Ateizam

Ateizam (grč. α - odrični prefiks, grč. Θεος – Bog; bez Boga u doslovnom prevodu) je, u širem smislu, neverovanje u postojanje božanstava, bezbožnost, bezboštvo. U užem smislu, ateizam je stav da ne postoje božanstva. Kroz istoriju se često pojavljuje i kao odrečan stav prema zvaničnoj religiji. Ateizam je opozicija teizmu, deizmu koji je u svom najopštijem obliku verovanje da postoji barem jedno božanstvo.

Termin „ateizam“ je u početku imao negativno značenje kojim su označavane osobe koje su odbijale da veruju u ono u šta su tada verovali širi slojevi društva. Širenjem slobodoumlja, naučnog skepticizma i potonje kritike religije, značenje reči je primilo uže značenje. Prve osobe koje su se izjašnjavale kao ateisti pojavile su se u staroj Grčkoj pa u 18. veku.

Postoji prvobitni ateizam (kod nekih plemena i naroda kod kojih ne postoji potreba za bogom te nemaju pojam boga), zatim tzv. praktični ateizam kod čoveka koji živi i deluje bez boga, teorijski ateizam (dogmatski ili kritički) koji svesno, kritički, radikalno i argumentirano pokazuju, dokazuju (obarajući teološko tumačenje egzistencije boga, božanstava) i samu nemogućnost postojanja boga (božanstava) te marksizam koji nije ateizam, već njegovo praktičko i historijsko prevladavanje (pravi ili pozitivni humanizam ima da pozitivno počinje od sebe sama, a ne od boga, tj. njegove kritike i negacije u čistoj teoriji).

Ateisti su skeptični prema tvrdnjama o natprirodnim pojavama, obrazlažući svoj stav nedostatkom empirijskih dokaza. Takođe, ateisti su ponudili brojne razloge za neverovanje u bilo koje božanstvo. Među njima su problem zla, argument protivrečnih otkrovenja i argument neverovanja. Drugi razlozi za ateizam spadaju u spektar od filozofskih do društvenih i istorijskih. Iako su neki ateisti prihvatili sekularne filozofije, ne postoji jedna ideologija ili skup pravila o ponašanju koji svi ateisti poštuju.

U zapadnom svetu, ateisti se smatraju isljučivo nereligioznim i nespiritualnim osobama. Međutim, ateizam postoji u nekim verskim ili duhovnim sistemima verovanja, kao što su đainizam, budizam i hinduizam. Đainizam i neki vidovi budizma ne propovedaju verovanje u bogove.

Etimologija

Grčka reč αθεοι (ateoi), koja se pojavljuje Poslanici Efescima na papirusu sa početka 3. veka.

U ranoj antičkoj Grčkoj, pridev (ἄθεος (od odričnog prefiksa ἀ- i θεός „bog“) je značio „bezbožan“. Prvim put se koristio kao cenzorski izraz koji je otprilike značio „sraman“ ili „grešan“. U 5. veku p. n. e. reč je počela da se upotrebljava da označi odlučnije i aktivnije bezbožništvo u smislu „kvarenja odnosa sa bogovima“ ili „negiranja bogova“. Reč ἀσεβής (asebēs) je kasnije počela da se upotrebljava protiv onih koji su bez stida negirali ili nisu poštovali lokalne bogove, čak i ako su verovali u njih. Moderni prevodi klasičnih tekstova ponekad daju atheos kao „ateistički“. Kao apstraktna imenica postojala je reč ἀθεότης (atheotēs). Ciceron je preslovio ovu grčku reč u latinsku atheos. Ova reč se često koristila u raspravama između ranih hrišćana i helenista, u kojoj je svaka strana tako opisivala onu drugu u pežorativnom smislu.

U engleskom jeziku reč atheist (od francuske athée), u značenju „onaj koji poriče ili ne veruje u postojanje bogova“, prethodi reči atheism, a prvi put se koristila najranije od 1566. godine, i ponovo od 1571. Reč atheist (ateistički) kao izraz za praktično neverništvo se počela koristiti najranije od 1577. Reč atheism (ateizam) je izvedena od francuske reči athéisme, i pojavljuje se u engleskom oko 1587. Ranije delo, nastalo oko 1534, je koristilo reč atheonism. Povezane reč su nastale kasnije: deist 1621,theist 1662. godine,-deism}- 1675. godine, i -theism}- 1678. godine.

Karen Armstrong piše da je „tokom 16. i 17. veka, reč „ateista“ još uvek bila rezervisana isključivo za polemiku... Reč „ateista“ je bila uvreda. Niko nije ni sanjao da nazove sebe ateistom.“ Sredinom 17. veka još uvek se smatralo da je nemoguće neverovati u boga; reč „ateista“ je značila neprihvatanje trenutnog poimanja božanskog.

Reč ateizam je prvi put upotrebljena u Evropi krajem 18. veka, a označavala je samopriznato izričito neverovanje u monoteističkog avramskog boga. Delimično zahvaljujući svojoj širokoj upotrebi u monoteističkom zapadnom društvu, reč ateizam obično znači „neverovanje u boga“, više nego uoštenije „neverovanja u božanstva“. U modernim radovima, ne pravi se jasna razlika između ove dve definicije. U engleskom jeziku, arhaično značenje reči atheism je značilo samo neverovanje u jednog boga, a ne i u politeistička božanstva. Na osnovu ovoga je u 19. veku skovana zastarela reč adevism da označi neverovanje u politeistička božanstva. Početkom 20. veka, globalizacija je doprinela širenju značenja reči ateizam na neverovanje u sve vidove božanstava, iako je u zapadnom svetu česta pojava da se ateizam označi prosto kao „neverovanje u Boga“.

Neki ateisti su se usprotivili samoj prirodi reči „ateizam“. U svojoj knjizi -Letter to a Christian Nation}-, Sem Haris je napisao:

Zapravo, „ateizam“ je reč koja ne bi trebalo ni da postoji. Nikom nije nikad potrebno da se izjasni kao „neastrolog“ ili „nealhemičar“. Nemamo reči za ljude koji sumnjaju da je Elvis još uvek živ ili da su vanzemaljci prešli galaksiju samo da bi uznemiravali farmere i njihovu stoku. Ateizam je ništa drugo do buka koju razumni ljude prave u prisustvu neosnovanih religioznih verovanja.

Istorija

Iako izraz ateizam potiče iz Francuske iz 16. veka, ideje koje bi danas bile priznate za ateističke su zabeležene od vedskog perioda i antike.

