Пређи на садржај

Султан

С Википедије, слободне енциклопедије
Османски султан Мехмед II Освајач.

Султан (арап. سلطان) исламска је политичка титула, са различитим историјским значењима. Изворно је то била апстрактна арапска именица, која је означавала снагу, ауторитет или одлучност и власт. Касније се користила као титула одређених муслиманских ауторитета (код нас је реч позната по турским султанима), који су тражили и вршили потпуни суверенитет над халифатима, без зависности од било којих виших ауторитета.[1] Реч је касније добијала другачија значења у одређеним историјским контекстима.[2][3]

Упркос независности Султана од халифа, они су углавном поштовали његову номиналну власт. Први признати Султан од стране халифа био је Селџук[4][5][6][7] Тугрул 1055.[8][9] Тако су се поделиле верска и политичка власт. Назив Султана су преузели Мамелуци и Османлије.[10]

Термин се разликује од краља (ملك malik), иако се оба односе на сувереног владара. Употреба речи „султан“ је ограничена на муслиманске земље, где титула има верски значај,[11][12] за разлику од више секуларног краља, који се користи у муслиманским и у немуслиманским земљама.

Историја појма

[уреди | уреди извор]

Реч потиче од арапског и семитског корена salaṭa „бити тврд, јак”. Именица sulṭān је првобитно означавала неку врсту моралног ауторитета или духовне моћи (за разлику од политичке моћи), и у том смислу се користи неколико пута у Курану.[13]

У раном муслиманском свету, коначну моћ и ауторитет је теоретски имао калиф, који се сматрао вођом калифата. Међутим, све већа политичка фрагментација муслиманског света после 8. века довела је у питање овај консензус. Локални гувернери са административним овлашћењима носили су титулу амира (традиционално преведено као „заповедник“ или „принц“) и постављао их је калиф, али су у 9. веку неки од њих постали де факто независни владари који су оснивали сопствене династије, као нпр. Аглабиди и Тулуниди.[14] Крајем 10. века, термин „султан“ почиње да се користи за означавање појединачног владара са практично сувереном влашћу,[15] иако је рана еволуција појма компликована и тешко ју је утврдити.[13]

Прва велика фигура која је себи јасно доделила ову титулу био је Газнавидски владар Махмуд (владао 998–1030) који је контролисао царство над данашњим Авганистаном и околним регионом.[15][13] Убрзо након тога, Велики Селџуци су усвојили ову титулу након што су поразили Газнавидско царство и преузели контролу над још већом територијом која је укључивала Багдад, главни град абасидских калифа. Рани селџучки вођа Тугрил бег био је први вођа који је на свом новцу усвојио епитет „султан“.[13] Док су Селџуци формално признавали калифе у Багдаду као универзалне вође муслиманске заједнице, њихова сопствена политичка моћ је очигледно засенила ове потоње. То је довело до тога да су различити муслимански учењаци – посебно Ал-Џувејни и Ал-Газали – покушали да развију теоријска оправдања за политички ауторитет селџучких султана у оквиру формалне врховне власти признатих калифа. Генерално, теорије су тврдиле да сва легитимна власт потиче од калифа, али да је делегирана сувереним владарима које је калиф признавао. Ал-Газали је, на пример, тврдио да док је калиф био гарант исламског закона (шеријата), принудна моћ је била потребна да би се закон применио у пракси, а вођа који је ту власт директно вршио био је султан.[16][15]

Положај султана је наставио да расте на значају током периода крсташких ратова, када су лидери који су носили титулу „султан“ (као што су Салах ад-Дин и династија Ајубида) водили конфронтацију против крсташких држава на Леванту.[13] Ставови о канцеларији султана додатно су се развили током кризе која је уследила након уништења Багдада од стране Монгола 1258. године, чиме су елиминисани остаци абасидске политичке моћи. Од тада су преживели потомци абасидских калифа живели у Каиру под заштитом Мамелука и још увек су били номинално признати од стране мамелука. Међутим, од овог периода они практично нису имали ауторитет и нису били универзално признати широм сунитског муслиманског света.[16] Као заштитници лозе абасидских халифа, Мамелуци су себе признавали као султане, а муслимански учењак Халил ал-Захири је тврдио да само они могу да носе ту титулу.[13] Без обзира на то, у пракси, многи муслимански владари овог периода су такође користили ту титулу. Монголски владари (који су од тада прешли на ислам) и други турски владари били су међу онима који су то учинили.[13]

