Пређи на садржај

Џон Форд

С Википедије, слободне енциклопедије
Џон Форд
Џон Форд 1946. године
Име по рођењуJohn Martin Feeney
Датум рођења(1894-02-01)1. фебруар 1894.
Место рођењаКејп Елизабет, САД
Датум смрти31. август 1973.(1973-08-31) (79 год.)
Место смртиПалм Дезерт[1], САД
Место укопаГробље светог крта, Калбер, Калифорнија[2]

Џон Форд (енгл. John Ford; Кејп Елизабет, 1. фебруар 1894 — Палм Дезерт, 31. август 1973) један је од најуспешнијих америчких филмских режисера у периоду од тридесетих до шездесетих година 20. века. Познат је по режирању вестерна, али и филмовима о Другом светском рату као и „америчком начину живота“.

У последње време неки критичари му замерају да у својим вестернима, поготово у Трагачима, у прилично лошем светлу приказао Индијанце.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је као Шон Алоишус О'Ферна (енгл. Sean Aloysius O'Fearna) (по неким изворима и као Џон Мартин Фини) у Кејп Елизабету у држави Мејн од родитеља ирског порекла из Голвеја тако да се у многим филмовима налазе мотиви његовог порекла.

Филмску каријеру започео је 1914. године када долази у Холивуд на позив брата, Франсиса Форда. Мења презиме по узору на брата и у почетку ради као глумац и реквизитер, да би се 1917. посветио режирању. У почетку режира неме вестерне са глумцем Харијем Каријем у главној улози, а највећи успех постиже спектаклом Гвоздени коњ 1924. Од 1927. окреће се другим жанровима (нпр. лирским комедијама) те се с лакоћом прилагођава звучном филму. У двадесетим годинама обављао је и дужност председника Савеза филмских редитеља из којег је настало данашње Америчко удружење редитеља.

Освојио је четири Оскара за режију филмова Потказивач (The Informer), Плодови гнева (The Grapes of Wrath), Како је била зелена моја долина (How Green Was My Valley) и Миран човек (The Quiet Man) - а да ниједан од та четири филма није био вестерн. Био је номинован у категорији најбољег редитеља за филм Поштанска кочија 1939. те као продуцент у категорији најбољег филма за филмове Миран човек и Дуго путовање кући (The Long Voyage Home).

За главну улогу у класичном вестерну Поштанска кочија 1939. године Форд ангажује Џона Вејна, дотадашњег минорног глумца и ситног епизодисту у вестерн филмовима Б-продукције, постаје његов ментор и ствара од њега „америчку икону“. Кроз Вејнове наступе у својим вестернима Форд износи своје ставове о несаломљивости америчког пионирског и граничарског духа, а Вејн на тај начин постаје једна од најкомерцијалнијих америчких филмских звезда 20. века. Њихово дугогодишње пријатељство и заједнички рад на многим филмовима пружили су Вејну прилику да оствари неке од својих најупечатљивијих улога. У наредних 35 година Вејн ће наступити у 12 Фордових филмова, међу којима су Поштанска кочија (1939), Носила је жуту траку (She Wore a Yellow Ribbon, 1949), Миран човек (1952), Трагачи (The Searchers, 1956), Крила орлова (The Wings of Eagles, 1957) и Човек који је убио Либерти Валанса (The Man Who Shot Liberty Valance, 1962). Џон Вејн је Форда звао „Тренер“ и „Ћале“.

Долина споменика у Јути била је Фордова најомиљенија локација за снимање и у њој је направио многе филмове. Форд је овековечио призоре са америчког Запада најлепшим и најснажнијим филмским кадровима икада снимљеним, поготово у филмовима Поштанска кочија, Трагачи, Тврђава Апача (Fort Apache) и Носила је жуту траку.

Током Другог светског рата, Џон Форд је био официр у ратној морнарици САД и снимао је документарне филмове за Министарство одбране. За те филмове освојио је још два Оскара, један за Битку за Мидвеј (The Battle of Midway, 1942) и други за много хваљени 7. јун (June 7th, 1943).

Године 1955. Форд почиње снимање класичне морнаричке комедије Господин Робертс (Mister Roberts) са Хенријем Фондом, Џеком Лемоном, Вилијамом Пауелом и Џејмсом Кегнијем у главним улогама. Међутим, ускоро га замењује Мервин ЛиРој пошто Форд, због пуцања жучне кесе, није био у стању да настави снимање.

Глумац Ворд Бонд глумио је Џона Форда лично (као Џона Доџа) у филму Крила орлова из 1957.

Многи глумци често су глумили у Фордовим филмовима: Ворд Бонд, Кен Кертис, Џејн Дарвел, Френсис Форд (брат), Бен Џонсон (глумац), Виктор Меклаглен, Хари Кари Јр... Били су познати као „Друштванце Џона Форда“.

Први је добитник Амерички институт за филм награде за животно дело АИФ 1973. године.

Џон Форд је преминуо од рака желуца у 79. години у Палм Дезерту у Калифорнији. Сахрањен је на Гробљу светог крста у Калвер Ситију, Калифорнија.