Rana indijska religija

Ateističke ideje su zabeležene u ranim indijskim školama i postojale su u vreme vedizma. Od šest pravovernih škola indijske filozofije, samkhja, najstariji filozofski sistem, ne prihvata postojanje bogova, dok rana mimansa takođe odbija pojam Boga. Rana mimansa ne samo da ne prihvata boga, već tvrdi da su ljudske akcije dovoljne da stvore potrebne okolnosti da bi se uživalo u plodovima svoga rada. Potpuno materijalistička i antiteistika škola čarvaka (poznata i pod imenom nastika ili lokajta) koja je nastala u Indiji oko 6. veka p. n. e. je verovatno najizraženija ateistička škola filozofije u Indiji, slična grčkoj kirenskoj školi. Ova grana indijske filozofije je klasifikovana kao heterodoksna zbog svog negiranja autoriteta veda i zbog toga se ne smatra delom šest pravovernih škola hinduizma, ali je važna pomena kao dokaz materijalističkog pokreta u hinduizmu. Negiranje boga kao tvorca se takođe vidi u đainizmu i budizmu.

Antika

U Platonovoj Odbrani Sokratovoj, Melet je optužio Sokrata (bista prikazana na slici) da ne veruje u bogove.

Zapadnjački ateizam ima svoje korene u presokratovskoj grčkoj filozofiji, ali se nije pojavio kao poseban pogled na svet sve do kraja doba prosvećenosti. Grčki filozof iz 5. veka p. n. e. Dijagora je poznat kao „prvi ateista“, i citirali su ga mislioci kao što je Ciceron u svojoj knjizi O prirodi bogova. Anaksagora je tvrdio da je Sunce usijan kamen, a ne božanstvo otelotvoreno u bogu Heliosu. Kritija je opisao religiju kao ljudski izum koji se koristi da zastraši ljude kako bi pratili moralni red. Atomisti kao što je Demokrit su pokušali da objasne svet na čisto materijalistički način, bez pozivanja na duhovno ili mistično. Drugi presokratovci koji su verovatno imali ateističke poglede na svet su Prodik i Protagora. U 3. veku p. n. e. grčki filozofi Teodor Bezbožnik i Straton nisu verovali u postojanje bogova. Teodor Bezbožnik je bio proteran iz svog grada zbog neverovanja u bilo koje božanstvo.

Sokrat je bio optužen za bezbožnost (vidi Eutiprova dilema) na osnovu toga što je inspirisao ljude da sumnjaju u državne bogove. Iako je osporio optužbu da je „potpuni ateista“, kazavši da ne može da bude ateista jer veruje u duhove, Sokrat je na kraju osuđen na smrt. Sokrat se takođe molio u Platonovom dijalogu Fedar i govorio je „po Zevsu“ u dijalogu „Država“.

Euhemer je objavio svoj stav da su bogovi samo deifikovani vladari, osvajači i osnivači iz prošlosti, i da su njihovi kultovi i religija bili u osnovi nastavak nestalih kraljevstava i ranih političkih struktura. Iako nije bio strogi ateista, Euhemer je kasnije kritikovan da je „proširio ateizam na celoj naseljenoj Zemlji brisanjem bogova“.

Atomistički materijalista Epikur je osporio mnoge religijske doktrine, među kojima su postojanje zagrobnog života ili ličnog boga; smatrao je da je duša čisto materijalna i smrtna. Iako epikurejstvo nije negiralo postojanje bogova, on je verovao da, ako oni i postoje, nisu zainteresovani za čovečanstvo.

Rimski pesnik Lukrecije se složio s tim, da ako postoje bogovi, da su oni nezaiteresovani za čovečanstvo i nesposobni da utiču na prirodu i svet. Zbog ovoga je verovao da se čovečanstvo ne mora plašiti natprirodnog. Lukrecije je izložio svoje epikurejske poglede na kosmos, atome, dušu, smrtnost i religiju u knjizi „Ο suštini stvari“, koja je popularizovala Epikurovu filozofiju u antičkom Rimu. Julije Cezar, koji je znatno naginjao ka epikurejstvu, je takođe odbacio ideju o zagrobnom životu, što je na primer dovelo do njegovog prigovora protiv smrtne kazne na suđenju Katilini, na kom je on govorio protiv stoicizma Katona Mlađeg.

Rimski filozof Sekst Empirik je zastupao jednu formu skepticizma poznatu kao pironizam po kojoj bi ljudsko biće trebalo da prestane da donosi sud o bukvalno svim verovanjima jer ništa na ovom svetu nije nasledno zlo, i da je ataraksija (duševni mir) moguća ukoliko se suzdrži od osuđivanja. Veliki deo njegovih dela koja su uspela da se održe do danas, izvršila su jak uticaj na kasnije filozofe.

Značenje reči „ateist“ se menjalo tokom antike. Nehrišćani su nazivali prvobitne hrišćane ateistima zbog neverovanja u paganske bogove. Za vreme Rimskog carstva, hrišćani su bili pogubljivani zbog negiranja rimskih bogova i posebno zbog neobožavanja careva. Kada je hrišćanstvo postalo državna religija u Rimskom carstvu 381. godine za vreme cara Teodosija I, jeres je postala kažnjiv prestup.

Od ranog srednjeg veka do renesanse

Princip Okamova britva koji je formulisao Vilijam Okamski se često koristi u debatama.

Izražavanje ateističkih ideja je bilo retko u Evropi tokom srednjeg veka; metafizika, religija i teologija su bile od dominantnog interesa. Međutim, u ovom periodu postojali su pokreti koji su iznosili heterodoksne koncepcije hrišćanskog boga, uključujući različite poglede na prirodu, transcedentnost ili poznavanje boga. Individualci i grupe kao što su Jovan Skot Erijugena, David od Dinana, Amalrik iz Bena i Bratstvo slobodnog duha su zadržali hrišćanske poglede uz panteističke tendencije. Panteisti su često bili svrstavani u istu grupu sa ateistima zbog „čudnovatosti“ njihovog pogleda na božansko. Nikola Kuzinski je sastavio fideizam koji je nazvao „O učenom neznanju“ (lat. De Docta Ignorantia), tvrdeći da je bog izvan ljudske kategorizacije i da je ljudsko znanje o bogu ograničeno pretpostavkama. Vilijam Okamski je inspirisao antimetafizičke tendencije sa svojim nominalističkim ograničenjem ljudskog znanja samo na objekte, i tvrdio je da je božanska suština intuitivno ili racionalno neshvatljiva za ljudski razum. Sledbednici Vilijama Okamskog, kao što su Jovan Mirekurski i Nikola Otrkurski su produbili ovo shvatanje. Rezultujuća podela između vere i razuma je uticala na kasnije teologe kao što su Džon Viklif, Jan Hus i Martin Luter.

Renesansa je mnogo uticala na proširivanje obima slobodnog mišljenja i skeptičnog istraživanja. Pojedinci, kao što su Leonardo da Vinči i Galileo Galilej, su zagovarali eksperimentisanje kao način objašnjavanja i suprotstavili su se argumentima od verskih autoriteta. Drugi kritičari religije i Crkve u ovom periodu bili su Nikolo Makijaveli, Bonavantur de Perie i Fransoa Rable.

