Пређи на садржај

Труманова доктрина

С Википедије, слободне енциклопедије
Хари Труман, председник Сједињених Америчких Држава од 1945. до 1953.

Труманова доктрина (енгл. Truman Doctrine) је била политика коју је поставио амерички председник, демократа Хари Труман 12. марта 1947. По овој доктрини, Сједињене Државе би пружиле економску и војну помоћ Грчкој и Турској, како би спречиле да ове две државе потпадну под совјетску сферу утицаја.[1] Ta доктрина ce cмaтpa ocнoвoм aмepичкe пoлитикe Хлaднoг paтa и војнoг интepвeнциoнизмa шиpoм cвeтa, зa yвoђењe тoтaлитapизмa ca aнтикoмyниcтичкoм xиcтepијом мaкapтизмa koja дoвoди дo cмењивaњa и yкидaњa мнoгиx гpaђaнcкиx пpaвa и дeмoкpaтcиx тeкoвинa[2]

Труман је исказао да ће доктрина бити „политика Сједињених Држава да подрже слободне народе који пружају отпор покушајима потчињавања од стране наоружаних мањина или страних притисака“. Труман је сматрао да ови „тоталитарни режими“ тлаче „слободне народе“, и да стога представљају претњу међународном миру и националној безбедности Сједињених Држава. Ове изјаве су дошле у периоду Грчког грађанског рата (1946—1949). Труман је сматрао да ако Грчка и Турска не добију помоћ која им је хитно потребна, доћи ће до њиховог неизбежног потпадања под комунизам уз озбиљне последице широм региона.

Годинама је Британија подржавала Грчку, али је сада била пред банкротом и морала је да радикално умањи своју помоћ. У фебруару 1947, Велика Британија је формално затражила да Сједињене Државе преузму њену улогу у подржавању грчке владе.[3]Arnold Offner (2002). Another Such Victory: President Truman and the Cold War, 1945-1953. стр. 197. </ref>[4]

Ова политика је добила подршку републиканаца који су контролисали Конгрес, и укључивала је слање 400 милиона долара америчке помоћи, али војска није послата у регион. Комунистичка претња је прошла а 1952, обе државе су ушле у НАТО, војни савез који је гарантовао њихову заштиту.[5]

Труманова доктрина је неформално проширена и постала је основа америчке политике током Хладног рата у Европи и широм света.[6] Ово је представљало промену америчке спољне политике према Совјетском Савезу од детанта (пријатељства) ка, како је Џорџ Ф. Кенан означио, политике задржавања совјетске експанзије. Историчари често објављивање ове доктрине узимају за почетак Хладног рата.

Регионална криза

[уреди | уреди извор]

Након завршетка Другог светског рата, Сједињене Државе су од ратних савезника постали хладноратовски непријатељи. У овом периоду, совјетски империјализам у источној Европи, одложено совјетско повлачење из Ирана и прекид савезничке сарадње у Немачкој су пружили оквир за ескалацију тензија које су довеле до Труманове доктрине; Одговор Сједињених Држава је тема честих расправа међу историчарима.[7] Труман је постао сумњичав према Совјетима на Потсдамској конференцији,[8] совјетско оклевање да се повуку из Ирана по плану почетком марта 1946. је учврстило његову забринутост. Неколико дана касније, Винстон Черчил је одржао свој „говор о Гвозденој завеси“, о развоју ситуације у Европи. Труману је изгледало да ситуација у Ирану и растући нереди у Грчкој могу да представљају совјески покушај да са две стране опколе област богату нафтом на Блиском истоку и луке у топлим средоземним морима. Труман је критиковао државног секретара Бирнса (енгл. Byrnes) што га је „држао у мраку“ у вези са Московском конференцијом, и што Иран није био међу темама разговора. У писму које му је упутио, Труман је написао „Мислим да би требало да протестујемо свом жестином... против руског програма у Ирану... Осим уколико Русија не буде сучељена са гвозденом песницом и оштрим тоном нови рат је у настајању. Само један језик они разумеју... Мислим да не треба да се настављамо са играњем компромиса... Уморан сам од тетошења Совјета.“[9] 30. јануара 1946. Савет безбедности Уједињених нација је одобрио резолуцију 2 која се тицала совјетског повлачења из Ирана; резолуције број 3 и 5 о истој теми су изгласане у априлу и мају.

