Пређи на садржај

Барске коке

С Википедије, слободне енциклопедије

Барске коке
Временски распон: рани еоценданашњост
Барска кокица
(Gallinula chloropus)
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Gruiformes
Породица: Rallidae
Rafinesque, 1815
Родови

Барске коке (лат. Rallidae) су велика породица птица из реда ждралова (лат. Gruiformes), која насељава све континенте осим Антарктика. Станишта су им углавном баре или густе шуме.[1]

Барске коке су релативно хомогена породица птица мале и средње величине, које већи део живота проводе на тлу. Дужина одраслих јединки различитих врста се креће од 12 до 63 cm, а тежина од 20 g до 3 kg. Кљунови различитих врста се значајно разликују у величини и облику.[2] Присутан је слабо изражен полни диморфизам, који се огледа у разлици у величини мужјака и женке и изгледу перја.

Крила свих барских кока су кратка и заобљена. Оне врсте које су летачице иако су слаби летачи могу дуго да лете, а многе од њих су птице селице. Због тога што су слаби летачи често се дешава да их ветар одува са курса, због чега су многе врсте населиле изолована океанска острва. У стаништима са густом вегетацијом више воле да трче него да лете. У време митарења, неке врсте нису у стању да лете.[3]

Многе врсте које насељавају изолована океанска острва су нелетачице, јер немају потребу да лете због непостојања грабљиваца и потребе за сеобом.[4][5] Ове врсте крила користе за одржавање равнотеже при трчању.[6] Губитак способности летења се чешће јавља код врста које су насељене на тропским острвима него код оних које су насељене на острвима са умереном или поларном климом.[7]

Исхрана и станиште

[уреди | уреди извор]
Барске коке се хране у мочвари

Многе врсте барских кока су сваштоједи и хране се бескичмењацима, плодовима биљака или младицама биљака, док су неке врсте претежно биљоједи.[1]

Најчешће насељавају влажна станишта, баре, мочваре, језера или реке са густом вегетацијом (нпр. трском). Углавном су птице селице.

Размножавање

[уреди | уреди извор]

Размножавање многих врста из ове породице је недовољно проучено. Многе врсте су моногамне, али има и полигамних врста, при чему се код различитих врста јавља и полигинија и полиандрија.[8] Носе од 1 до 10 јаја, али најчешће носе од 5 до 10 јаја. Излегање пилића може да траје и неколико дана. Птићи зависе од родитеља док не добију перје, које им израсте после око месец дана после излегнућа.

Угроженост

[уреди | уреди извор]
Гуамски тркавац је једна од острвских врста коју озбиљно угрожавају уведене врсте

Многе острвске врсте које су нелетачице угрожавају уведене врсте грабљиваца. Једно од најмасовнијих изумирања врста које су изазвали људи се десило на острвима Океаније (Полинезије, Меланезије и Микронезије). Након што су људи населили острва у Океанији нестало је између 750 и 1.800 врста птица, од којих су половина биле нелетачице.[9] Неке врсте као што је Такахе (Porphyrio hochstetteri), које су биле на ивици изумирања преживеле су захваљујући активностима организација за заштиту животиња. Гуамски тркавац (Gallirallus owstoni) је био на ивици изумирања након увођења неких врста змија на острво Гуам, али је неколико преживелих јединки ухваћено и пренето у одгајивачнице где се успешно размножавају.

