Пређи на садржај

Леви центар

С Википедије, слободне енциклопедије
Црвена застава, симбол покрета левице и левог центра
Црвена ружа, симбол демократије и антиауторитаризма у начину деловања против друштвених неправди[1][2][3]

Леви центар или умерена левица, у политичкој теорији, је назив за позицију на политичком спектру.

Означава политичке идеје, политичке странке и политичке покрете који по својим темељним програмским одређењима припадају политичкој левици, али у својој практичној платформи имају доста компромисних садржаја што их приближава политичком центру, те их се због тога не може назвати политичком левицом у класичном смислу.

Политичке странке и организације које се сматрају левим центром најчешће настоје пронаћи компромис између социјално-одговорних и прагматичних садржаја у својим програмима. Од њих су најпознатије странке, организације и покрети социјалдемократске оријентације, који се најчешће називају левим центром.

Појам левог центра се често користи и за опис коалиције коју чине странке левице и центра.

Леви центар на политичком спектру представља левицу окренуту политичком прагматизму.[4][5] Прагматична политика левог центра се фокусира само на минимални програм, којим у оквиру институција представничке, парламентарне демократије и тржишне капиталистичке економије настоји спровести делимичну промену путем активне економске улоге јавног сектора, јавних институција и сервиса који би требало да раде на ублажавању неправди које наноси нерегулисани, либерални модел тржишне капиталистичке економије.[6][7][8][9][10][11] Практична реализација такве делимичне промене у оквиру институција парламентарне демократије и тржишне капиталистичке економије обично се назива социјално одговорном државом или државом благостања.[12][13][14][8][15] Леви центар се сматра умереном струјом у савременом левичарском покрету.[16][17][18][19]

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Обележја левог центра:[20][11][21]

  • развијање права и слобода запостављених и обесправљених појединаца, друштвених група и слојева;
  • развијање права људских бића на рад, достојанствену зараду, одмор, боловање, породиљско одсутство, штрајк, синдикално организовање, здравствену заштиту, образовање и социјалну заштиту;
  • одрживи привредни развој, уз унапређење равномерног развоја урбаних и руралних подручја;
  • афирмација родне равноправности;
  • развијање плуралистичког и солидарног друштва које унапређује квалитет живота за раднице и раднике, угрожене слојеве и целокупно друштво;
  • унапређење уравнотежености локалног и регионалног развоја;
  • промовисање мирног и дипломатског начина решавања спорова и сукоба;
  • коришћење демократских и ненасилних парламентарних и ванпарламентарних облика деловања и противљење свим недемократским, ауторитарним и тоталитарним облицима деловања.

Умерена прогресивна, прагматична странка у матичном току земље која је заснована на парламентарној демократији и тржишној капиталистичкој економији, са гласачким телом у умереној интелектуалној и физичкој радничкој класи, могла би бити описана као политичка странка левог центра.[22][23] Док би странка са већим захтевима и циљевима, која има гласачко тело међу оним делом малобројније, али самосвесније интелектуалне и физичке радничке класе, те са историјом подршке и учешћа у еманципаторским и прогресивним покретима, могла бити описана као странка радикалније, нове левице.[24][25][26][27]

Странке левог центра, као и друге савремене левичарске странке, обично истичу следеће вредности:[28]

  • једнакост — не само пред законом, него и једнаке шансе и могућности за све људе у разним сферама живота, без обзира на идентитетске различитости, укључујући и оне особе са потешкоћама било које врсте;
  • солидарност — показивање разумевања и саосећања према особама које су жртве неког облика дискриминације, неправде, неравноправности или незгодног стицаја околности, те лична спремност заједничког деловања са другима на проналажењу начина за умањивање и спречавање таквих појава. Ово начело подразумева и развијање институционалних облика солидарности, те интернационалне солидарности.
Клемент Атли, умерени левичар и премијер Велике Британије (1945—1951)
Вили Брант, умерени левичар и канцелар Немачке (1969—1974)
Улоф Палме, умерени левичар и премијер Шведске (1969—1976 и 1982—1986)
Хелен Кларк, умерена левичарка и премијерка Новог Зеланда (1999—2008)

