Pređi na sadržaj

Teorija socijalne komparacije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sociologija
Teorije
Metodi
Podoblasti
Indeks

Teorija socijalne komparacije, prvobitno postavljena od socijalnog psihologa Leona Festingera 1954. godine,[1] temelji se na verovanju da postoji nagon (želja) u individuama za dobijanjem tačne samoprocene. Ova teorija objašnjava kako individue ocenjuju svoja sopstvena mišljenja i sposobnosti tako što sebe upoređuju sa drugima da bi umanjili nesigurnost u ovim domenima i naučili kako da opišu sebe.

Sledeći prvobitnu teoriju, istraživanje se počelo fokusirati na socijalnom poređenju kao načinu za samorazvojem[2][3] uvodeći koncepte uzlaznog i silaznog poređenja i proširavajući motivacije socijalnog poređenja.[4]

Prvobitni okvir

[uredi | uredi izvor]

U svojoj prvobitnoj teoriji, Festinger daje devet glavnih hipoteza. Prvo, izneo je da ljudska bića imaju osnovni nagon da ocenjuju svoja mišljenja i sposobnosti i da ljudi sebe ocenjuju kroz objektivne, nesocijalne načine (Hipoteza 1).[1] Drugo, Festinger je izneo da ukoliko objektivni, nesocijalni načini nisu dostupni, ljudi ocenjuju svoja mišljenja i sposobnosti poređenjem sa drugim ljudima (Hipoteza 2).[1] Sledeće, dao je hipotezu da tendencija za poređenjem sebe sa drugom osobom se smanjuje što se više razilaze razlike između njihovih mišljenja i sposobnosti.[1] Drugim rečima, ako se neko previše razlikuje od tebe, manja je verovatnoća da ćeš sebe upoređivati sa tom osobom (Hipoteza 3). Zatim je postavio hipotezu da postoji neusmereni nagon naviše u slučaju sposobnosti, koji je izostavljen u mišljenjima.[1] Ovaj nagon se odnosi na vrednost u tome da se postane bolji i bolji u nečemu.[5] (Hipoteza 4).

Sledeće, Festinger je postavio hipotezu da postoje nesocijalna ograničenja koja čine teškim ili čak nemogućim da se promeni nečija sposobnost i ta ograničenja u potpunosti izostaju kod mišljenja.[1] Drugim rečima, ljudi mogu menjati svoja mišljenja kada to žele ali bez obzira koliko pojedinci mogu biti motivisani da poboljšaju svoju sposobnost, postoje drugi elementi koji čine ovo nemogućim[5](Hipoteza 5).

Festinger nastavlja sa hipotezom da prekid komparacije sa drugima prati netrpeljivost ili poniženje do stepena da nastavljena komparacija sa tim osobama označava neprijatne posledice (Hipoteza 6).

Sledeće, bilo koji faktori koji uvećavaju važnost određene grupe kao grupe poređenja iz nekog određenog mišljenja ili sposobnosti će uvećati pritisak prema sličnosti koja se tiče te sposobnosti ili mišljenja u okviru te grupe. Ukoliko nesklad proizilazi između procenitelja i grupe poređenja postoji tendencija da se smanji neslaganje (razlika) ili pokušajem ubeđivanja drugih ili promenom njihovih ličnih stavova zarad dobijanja sličnosti. Međutim, važnost, značaj i naklonjenost prema grupi poređenja koja utiču na originalnu motivaciju za poređenjem, posreduje između pritisaka ka sličnosti (Hipoteza 7).

Njegova sledeća hipoteza navodi da ako osobe koje su veoma divergentne u svom sopstvenom mišljenju ili sposobnosti, opažaju se kao različite od sebe u osobinama koje su dosledne divergenciji, tendencija da se suzi opseg poređenja postaje jača (Hipoteza 8).

