Stevan Stojanović Mokranjac

Stevan Stojanović Mokranjac je klasik srpske muzike, njena najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u XX vek, protagonista našeg nacionalnog muzičkog smera.

Rodio se 9. januara 1856. u Negotinu. Završivši gimnaziju u Beogradu, upisao se — pod uticajem pozitivističkjih ideja Svetozara Markovića — na Prirodno-matematički odsek Velike škole. Preovladala je, međutim, sklonost prema muzici: još kao gimnazijalac postao je član Beogradskog pevačkog društva. Ovo društvo mu je, videći u njemu potencijalnog naslednika Kornelija Stankovića, omogućilo da 1879. ode na muzičke studije u Minhen, kod J. Rajnbergera. Godine 1883. je zbog jednog incidenta izgubio državnu stipendiju, pa je morao da prekine studije, ali ih je nastavio 1884/85. u Rimu, kod A. Parizotija, a 1885-87. na Konzervatorijumu u Lajpcigu, kod S. Jadasona i K. Rajnekea.

Od tada započinje Mokranjčeva dugogodišnja i mnogostrana delatnost u Beogradu. Već 1884. je afirmisan kao horovođa pevačkog društva "Kornelije Stanković", a od 1887. do kraja života je dirigent Beogradskog pevačkog društva, koje pod njegovim vođstvom dostiže visok umetnički nivo. Sa tim društvom je ostvario mnogobrojne koncertne nastupe i turneje po Srbiji, drugim južnoslovenskim zemljama i stranim državama, našavši se u ulozi svojevrsnog kulturnog ambasadora Srbije (1893 — Dubrovnik, Cetinje; 1894 — Solun, Skoplje, Budimpešta; 1895 — Carigrad. Sofija, Plovdiv; 1896 — Petrograd, Moskva, Kijev; 1899 — Berlin, Drezden, Lajpcig, 1910 —Sarajevo, Split, Cetinje; 1911 — Trst, Rijeka, Zagreb). Povremeno je vodio i druge horove (Tipografsko pevačko društvo "Jakšić", Srpsko-jevrejsko pevačko društvo).

Mokranjčeva je aktivnost višestrana. Godina 1887—1900. radio je kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a od 1901. u Bogosloviji. Pod okriljem Beogradskog pevačkog društva osnovao je 1899, zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem, Srpsku muzičku školu u Beogradu (današnju školu "Mokranjac"), prvu stalnu muzičku školu u tadašnjoj Srbiji, čiji je direktor i profesor bio do kraja života Sa F. Melherom, St. Šramom i J. Svobodom utemeljio je prvi gudački kvartet u Srbiji, koji je svojim delovanjem 1889/93. odigrao pionirsku ulogu u negovanju kamernog muziciranja u našoj sredini. Prilikom osnivanja Udruženja srpskih muzičara (1907) izabran je za predsednika. Posebno priznanje mu je odato izborom za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (danas SANU) 1906. godine. Zbog bolesti je od 1912. postepeno napuštao dužnost horovođe Beogradskog pevačkog društva. Smrt ga je zatekla u noći između 29. i 30. septembra 1914. u Skoplju, gde se sa porodicom sklonio kada je izbio Prvi svetski rat.

Sa neznatnim izuzecima (nekoliko solo-pesama, muzika za komad s pevanjem Ivkova slava, pet fuga za gudačke instrumente iz vremena studija), ceo Mokranjčev opus pripada oblasti horske muzike. U svojih petnaest rukoveti stvorio je klasične obrasce umetničke stilizacije narodnog melosa i definitivno učvrstio nacionalni smer u srpskoj muzici. Tipu rukoveti pripadaju i Primorski napjevi, a delimično i obrade mađarskih, turskih, ruskih i rumunskih pesama (neke od ovih nastale povodom inostranih gostovanja Beogradskog pevačkog društva). Manje su značajne njegove kompozicije na tekstove umetničke poezije. Posebno mesto pripada duhovitom horskom skercu Kozar, jednom od njegovih najboljih ostvarenja, koje označava viši stupanj stvaralačke primene folklornih motiva.

Mokranjac je posvetio veliki deo svog stvaralaštva pravoslavnoj duhovnoj muzici, najvećim delom zasnovanoj na tradicionalnim napevima srpskog crkvenog pojanja. Tu se, pre svega, ističe monumentalna Liturgija (Božanstvena služba sv. Jovana Zlatoustog), zatim Opelo, Akatist, Dve pesme na Veliki petak, Tri statije, Tebe Boga hvalim, Veličanije sv. Savi i druga dela koja po svojim kvalitetima stoje ravnopravno sa njegovim najboljim kompozicijama iz oblasti svetovne muzike.

Sa Mokranjčevim kompozitorskim stvaralaštvom u tesnoj je vezi i njegov melografski rad: zapisi narodnih melodija sa Kosova (posmrtno objavljen samo manji deo), zbirka Narodne pesme i igre sa melodijama iz Levča, kao i dve značajne zbirke zapisa crkvenih napeva: Osmoglasnik i Strano pjenije Predgovori za Narodne pesme... iz Levča i Osmoglasnik prve su etnomuzikološke studije u Srbiji.