Леви центар се противи сваком облику ауторитаризма и једнопартизма.[29][30][31][32][33][34][35][36] Према томе, леви центар се противи концептима једнопартијског модела власти које су заступале такозване бољшевичко-комунистичке партије 20. века.[37][38][39][40][41]

Попис странака умерене левице

[уреди | уреди извор]

Попис умерених левичарки и левичара

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "About Our Logo". Tamiment Library and Robert F. Wagner Archives. New York University. Archived from the original on 2017-07-02. Retrieved May 25, 2016.
  2. ^ "Metropolitan. v.38 1913". HathiTrust. pp. 63. Retrieved 2019-03-02.
  3. ^ "Most's Meeting". Indianapolis Indiana State Sentinel. September 21, 1887. pp. 1 Column 1.
  4. ^ Blaazer, David (2002) [1992]. The Popular Front and the Progressive Tradition: Socialists, Liberals, and the Quest for Unity, 1884–1939. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-41383-1.
  5. ^ Understanding Social Democracy (PDF). What's Left of the Left: Liberalism and Social Democracy in a Globalized World. Cambridge, Massachusetts: Minda de Gunzburg Center for European Studies, Harvard University. Приступљено 29. 1. 2016.
  6. ^ Notermans, Ton (2000). Money, Markets, and the State: Social Democratic Economic Policies since 1918. Cambridge Studies in Comparative Politics. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63339-0.
  7. ^ Brandal, Nik; Bratberg, Øivind; Thorsen, Dag Einar (2013). The Nordic Model of Social Democracy. Basingstoke, England: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-01326-2.
  8. ^ а б Sejersted, Francis (2011). Adams, Madeleine B., ур. The Age of Social Democracy: Norway and Sweden in the Twentieth Century. Превод: Daly, Richard. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14774-1.
  9. ^ Berman, Sheri (1998). The Social Democratic Moment: Ideas and Politics in the Making of Interwar Europe. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-44261-0.
  10. ^ Aspalter, Christian (2001). Importance of Social Democratic Movements in Welfare Politics: With Special Reference to Germany, Austria and Sweden. Huntington, New York: Nova Science Publishers. ISBN 978-1-56072-975-4.
  11. ^ а б Badie, Bertrand; Berg-Schlosser, Dirk; Morlino, Leonardo, ур. (2011). „Social Democracy”. International Encyclopedia of Political Science. 8. Sage Publications. ISBN 978-1-4129-5963-6.
  12. ^ Thorsen, Dag Einar; Brandal, Nik; Bratberg, Øivind (2013). „Utopia Sustained: The Nordic Model of Social Democracy”. London: Fabian Society. Приступљено 2. 8. 2016.
  13. ^ Sachs, Jeffrey D. (2006). „The Social Welfare State, beyond Ideology”. Scientific American. св. 295 бр. 5. New York. стр. 42. ISSN 0036-8733. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2007. Приступљено 2. 8. 2016.
  14. ^ Upchurch, Martin; Taylor, Graham; Mathers, Andrew (2009). The Crisis of Social Democratic Trade Unionism in Western Europe: The Search for Alternatives. Contemporary Employment Relations. Farnham, England: Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-7053-7.
  15. ^ Fitzpatrick, Tony (2003). After the New Social Democracy: Social Welfare for the Twenty-First Century. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6477-7.
  16. ^ Bardhan, Pranab; Roemer, John E. (1992). „Market Socialism: A Case for Rejuvenation”. Journal of Economic Perspectives. 6 (3): 101—116. ISSN 0895-3309
  17. ^ Britain, Ian (2005) [1982]. Fabianism and Culture: A Study in British Socialism and the Arts, c. 1884–1918. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-02129-6.
  18. ^ Hinnfors, Jonas (2006). Reinterpreting Social Democracy: A History of Stability in the British Labour Party and Swedish Social Democratic Party. Critical Labour Movement Studies. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-7362-5.
  19. ^ Janowsky, Oscar Isaiah (1959). Foundations of Israel: Emergence of a Welfare State. Princeton, New Jersey: Van Nostrand.