Moderno doba

Renesansa i doba refomacije su period u kome je došlo do oživljavanja verske revnosti, što se vidi iz širenja novih verskih redova, bratstava i masovne pobožnosti u katoličkom svetu, kao i pojave strogih protestantskih grupa, kao što su kalvinisti. Ovaj period međuverskog rivalstva dozvolio je čak i širi obim teološkog i filozofskog razmatranja, od kojih će se mnogi kasnije koristiti da unaprede skeptični religijski pogled na svet.

Fojerbahova Osnova hrišćanstva (1841) će kasnije mnogo uticati na filozofe kao što su Engels, Mark, Štraus, Niče i Štirner. On je smatrao boga ljudskim izumom, a verske aktivnosti načinom traženja ispunjenja želja. Zbog toga se smatra osnivačem moderne antropologije religije.

Kritika hrišćanstva je sve češća u 17. i 18. veku, naročito u Francuskoj i Engleskoj. Neki protestantski mislioci, kao što je Tomas Hobs, zastupali su materijalističku filozofiju i skepticizam prema natprirodnim pojavama, dok je jevrejsko-holandski filozof Baruh Spinoza odbacio božansko proviđenje u korist panenteističkog naturalizma. Do kraja 17. veka, za deizam se otvoreno zalažu intelektualci kao što je Džon Toland koji je skovao termin „panteista“.

Prvi poznati eksplicitni ateista bio je nemački kritičar religije Matijas Knucen u svoja tri dela iz 1674. Pola veka posle njega pojavio se još jedan eksplicitni ateistički pisac, francuski sveštenik Žan Meslije, koji je živeo početkom 18. veka. Meslije je izneo mišljenje da je religija sredstvo za kontrolisanje masa, a slična ideja će kasnije implicitno biti prisutna i u marksističkoj misli. Knucena i Meslijea su pratili drugi ateistički mislioci, kao što su baron Holbah, Žak Andre Nežon i drugi francuski materijalisti. Filozof Dejvid Hjum je razvio skeptičnu epistemologiju utemeljenu na empirizmu, podrivajući metafizičku bazu prirodne teologije.

Francuska revolucija je izvela ateizam i antiklerikalni deizam iz salona u javnu sferu. Jedan od glavnih ciljeva Francuske revolucije bio je reorganizacija i podređivanje sveštenstva državi kroz Građanski ustav sveštenstva. Ovaj pokušaj je doveo do antiklerikalnog nasilja i proterivanja mnogih sveštenika iz Francuske. Haotična politička dešavanja u revolucionarnom Parizu na kraju su omogućila još radikalnijim jakobincima da preuzmu vlast 1793. godine, nakon čega je nastupila Vladavina terora. Jakobinci su bili deisti i uveli su Kult vrhovnog bića, kao novu francusku državnu religiju. Neki ateisti okupljeni oko Žaka Heberta su umesto toga nastojali da uspostave kult razuma, oblik pseudo-ateističke religije sa boginjom koja personifikuje razum. Oba pokreta su delimično doprinela pokušajima da se nasilno dehrišćanizuje Francuska. Kult razuma okončao se posle tri godine kada su jakobinci giljotinirali njegovo vođstvo, uključujući i Žaka Heberta. Antiklerikalni progoni okončani su Termidorskom reakcijom.

Napoleonovo doba institucionalizovalo je sekularizaciju francuskog društva, i izvelo revoluciju u severnu Italiju, u nadi da će doprineti stvaranju savezničkih republika. U 19. veku ateisti su doprineli političkim i socijalnim revolucijama, ubrzavajući nemire iz 1848. godine, rizorđimento u Italiji, kao i rast međunarodnog socijalističkog pokreta.

U drugoj polovini 19. veka, ateizam se proširio pod uticajem racionalističkih i slobodoumnih filozofa. Mnogi ugledni nemački filozofi tog vremena negirali su postojanje božanstava i bili su kritičari religije, a među njima su se nalazili Ludvig Fojerbah, Artur Šopenhauer, Maks Štirner, Karl Marks i Fridrih Niče. Karl Marks je religiju nazivao opijumom za narod.

Od 1900.

Bezbožnik, sovjetski časopis iz 1920-ih, prikazuje radnike kako izbacuju Isusa.

Ateizam je u 20. veku, naročito u vidu praktičnog ateizma, napredovao u mnogim društvima. Ateistička misao je priznata u širokom spektru drugih, širih filozofija, kao što su egzistencijalizam, objektivizam, sekularni humanizam, nihilizam, anarhizam, logički pozitivizam, marksizam, feminizam i opšti naučni i racionalistički pokret.

Logički pozitivizam i scijentizam su utrli put neopozitivizmu, analitičkoj filozofiji, strukturalizmu i naturalizmu. Neopozitivizam i analitička filozofija odbacuju klasični racionalizam i metafiziku u korist strogog empirizma i epistemološkog nominalizma. Zagovornici kao što su Bertrand Rasel su nedvosmisleno odbacili veru u boga. Ludvig Vitgenštajn je u svojim ranim radovima pokušao da odvoji metafizički i natprirodni jezik iz racionalnog diskursa. Alfred Ejer je podvlačio neproverljivost i besmisao verskih tvrdnji, navodeći svoju privrženost empirijskim naukama. Džon Nimejer Findli i Dž. Dž. K. Smart tvrdili su da postojanje Boga nije logički neophodno. Prirodnjački i materijalistički monisti poput Džona Djuia su smatrali da bi prirodni svet trebalo da bude osnova svega, negirajući postojanje Boga ili besmrtnosti.

U 20. veku se dogodio i proboj ateizma u politici, raširen tumačenjem dela Marksa i Engelsa. Nakon Oktobarske revolucije, povećanje stepena verskih sloboda za manjinske religije je trajalo nekoliko godina, pre nego što je politika staljinizma pokrenula progon religije. Nekoliko komunističkih država se usprotivilo religiji i uvelo državni ateizam, među njima su bivši Sovjetski Savez, Albanija, a još uvek i Kina, Severna Koreja i Kuba.

Ostali lideri kao što je Perijar Ramasami, istaknuti ateistički indijski lider, su se borili protiv hinduizma i bramana u cilju okončanja diskriminacije i podele ljudi u ime religije i kasti.

Godine 1966, časopis Tajm je postavio pitanje: „Je li Bog mrtav?“ kao odgovor na teološki pokret Smrt boga, navodeći tadašnje procene da skoro polovina svih ljudi u svetu živi u državama na čijem čelu su antireligiozni režimi, dok milioni ljudi u Africi, Aziji i Južnoj Americi nemaju znanje o jednom Bogu.

Godine 1967. albanska vlada Envera Hodže je najavila zatvaranje svih verskih institucija u zemlji, izjavivši da je Albanija prva zvanično ateistička država na svetu., mada je poštovanje religije u Albaniji obnovljeno 1991. Ovi režimi su ojačali negativne asocijacije na ateizam, posebno tamo gde su antikomunistička osećanja bila jaka kao u SAD, uprkos činjenici da su neki istaknuti ateisti bili i antikomunisti.

