Пређи на садржај

Киренајка

С Википедије, слободне енциклопедије
Киренаика у северној Африци

Киренајка или Киренаика (грч. Κυρηναϊκή, арап. برقه [Barqah]) је источна обална регија Либије и бивша провинција или држава Либије (уз Триполитанију и Фезан) у административном систему од пре 1970-их. Оно што је у старом систему била провинција Киренајка је данас подељено у неколико Сха'бијата. Киренајка је у прошлости, тј. у доба Краљевине и италијанске власти, садржавала и јужно залеђе, односно цели источни део земље. Либијски грађански рат 2011. почео је у Киренајки, која је у великој мери била под контролом Националног прелазног савета (са седиштем у Бенгазију) током већег дела рата.[1] Године 2012. тело познато као Прелазни савет Киренајке једнострано је прогласило Киренајку аутономном регијом Либије.[2][3]

Године 2006. у Киренаици је живело 1.613.749 становника или 29% становништва Либије.

Назив Киренаика долази од Кирене, древне грчке колоније око које се развила регија, док арапско име Барка долази од Барце а можда и од Барнека или Беренице, древних назива за Бенгази, који је у модерном добу постао главни град регија. Куфра, важна оаза за пут преко Сахаре, налази се у јужном пустињском подручју Киренаике.

Историја

[уреди | уреди извор]

Бербери су били најраније забележени становници Киренајке.[4] Киренајку су колонизовали Грци почевши од седмог века пре нове ере. Прва и најважнија колонија била је Кирена, коју су око 631. пре Христа основали колонисти са грчког острва Тера, које су напустили због велике глади.[5] Њихов командант Аристотелес узео је либијско име Батос.[6] Регион је производио јечам, пшеницу, маслиново уље, вино, смокве, јабуке, вуну, овце, говеда и силфијум, биљку која је расла само у Киренајки и сматрана је лековитим леком и афродизијаком.[7]

Кирена је постала један од највећих интелектуалних и уметничких центара грчког света, познат по својој медицинској школи, академијама и архитектури, која је укључивала неке од најбољих примера хеленистичког стила. Школу мислилаца који су излагали доктрину моралне ведрине која је срећу дефинисала као збир људских задовољстава, основао је Аристип из Кирене.[8] Други значајни староседеоци Кирене били су песник Калимах и математичари Теодор из Сирене и Ератостен.[7] Године 525. пре нове ере, након освајања Египта, ахеменидска (персијска) војска Камбиза II заузела је Пентаполис и успоставила сатрапију (ахеменидска персијска провинција) над деловима региона за отприлике наредна два века. Персијанце је пратио Александар Велики 332. пре Христа, након што је заузео Египат.[7] Према једном предању, Марко Јеванђелиста је рођен у Пентаполис, и касније се вратио; из Пентаполиса се упутио у Александрију.[9]

Киренајку су освојили муслимански Арапи под командом Амра ибн ал-Аса током мандата другог халифе, Омара, око 642,[10] и постао познат као Барка по главном граду провинције, древном граду Барце.[11]