Na kraju, Festinger je postavio hipotezu da kada postoji opseg mišljenja ili sposobnosti u grupi, relativna jačina tri manifestacija pritisaka prema sličnosti će biti različita za one koji su blizu modaliteta grupe od onih koji su dalje od modaliteta. Oni koji su bliže modalitetu će imati jače tendencije da promene pozicije drugih, slabije tendencije da suze opseg poređenja, a čak još slabije tendencije da promene svoja sopstvena mišljenja (Hipoteza 9).[1]

Teoretske prednosti

[uredi | uredi izvor]

Od svog nastanka, prvobitni okvir je iskusio nekoliko prednosti. Ključni aspekti su razvoji u razumevanju motivacija koje podležu socijalnim poređenjima, kao i specifične vrste socijalnih poređenja koje su napravljene. Motivi koji su bitni za socijalnu komparaciju uključuju samorazvoj,[2][3] održavanje pozitivne samoprocene,[6] komponente osobina i validacije,[7] i izbegavanje završetka.[8][9] Dok u Festingerovom originalnom konceptu postoje promene, mnogi fundamentalni aspekti ostaju isti, uključujući rasprostranjenost tendencije prema socijalnom poređenju i opšti proces koji je socijalno poređenje.

Samoprocena

[uredi | uredi izvor]

Po Tortonu(engl.Thorton) i Arovudu (engl.Arrowood), samoprocena je jedna od funkcija socijalnog poređenja. Ovo je jedan proces koji objašnjava kako se pojedinci angažuju u socijalnom poređenju.[10] Specifični ciljevi svake individue će uticati na to kako se angažuju u socijalnom poređenju. Za samoprocenu, ljudi teže da biraju metu poređenja koja je slična njima samima.[11] Posebno, najviše su zainteresovani da biraju metu koja deli neke osobite karakteristike sa njom. Istraživanje pokazuje da većina ljudi veruje da biranje slične mete pomaže da se zagarantuje tačnost samoprocene. Međutim, osobe se ne ponašaju uvek kao nepristrasni samoprocenitelji, a tačne samoprocene ne moraju biti primarni cilj socijalnog poređenja.

Samo-uzdizanje

[uredi | uredi izvor]

Individue takođe mogu tražiti samo-uzdizanje, ili poboljšavanje svog samopoštovanja.[11] One mogu protumačiti, izvrnuti, ili ignorisati informaciju dobijenu socijalnim poređenjem da bi sebe videle na pozitivniji način i produbile svoje ciljeve samo-uzdizanja. Takođe će odabrati da naprave uzlazne (poređenje sa boljim od sebe) ili silazne (poređenje sa gorim od sebe) komparacije, u zavisnosti od toga koja će strategija produbiti njihove ciljeve samo-uzdizanja. Takođe, možda će izbegavati poređenja neko vreme ili će izbegavati određene vrste poređenja. Posebno, kada individua veruje da je njena sposobnost u određenoj oblasti niska, izbegavaće uzlaznu socijalnu komparaciju u toj oblasti. Za razliku od ciljeva samoprocene, ljudi koji učestvuju u socijalnom upoređivanju sa ciljem samo-uzdizanja ne traže metu sličnu njima. Čak, ako se sličnost sa metom vidi kao pretnja, zbog toga što meta nadjačava osobu u nekoj dimenziji, ta osoba može da minimalizuje sličnost mete sa sobom.

Kasniji uspesi u teoriji doveli su do toga da samo-uzdizanje postane jedno od četiri motiva samoprocene:, zajedno sa samo-ocenjivanjem, samo-verifikacijom, i samo-poboljšanjem.

Uzlazne i silazne socijalne komparacije

[uredi | uredi izvor]

Vils (engl.Wills) je uveo koncept silazne komparacije 1981. godine.[3] Silazna socijalna komparacija je defensivna tendencija koja se koristi kao način za samoprocenu. Kada osoba gleda na drugu osobu ili grupu koju smatra lošijom od sebe da bi se osećala bolje u vezi sebe ili svoje lične situacije, onda ta osoba čini silaznu socijalnu komparaciju. Istraživanje iznosi da socijalne komparacije sa drugima koji su bolji ili superiorniji, ili uzlazne komparacije, mogu smanjiti samopoštovanje,[12] dok silazne komparacije mogu podići samopoštovanje.[13] Teorija silazne komparacije naglašava pozitivne efekte upoređivanja u povećavanju nečijeg subjektivnog opšteg.[3] Na primer, pronađeno je da su pacijentkinje koje boluju od raka dojke činile većinu upoređivanja sa pacijentkinjama koje su u gorem stanju od njih samih.[14]