Фебруара 1946, амерички дипломата у Москви, Кенан, је послао свој чувени „Дугачки телеграм“, у коме је предвидео да ће Совјети реаговати само на силу и да је најбољи начин да се постави према њима кроз дугорочну стратегију задржавања, то јест заустављања њиховог географског ширења. Након што су Британци упозорили да више не могу да помажу Грчкој, и након што је грчки премијер Цалдарис посетио Вашингтон у децембру 1946. како би тражио Америчку помоћ,[10] амерички Стејт департмент је уобличио план. По том плану, помоћ би била послата и Грчкој и Турској, како би се помогло у ублажавању дуготрајног ривалства између ове две земље. У марту 1947, Труман је изашао пред Конгрес и искористио Кенанову Политику задржавања као основу за оно шта је постало познато као Труманова доктрина.

Како би било који закон прошао, Труману је била неопходна подршка републиканаца, који су контролисали оба дома Конгреса. Главни говорник републиканаца, сенатор Артур Х. Ванденберг је снажно подржавао Трумана и превазишао је сумње изолациониста попут сенатора Роберта А. Тафта.

Креатори америчке политике су уочили нестабилност у региону, страхујући да ако би Грчка постала комунистичка држава, Турска не би одолела још дуго. Слично, ако би Турска потпала под совјетски утицај, позиција Грчке би била угрожена.[11] Ово је била претња регионалног домино ефекта која је водила доношење америчких одлука. Грчка и Турска су били стратешки савезници Сједињених Држава, важни и из географских разлога, јер би пад Грчке омогућио Совјетима да на посебно опасан начин угрозе Турску, и да на ефектнији начин пресеку савезничке линије снабдевања у случају рата.[12]

Труманова доктрина је била први у низу потеза које су Сједињене Државе повукле у циљу „задржавања“ Совјета, након чега је уследила економска обнова западне Европе кроз Маршалов план и војно задржавање оснивањем НАТО савеза 1949. године. У прокламацији током говора пред Конгресом 12. марта 1947, усред кризе током Грађанског рата у Грчкој, Труман је инсистирао да ако Грчка и Турска не приме помоћ која им је неопходна, доћи ће до њиховог неизбежног пада под комунизам, уз последице широм региона.

1950, Труман је потписао политички план НСЦ-68, чуван као најстрожа тајна, који представља промену америчке спољне политике од пасивног ка активном задржавању. Овај документ се у себи носио разлике у односу на оригинални Кенаново појам задржавања чији је нацрт наведен у чланку „X”, садржавајући много оштрију антикомунистичку реторику. НСЦ-68 је експлицитно тврдио да комунисти планирају да завладају светом.

Грчка

[уреди | уреди извор]
Види још: Грађански рат у Грчкој

У другој фази грађанског рата у Грчкој у децембру 1944. (грч. Δεκεμβριανά, „децембарски догађаји“), Британци су помогли у спречавању да Атину освоји левичарски Национални ослободилачки фронт (ЕАМ), који су у пракси контролисали комунисти. У трећој фази (1946—1949), герилске снаге које је контролисала Комунистичка партија Грчке (ККЕ) су се бориле против међународно признате грчке владе која је формирана након избора 1946, које је ККЕ бојкотовала. Британци су схватили да грчке левичаре директно финансира Јосип Броз Тито из суседне Југославије; грчки комунисти су примили мало помоћи директно од Совјетског Савеза, док им је Југославија давала подршку и уточиште.[13] До краја 1946, слабљење британске економије је значило да Британије не може више да помаже Грчкој, па је Лондон тражио од Сједињених Држава да преузме ово пружање помоћи.[14]

Амерички конгрес је у мају 1947. у одговору на Труманове захтеве, одобрио Грчкој 400 милиона долара војне и економске помоћи. Повећана америчка помоћ је допринела поразу ККЕ, након почетних пораза владиних снага од 1946. до 1948.

Турска

[уреди | уреди извор]

По завршетку Другог светског рата, Стаљин је захтевао делимичну контролу над Дарданелима које представљају стратешки пролаз између Црног и Средоземног мора. Како је британска помоћ престала да стиже у Турску 1947, САД су послале војну помоћ како би осигурале да Турци задрже главну контролу над пролазом. Турска је примила 100 милиона долара у економској и војној помоћи. Послератни период од 1946. је почео као „вишепартијски период“ са владом Демократске странке на челу са Аднана Мендереса.[15]

Дугорочна политика и метафора

[уреди | уреди извор]

Труманова доктрина је представљала основу америчке хладноратовске политике у Европи и широм света. Доктрина је опстала јер је представљала одговор на ширу културну несигурност у вези са модерним животом у глобализованом свету. Она се тицала забринутости Вашингтона због потенцијалног комунистичког домино ефекта. Труманова доктрина је имала подршку обе партије у Сједињеним Државама, и она је довела до мобилизације америчке економске моћи како би се модернизовали и стабилизовали нестабилни региони без директне војне интервенције.

