Гласност
Гласност (рус. гла́сность; дословно: отвореност) је израз којим се описује политика друштвених реформи политичког система у Совјетском Савезу 1980-их које је покренуо тадашњи вођа КПСС Михаил Горбачов с циљем либерализације друштвеног и политичког живота, пре свега кроз увођење слободе говора, укидање цензуре, пуштање политичких затвореника те увођење слободних, тајних и непосредних избора за совјетске органе власти, који су дотле били под чврстом контролом Партије. Горбачов је политику гласности објавио недуго након доласка на власт у пролеће 1985. године и настојао је проводити заједно са перестројком, односно скупом економских реформи којим је у дотадашњу совјетску планску привреду требало увести елементе слободног тржишта.[1]
Обе иницијативе су као своју сврху имале модернизацију Совјетског Савеза, који је након деценија Брежњевљеве стагнације био финансијски и материјално исцрпљен те све мање способан да се равноправно супротстави САД и Западу у Хладном рату. Гласност је својим заокретом у односно на ранију репресивну политику такође требало да избије главни пропагандни аргумент из руку антисовјетских кругова у иностранству. Горбачов је на кратки рок у томе постигао свој циљ, стекавши бројне симпатије у свету које ће кулминисати Нобеловом наградом за мир.
Гласност је, међутим, на унутрашњем плану имала кобне последице по совјетску државу и режим, с обзиром да је нестанком дотадашњих ограничења дошло до експлозије деценијама акумулисаног незадовољства у скоро свим друштвеним слојевима и групама. То је постало највидљивије у појединим републикама Совјетског Савеза где су новостворене реформе најбоље искористили националисти, пре свега у балтичким републикама, Грузији, Азербејџану и, у мањој мери, Украјини, како би дошли на власт и почели тражити независност. Тај концепт су, на крају, почели да прихватају и антикомунисти и либерали у самој Русији, те искористили неуспели пуч у августу 1991. године да дођу на власт и доведу до нестанка Совјетског Савеза неколико месеци касније.
Историјска употреба
[уреди | уреди извор]Активисткиња за људска права Људмила Алексејева тврди да је реч гласност у руском језику већ неколико стотина година као уобичајен појам: „Била је у речницима и правним књигама од кад су постојали речници и закони. То је био обична, вредан, неописна реч која је коришћена у контекстру процеса, било који процес правде или управљања, који се спроводи на отвореном."[2] Средином 1960-их поново добија актуелни значај у дискурсу који се тиче унутрашње политике Совјетског Савеза доба Хладног рата.
У СССР-у
[уреди | уреди извор]
Дисиденти
[уреди | уреди извор]Такви протести против затворених суђења наставили су се током пост-Стаљинове ере. Андреј Сахаров, на пример, није отпутовао у Осло да прими Нобелову награду за мир због свог јавног протеста испред зграде суда у Виљнусу захтевајући приступ суђењу Сергеју Коваљеву из 1976. године, уреднику Хронике актуелних догађаја и истакнутом активисти за људска права.[3]
Горбачов
[уреди | уреди извор]Године 1986, совјетски генерални секретар Михаил Горбачов и његови саветници усвојили су гласност као политички слоган, заједно са термином перестројка. Александар Јаковљев, шеф Одељења за пропаганду Комунистичке партије Совјетског Савеза, сматра се интелектуалном снагом која стоји иза Горбачовљевог реформског програма.[4]
Гласност је схваћена као повећана отвореност и транспарентност државних институција и активности у Совјетском Савезу (СССР).[5] Гласност је одражавала посвећеност администрације Горбачова да омогући совјетским грађанима да јавно расправљају о проблемима свог система и потенцијалним решењима.[6] Горбачов је охрабривао испитивање јавности и критику лидера, као и известан ниво изложености од стране масовних медија.[7]
Неки критичари, посебно међу правним реформаторима и дисидентима, сматрали су нове слогане совјетских власти као нејасне и ограничене алтернативе основнијим слободама. Алексеј Симонов, председник Одбрамбене фондације Гласност, критички дефинише тај термин сугеришући да је то „корњача која пузи ка слободи говора“.[8]
Разна значења
[уреди | уреди извор]У „Ери гласности“ дошло је до већег контакта између совјетских грађана и западног света, посебно Сједињених Држава: ограничења путовања су опуштена за многе совјетске грађане, што је додатно ублажило притиске на међународну размену између Совјетског Савеза и Запада.[9]
Међународни односи
[уреди | уреди извор]Током Гласности, совјетска историја под Стаљином је преиспитана; цензурисана литература у библиотекама постала је шира доступна;[10][11] и постојала је већа слобода говора за грађане и отвореност у медијима. Било је то касних 1980-их када је већина људи у Совјетском Савезу почела да учи о Стаљиновим злочинима и сазнала за раније потиснуте догађаје.