Неке од већих врста тркаваца људи лове и скупљају њихова јаја.[10] Вејшког тркавца (Gallirallus wakensis) су истребили јапански војници у току другог светског рата, због проблема у допремању хране на острво.[11]

Родови и врсте

[уреди | уреди извор]

Изумрли родови

[уреди | уреди извор]

Врсте премештене у друге породице

[уреди | уреди извор]

Две врсте из рода Canirallus премештене су у род Mentocrex, који је заједно са родом Rallicula премештен из породице барских кока (Rallidae) у породицу Sarothruridae.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Напомена: (изумрла 1890)
  2. ^ Напомена: (изумрла 18—19. век)
  3. ^ Напомена: (вероватно изумрла око 1990)
  4. ^ Напомена: (вероватно изумрла у 20. веку)
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и Напомена: Према Међународној унији за очување природе (IUCN), ова врста спада у посебан род Hypotaenidia
  6. ^ Напомена: (изумрла у дивљини крајем 1980-их)
  7. ^ Напомена: (изумрла средином 19. века)
  8. ^ Напомена: (изумрла 1945)
  9. ^ Напомена: (изумрла крајем 18. века - почетком 19. века)
  10. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Напомена: (изумрла пре 16. века)
  11. ^ а б Напомена: (изумрла почетком 19. века)
  12. ^ а б Напомена: (изумрла у 17. веку)
  13. ^ Напомена: (изумрла 1944)
  14. ^ Напомена: (изумрла у 19. веку)
  15. ^ Напомена: (изумрла почетком 16. века)
  16. ^ Напомена: (изумрла у 18. веку)
  17. ^ а б в г Напомена: (изумрла врста)
  18. ^ Напомена: (изумрла 1907.?)
  19. ^ Напомена: (изумрла средином 20. века?)
  20. ^ Напомена: (изумрла крајем 19. века)
  21. ^ а б в г Напомена: (изумрла у праисторији)
  22. ^ Напомена: (могуће је да да је изумрла непосредно пре доласка Европљана на Антиле)
  23. ^ Напомена: (изумро у 19. веку)
  24. ^ Напомена: (2 врсте које су изумрле средином 18. века)
  25. ^ Напомена: (у неким класификацијама сврстан под именом Erythromachus leguati у посебан род Erythromachus)
  26. ^ Напомена: (изумро око 1900)
  27. ^ Напомена: (изумро крајем 17. века)
  28. ^ Напомена: (изумро у 16. веку)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Horsfall & Robinson (2003): pp. 206–207
  2. ^ Horsfall & Robinson (2003): pp. 208.
  3. ^ Horsfall & Robinson (2003): pp. 209.
  4. ^ McNab & Ellis (2006)
  5. ^ McNab 1994.
  6. ^ Slikas, B.; Olson, Storrs L. & Fleischer, R.C. (2002)
  7. ^ McNab 2002
  8. ^ Horsfall & Robinson (2003): pp. 209-210
  9. ^ Steadman 2006.
  10. ^ Horsfall & Robinson (2003): pp. 211.
  11. ^ BLI 2007.
  12. ^ а б „Петлован Џејмса Бонда”. B92. 
  13. ^ Напомена: (3 врсте које су изумрле вероватно у праисторији)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Horsfall, Joseph A.; Robinson, Robert (2003). "Rails." In: Perrins, Christopher (ed.): "Firefly Encyclopedia of Birds.". Firefly Books. 
  • McNab, B.K; Ellis, H.I. (2006). „Flightless rails endemic to islands have lower energy expenditures and clutch sizes than flighted rails on islands and continents”. Comparative Biochemistry and Physiology A – Molecular & Integrative Physiology. 145 (3): 295—311. 
  • McNab, B.K. (1994). „Energy conservation and the evolution of flightlessness in birds”. Am. Nat. 144 (4): 628—642. 
  • McNab, B.K. (2002). „Minimizing energy expenditure facilitates vertebrate persistence on oceanic islands”. Ecology Letters. 5: 693—704. doi:10.1046/j.1461-0248.2002.00365.x. 
  • Slikas, B.; Olson, Storrs L.; Fleischer, R.C. (2002). „Rapid, independent evolution of flightlessness in four species of Pacific Island rails (Rallidae): an analysis based on mitochondrial sequence data”. Avian Biol. 33 (1): 5—14. 
  • Steadman, David William (2006). Extinction and Biogeography of Tropical Pacific Birds. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-77142-7. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]