Труманова доктрина је постала метафора за хитну помоћ да се нека земља одбрани од комунистичког утицаја. Труман је у својим наступима правио поређење са болешћу не само како би представио надолазећу катастрофу у ширењу комунизма, већ и како би начинио „реторичку визију“ задржавања претње ширењем заштитног штита преко некомунистичких земаља широм света. Ово је представљало сличност са политиком „стављања агресора у карантин“ коју је Френклин Делано Рузвелт предлагао 1937, како би се зауставило ширење Немачке и Јапана. Представивши идеолошке разлике као питање живота или смрти, Труман је успео да придобије подршку за ову политику задржавања комунизма.[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Special Message to the Congress on Greece and Turkey: The Truman Doctrine." Truman Library Public Papers, 12 March 1947. Web. May. 2010. <http://www.trumanlibrary.org/publicpapers/index.php?pid=2189&st=&st1= Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2011)>
  2. ^ Freeland, Richard M. (1970). The Truman Doctrine and the Origins of McCarthyism. Alfred A. Knopf, Inc. стр. g. 90.
  3. ^ Alan Bullock, (1983). Ernest Bevin: Foreign Secretary. стр. 368–9. 
  4. ^ Denise M. Bostdorff (2008). Proclaiming the Truman Doctrine. стр. 51. 
  5. ^ George McGhee, The U.S.-Turkish-NATO Middle East Connection: How the Truman Doctrine and Turkey's NATO Entry Contained the Soviets in the Middle East, (1990)
  6. ^ Dennis Merrill, "The Truman Doctrine: Containing Communism and Modernity," Presidential Studies Quarterly, March 2006, Vol. 36 Issue 1. pp. 27-37
  7. ^ Dennis Merrill, "The Truman Doctrine: Containing Communism and Modernity," Presidential Studies Quarterly, March. . 36 (1). 2006: 27—37.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  8. ^ „када је ... Стаљин изразио неслагање са Черчиловим предлогом за рано савезничко повлачење из Ирана, то јест раније од договореног плана”, зацртаног на раније одржаној Техеранској конференцији. Џорџ Ленцовски, American Presidents and the Middle East. Duke University Press. 1990. стр. 10. ISBN 978-0-8223-0972-7. , цитат из Harry S. Truman, Memoirs, Vol. 1: Years of Decision. 1955. pp. 380.
  9. ^ Lenczowski, American Presidents and the Middle East. pp. 10-11,}- цитат из -{Harry S. Truman, Memoirs, Vol. 1: Years of Decision. 1955. pp. 523.; 551-52.
  10. ^ Freeland, Richard M. (1970). The Truman Doctrine and the Origins of McCarthyism. Alfred A. Knopf, Inc. стр. g. 90. 
  11. ^ Spalding 2006, стр. 64
  12. ^ McGhee, George (1990). The US-Turkish-NATO Middle East Connection: How the Truman Doctrine Contained the Soviets in the Middle East. St. Martin’s Press. стр. g. 21. 
  13. ^ Bærentzen, Lars; Iatrides, John O. (1987). Studies in the History of the Greek Civil War, 1945-1949. Museum Tusculanum Press. стр. 267. ISBN 978-87-7289-004-3. 
  14. ^ Bullock, (1983). Ernest Bevin: Foreign Secretary.  ch 8
  15. ^ Barın Kayaoğlu, "Strategic imperatives, Democratic rhetoric: The United States and Turkey, 1945-52.," Cold War History, Aug. . 9 (3). 2009: 321—345.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  16. ^ Robert L. Ivie, (1999). „Fire, Flood, and Red Fever: Motivating Metaphors of Global Emergency in the Truman Doctrine Speech.”. Presidential Studies Quarterly. 29 (3): 570—591. .