Информације о наводно вишем квалитету робе широке потрошње и квалитету живота у Сједињеним Државама и Западној Европи почеле су да се преносе совјетском становништву,[12] заједно са западном популарном културом.[13]
Изван Совјетског Савеза
[уреди | уреди извор]Гласност је наишла на различит пријем у комунистичким државама, посебно ван Источног блока.
Подршка
[уреди | уреди извор]Гласност и сличне реформе примењене су у следећим комунистичким државама:
- Бугарска[14]
- Чехословачка
- Источна Немачка[15]
- Мађарска[16]
- Монголија[17]
- Пољска[18]
- Вијетнам (погледајте đổi mới)[19]
Даље, у социјалистичкој држави Југославији, сличне реформе су постојале и прве веће реформе почеле су у Словенији.[20]
Опозиција
[уреди | уреди извор]Гласност или сличне реформе нису примењене у следећим комунистичким државама:
- Кина (имала је своје реформе које нису инспирисане Совјетским Савезом)[21][22]
- Куба
- Лаос
- Северна Кореја[19]
- Румунија (супротставио се Николаје Чаушеску)[23]
У Русији од 1991
[уреди | уреди извор]Потпуна забрана цензуре садржана је у члану 29 новог Устава Руске Федерације из 1993. године.[24] Ово је, међутим, предмет сталних контроверзи у савременој Русији због појачаних владиних интервенција које ограничавају приступ информацијама руским грађанима, укључујући интернет цензуру. Такође је постојао притисак на државне медије да не објављују или дискутују о одређеним догађајима или темама последњих година. Праћењем кршења медијских права у периоду од 2004. до 2013. године утврђено је да су случајеви цензуре најчешће пријављивани вид кршења.[25]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Словарь Академии Российской. Часть II (на језику: руски). СПб.: Императорская Академия Наук. 1790. стр. 72.
- ^ Alexeyeva, Lyudmila; Goldberg, Paul (1990). The Thaw Generation: Coming of Age in the Post-Stalin Era. Pennsylvania: University of Pittsburgh Press. стр. 108—109.
- ^ „Before the Trials of Kovalyov and Tverdokhlebov, March-October 1975 (38.2)”. 7. 3. 2016.
- ^ „Alexander Yakovlev, 81”. The Globe and Mail. Toronto. Архивирано из оригинала 20. 10. 2005. г. Приступљено 24. 5. 2013.
- ^ Milestones in Glasnost and Perestroyka: Politics and People
. Brookings Institution Press. 1991. ISBN 0-8157-3623-1.
- ^ H., Hunt, Michael (26. 6. 2015). The world transformed : 1945 to the present. стр. 315. ISBN 9780199371020. OCLC 907585907.
- ^ H., Hunt, Michael (26. 6. 2015). The world transformed : 1945 to the present. стр. 316. ISBN 9780199371020. OCLC 907585907.
- ^ „Фонд Защиты Гласности”. www.gdf.ru.