Premda je istraživanje socijalne komparacije izložilo da uzlazne komparacije mogu smanjiti samopoštovanje, Kolins (engl. Collins) ukazuje da to nije uvek slučaj.[15] Individue čine uzlazna poređenja, svesno ili nesvesno, kada sebe upoređuju sa osobom ili komparativnom grupom koju doživljavaju kao superiornijom ili boljom od sebe da bi poboljšale njihovu sliku o sebi ili da bi kreirale pozitivniju sliku njihove lične stvarnosti. Uzlazne socijalne komparacije se dešavaju zbog samoprocene i samopoboljšanja u nadi da će se takođe desiti i samo-uzdizanje. U uzlaznoj socijalnoj komparaciji, ljudi žele da veruju da su deo elite ili superiorni, pa čine poređenja koja naglašavaju sličnosti između njih samih i komparativne grupe, za razliku od silazne socijalne komparacije, gde su sličnosti između osoba ili grupa odvojene.[8]

Takođe je izneseno da uzlazne komparacije mogu doneti inspiraciju za poboljšanjem, pa je u jednoj studiji pronađeno da dok su pacijentkinje sa rakom dojke činile silazna poređenja, time su pokazale želju za informacijama u vezi onih koje su bile u boljoj poziciji.[16]

Druga studija je pokazala da ljudi koji su na dijeti često koriste uzlazna poređenja tako što stavljaju slike vitkijih ljudi na svojim frižiderima.[15] Ove slike služe ne samo kao podsetnik trenutne težine te osobe već i inspiracija ili cilj koji treba dostići. Jednostavno rečeno, silazne socijalne komparacije čine da se osećamo bolje u vezi nas samih, dok je za uzlazne socijalne komparacije verovatnije da će nas motivisati da dostignemo više i postignemo bolje rezultate.

Posrednici socijalne komparacije

[uredi | uredi izvor]

Aspinval (engl.Aspinwall) i Tejlor (engl.Taylor) posmatrali su raspoloženje, samopoštovanje, i pretnju kao posrednike koji nagone osobe da odaberu silaznu ili uzlaznu komparaciju.[17] Silazne komparacije u slučajevima gde su osobe doživele pretnju svog samopoštovanja proizvele su pogodnije samoprocenjivanje.

Visoko samopoštovanje i socijalno upoređivanje

[uredi | uredi izvor]

Aspinvol (engl.Aspinwall) i Tejlor (engl.Taylor) su pronašli da su uzlazne socijalne komparacije bile dobre u situacijama gde su osobe koje su pravile poređenja imale visoko samopoštovanje, zato što su im ove vrste komparacija dale motivaciju i nadu nego što su to učinile silazne socijalne komparacije.[17] Međutim, kada su ove osobe doživele skoriju pretnju ili smetnju svog samopoštovanja, one su izjavile da su uzlazne komparacije imale negativniji uticaj od silaznih komparacija.

Nisko samopoštovanje i socijalno upoređivanje

[uredi | uredi izvor]

Bilo kako bilo,ljudi sa niskim samopoštovanjem ili ljudi koji doživljavaju neku vrstu pretnje u svom životu (na primer loše im ide u školi, ili su bolesni) imaju tendenciju da preferiraju silazne komparacije u odnosu na uzlazne. Ljudi sa niskim samopoštovanjem i negativnim uticajem poboljšavaju svoje raspoloženje tako što prave silazne komparacije. Njihovo raspoloženje se ne poboljšava toliko koliko bi moglo da su imali visoko samopoštovanje. Čak za ljude sa niskim samopoštovanjem, ove silazne socijalne komparacije poboljšavaju njihovo negativno raspoloženje i omogućavaju osećaj nade i motivacije za budućnost.

Osećaji/raspoloženja i njihov uticaj na socijalnu komparaciju

[uredi | uredi izvor]

Osobe koje imaju negativno raspoloženje poboljšavaju svoje raspoloženje tako što prave uzlazne socijalne komparacije, bez obzira koji je njihov nivo samopoštovanja. Dodatno, obe ove osobe, i sa visokim samopoštovanjem i niskim samopoštovanjem koji su pozitivnog raspoloženja podižu svoje raspoloženje kada prave uzlazna poređenja. Međutim, za one koji su nedavno iskusili pretnju svog samopoštovanja ili nečeg negativnog u svom životu, uzlazne socijalne komparacije umesto silaznih socijalnih komparacija rezultira u negativnijem osećanju. Samopoštovanje i postojanje pretnje ili nečeg negativnog u životu osobe su dva posrednika njihovog reagovanja na uzlazne ili silazne komparacije.