  20. ^ Meyer, Thomas; Hinchman, Lewis P. (2007). The Theory of Social Democracy. Cambridge, England: Polity Press. ISBN 978-0-7456-4113-3.
  21. ^ •            Hoefer, Richard (2013). „Social Welfare Policy and Politics”. Colby, Ira C.; Dolmus, Catherine N.; Sowers, Karen M. Connecting Social Welfare Policy to Fields of Practice. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-17700-6.
  22. ^ Jackson, Ben (2008). „Social Democracy”. Durlauf, Steven N.; Blume, Lawrence E. The New Palgrave Dictionary of Economics. 7 (2nd edition). Basingstoke, England: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-78676-5.
  23. ^ Ishay, Michelle R. (2008) [2005]. The History of Human Rights: From Ancient Times to the Globalization Era. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-25641-5.
  24. ^ Hudson, Kate (2012). The New European Left: A Socialism for the Twenty-First Century?. Basingstoke, England: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-24876-2.
  25. ^ Busky, Donald F. (2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Westport, Connecticut: Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-96886-1.
  26. ^ Harrington, Michael (2011) [1989]. Socialism: Past and Future. New York: Arcade Publishing. ISBN 978-1-61145-335-5.
  27. ^ Schweickart, David (2007). „Democratic Socialism”. Anderson, Gary L.; Herr, Kathryn G. Encyclopedia of Activism and Social Justice. 1. Thousand Oaks, California: Sage Publications. ISBN 978-1-4129-1812-1.
  28. ^ Tansey, Stephen D.; Jackson, Nigel (2008). Politics: The Basics. London: Routledge. ISBN 978-0-415-42244-4.
  29. ^ (2006). The Primacy of Politics: Social Democracy and the Making of Europe's Twentieth Century. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81799-8.
  30. ^ Evans, Bryan; Schmidt, Ingo, ур. (2012). Social Democracy After the Cold War. Edmonton, Alberta: Athabasca University Press. ISBN 978-1-926836-87-4.
  31. ^ Kenworthy, Lane (2014). Social Democratic America. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-932251-0.
  32. ^ Cronin, James E.; Ross, George W.; Shoch, James (2011). What's Left of the Left: Democrats and Social Democrats in Challenging Times. Durham, North Carolina: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-5079-8.
  33. ^ Rubinstein, David (2006). The Labour Party and British Society: 1880–2005. Brighton, England: Sussex University Press. ISBN 978-1-84519-055-2.
  34. ^ Corfe, Robert (2010). The Future of Politics: With the Demise of the Left/Right Confrontational System. Bury St Edmunds, England: Arena Books. ISBN 978-1-906791-46-9.
  35. ^ Orlow, Dietrich (2000). Common Destiny: A Comparative History of the Dutch, French, and German Social Democratic Parties, 1945–1969. New York: Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-185-1.
  36. ^ Edinger, Lewis Joachim (1956). German Exile Politics: The Social Democratic Executive Committee in the Nazi Era. Berkeley: University of California Press.
  37. ^ 'State Capitalism' in the Soviet Union. M.C. Howard and J.E. King
  38. ^ Binns, Peter (1986). "State Capitalism".
  39. ^ Childs, David (2000). The Two Red Flags: European Social Democracy and Soviet Communism since 1945. London: Routledge. ISBN 978-0-415-22195-5.
  40. ^ Bogdanor, Vernon (1985). „The Social Democratic Party and the Alliance”. Ур.: Burch, Martin; Jaenicke, Douglas; Gardner, John. Three Political Systems: A Reader in British, Soviet and American Politics. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-1085-9.
  41. ^ Van Oudenaren, John (1991). Détente in Europe: The Soviet Union and the West since 1953. Durham, North Carolina: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-1133-1.
  42. ^ Encyclopædia Britannica: Willy Brandt
  43. ^ Encyclopædia Britannica: Olaf Palme
  44. ^ „Mandela is 'greatest political hero'”. Архивирано из оригинала 15. 10. 2007. г. Приступљено 09. 05. 2018. 