- ^ Arefyev, V.; Mieczkowski, Z. (1991). „International Tourism In The Soviet Union In The Era Of Glasnost And Perestroyka”. Journal of Travel Research. 29 (4): 2—6. S2CID 154312740. doi:10.1177/004728759102900401.
- ^ Bruhn, Peter (1989). „Glasnost im sowjetischen Bibliothekswesen” [Glasnot in Soviet library]. Journal for Library and Bibliography. 36 (4): 360—366. Архивирано из оригинала 07. 02. 2012. г. Приступљено 22. 04. 2023.
- ^ Shikman, Anatoly Pavlovich (1988). „Совершенно несекретно” [Completely unclassified]. Soviet Bibliography. 6 (231): 3—12.
- ^ Shane, Scott (1994). „Letting Go of the Leninist Faith”. Dismantling Utopia: How Information Ended the Soviet Union. Chicago: Ivan R. Dee. стр. 212 to 244. ISBN 1-56663-048-7. „All this degradation and hypocrisy is laid not just at the feet of Stalin but of Lenin and the Revolution that made his rule possible.”
- ^ Shane, Scott (1994). „A Normal Country: The Pop Culture Explosion”. Dismantling Utopia: How Information Ended the Soviet Union. Chicago: Ivan R. Dee. стр. 182 to 211. ISBN 1-56663-048-7. „...market forces had taken over publishing...”
- ^ Kamm, Henry (3. 10. 1987). „Back Seat for Glasnost Amid Bulgarian Drive”. The New York Times.
- ^ Hager, Kurt (1990). „Glasnost Comes to East Germany”. World Affairs. 152 (4): 198—207. JSTOR 20672242.
- ^ „Hungary Jumps Gun on Glasnost”. 6. 12. 1988.
- ^ Henze, Paul B. (јануар 1989). „Mongolia faces glasnost and perestroika”.
- ^ „GORBACHEV'S POLICY OF OPENNESS CHEERED BY POLISH LEADERS”. The Journal of Commerce. 24. 2. 1987. Архивирано из оригинала 9. 11. 2022. г.
- ^ а б „Can Vietnam's Doi Moi Reforms Be an Inspiration for North Korea? | Australian Strategic Policy Institute | ASPI”.
- ^ „Slovenes set reform pace. In Yugoslavia, there is a group for nearly every cause as activists test limits of one-party state”. Christian Science Monitor. 13. 9. 1988.
- ^ „China's Gorbachev phobia”. 2. 9. 2022.
- ^ „A glasnost moment? Unlikely. The Chinese remember what happened to the”. Independent.co.uk. 16. 11. 2013.
- ^ TISMANEANU, VLADIMIR (1987). „Ceausescu Against Glasnost”. World Affairs. 150 (3): 199—203. JSTOR 20672144.
- ^ „Поиск по сайту | Конституция Российской Федерации”. www.constitution.ru.
- ^ „mediaconflictsinrussia.org - mediaconflictsinrussia Resources and Information.”. ww16.mediaconflictsinrussia.org.
Литература
[уреди | уреди извор]- Cohen, Stephen F. (1989). Voices of Glasnost: Interviews With Gorbachev's Reformers. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-30735-1.
- Gibbs, Joseph (1999). Gorbachev's Glasnost: The Soviet Media in the First Phase of Perestroika. Texas A&M University Press. ISBN 978-0-89096-892-5.
- Horvath, Robert (2005). The Legacy of Soviet Dissent: Dissidents, democratisation and radical nationalism in Russia. London & New York: Routledge Curzon. ISBN 0-415-33320-2.
- Alexeyeva, Lyudmila; John Glad (1987). Soviet Dissent: Contemporary Movements for National, Religious, and Human Rights. Carol Pearce (trans.). Middletown, Conn.: Wesleyan University Press. ISBN 0-8195-6176-2.