Od pada Berlinskog zida, broj aktivnih antireligioznih režima je znatno smanjen. Timoti Šah je 2006. napisao da je primetio „globalni trend u svim većim verskim grupama, u kojima pokreti zasnovani na Bogu i uopšte na veri doživljavaju porast poverenja i uticaja u odnosu na sekularne pokrete i ideologije“. Međutim, Gregori S. Pol i Fil Zakerman smatraju ovo mitom i ukazuju na to da je stvarna situacija mnogo složenija i nijansirana.

Ričard Dokins u kampanji za promociju ateizma

Verski motivisani teroristički napadi 11. septembra 2001. i delimično uspešan pokušaj instituta Diskaveri za promenu nastavnog plana u američkim školama i uključivanje kreacionističke ideje, zajedno sa podrškom koju je Džordž Buš 2005. dao tim idejama, podstakli su ateističke pisce Sema Harisa, Danijela S. Deneta, Ričarda Dokinsa, Viktora Stengera i Kristofera Hičensa da objave knjige koje su postale bestseleri u Americi i širom sveta. Istraživanje iz 2010. je pokazalo da osobe koje sebe identifikuju kao ateisti ili agnostici u proseku imaju više znanja o religiji od sledbenika velikih vera. Osobe koje ne veruju su bolje odgovorile na pitanja o centralnim načelima protestantizma i katoličanstva. Samo su mormoni i jevreji postigli isti rezultat kao ateisti i agnostici.

Ateizam 3.0 je pokret u okviru ateizma koji ne veruje u postojanje boga, ali tvrdi da je od religije bilo koristi za pojedince ili društvo, i da je njeno eliminisanje od manjeg značaja od drugih stvari koje bi trebalo da se urade.

Novi ateizam

Novi ateizam je naziv za pokret nekolicine ateističkih autora iz 21. veka koji zagovaraju stanovište da „religiju ne treba samo prosto tolerisati već joj se treba suprotstaviti, kritikovati je i ogoliti kad god se primeti njen uticaj“ Pokret se obično dovodi u vezu sa Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom, Semom Harisom, Kristoferom Hičensom i Viktorom Stengerom. Nekoliko bestselera od ovih autora, objavljenih između 2004. i 2007. su predmet mnogih diskusija o Novom ateizmu.

Definicije i razlike

Dijagram koji pokazuje odnose između definicija čvrstog/slabog i implicitnog/eksplicitnog ateizma. Ekplicitni čvrsti/pozitivni/jaki ateisti (purpurno sa desne strane) su stanovništa da je tvrdnja „da postoji barem jedno božanstvo“ netačna. Ekplicitni slabi, negativni/meki ateisti (plavo sa desne strane) odbacuju ili se uzdržavaju od verovanja da neka božanstva postoje bez da zapravo tvrde da je „postojanje makar jednog božanstva“ netačna tvrdnja. Među implicitne slabe/negativne ateiste (u plavoj boji sa leva) bi spadali ljudi (kao što su mala deca ili neki agnostici) koji ne veruju u neko božanstvo, ali nisu jasno odbacili takvo verovanje (veličine skupova u dijagramu ne pokazuju stvaran odnos među stanovništvom).

Teoretičari se ne slažu kako da najbolje definišu i klasifikuju ateizam, u smislu na koje se natprirodne entitete odnosi, da li je to neka tvrdnja ili odsustvo tvrdnje i da li to zahteva svesno, jasno odbijanje. Predložene su različite vrste kategorija kako bi se napravila razlika između različitih oblika ateizma.

Spektar

Neke od nejasnoća i kontroverzi u definisanju ateizma potiču od poteškoće dostizanja konsenzusa o definicijama reči „božanstvo“ ili „bog“. Brojnost drastično različitih koncepicija boga i božanstava dovodi do različitih ideja koje se odnose na primenu ateizma. Na primer. Rimljani su optuživali hrišćane da su ateisti jer nisu verovali u paganska božanstva. Ovaj problem je postepeno rešen pošto je teizam usvojen kao izraz koji obuhvata verovanja u bilo kakva božanstva.

U zavisnosti od skupa fenomena koje odbacuje, ateizam se može suprotstavljati svemu, počevši od verovanja u božanstva, pa do postojanja spiritualnih, natprirodnih ili transcedetalnih koncepata, poput onih u budizmu, hinduizmu, đainizmu i taoizmu.

Implicitni i eksplicitnivi ateizam

Definicije ateizma takođe zavise i od stepena razmišljanja koje neka osoba treba da posveti ideji bogova da bi bila smatrana ateistom. Ateizam je nekada definisan da znači prosto odsustvo verovanja da bilo koje božanstvo postoji. Ova široka definicija bi obuhvatila novorođene i druge osobe koje nisu bile pod uticajem teističkih ideja. Još 1772. godine baron Holbah je rekao da su „sva deca rođena kao ateistička; ona nemaju ideju o bogu“. Slično tome Džordž H. Smit (1979) je izjavio: „Čovek koji nije upoznat sa teizmom je ateista samo zato što ne veruje u boga. Ova kategorija bi obuhvatala dete sa konceptualnim kapacitetom da shvati ova pitanja, ali koje je još uvek nesvesno tih pitanja. Činjenica da to dete ne veruje u boga ga kvalifikuje kao ateistu.“

Smit je skovao termin implicitni ateizam da označi odsustvo teističkih verovanja bez svesnog odbacivanja samih verovanja i eksplcitni ateizam da označi uobičajenu definiciju svesnog neverovanja. Ernest Nagel se usprotivio Smitovoj definiciji ateizma kao prostog odsustva teizma, priznajući samo eksplicitni ateizam kao pravi ateizam.

Pozitivni i negativni ateizam

Filozofi kao što su Entoni Flu, i Majkl Martin, su postavili pozitivni (jak/čvrst) ateizam protiv negativnog (slabog/mekog) ateizma. Pozitivni ateizam je ekplicitno tvrđenje da bogovi ne postoje. Negativni ateizam obuhvata sve druge oblike neteizma. Stoga, prema ovoj kategorizaciji, svako ko nije teista je ili negativni ili pozitivni ateista. Termini slab i jak su relativno novijeg datuma, dok su termini negativni i pozitivni ateizam stariji, i koristili su se (u malo drugačijem smislu) u filozofskoj literaturi i među katoličkim apologetima. Po ovakvom razgraničenju ateizma, većina agnostika su negativni ateisti.