Средином 11. века, неколико арапских племена, укључујући конфедерацију бедуина Бану Хилал, опустошило је северноафричку обалу под контролом Зирида. Инвазија је допринела опадању лучких градова и поморске трговине.[12] До 200.000 хилалијанских породица мигрирало је у Киренајку из Египта. Као резултат сеобе арапских племена, Киренајка је постала арапскија од било ког места у арапском свету осим унутрашњости Арабије.[13] Ајубидски емир Каракуш је умарширао у Магреб и преузео контролу над Киренајком по наређењу Саладина који је желео да користи покрајину као пољопривредну базу.[14] Мамелуци наизглед нису били у стању да изврше било какву значајнију контролу и морали су да се удруже са Бедуинима како би посредно прихватили њихову власт уз плаћање пореза. Османско царство је касније полагало право на власт над Киренајком на основу мамелучке тврдње о суверенитету кроз савез са племенима. Киренајка је била потчињена Османлијској Либији.[15] Године 1879. Киренајка је постала вилајет Османског царства.[16] до италијанске инвазије.[17] Италијани су окупирали Киренајку током италијанско-турског рата 1911. и прогласили је италијанским протекторатом 15. октобра 1912. У Киренајки су током Другог светског рата вођене тешке борбе против италијанске војске и нацистичког немачког Афричког корпуса. Крајем 1942. године, савезничке снаге су ослободиле Киренајку од окупације Осовине, а Уједињено Краљевство је управљало већим делом Либије до 1951. године, када је Краљевина Либија успостављена и добила независност.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Endgame in Tripoli". The Economist. 24 February 2011. Retrieved 1 March 2011.
  2. ^ „East Libya declares self-government”. aljazeera.com. 
  3. ^ „Eastern Libyan leaders declare semi-autonomy”. CNN. 7. 3. 2012. 
  4. ^ Simons, Geoff (2003). Libya and the West: From Independence to Lockerbie. I.B.Tauris. стр. 1. ISBN 9781860649882. 
  5. ^ Ring, Trudy et al. (1996) "Cyrene (Gebel Akhdar, Libya)" International Dictionary of Historic Places: Volume 4: Middle East and Africa Fitzroy Dearborn Publishers, Chicago, p. 194, ISBN 1-884964-03-6
  6. ^ Details of the founding are contained in Book IV of Histories, by Herodotus of Halicarnassus
  7. ^ а б в Ring, Trudy, Robert M. Salkin and Sharon La Boda (1996). "Cyrene (Gebel Akhdar, Libya)" in International Dictionary of Historic Places, Volume 4: Middle East and Africa. Fitzroy Dearborn Publishers, Chicago and London.
  8. ^ "Cyrenaica and the Greeks" from The Library of Congress Country Studies: Libya. 2001. [1]. Accessed 27 March 2011.
  9. ^ "St. Mark the Apostle, the Founder of the Coptic Church", Coptic Orthodox Diocese of the Southern United States, accessed 19 May 2009
  10. ^ Krais, Jakob (2021). „Barqa (Cyrenaica)”. Ур.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam, THREE. Brill Online. ISSN 1873-9830. 
  11. ^ Popovkin, Alex V.; Rowson, Everett K. (7. 6. 2007). The History of al-Tabari: Index. XL. SUNY Press. стр. 109. ISBN 9780791472514. 
  12. ^ Khalilieh, Hassan Salih (1998). Islamic Maritime Law: An Introduction. BRILL. ISBN 9004109552. 
  13. ^ Wright, John (2012). A History of Libya (на језику: енглески). Hurst. стр. xv. ISBN 978-1-84904-227-7. 
  14. ^ Baadj, Amar S. (19. 6. 2015). Saladin, the Almohads and the Banū Ghāniya: The Contest for North Africa (12th and 13th centuries). BRILL. ISBN 9789004298576. 
  15. ^ Lapidus, Ira M. (22. 10. 2012). Islamic Societies to the Nineteenth Century: A Global History. Cambridge University Press. ISBN 9781139851121. 
  16. ^ Anderson, Lisa (14. 7. 2014). The State and Social Transformation in Tunisia and Libya, 1830-1980. Princeton University Press. ISBN 9781400859023. 
  17. ^ Baldinetti, Anna (12. 5. 2014). The Origins of the Libyan Nation: Colonial Legacy, Exile and the Emergence of a New Nation-State. Routledge. ISBN 9781135245023. 
  18. ^ Stewart, John (1996) "Cyrenaica" The British Empire: An Encyclopedia of the Crown's Holdings, 1493 through 1995 McFarland & Co., Jefferson, North Carolina, p. 125, ISBN 0-7864-0177-X

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Киренајка на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Киренајка&oldid=29027651”