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Утицај

[уреди | уреди извор]

Форд се сматра једним од најутицајнијих холивудских филмских стваралаца. Часопис MovieMaker је рангирао Форда као петог најутицајнијег режисера свих времена.[3] Испод су неки од људи на које је Форд директно утицао или који су се дивили његовом раду:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Funeral for John Ford Set on Coast Wednesday”. The New York Times. 2. 9. 1973. Приступљено 29. 11. 2019. 
  2. ^ „Funeral for John Ford Set on Coast Wednesday”. The New York Times. 2. 9. 1973. 
  3. ^ Jennifer M. Wood (6. 7. 2002). „The 25 Most Influential Directors of All Time”. MovieMaker Magazine. Архивирано из оригинала 8. 6. 2011. г. Приступљено 12. 7. 2010. 
  4. ^ а б в Davis, Ronald L. (1995). John Ford: Hollywood's old masterНеопходна слободна регистрација. The Oklahoma Western Biographies. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-2916-7. 
  5. ^ فراستی، مسعود. اسطورهٔ سینما: جان فورد و سینمایش. تهران: 2014.
  6. ^ Byron, Stuart (март 1979). „The Searchers': Cult Movie of the New Hollywood”. New York Magazine: 48. 
  7. ^ Peary, Gerard (2001). John Ford: interviews. Conversations with Filmmakers. University Press of Mississippi. ISBN 978-1-57806-398-7. 
  8. ^ Baer, William (2000). Elia Kazan: interviews. Conversations with Filmmakers. University Press of Mississippi. ISBN 978-1-57806-224-9. 
  9. ^ „6 Filmmaking Tips From John Ford”. 1. 8. 2012. 
  10. ^ Cardullo, Bert (2008). Akira Kurosawa: interviews. Conversations with Filmmakers. University Press of Mississippi. ISBN 978-1-57806-997-2. 
  11. ^ Ray, Satyajit (1994). „A Tribute to John Ford”. Our Films, Their Films. Hyperion Books. ISBN 978-0-7868-6122-4. 
  12. ^ Bowser, Ken (10. 5. 2006). „John Ford/John Wayne: The Filmmaker and the Legend. Pappy and the Duke”. PBS. Приступљено 13. 4. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Brianton, Kevin, Hollywood Divided: The 1950 Screen Directors Guild and the Impact of the Blacklist, Lexington: University of Kentucky Press, 2016.
  • Evans, Alun. Brassey's Guide to War Films. ISBN 1-57488-263-5. , Brassey's, 2000.
  • Lindsay Anderson. Never Apologise: The Collected Writings, London: Plexus, 2004. Republication of "Meeting in Dublin with John Ford: The Quiet Man", Sequence.  14, 1952.
  • Lindsay Anderson. About John Ford. , London: Plexus, 1981, 1999 edition.
  • Peter Bogdanovich. John Ford. , Berkeley: University of California Press, 1967, revised 1978.
  • Peter Cowie. John Ford and the American West. , New York: Harry Abrams Inc., 2004.
  • Serge Daney, "John Ford", in Dictionnaire du cinéma, Paris, Éditions universitaires, 1966, ripubblicato in Serge Daney, La Maison cinéma et le monde, 1. Le Temps des Cahiers, 1962–1982, Paris: P.O.L., 2001.
  • Toni D'Angela, John Ford. Un pensiero per immagini, Milano, Edizioni Unicopli, 2010.
  • Scott Eyman. Print the Legend: The Life and Times of John Ford. , New York, 1999.
  • Dan Ford. The Unquiet Man: The Life of John Ford. , London: Kimber. 1982 (1979).
  • Tag Gallagher. John Ford: The Man and His Films. . Berkeley: University of California Press, 1986.
  • La furia umana, n. 3, 2010. Special issue about John Ford, incorporating texts (in French, Italian, English, Portuguese) by Julio Bressane, Paul Vecchiali, Raymond Bellour, Art Redding, Toni D'Angela, Juan Gorostidi Munguia, Tag Gallagher, Joseph McBride, Jacques Aumont, John Zorn, Barry Gifford, Giulio Giorello, Alberto Abruzzese, Eva Truffaut and others.
  • Jean Mitry. John Ford. , Paris, 1954.
  • McBride, Joseph (2001). Searching for John Ford: A Life. New York: St. Martin's Press. стр. 880. ISBN 0-312-31011-0. 
  • Pippin, Robert B (2010). Hollywood Westerns and American Myth: The Importance of Howard Hawks and John Ford for Political Philosophy. Yale University Press.  208 pp.
  • Patrice Rollet and Nicolás Saada, John Ford, Paris: Editions de l'Etoile/Cahiers du cinéma, 1990.
  • Andrew Sinclair. John Ford. , New York: Dial Press/J. Wade, 1979.
  • „Politique(s) de John Ford”. Trafic (на језику: French). бр. 56. зима 2005. 
  • Critchlow, Donald T. (21. 10. 2013). When Hollywood Was Right: How Movie Stars, Studio Moguls, and Big Business Remade American Politics. ISBN 9781107650282. 
  • Critchlow, Donald T. (21. 10. 2013). When Hollywood Was Right: How Movie Stars, Studio Moguls, and Big Business Remade American Politics. ISBN 9781107650282. 
  • Critchlow, Donald T. (21. 10. 2013). When Hollywood Was Right: How Movie Stars, Studio Moguls, and Big Business Remade American Politics. ISBN 9781107650282. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џон_Форд&oldid=28822030”