Većina agnostika vidi svoje poglede drugačijim od ateističkih, smatrajući ga ne više opravdanim od teizma ili tretirajući ih jednako. Tvrdnja o nedostupnosti saznanja za ili protiv postojanja bogova se ponekad vidi kao indikacija da i ateizam zahteva skok vere. U uobičajene ateističke odgovore na ovaj argument spada odgovor da nedokazane verske tvrdnje zaslužuju istu količinu neverovanja kao i sve ostale nedokazane tvrdnje, i da neproverljivost postojanja bogova ne podrazumeva jednaku vrednost bilo koje mogućnosti. Dž. Dž. K. Smart dalje tvrdi da „ponekad neka osoba koja je zapravo ateista može predstaviti sebe, čak i strastveno, kao agnostika zbog nerazumno generalizovanog filozofskog skepticizma koji bi nas sprečio da kažemo da znamo sve drugo, osim možda istina koje pružaju matematika i formalna logike.“ Zbog toga neki ateistički pisci, kao što je Ričard Dokins više vole da razlikuju teističke, agnostičke i ateističke stavove po verovatnoći koji svaki daju tvrdnji „bog postoji“.

Definicija nemogućeg i nepostojanog

Pre 18. veka, postojanje nekog boga je bilo opšte prihvaćeno u zapadnom svetu tako da je čak mogućnost istinskog ateizma bila pod znakom pitanja. Ovo se zvalo teistički inatizam - mišljenje da svi ljudi veruju u boga od rođenja; po ovom mišljenju ateisti su prosto vernici u samoporicanju.

Postoji i stav da su ateisti skloni da veruju u boga u kriznim trenucima, da ateisti postaju vernici na samrti i da ne postoje ateisti u rovovima. Neki zagovornici ovog stava tvrde da je prednost religije u tome što vera omogućava ljudima da bolje podnesu teške trenutke, delujući kao opijum za narod. Međutim, postoje i suprotni primeri razočaranja u religiju u teškim trenucima, među koje bukvalno spadaju i „ateisti u rovovima“.

Druge upotrebe izraza „pozitivni ateizam“

Kao što je opisano gore, izrazi pozitivan i negativan su korišćeni u filozofskoj literaturi na sličan način kao i izrazi slab i jak. Međutim, u knjizi „Pozitivni ateizam“ Goparajua Ramančadre Raoa, uvedeno je alternativno značenje ovih izraza. Odrastivši u kastinskom hijerarhijskom sistemu sa religioznom podlogom, Gora je tražio sekularnu Indiju i predložio smernice za pozitivnu ateističku filozofiju, koja će promovisati pozitivne vrednosti. Pozitivni ateizam, definisan na ovaj način, podrazumeva takve stvari koje bi bile moralno ispravne, pokazujući razumevanje da pobožni ljudi imaju razloge da veruju, ne pokušavajući da preobrate ili uče druge, i braneći sebe istinoljubivšću umesto traženjem da pobede u bilo kakvom sukobu sa otvorenim kritičarima.

Koncepti u ateizmu

Pol Anti Titi, baron Holbah, je bio zagovornik ateizma iz 18. veka. „Uzrok čovekove nesreće je njegovo nepoznavanje prirode. Istrajnost kojom je vezan za slepa mišljenja kojima je zadojen u svom detinjstvu, koja su isprepletana sa njegovim postojanjem, posledična predrasuda koja izopači njegov um, koja sprečava njegovo razvijanje, koja ga čini robom izmišljotine, čini se da ga osuđuju na trajnu pogrešku.“

Najgrublja podela ateističkih argumenata je na praktične i teoretske.

Praktični ateizam

U praktičnom ili pragmatičnom ateizmu, takođe poznatom pod nazivom apateizam, osobe žive kao da nema bogova i objašnjavaju prirodne fenomene bez njihovog pripisivanja nečemu božanskom. Postojanje boga nije obavezno odbačeno, ali se može smatrati bespotrebnim ili beskorisnim; prema ovom mišljenju, bogovi ne objašnjavaju svrhu života, niti utiču na svakodnevni život. Oblik praktičnog ateizma sa implikacijama za naučnu zajednicu je metodološki naturalizam — „tiho usvajanje tvrdnje o filozofskom naturalizmu u okviru naučnog metoda sa ili bez potpunog prihvatanja ili verovanja u njega.“

Praktični ateizam može imati različite oblike:

• odsustvo verskih motiva — verovanje u bogove ne motiviše moralne akcije, religiozne akcije ili bilo koji drugi oblik akcije;
• aktivno isključivanje problema boga i religije iz intelektualnih težnji i praktičnih akcija;
• indiferentnost — odsustvo bilo kakovog interesa za probleme bogova i religije;
• nepoznavanje koncepta božanstva.

Teoretski ateizam

Ontološki argumenti

Teoretski ateizam ekplicitno postavlja argumente protiv postojanja bogova, kao odgovor na česte teističke argumente kao što su argument o dizajnu ili Paskalova opklada.

Epistemološki argumenti

Epistemološki ateizam tvrdi da ljudi ne mogu spoznati boga ili utvrditi postojanje boga. Osnova za epistemološki ateizam je agnosticizam, koji ima različite oblike. U filozofiji imanentnosti, božanstvo je neodvojivo od sveta, uključujući ljudski um, i svest svake osobe je zaključana u subjektu. Prema ovom obliku agnosticizma, ovo ograničenje u pogledu onemogućava svaki objektivni zaključak od verovanja u boga do potvrde njegovog postojanja. Racionalistički agnosticizam Kanta i doba prosvećenosti prihvata samo znanje izvedeno iz ljudske racionalnosti; ovaj oblik ateizma je stava da bogovi u načelu nisu primetni i stoga se ne može znati da postoje. Skepticizam, zasnovan na idejama Dejvida Hjuma, je stava da je izvesnost nečega nemoguća, pa niko nikad ne može znati za postojanje boga. Određivanje granice između agnosticizma i ateizma nije prosto; agnosticizam se može smatrati kao nezavisni, osnovni pogled na svet.

Drugi argumenti za ateizam koji se mogu klasifikovati kao epistemološki ili ontološki, uključujući logički pozitivizam i ignosticizam, navode besmislenost ili nerazumljivost osnovnih izraza kao što je „bog“ ili tvrdnji kao što je „bog je svemoguć“. Teološki nonkognitivizam smatra da stav „bog postoji“ ne iskazuje neki jasan stav, već da je besmislen. Dosta se raspravljalo oko toga da li takve osobe mogu biti tretirane kao ateisti ili agnostici. Filozofi Alfred Ejer i Teodor M. Drejndž, odbacuju obe kategorije argumentujući svoj stav time da obe kategorije prihvataju da postoji mogućnost da Bog postoji; stoga oni smeštaju nekongnitivizam u posebnu kategoriju.

Metafizički argumenti

Metafizički ateizam obuhvata sve doktrine koje drže do metafizičkog monizma. Metafizički ateizam može biti ili apsolutni - izričito negiranje postojanja boga povezanog sa materijalističkim monizmom (svi materijalistički trendovi, i u antici i u modernim vremenima) ili relativni - impliticno negiranje boga u svim filozofijama, koje, iako prihvataju postojanje apsolutnog, doživljaj apsolutnog ne poseduje nijednu od osobina koja se pripisuje bogu: transcendentnost, ličnost ili jedinstvo. Relativni ateizam je povezan sa idealističkim monizmom (panteizam, panenteizam, deizam).