Takmičarski duh

[uredi | uredi izvor]

Zbog toga što osobe idu uzlazno u slučaju sposobnosti, socijalno poređenje može dovesti do takmičenja među vršnjacima.[18] U tom pogledu, psihološki značaj poređenja zavisi od društvenog statusa osobe, i konteksta u kom se njene sposobnosti procenjuju.

Društveni status

[uredi | uredi izvor]

Takmičenje koje proizilazi iz socijalne komparacije može biti veće kod osoba višeg društvenog statusa jer osobe sa višim društvenim statusom više gube. U jednoj studiji, učenicima u učionici je predstavljen program davanja bonusa gde se slučajno, ocene nekih učenika povećavaju a ocene ostalih učenika ostaju iste. Uprkos činjenici da učenici ništa ne gube ovim programom, osobe sa višim statusom su bile protiv programa, i iznele zapaženu distributivnu nepravdu. Izneseno je da je ovo bila kognitivna manifestacija averzije prema silaznom kretanju, koja ima veći psihološki značaj kada osoba ima viši status.[19]

Blizina standardu

[uredi | uredi izvor]

Kada se osobe ocenjuju tamo gde postoje određeni standardi, na primer u akademskoj učionici gde se studenti rangiraju, onda se povećava takmičarski duh kako se sličnost standardu povećava. Kada je jedini određeni standard najviši (sam vrh), onda osobe koje su rangirane visoko su najviše takmičarski nastrojene prema vršnjacima, a osobe nižeg i srednjeg ranga su jednako takmičarski nastrojene. Ipak, kada i visoki i niski rangovi imaju značaj, osobe visokog i niskog ranga su podjednako takmičarski nastrojene, a i jedni i drugi su više takmičarski nastrojeni od osoba srednjeg ranga.[20][21]

Modeli socijalne komparacije

[uredi | uredi izvor]

Nekoliko modela je predstavljeno socijalnoj komparaciji, uključujući Model održavanja samoprocene (MOS),[12]Proksi Model,[22] Trijadni Model i Model trojnog ja.[23]

Model održavanja samoprocene

[uredi | uredi izvor]

MOS (engl.SEM ) predlaže da mi pravimo poređenja da održimo ili povećamo naše samoprocenjivanje, fokusirajući se na antagonističke procese poređenja i refleksije.[12] Abraham Tiser (engl.Abraham Tesser) je sproveo istraživanje o dinamici samoprocene koja ima nekoliko formi. Model održavanja samoprocene (engl.SEM) socijalnog ponašanja se fokusira na posledice izvanrednih performansi druge osobe na svoju sopstvenu samoprocenu. Beleži neke uslove pod kojima dobre performanse druge osobe jačaju samoprocenu, tj.., "hvale se tuđom slavom", i uslove pod kojima to preti samoproceni kroz proces poređenja.[24]

Proksi model

[uredi | uredi izvor]

Proksi Model očekuje uspeh nečega što je nepoznato. Model predstavlja da ako je osoba uspešna ili joj je poznat zadatak, onda će on ili ona takođe biti uspešni sa novim sličnim zadatkom. Proksi se ocenjuje po sposobnosti i postavlja pitanje "Da li ja mogu uraditi X?" Proksi poređenje se zasniva na prethodnim stavovima. Mišljenje onog ko upoređuje i da li je proksi izvršila maksimalan trud na preliminarnom zadatku su varijable koje utiču na njegovo ili njeno mišljenje.[8]

Trijadni model

[uredi | uredi izvor]

Trijadni model se gradi na elementima pojedinosti socijalne komparacije, predlažući da mišljenja socijalne komparacije se najbolje razmatraju u vidu 3 različita evaluativna pitanja: ocenjivanje preferencije (tj., “Da li mi se dopada X?”), ocenjivanje uverenja (tj.“Da li je X tačno?”), i predskazanje preferencije (npr., “Da li će mi se dopasti X?”). U trijadnom modelu, najznačajnija poređenja su sa osobama koje su već iskusile sličnost i pokazuje doslednost u povezanim karakteristikama ili prošlim preferencijama.[8]