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bærentzen, Lars; Iatrides, John O. (1987). Studies in the History of the Greek Civil War, 1945-1949. Museum Tusculanum Press. стр. 267. ISBN 978-87-7289-004-3. 
  • Beisner, Robert L. Dean Acheson: A Life in the Cold War (2006)
  • Bostdorff, Denise M. (2008). Proclaiming the Truman Doctrine: The Cold War Call to Arms. ISBN 978-1603440325. 
  • Bullock, Alan. Ernest Bevin: Foreign Secretary, 1945-1951 (1983) (о британској улози)
  • Edwards, Lee. "Congress and the Origins of the Cold War: The Truman Doctrine," World Affairs, Vol. 151, 1989 онлајн издање
  • Frazier, Robert. „Acheson and the Formulation of the Truman Doctrine”. Journal of Modern Greek Studies. 17 (2): 229—251. 1999. . ISSN 0738-1727
  • Frazier, Robert. "Kennan, 'Universalism,' and the Truman Doctrine," Journal of Cold War Studies, Spring 2009, Vol. 11 Issue 2. pp. 3–34
  • Gaddis, John Lewis. „Reconsiderations: Was the Truman Doctrine a Real Turning Point?”. Foreign Affairs. 52 (2): 386—402. 1974. . ISSN 0015-7120
  • Hinds, Lynn Boyd, and Theodore Otto Windt Jr. The Cold War as Rhetoric: The Beginnings, 1945–1950 (1991) онлајн издање
  • Iatrides, John O. and Nicholas X. „The International Dimension of the Greek Civil War.”. Rizopoulos World Policy Journal. 17 (1): 87—103. 2000. . Issn: 0740-2775 Fulltext: in Ebsco
  • Ivie, Robert L. „Fire, Flood, and Red Fever: Motivating Metaphors of Global Emergency in the Truman Doctrine Speech.”. Presidential Studies Quarterly. 29 (3): 570—591. 1999. . онлајн издање
  • Jeffrey, Judith S. Ambiguous Commitments and Uncertain Policies: The Truman Doctrine in Greece, 1947-1952 (2000). 257 pp.
  • Jones, Howard. "A New Kind of War": America's Global Strategy and the Truman Doctrine in Greece (1989). 327 pp
  • Kayaoğlu, Barın. "Strategic imperatives, Democratic rhetoric: The United States and Turkey, 1945-52.," Cold War History, Aug. . 9 (3). 2009: 321—345.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Leffler, Melvyn P. (1985). „Strategy, Diplomacy, and the Cold War: The United States, Turkey, and NATO, 1945-1952”. The Journal of American History. 71 (4): 807—825. JSTOR 1888505. doi:10.2307/1888505. 
  • Lykogiannis, Athanasios (2002). Britain and the Greek Economic Crisis, 1944-1947: From Liberation to the Truman Doctrine. University of Missouri Press. ISBN 9780826214225. . 287 pp. онлајн издање
  • McGhee, George. The U.S.-Turkish-NATO Middle East Connection: How the Truman Doctrine and Turkey's NATO Entry Contained the Soviets in the Middle East. (1990). 224 pp.
  • Meiertöns, Heiko. The Doctrines of US Security Policy - An Evaluation under International Law. 2010. ISBN 978-0-521-76648-7. 
  • Merrill, Dennis. „The Truman Doctrine: Containing Communism and Modernity”. Presidential Studies Quarterly. 36 (1): 27—37. 2006. . ISSN 0360-4918 онлајн издање
  • Offner, Arnold A. „'Another Such Victory': President Truman, American Foreign Policy, and the Cold War.”. Diplomatic History. 23 (2): 127—155. 1999. .ISSN 0145-2096
  • Pach Jr., Chester J. Arming the Free World: The Origins of the United States Military Assistance Program, 1945–1950, (1991) онлајн издање
  • Spalding, Elizabeth Edwards. The First Cold Warrior: Harry Truman, Containment, And the Remaking of Liberal Internationalism (2006)
  • Freeland, Richard M. (1970). The Truman Doctrine and the Origins of McCarthyism. Alfred A. Knopf, Inc. стр. g. 90. 
  • McGhee, George (1990). The US-Turkish-NATO Middle East Connection: How the Truman Doctrine Contained the Soviets in the Middle East. St. Martin’s Press. стр. g. 21. 
  • Spalding, Elizabeth Edwards (2006). The First Cold Warrior: Harry Truman, Containment, and the Remaking of Liberal Internationalism. The University Press of Kentucky. стр. 64. ISBN 9780813123929. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Труманова_доктрина&oldid=28463037”