Smatra se da je Epikur prvi izneo problem zla, postavivši pitanje: „Ako bog želi, a ne može da iskoreni zlo, onda nije svemoguć. Ako može, ali ne želi, onda je zao i maliciozan. Ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu? Ako niti može niti želi, onda zašto ga zvati bogom?“

Logički argumenti

Logički ateizam drži da su različitim koncepcijama boga pripisane logički protivrečne osobine. Ovi ateisti navode deduktivne argumente protiv postojanja boga, posebno ističući nekompatibilnost i protivrečnost između određenih osobina, kao što su savršenstvo, status tvorca, nepromenljivost, sveznanje, sveprisutnost, svemogućnost, sveblagonaklonost, transcendentnost, ličnost (kao osoba), nefizikalnost, pravednost i milost.

Teodicejski ateisti su mišljenja da je svet, kako ga oni doživljavaju, protivrečan osobinama koje teolozi često pripisuju bogu ili bogovima. Prema njima, tvrdnje o sveznajućem, svemogućem i sveblagonaklonom bogu nisu usaglašene sa svetom gde postoji zlo i patnja i gde je božja ljubav skrivena od mnogih ljudi. Sličan argument se pripisuje i Sidarti Gautami, utemeljivaču budizma.

Negiranje postojanja bogova

Filozofi poput Ludviga Fojerbaha i Sigmunda Frojda zastupali su mišljenje da su bog i druga religiozna verovanja ljudsko delo, stvoreno da se zadovolje različite psihološke i emocionalne želje i potrebe. Ovo je takođe stav mnogih budista. Karl Marks i Fridrih Engels, ispirisani Fojerbahovim radom, su tvrdili da su bog i religija društvene funkcije, koje koriste oni na vlasti da iskorišćavaju radničku klasu. Prema Mihailu Bakunjinu, „ideja boga podrazumeva napuštanje ljudskog razuma i pravde; to je najodlučnije negiranje ljudske slobode, i neizostavno se okončava porobljavanjem čovečanstva, u teoriji i u praksi“. Bakunjin je obrnuo Volterov čuveni aforizam „ako bog ne postoji, potrebno ga je izmisliti“, napisavši umesto toga „ako je bog zaista postojao, trebalo bi ga ukinuti“.

Ateizam, religija i moral

Povezanost sa pogledima na svet i društvenim ponašanjem

Sociolog Fil Zakerman je analizirao prethodna istraživanja o sekularnosti i neverovanju, i zaključio da je blagostanje društva u pozitivnoj korelaciji sa nereligioznošću. Njegovi zaključci koji se posebno odnose na ateizam su:

• u poređenju prema religioznim ljudima, ateisti i sekularne osobe su manje nacionalističke, antisemitske, rasističke, dogmatske, etnocentričke, autoritativne i sa manje predrasuda i zatvorenog uma.
• u SAD u državama sa najvećim procentom ateista, stopa ubistava je manja od proseka. U najreligioznijim američkim saveznim državama, stopa ubistava je veća od prosečne.

Ateizam i nemanje religije

Zbog nepostojanja boga tvorca, budizam se često opisuje kao neteistička religija.

Za osobe koji se samoidentifikuju kao ateisti se često pretpostavlja da su nereligiozni, ali i neke sekte u okviru velikih religija odbacuju postojanje ličnog boga tvorca. U poslednjih nekoliko godina, u nekim verskim denominacijama se nakupio određen broj otvoreno ateističkih sledbenika, poput humanističkih jevreja i hrišćanskih ateista. koji odbacuju postojanje božanstva, ali se pridržavaju poruka o moralu.

U najužem smislu pozitivni ateizam ne povlači neka specifična verovanja, osim neverovanja u bilo kakvo božanstvo. Zbog toga ateisti mogu imati širok spektar duhovnih verovanja. Iz istog razloga, ateisti mogu da poseduju širok spektar etičkih verovanja, od moralnog univerzalizma humanizma, koji zagovara da se moralni zakon mora dosledmo primeniti na sve ljude, pa do moralnog nihilizma, koji je stava da je moralnost besmislena.

Božanska zapovest nasuprot etici

Iako je tvrdnja da je „uloga bogova da odlučuju šta je ispravno a šta ne ili nepotrebna ili proizvoljna“ filozofski truizam (obuhvaćen u Platonovoj Eutifronovoj dilemi), argument da moralnost mora poticati od bogova i da ne može postojati bez mudrog tvorca je trajni predmet političke, ali ne toliko i filozofske debate. Moralni koncepti kao što je „ubistvo je pogrešno“ se vide kao božanski zakoni, koji zahtevaju božanskog zakonodavca i sudiju. Međutim, mnogi ateisti tvrde da tretiranje moralnosti u zakonskom smislu uključuje lažnu analogiju i da moralnost ne zavisi od zakonodavca u istoj meri kao i zakoni. Drugi ateisti, kao što je Fridrih Niče, se nisu složili sa ovim pogledom i tvrdili su da je moralnost „istinita samo ako je bog istinit - ona stoji ili pada sa verom u boga“.

Postoje normativni etički sistemi koji ne zahtevaju da principi i pravila potiču od božanstava. Tu spadaju etika vrlina, društveni ugovor, Kantova etika, utilitarizam i Objektivizam. Sem Haris je predložio da moralni recept (etičko donošenje odluke) nije samo pitanje koje je potrebno istražiti u filozofiji, već da se može smišljeno praktikovati nauka o moralnosti. Ipak, svaki takav naučni sistem mora odgovarati na kritike oličene u naturalističkoj zabludi.

Filozofi Suzan Nejman i Džulijen Bagini (između ostalih) tvrde da etičko ponašanje samo zbog božanske zapovesti nije pravo etičko ponašanje, već samo slepa poslušnost. Bagini zastupa stav da je ateizam superiornija osnova za etiku, tvrdeći da je moralna osnova izvan verskih imperativa neophodna da se proceni moralnost imperativa - da bude u stanju da raspozna, na primer, da je „ti ćeš krasti“ nemoralno, čak i ako nečija vera to nalaže - i da stoga ateisti imaju prednost da su skloniji da daju takve ocene. Današnji britanski filozof Martin Koen je ponudio više istorijskih primera biblijskih zapovesti u korist mučenja i ropstva kao dokaz da verske zapovesti prate političke i društvene običaje, a ne obrnuto, ali je takođe primetio da ista težnja izgleda važi i za navodno nepristrasne filozofe. Koen razlaže ovaj argument u više detalja u Političkoj filozofiji od Platona do Maoa, gde tvrdi da je Kuran odigrao svoju ulogu u održavanju društvenih pravila iz ranog 7. veka, uprkos promenama u sekularnom društvu.