Положај султана и калифа почео је да се спаја у 16. веку када је Отоманско царство покорило Мамелучко царство и постало неоспорно водећа сунитска муслиманска сила у већем делу Блиског истока, северне Африке и источне Европе. Османски научник и правник из 16. века, Ебусуд Мехмет Ефенди, признао је османског султана (у то време Сулејмана Величанственог) као калифа и универзалног вођу свих муслимана.[16] Ово спајање султана и калифе постало је јасније наглашено у 19. веку током територијалног опадања Отоманског царства, када су османске власти настојале да султана поставе вођом читаве муслиманске заједнице у суочавању са европском (хришћанском) колонијалном експанзијом.[17] Као део овог наратива, тврдило се да је, када је султан Селим I заузео Каиро 1517. године, последњи потомак Абасида у Каиру формално му је предао положај калифе.[17] Ова комбинација је тако уздигла султанов верски или духовни ауторитет, поред његовог формалног политичког ауторитета.[16][17]

Током овог каснијег периода, титула султана се и даље користила изван Отоманског царства, као на пример код сомалијских аристократа, малајских племића и султана Марока (као што је династија Алауита основана у 17. веку).[13] Међутим, шиитски муслимански владари га нису користили као суверену титулу. Иранска династија Сафавида, која је контролисала највећу шиитску муслиманску државу тог доба, углавном је користила персијску титулу шах, традиција која се наставила и под каснијим династијама. За разлику од тога, термин султан се углавном односио на гувернере провинција у њиховој области.[13]

Женски род

[уреди | уреди извор]

У женском роду, народ са Запада је користио термин султана или султанија, титула која се користила за неке муслиманске жене, попут мајки султана и жена. У Турској и Османском царству се овај термин користио за племићку даму, и то као "султан", пошто у турском језику не постоји род.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Definition of sultan | Dictionary.com”. www.dictionary.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-03. 
  2. ^ „Definition of 'Sultanate'”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-22. 
  3. ^ „Sultanate Definition & Meaning | Britannica Dictionary”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-22. 
  4. ^ Grousset, Rene (1991). The Empire of the Steppes. Rutgers University Press. стр. 161, 164. ; "renewed the Seljuk attempt to found a great Turko-Persian empire in eastern Iran..", "It is to be noted that the Seljuks, those Turkomans who became sultans of Persia, did not Turkify Persia-no doubt because they did not wish to do so. On the contrary, it was they who voluntarily became Persians and who, in the manner of the great old Sassanid kings, strove to protect the Iranian populations from the plundering of Ghuzz bands and save Iranian culture from the Turkoman menace."
  5. ^ Nishapuri, Zahir al-Din Nishapuri (2001), "The History of the Seljuq Turks from the Jami’ al-Tawarikh: An Ilkhanid Adaptation of the Saljuq-nama of Zahir al-Din Nishapuri," Partial tr. K.A. Luther, ed. C.E. Bosworth, Richmond, UK. K.A. Luther. стр. 9: "[T]he Turks were illiterate and uncultivated when they arrived in Khurasan and had to depend on Iranian scribes, poets, jurists and theologians to man the institution of the Empire")
  6. ^ Ṭabīb 2001, стр. 3
  7. ^ Shaw, Stanford J.; Shaw, Ezel Kural (1976). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: Volume 1, Empire of the Gazis: The Rise and Decline of the Ottoman Empire 1280-1808. Cambridge University Press. стр. 7. ISBN 978-0-521-29163-7. 
  8. ^ Grousset, Rene, The Empire of the Steppes, (Rutgers University Press, 1991), 161,164; "It is to be noted that the Seljuks, those Turkomans who became sultans of Persia..."
  9. ^ Fleet, Kate (2009). The Cambridge History of Turkey: Byzantium to Turkey, 1071–1453: Volume 1 (PDF). Cambridge University Press. стр. 1. "The defeat in August 1071 of the Byzantine emperor Romanos Diogenes by the Turkomans at the battle of Malazgirt (Manzikert) is taken as a turning point in the history of Anatolia and the Byzantine Empire.
  10. ^ Kramers, J.H.; Bosworth, C.E.; Schumann, O.; Kane, Ousmane (2012). "Sulṭān". In Bearman, P.; Bianquis, Th.; Bosworth, C.E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W.P. (eds.). Encyclopaedia of Islam, Second Edition. Brill.
  11. ^ James Edward Montgomery (2004). ʻAbbasid Studies: Occasional Papers of the School of ʻAbbasid Studies, Cambridge, 6–10 July 2002. Peeters Publishers. стр. 83. ISBN 978-90-429-1433-9. 
  12. ^ Riad Aziz Kassis (1999). The Book of Proverbs and Arabic Proverbial Works. Brill. стр. 65. ISBN 90-04-11305-3. 
  13. ^ а б в г д ђ е ж з Kramers et al. 2012
  14. ^ Duri 2012
  15. ^ а б в Esposito, John L., ур. (2003). „Sultan”. The Islamic World: Past and Present. Oxford University Press. 
  16. ^ а б в г Turan 2009
  17. ^ а б в Finkel, Caroline (2012). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. John Murray Press. ISBN 978-1848547858. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Медији везани за чланак Султан на Викимедијиној остави


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Султан&oldid=27922137”