Додатак

[уреди | уреди извор]
  • Barbieri, Pierpaolo (25 April 2017). "The Death and Life of Social Democracy". Foreign Affairs.
  • Anderson, Gary L.; Herr, Kathryn G.. Encyclopedia of Activism and Social Justice. SAGE Publications. 2007. ISBN 978-1412918121. стр. 448.
  • Eatwell, Roger; Wright, Anthony (1 March 1999). Contemporary Political Ideologies: Second Edition. Bloomsbury Academic. ISBN 978-0826451736. стр. 80.
  • Curian, George Thomas; Alt, James E.; Chambers, Simone; Garrett, Geoffrey; Levi, Margaret; McClain, Paula D (12 October 2010). The Encyclopedia of Political Science Set. CQ Press. ISBN 978-1933116440. стр. 401.
  • Sargent Tower, Lyman (2009). Contemporary Political Ideologies: A Comparative Analysis (14th ed.). Wadsworth Publishing.
  • Draper, Hal (1966). "The Two Souls of Socialism". New Politics.
  • Hain, Peter (1995). Ayes to the Left. Lawrence and Wishart.
  • Bernstein, Eduard (1899). "Evolutionary Socialism". Marxists Internet Archive.
  • Bevan, Aneurin (1952). In Place of Fear.
  • Tarnoff, Ben (12 July 2017). "How social media saved socialism". The Guardian.
  • Batson, Andrew (March 2017). "The State of the State Sector". Gavekal Dragonomics.
  • Morley, James W. (1993). Driven by Growth: Political Change in the Asia-Pacific Region.
  • Kerr, Roger (9 December 1999). "Optimism for the New Millennium".
  • Jackson, Samuel (6 January 2012). "The failure of American political speech". The Economist.
  • Zimmerman, Klaus (19 February 2010). "Social Democracy in America?". The Atlantic.
  • Lerer, Lisa (16 July 2009). "Where's the outrage over AIG bonuses?". Politico.
  • Powell, Michael (6 November 2006). "Exceedingly Social But Doesn't Like Parties". The Washington Post.
  • Carlock, Greg; McElwee, Sean (18 September 2018). "Why the Best New Deal Is a Green New Deal". The Nation. ISSN 0027-8378.
  • "Resolution: Recognizing the duty of the Federal Government to create a Green New Deal" (PDF). U.S. House of Representatives.
  • Rizzo, Salvador (11 February 2019). "Fact Checker: What's actually in the 'Green New Deal' from Democrats?". The Washington Post.
  • "An Open Call to All Progressive Forces". Progressive International. 30 November 2018.
  • Engels, Friedrich (1885). England in 1845 and in 1885. Cited in Hollander 2011
  • Luxemburg, Rosa. Reform or Revolution.
  • Engels, Friedrich (2004). Collected Works, Volume 50. New York: International Publishers.
  • Springer, Simon; Birch, Kean; MacLeavy, Julie, eds. (2016). The Handbook of Neoliberalism. Routledge. ISBN 978-1138844001.
  • "Declaration of principles". Socialist International. 22 June 1989.
  • Arora, N.D. (2010). Political Science for Civil Services Main Examination. Tata McGraw-Hill Education.
  • Gregory, Paul; Stuart, Robert. Comparing Economic Systems in the Twenty-First. South-Western College Pub. 2003. ISBN 978-0-618-26181-9. стр. 152.
  • Tom Angier (8 February 2017). "What French philosophy can tell us about the EU, nationhood, and the decline of social democracy".
  • Jörg Michael Dostal (19 December 2016). "The Crisis of German Social Democracy Revisited". The Political Quarterly.
  • Espen Goffeng (12 September 2017). "En venstreside på villspor".
  • G. R. Searle (2004). A New England?: Peace and War, 1886–1918. ISBN 9780198207146.
  • Lewis, Jane; Surender, Rebecca (2004). Welfare State Change: Towards a Third Way?. Oxford University Press.
  • Gregoire, Carolyn (10 September 2013). "The Happiest Countries In The World". The Huffington Post.
  • Conley, Julia (20 March 2019). "Social Democratic Nations Rank Happiest on Global Index (Again).". Common Dreams.
  • Radcliff, Benjamin (25 September 2013). "Western nations with social safety net happier". CNN.
  • "Hjalmar Branting: The Nobel Peace Prize 1921".
  • "Encyclopædia Britannica: Wilhelm Liebknecht".

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Леви центар на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Леви_центар&oldid=27556404”