Model trojnog ja

[uredi | uredi izvor]

Model trojnog ja predlaže da je teorija socijalne komparacije kombinacija dve različite teorije. Jedna teorija je razvijena oko motivacije i faktora koji utiču na vrstu informacija socijalne komparacije koje ljudi traže iz okoline a druga je o samoproceni i faktorima koji utiču na efekte socijalnih komparacija na prosuđivanje sebe.[23] Dok postoji mnogo istraživanja u oblasti motiva komparacije, malo ih je u oblasti komparativne evaluacije. Objašnjavajući da je biće shvaćeno kao pojmovi u međusobnom odnosu dostupni u zavisnosti od trenutnog konteksta suda[25] i uzimajući naznake iz Socijalne Kognitivne Teorije, ovaj model ispituje Asimilacioni efekat i razlikuje tri klasa ideja Samo-koncepta : individualna bića, moguća bića i kolektivna bića.

Uticaj medija

[uredi | uredi izvor]

Utvrđeno je da mediji igraju veliku ulogu u socijalnim komparacijama. Istraživači su ispitivali socijalne efekte medija koristeći teoriju socijalne komparacije, pronašli su da se u većini slučajeva žene angažuju u uzlaznim socijalnim komparacijama sa metom koja je druga osoba, što rezultira da imaju više negativnih osećanja o sebi. Većina žena imaju dnevno prilike da prave uzlazna poređenja tako što sebe upoređuju sa nekom formom socijanog ideala. Socijalne komparacije su postale bitan mehanizam za učenje o društvenim očekivanjima po pitanju izgleda među vršnjacima i vrednovanju sebe po tim standardima .

Iako i muškarci prave uzlazna poređenja, istraživanje pokazuje žene više prave uzlazna poređenja i da upoređuju sebe sa nerealno visokim standardima predstavljenih u medijama.[26] Kako se ženama pokazuju više slika moćnih, uspešnih i vitkih žena, one shvataju da je “ideal” norma za društveno viđenje atraktivnog. Neke žene su izjavile da su pravile uzlazna poređenja u pozitivnom smislu sa svrhom samo-motivacije, ali većina uzlaznih komparacija je načinjeno kada se osoba oseća manje vrednom i stoga evociraju negativu konotaciju.

Kritike

[uredi | uredi izvor]

