Домицијан

Домицијан, пуним именом Тит Флавије Домицијан (лат. Титус Флавиус Домитианус, рођен 51. год. н. е., ступио на престо 81. године, умро 96. године), био је римски цар, брат и наследник Титов, син Веспазијанов и последњи цар династије Флавијеваца.

Док су се његов отац и син борили на истоку као Неронови војни заповедници, Домицијан је у граду Риму стицао образовање из области права, књижевности и реторике. Након што је 79. године Веспазијан проглашен за цара, заступао је очеве интересе у римском сенату. Касније, током Веспазијанове и Титове владавине, држао је само почасна звања, али је у тренутку Титове смрти обезбедио подршку преторијанске гарде, која га је и прогласила за цара, што је сенат полушно потврдио.

Под Домицијаном јачају апсолутистичке тенденције: он је узео титулу сталног цензора, а за себе је, како изгледа, захтевао и божанске почасти. Слога између сената и цара нарушена је, а то је нарочито карактеристично за последње године његове владавине. Луција Антонија Сатурнина (Луциус Антониус Сатурнинус), легата Горње Германије, његове су трупе 89. године прогласиле за цара. Устанак је угушен, али је дао повода за прогоне подозривих сенатора. Државне финансије поново су руиниране, пошто је цар велика средства трошио на грађевине, представе и дистрибуције. То је довело до велике инфлације, која је пак изазвала повећање пореза, што је све увећавало незадовољство. Велику пажњу посветио је Домицијан јачању бирократског апарата. У погледу провинција следио је Веспазијанов пример: западне провинције биле су предмет веће пажње од источних. Да би ојачао италску пољопривреду, Домицијан је забранио гајење винове лозе у провинцијама, али то наређење никада није било строго извршавано.

Домицијан никада није прошао уобичајену војничку обуку нити је римску војску водио у велике победе. Према Тациту, он је чак опозвао чувеног римског војсковођу Јулија Агриколу из Британије након што је овај проширио римску власт на острву све до шкотских Хајленда, наводно да Агриколина војна слава не би засенила самога цара.

Још током Веспазијанове владавине Римском царству била су припојена Декуматска поља (Агри Децуматес), област преко Рајне која чини троугао између Рајне, Дунава и Мајне. У тој су области утврђене римске границе и створен систем каштела (утврђених тачака) у којима су се налазили мањи одреди римске војске. После угушења Сатурниновог устанка 89. године Домицијан је сматрао да је ситуација дуж Рајне довољно стабилна да се војне области Горње и Доње Германије претворе у обичне провинције и да се неке од рајнских трупа пребаце у подунавске области.

Северно од Дунава организована је јака Дачка краљевина, којом је владао Децебал и чије је средиште било у данашњој Румунији. Дачани су 85. године напали област јужно од Дунава, а следеће године поразили су и једну римску војску послату против њих. Домицијан се 88. године успешно борио против Дачана, али га је Сатурнинов устанак спречио да постигне коначну победу. Стога су се Домцијан и Децебал споразумели тако да се Децебал обавезао да ће штитити доњи Дунав од напада Сармата, а Домицијан да ће Дачанима плаћати годишњу контрибуцију. Дунавска је граница, међутим, остала нестабилна, и Домицијан је повећао број војника који су били тамо стационирани. До краја његове владавине у тој је области било девет легија, док је рајнској области било шест. Панонија ће ускоро постати војни центар равнотеже царства.

Године 96. против Домицијана склопљена је завера, у којој су учестовали како чланови сената тако и припадници преторијанске гарде. У заверу је била укључена и његова прва жена Домиција Лонгина (Домитиа Лонгина), чији је ослобођеник Стефан (Степханус) цару и задао осам смртоносних убода ножем. Флавијевска династија се, као и јулијевско-клаудијевска, завршила с царем на кога је примењен дамнатио мемориае: по одлуци сената, његова је владавина формално избрисана из списка владара.

Претходник:	Римски цар 81. - 96.	Насљедник:
Тит 79. - 81.	Римски цар 81. - 96.	Нерва 96. - 98.

Вањске везе

Медијски садржаји Домитиан на Wикицоммонсу.