабела Арагонска
ДинастијаДинастија Капета (Шарл је основао династију Валоа)
титуларни латински цар у егзилу,
гроф од Валоа,
титуларни арагонски краљ
Период(1282—1325)
ПретходникКатарина I (Куртене) Валоа,
Карло II Напуљски,
Пере III од Арагона
НаследникКатарина II (Валоа) Тарентска,
Филип VI Валоа,
Пере III од Арагона

Шарл III Валоа, Карло III Валоа или Карло III Валуа (12. март 1270, Венсен16. децембар 1325, Ер и Лоар) титуларни латински цар у егзилу (1301—1308), гроф од Валоа (1286—1325) и титуларни арагонски краљ (1282—1285).

Переова победа над Французима на Пиринејима

Шарл као титуларни арагонски краљ

[уреди | уреди извор]

Године 1282. папа Мартин IV је због арагонског напада на Сицилију екскомуницирао (искључио из цркве) арагонског краља Переа III од Арагона, а арагонску краљевску круну добио је Шарл иако никад није стварно владао. У то време Шарлов отац Филип III Храбри је освајао Навару, да би спречио да је освоји Пере.

Арагонски крсташки рат

[уреди | уреди извор]

Прва освајања

[уреди | уреди извор]

После пада Наваре 1284. године, Шарл је са оцем и братом Филипом IV Лепим кренуо са великом војском од 133.000 војника против Арагона у походу познатом као Арагонски крсташки рат. Переов брат, који је био гроф Мајорке и Русијоне, прешао је на француску страну, а Французи су му одузели Русијон. Локално становништво које је било против Француза повукло се повукло у град Елн, али након освајања града Французи су га сравнили са земљом.

Шарлово крунисање

[уреди | уреди извор]

Војска није могла да лако освоји Ђирону, али после њеног пада, неки бискуп пошто није имао арагонску круну Шарла је крунисао за арагонског краља кардиналским шеширом, због чега је Шарл добио надимак Краљ са капом.

Славни арагонски адмирал Руђер де Љурије са 40 галија уништио је француску флоту (од 30 галија) 4. септембра 1285. године код Барселоне. Убрзо је војску погодила епидемија дизентерије па је након пораза у бици (30. септембра-1. октобра) десеткована војска била принуђена да се повлачи преко Пиринеја. Краљ Филип III Храбри умро је од дизентерије 5. октобра у Перпињану.

Грб Латинског царства

Шарл као титуларни латински цар у егзилу

[уреди | уреди извор]

Шарл је био врло амбициозан, а сродство са угарским и арагонским краљевима могло је да му помогне. Кад је схватио да на западу неће моћи ништа да постигне окренуо се према истоку и већ 1301. године оженио се Катарином I Куртене, титуларном латинском царицом у егзилу. Преко драчког капетан-маршала Филипа Тарентског и напуљског краља Карла, а око 1305. године, Валоа је ушао у везе са Стефаном Урошем II Милутином, српским краљем (1282—1321), али Милутин се плашио се да му крсташи могу преотети приморје са Македониом. То је окончано 27. марта 1308. године Меленским савезом, између Шарла и Милутина, када је Шарл Милутину потврдио области између Прилепа и Просека, Овче поља до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до Хокерије. Циљ им је био освајање Цариграда. Милутин је обавезао да ће прећи у римокатоличку вару и да ће своју кћерку Царицу удати за Шарловог млађег сина, Шарла Валоа. Шарлу је 12. октобра умрла супруга Катарина I Куртене, а после њене сахране у Паризу, Шарл се одрекао латинског престола и предао га је својој кћерки Катарини II (Валоа) Тарентској, а Шарл се до краја живота надао да ће доћи на француски престо.

Сенсардоски рат и смрт

[уреди | уреди извор]

У августу 1324. године Шарл је напао Аквитанију и неспремне Енглезе у њој, повод је био паљење француског утврђења Сен Сардоса, 15. октобра 1323. године који се налазио на енглеском делу Гаскоње. Енглези су једва успели да прикупе 7 000 војника, али Шарл их је поразио. Највећи отпор пружан је у утврђењу Ла Реол на реци Гароњи, али су се после неколико седмица. Рат је трајао до октобра. Енглезима је само остао Бордо, и неколико области на приморју. Шарл је умро 16. децембра 1325. године.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Филип II Август
 
 
 
 
 
 
 
8. Луј VIII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Изабела од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
4. Луј IX
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Алфонсо VIII од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
9. Бланка од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Елеонора Енглеска, краљица Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
2. Филип III Храбри
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Алфонсо II од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
10. Рамон Беренгер IV од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Гарсенда, грофица од Форкалкјеа
 
 
 
 
 
 
 
5. Маргарета од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Тома I од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
11. Беатриче Савојска, грофица Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Маргарита од Женеве
 
 
 
 
 
 
 
1. Шарл Валоа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Алфонсо II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
12. Петар II Арагонски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Санћа од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
6. Ђауме I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Виљем VIII од Монпељеа
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија од Монпељеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Евдокија Комнин
 
 
 
 
 
 
 
3. Изабела Арагонска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Бела III
 
 
 
 
 
 
 
14. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Агнеса од Антиохије
 
 
 
 
 
 
 
7. Јоланда од Угарске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Петар II Куртене
 
 
 
 
 
 
 
15. Јоланда од Куртенеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Јоланда Фландријска
 
 
 
 
 
 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]