Kritika religije

Neki istaknuti ateisti, kao što su Bertrand Rasel, Kristofer Hičens, Danijel Denet, Sem Haris i Ričard Dokins, kritikovali su religiju navodeći štetne aspekte religijskih praksi i doktrina. Ateisti se često uključuju u debate sa zagovornicima religije, a debate se ponekad odnose na to da li religije uopšte donose korist pojedincu i društvu.

Jedan argument da religije mogu biti štetne je da oslanjanje abrahamskih religija na božanski autoritet vodi ka autoritarnosti i dogmatizmu. Ateisti takođe navode podatke koji pokazuju vezu između verskog fundamentalizma i opredeljenosti ka nekoj veri (kada se religija održava jer služi skrivenim interesima) i autoritarnosti, dogmatizma i predrasuda. Ovi argumenti, zajedno sa istorijskim događajima za koje se navodi da pokazuju opasnosti od religije, kao što su Krstaški ratovi, džihad, inkvizicija, lov na veštice i teroristički napadi, koriste se kao odgovor na tvrdnje o korisnim efektima verovanja u religiju. Vernici kao kontraargumente navode da su neki režimi koji su se zalagali za ateizam, kao što je Sovjetska Rusija, takođe krivi za masovna ubistva.

Broj ateista

Procenat ljudi u evropskim državama koji je rekao: „Ne verujem da postoji bilo kakav oblik duha, boga ili životne sile.“ (2005)

Teško je odrediti broj ateista u svetu. Osobe koje odgovaraju na ankete o veri mogu drugačije definisati ateizam ili praviti drugačije razlike između ateizma, nereligioznih verovanja i neteističkih religioznih i duhovnih verovanja. Hindus ateista bi mogao sebe da predstavi kao hindusa, iako je u isto vreme ateista. Istraživanje iz 2010. koje je objavljno u Enciklopediji Britanika pokazalo je da nereligiozne osobe čine oko 9,6% svetskog stanovništva, a ateisti 2,0%. Ove brojke ne ubrajaju one koji slede ateističke religije, kao što su neki budisti.

U anketi iz 2006. objavljenoj u Fajnenšl tajmsu daju se procenti za Sjedinjene Države i pet evropskih država. Najmanji procenat ateizma je bio u SAD, samo 4%, dok se procenat ateizma u evropskim državama pokazao znatno višim: Italija (7%), Španija (11%), Ujedinjeno Kraljevstvo (17%), Nemačka (20%) i Francuska (32%). Procenti u ovoj anketi za evropske države su slični onima u zvaničnom istraživanju Evropske unije, koje je pokazalo da 18% stanovništva EU ne veruje u nekog boga. Druga istraživanja su procenila procenat ateista, agnostika i drugih nevernika u nekog boga na manje od 10% u Poljskoj, Rumuniji, Kipru i nekim drugim evropskim državama, i do 85% u Švedskoj, 80% u Danskoj, 72% u Norveškoj i 60% u Finskoj. Prema Australijskom statističkom birou, 19% Australijanaca nema religiju, a u ovu kategoriju su uključeni i ateisti. Između 64% i 65% Japanaca su ateisti, agnostici ili ne veruju u boga.

Odnos ateista i agnostika u svetu.

Međunarodno istraživanje je pokazalo pozitivnu korelaciju između nivoa obrazovanja i neverovanja u neko božanstvo, a istraživanje Evropske unije je pokazalo pozitivnu korelaciju između ranog napuštanja škole i verovanja u nekog boga. U članku objavljenom u časopisu Nejčer 1998. godine, spomenuto je istraživanje koje je sugerisalo da je verovanje u ličnog boga ili zagrobni život na najnižem nivou ikada među članovima američke Nacionalne akademije nauka, gde je 7,0% verovalo u boga u poređenju sa 85% ukupnog stanovništva SAD. Nasuprot tome, u članku koji je objavio Univerzitet u Čikagu koji je razmatrao gore navedeno istraživanje, objavljeno je da je 76% lekara verovalo u boga, što je više od 7% među naučnicima, ali manje od 85% među ukupnim stanovništvom. Iste godine, Frenk Selovej sa Masačusetskog tehnološkog instituta i Majkl Šermer sa Kalifornijskog državnog univerziteta su sproveli anketu prema kojoj je u odabranom uzorku odraslih visokoobrazovanih osoba (12% osoba je imalo doktorat, a 62% su imali završeni fakultet) 64% verovalo u boga, te je postojala veza koja je pokazivala da verska ubeđenja opadaju sa višim nivoom obrazovanja. Inverzna korelacija između religioznosti i inteligencije/obrazovanosti je pronađena u 39 istraživanja sprovedenih između 1927. i 2002. Ovi nalazi se uglavnom podudaraju sa meta-analizom koju je 1958. sproveo profesor Majkl Argajl sa univerziteta Oksford. On je analizirao sedam istraživanja koja su istraživala korelaciju između stava prema religiji i izmerene inteligencije među đacima i studentima iz SAD. Iako je utvrđena jasna negativna korelacija, ova analiza nije otkrila uzrok, ali je napomenuto da su život u autoritativnoj porodici i društveni položaj mogli uticati.

Diskriminacija ateista

Države i teritorije u kojima su ateisti diskriminisani:

  Ateisti se mogu suočiti sa smrtnom kaznom

  Ateisti se mogu suočiti sa zatvorskom kaznom

  Ateisti imaju manje prava po zakonima

Diskriminacija ateista obuhvata progone i diskriminaciju sa kojom se suočavaju ateisti i oni za koje se sumnja da su ateisti u prošlosti i sadašnjosti. Zbog različitih istorijskih i kulturnih definicija ateizma, oni koji su diskriminisani možda ne mogu da se smatraju pravim ateistima po današnjim standardima.

U ustavnim demokratijama, pravna diskriminacija ateista nije česta, ali neki ateisti i ateističke grupe, pogotovu one u Sjedinjenim Državama, protestuju protiv zakona, pravila i institucija koje smatraju diskriminatornim. Prema ustavu Irana, predsednikom države može da postane isključivo vernik. U nekim drugim islamskim zemljama, ateisti mogu da se suoče sa zatvorskom ili čak sa smrtnom kaznom u slučaju apostasije.