Mnoge kritike su se podigle po pitanju Festingerove hipoteze sličnosti. Deutsch i Krauss[27] su polemisali da ljudi zapravo traže osobe različite od sebe u svojim poređenjima ističući da je ovo bitno za sticanje vrednog znanja o sebi, kako je prikazano u istraživanju.[28][29] Takođe je kružila dvosmislenost o bitnim dimenzijama za sličnost. Goethals i Darley su pojasnili ulogu sličnosti iznoseći da ljudi preferiraju da upoređuju one koji su sličnih pojedinosti, kao na primer mišljenja, karakteristika ili mogućnosti da bi povećali samopouzdanje za prosuđivanje vrednosti, iako se nesličnosti u povezanim atributima preferiraju kada se vrednuju nečija uverenja.[7]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e Festinger, L. (1954). "A theory of social comparison processes". Human relations. str. 117—140. 
  2. ^ a b Gruder, C.L. (1971). "Determinants of social comparison choices". Journal of Experimental Social Psychology. str. 473—489. 
  3. ^ a b v g Wills, T.A. (1981). "Downward comparison principles in social psychology". Psychological Bulletin. str. 245—271. 
  4. ^ Schachter, S. (1959). The psychology of affiliation: Experimental studies of the sources of gregariousness. Stanford University Press. 
  5. ^ a b Miller,R.; Suls,J. (1977). "Social Comparison Processes: Theoretical and Empirical Perspectives". Washington D.C.: Hemisphere Publishing Corp. 
  6. ^ Tesser,A.; Campbell,J. (1982). "Self-evaluation maintenance and the perception of friends and strangers.". Journal of Personality. str. 261—279. 
  7. ^ a b Goethals,G.R.; Darley,J. (1977). "Social comparison theory: An attributional approach.". Social comparison processes: Theoretical and empirical perspectives. str. 86—109. 
  8. ^ a b v g Suls, J.; Martin, R.; Wheeler, L. (2002). "Social comparison: Why, with whom, and with what effect?.". Current Directions in Psychological Science. str. 159—163. 
  9. ^ Kruglanski, A. W.; Mayseless, O. (1990). "Classic and current social comparison research: Expanding the perspective.". Psychological Bulletin. str. 195—208. 
  10. ^ Thorton, D.; Arrowood, A. J. (1966). "Self-evaluation, self-enhancement, and the locus of social comparison.". Journal of Experimental Social Psychology. str. 591—605. 
  11. ^ a b Wood, J. V. (1989). "Theory and research concerning social comparisons of personal attributes.". Psychological Bulletin. str. 231—248. 
  12. ^ a b v Tesser, A.; Millar, M.; Moore, J. (1988). "Some affective consequences of social comparison and reflection processes: the pain and pleasure of being close.". Journal of Personality and Social Psychology. str. 49—61. 
  13. ^ Gibbons, F. X. (1986). "Social comparison and depression: Company's effect on misery.". Journal of Personality and Social Psychology. str. 140—148. 
  14. ^ Wood, J. V.; Taylor, S. E.; Lichtman, R. R. (1985). "Social comparison in adjustment to breast cancer.". Journal of Personality and Social Psychology. str. 1169—1183. 
  15. ^ a b Collins, R. L. (1995). "For better or worse: The impact of upward social comparison on self-evaluations.". Psychological Bulletin. str. 51—69. 
  16. ^ Taylor, S. E.; Lobel, M. (1989). "Social comparison activity under threat: Downward evaluation and upward contacts.". Psychological Review. str. 569—575. 
  17. ^ a b Aspinwall, L. G.; Taylor, S. E. (1993). "Effects of social comparison direction, threat, and self-esteem on affect, self-evaluation, and expected success.". Journal of Personality and Social Psychology. str. 708—722. 
  18. ^ Chen, P. & Garcia, S. M. "Yin and Yang Theory of Competition: Social Comparison and Evaluation Apprehension Reciprocally Drive Competitive Motivation". 
  19. ^ Burleigh T. J.; Meegan D. V. (2013). „"Keeping up with the Joneses affects perceptions of distributive justice"” (PDF). Social Justice Research. str. 120—131. 
  20. ^ Garcia S. M.; Tor A. (2007). "Rankings, standards, and competition: Task vs. scale comparisons". Organizational Behavior and Human Decision Processes. str. 95—108. 
  21. ^ Garcia S. M.; Tor A.; Gonzalez R. (2006). "Ranks and rivals: a theory of competition". Personality & Social Psychology Bulletin. str. 70—82. 
  22. ^ Wheeler L.; Martin R.; Suls J. (1997). "The proxy model of social comparison for self-assessment of ability". Personality and Social Psychology Review. str. 54—61. 
  23. ^ a b Blanton, H. (2001). " Evaluating the self in the context of another: The three-selves model of social comparison assimilation and contrast". str. 75—87. 
  24. ^ Tesser, A. „Social Psychology”. Social Psychology Network. 
  25. ^ Markus H.; Wurf E. (1987). "The dynamic self-concept: A social psychological perspective". Annual Review of Psychology. str. 299—337. 
  26. ^ Strahan E. J.; Wilson A. E.; Cressman K. E.; Buote V. M. (2006). "Comparing to perfection: How cultural norms for appearance affect social comparisons and self-image". Body Image. str. 211—227. 
  27. ^ Deutsch, M., & Krauss, R. M. (1965). "Theories in social psychology". New York: Basic Books. 
  28. ^ Goethals G. R.; Nelson R. E. (1973). "Similarity in the influence process: The belief-value distinction". Journal of Personality and Social Psychology. str. 117—122. 
  29. ^ Mettee, D. R., & Smith, G. (1977). Social comparison and interpersonal attraction: The case for dissimilarity. Social comparison processes: Theoretical and empirical perspectives. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теорија_социјалне_компарације&oldid=27755555”