- Nathans, Benjamin (2007). „The Dictatorship of Reason: Aleksandr Vol'pin and the Idea of Human Rights under Developed Socialism”. Slavic Review. 66 (4): 630—663. JSTOR 20060376. S2CID 159974080. doi:10.2307/20060376.
- A. Roginskii, A. Danielʹ; et al., ур. (2005). 5 dekabria 1965 goda: v vospominaniiakh uchastnikov sobytii, materialakh samizdata, publikatsiiakh zarubezhnoii pressy i v dokumentakh partiinykh i komsomolʹskikh organizatsii i v zapiskakh Komiteta gosudarstvannoi beznopasnosti v TsK KPSS (на језику: руски). Moscow: Memorial: Zvenʹia. ISBN 5787000862.
- Esenin-Vol´pin, Aleksandr (1999). Filosofiia, logika, poeziia: Zashchita prav cheloveka. Izbrannoe. Moscow: Rosiiskii gosudarstvennyi gumanitarnyi universitet.
- Esenin-Vol'pin, Aleksandr. „Grazhdanskoe obrashchenie”. Antologiya samizdata. V. Irgunov, M. Barbakadze. Архивирано из оригинала 27. 4. 2005. г. Приступљено 20. 2. 2013.
- Grose, Peter (18. 12. 1965). „Noted Poet Detained In Moscow Protest”. New York Times. Приступљено 3. 3. 2013.
- Zubok, Vladislav (2009). Zhivago's Children: The Last Russian Intelligentsia. Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0674033443.
- Komaromi, Ann (2007). „The Unofficial Field of Late Soviet Culture”. Slavic Review. 66 (4): 605—629. JSTOR 20060375. S2CID 155892172. doi:10.2307/20060375.
- Gorelik, Gennady (2005). The World of Andrei Sakharov: A Russian Physicist's Path to Freedom. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515620-1.
- Horvath, Robert (2005). „The rights-defenders”. The Legacy of Soviet Dissent: Dissidents, Democratisation and Radical Nationalism in Russia. London; New York: RoutledgeCurzon. стр. 70—129. ISBN 9780203412855.
- Thomas, Daniel C. (2001). The Helsinki effect: international norms, human rights, and the demise of communism. Princeton, N.J: Princeton University Press. ISBN 0691048584.
- Alexeyeva, Lyudmila; John Glad (1987). Soviet Dissent: Contemporary Movements for National, Religious, and Human Rights. Carol Pearce (trans.). Middletown, Conn.: Wesleyan University Press. ISBN 0-8195-6176-2.
- Alexeyeva, Lyudmila (1993). The Thaw Generation: Coming of Age in the Post-Stalin Era. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0822959113.
- Nathans, Benjamin (2007). „The Dictatorship of Reason: Aleksandr Vol'pin and the Idea of Human Rights under Developed Socialism”. Slavic Review. 66 (4): 630—663. JSTOR 20060376. S2CID 159974080. doi:10.2307/20060376.
- A. Roginskii, A. Danielʹ; et al., ур. (2005). 5 dekabria 1965 goda: v vospominaniiakh uchastnikov sobytii, materialakh samizdata, publikatsiiakh zarubezhnoii pressy i v dokumentakh partiinykh i komsomolʹskikh organizatsii i v zapiskakh Komiteta gosudarstvannoi beznopasnosti v TsK KPSS (на језику: руски). Moscow: Memorial: Zvenʹia. ISBN 5787000862.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Гласност на Викимедијиној остави- A. Roginskii, A. Danielʹ et al. 5 dekabria 1965 goda: v vospominaniiakh uchastnikov sobytii ...
- Esenin-Vol'pin, Aleksandr. „Grazhdanskoe obrashchenie”. Antologiya samizdata (на језику: руски). V. Irgunov, M. Barbakadze. Архивирано из оригинала 27. 4. 2005. г. Приступљено 20. 2. 2013.