Veze

• Agnosticizam
• Apostasija
• Empirizam
• Sekularizam
• Tabula rasa
• Kritika religije
• Filozofija religije
• Kritika hrišćanstva

Literatura

• Victorian Subjects. Duke University Press. 1991. ISBN 978-0-8223-1110-2. Pristupljeno 9. 4. 2011. »Like other mid-nineteenth-century writers, George Eliot was not fully aware of the implications of her humanism, and, as Nietzsche saw, attempted the difficult task of upholding the Christian morality of altruism without faith in the Christian God.« 
• The Blackwell Companion to Natural Theology. Wiley-Blackwell. 2009. ISBN 978-1-4051-7657-6. Pristupljeno 9. 4. 2011. »Morality "has truth only if God is truth–it stands or falls with faith in God" (Nietzche 1968, p. 70). The moral argument for the existence of God essentially takes Nietzche's assertion as one of its premises: if there is no God, then "there are altogether no moral facts."« 
• Altizer, Thomas J. J. (1967). The Gospel of Christian Atheism. London: Collins. str. 102–103. Arhivirano iz originala na datum 2006-09-29. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
• Stein, Gordon (1980). An Anthology of Atheism and Rationalism. Prometheus Books. ISBN 978-0-87975-136-4. 
• prep. by J. A. Simpson ... (1989). The Oxford English Dictionary (Second izd.). Oxford University Press, USA. ISBN 0-19-861186-2. 
• de Mornay, Philippe (1587). A Woorke Concerning the Trewnesse of the Christian Religion: Against Atheists, Epicures, Paynims, Iewes, Mahumetists, and other infidels [De la vérite de la religion chréstienne (1581)]. Translated from French by Arthur Golding & Philip Sidney. London. str. xx. 310. »Athisme, that is to say, vtter godlesnes.« 
• Golding, Arthur (1571). The Psalmes of David and others, with J. Calvin's commentaries. str. Ep. Ded. 3. »The Atheistes which say..there is no God.« 
• Hanmer, Meredith (1577). The auncient ecclesiasticall histories of the first six hundred years after Christ, written by Eusebius, Socrates, and Evagrius. London. str. 63. OCLC 55193813. »The opinion which they conceaue of you, to be Atheists, or godlesse men.« 
• Baggini, Julian (2003). Atheism: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-280424-3. 
• Martin, Michael, ur. (2007). The Cambridge Companion to Atheism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-60367-6. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
• Smith, George H. (1979). Atheism: The Case Against God. Buffalo, New York: Prometheus Books. ISBN 0-87975-124-X. 
• Stenger, Victor J. (2007). God: The Failed Hypothesis—How Science Shows That God Does Not Exist. Amherst, New York: Prometheus Books. ISBN 978-1-59102-652-5. 
• Zdybicka, Zofia J. (2005). „Atheism”. u: Maryniarczyk, Andrzej. Universal Encyclopedia of Philosophy. 1. Polish Thomas Aquinas Association. Pristupljeno 9. 4. 2011 
• Solmsen, Friedrich (1942). Plato's Theology. Cornell University Press. 
• Maycock, A. L.; Ronald Knox. Inquisition from Its Establishment to the Great Schism: An Introductory Study. ISBN 0-7661-7290-2. 
• Oxford English Dictionary (2nd izd.). 1989. 
• Kedar, Nath Tiwari (1997). Comparative Religion. Motilal Banarsidass. str. 50. ISBN 81-208-0293-4. 
• Drachmann, A. B. (1977 ("an unchanged reprint of the 1922 edition")). Atheism in Pagan Antiquity. Chicago: Ares Publishers. ISBN 0-89005-201-8. 
• Martiall, John (1566). A Replie to Mr Calfhills Blasphemous Answer Made Against the Treatise of the Cross. English recusant literature, 1558–1640. 203. Louvain. str. 51. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
• Hanmer, Meredith (1577). The auncient ecclesiasticall histories of the first six hundred years after Christ, written by Eusebius, Socrates, and Evagrius. London. str. 63. OCLC 55193813. 
• Martin, Edward (1662). „Five Letters”. His opinion concerning the difference between the Church of England and Geneva [etc.]. London. str. 45. 
• Armstrong, Karen (1999). A History of God. London: Vintage. ISBN 0-09-927367-5. 
• Vergil, Polydore (c1534). English history. 
• Bailey, Nathan (1675). An universal etymological English dictionary. 
• Brickhouse, Thomas C.; Nicholas D. Smith (2004). Routledge Philosophy Guidebook to Plato and the Trial of Socrates. Routledge. ISBN 0-415-15681-5. 
• d'Holbach, P. H. T. (1770). The System of Nature. 2. Pristupljeno 7. 4. 2011. 
• Stenger, Victor J (2009). The New Atheism. ISBN 1-59102-751-9. 
• Flew, Antony (1976). The Presumption of Atheism, and other Philosophical Essays on God, Freedom, and Immortality. New York: Barnes and Noble. str. 14ff. 
• Dawkins, Richard (2006). The God Delusion. Houghton Mifflin Co. str. 50. ISBN 0-618-68000-4. 
• Overall, Christine (2007). Feminism and Atheism. ISBN 978-0-521-84270-9. Pristupljeno 9. 4. 2011.  in Martin 2007: str. 233–246
• d'Holbach, P. H. T. (1772). Good Sense. Pristupljeno 7. 4. 2011. 
• Rao, Goparaju (1972). Positive Atheism. Vijayawada, India: Atheist Centre, Patamata, Vijayawada, India. 
• Human Rights, Virtue, and the Common Good. Rowman & Littlefield. 
• John S. Feinberg, Paul D. Feinberg. Ethics for a Brave New World. Stand To Reason. 
• Zuckerman, Phil (2007). Martin, Michael T. ur. The Cambridge companion to atheism. Cambridge, England: Cambridge University Press. str. 51. ISBN 0-521-84270-0. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
• Shermer, Michael (1999). How We Believe: Science, Skepticism, and the Search for God. New York: William H Freeman. str. pp76–79. ISBN 0-7167-3561-X. 
• Kenny, Anthony (2006). „Why I Am Not an Atheist”. What I believe. Continuum. ISBN 0-8264-8971-0. 
• Cudworth, Ralph (1678). The True Intellectual System of the Universe: the first part, wherein all the reason and philosophy of atheism is confuted and its impossibility demonstrated. 
• Winston, Robert (Ed.) (2004). Human. New York: DK Publishing, Inc. str. 299. ISBN 0-7566-1901-7. 
• Moore, G. E. (1903). Principia Ethica. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
• (PDF) Social values, Science and Technology. Directorate General Research, European Union. 2005. str. 7–11. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
• Argyle, Michael (1958). Religious Behaviour. London: Routledge and Kegan Paul. str. 93–96. ISBN 0-415-17589-5. 
• Walters, Kerry (2010). Atheism: A Guide for the Perplexed. Continuum. ISBN 9780826424938. 
• Ledewitz, Bruce (2011). Church, State, and the Crisis in American Secularism. Indiana University Press. ISBN 9780253001368. 

Vanjske veze

Ateizam na Wikimedijinoj ostavi

• Ateisti Srbije
• Portal za ateiste Arhivirano 2011-09-01 na Wayback Machine-u
• Veliki Prasak, časopis Ateista Srbije
• Ateizam (mudre misli) Arhivirano 2011-09-21 na Wayback Machine-u
• Kristofer Hičens: Bog nije veliki
• Bertrand Rasel, Zašto nisam hrišćanin Arhivirano 2012-09-17 na Wayback Machine-u
• Simon Critchley, Vera nevernika Arhivirano 2012-09-17 na Wayback Machine-u