Šta je to što čini da su Mokranjčeva dela i danas živa i sveža, dok su mnogi drugi srpski kompozitori njegovog vremena već gotovo zaboravljeni? Razlog svakako nije samo u činjenici da se gotovo celokupan njegov opus zasniva na narodnom (odnosno, tradicionalnom duhovnom) melosu, jer tu Mokranjac nije usamljen. Još sredinom XIX veka je Kornelije Stanković proklamovao romantičarsku tezu da srpsku umetničku muziku treba graditi na temeljima srpske narodne muzike. Davorin Jenko, prenevši u Srbiju duh slovenačkog čitalničkog preporoda, trudio se da se srodi sa muzičkim folklorom svoje nove domovine. Josif Marinković — jedini koji se po kompozitorskom formatu može uporediti sa Mokranjcem — obogatio je ovaj nacionalni stil artističkim kvalitetima. Mokranjac je, međutim, dublje od svih njih pronikao u duh narodne melodije, istakavši svojom umetničkom stilizacijom sve one vrednosti koje se kriju u delu anonimnog narodnog stvaraoca. Pouzdanim osećanjem odabirao je iz folklorne riznice ono što je u njoj najvrednije i što najbolje dočarava naše podneblje, duh i život našeg naroda. U tome se sagledavaju elementi realističkog pristupa i svakako da nije slučajno što se početak Mokranjčevog rada vremenski poklapa sa procvatom realizma u srpskoj književnosti. Narodne motive je zaodenuo u ruho čistog, bogatog i zvučnog horskog sloga i probranih harmonija koje izvrsno odgovaraju karakteristikama folklorne melodike, i uokvirio ih u zaokrugljene, doterane muzičko-formalne celine. Tako je "obrađivanje" narodnih melodija postalo ravno originalnom kompozitorskom stvaranju, a Mokranjac je još kroz više decenija bio uzor i polazna tačka svima onima srpskim kompozitorima koji su svoja stremljenja usmeravali ka nacionalnom muzičkom izrazu: od Stanislava Biničkog, Petra Krstića i Isidora Bajića, preko Petra Konjovića, Miloja Milojevića, Stevana Hristića i Koste Manojlovića, do Marka Tajčevića, Milenka Živkovića ili Svetomira Nastasijevića. Takvih kompozitora je bilo i u kasnijim generacijama, a Mokranjčev uticaj nije mimoišao ni pojedine kompozitore nacionalnog smera drugih jugoslovenskih naroda.

Vlastimir Peričić

SABRANA DELA | Stevan. St. Mokranjac | Život i delo | Tom 9 | Priredio Dragoslav Dević Izdavači: Muzičko izdavačko preduzeće "Nota" — Knjaževac & Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — Beograd | Beograd, 1996 Početkom XIX veka, u prvim zbirkama srpskih narodnih pesama nalaze se i zapisi narodnih melodija.1 Od prvih melografisanih pesama do danas većina sakupljača prilazila je ovome poslu sa manje ili više iskustva ili stručnog znanja. Sakupljači narodnih melodija iz prve polovine XIX veka ostavili su malo prave građe. Prema shvatanjima toga doba, oni su svoje zapise publikovali zajedno sa svojim harmonizacijama.2 U drugoj polovini XIX veka melografi više teže da zabeležene melodije objave, pre svega, kao građu koja bi se svestrano koristila.

U ovu grupu sakupljača ubrajamo i Stevana Mokranjca, koji se, kao i neki njegovi prethodnici i sledbenici, osim kompozitorskim, bavio naročito i melografskim radom.3 Mada u početku sakuplja i zapisuje narodne melodije za svoje rukoveti, i pored prezauzetosti, interesovao ga je i narodni melos raznih balkanskih naroda. O tome kada je tačno počeo da zapisuje narodne melodije, i kuda je sve putovao zbog toga, nema pouzdanih podataka ni u njega ni u njegovih biografa.4 Narodne melodije je verovatno počeo da zapisuje kada je došao u Beograd, 1870. godine. Ima podataka da je neke narodne pesme zabeležio i harmonski obrađivao između 1872. i 1876. godine. O nameri da želi da putuje po Srbiji i sakuplja narodne melodije saznaje se iz njegovog pisma upućenog ministru prosvete u Beogradu 1881. godine sa muzičkih studija u Minhenu, u kojem moli da mu se odobri da školski raspust provede u Srbiji: "...jer sam nameran da jedan deo istočne Srbije ili bar Krajinski okrug proputujem, te da odabranije od srpskih napeva pokupim, ni malo ne sumnjam da će mi ovo biti od velike koristi za docniju studiju i rad".5

Od 80-ih godina XIX veka, kada nastaju prve rukoveti, pa gotovo do kraja svoga života S. Mokranjac često sluša narodne pesme i zapisuje ih od pevača koje poznaje ili od onih za koje je saznao od drugih.6 Većina pesama u ovom izdanju potiče iz dve određene predeone i etničke oblasti (Levač i Kosovo).7 Ostale su iz drugih srpskih krajeva ili iz mesta gde žive Srbi, kao i iz Makedonije.8

Iz autobiografije saznajemo koliko je Stevan Mokranjac zapisao melodija, gde kaže: "... da ima a) oko 160 srpskih narodnih melodija koje je na Kosovu prikupio u februaru 1896. g.; b) oko 300 narodnih melodija iz raznih srpskih krajeva, koje je zabeležio ili po svom znanju ili po pevanju raznih pevača".9

Kao izvori za ovo izdanje poslužili su:

a) sačuvani autografi u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, redni broj 14 455 sa pododeljkom III i IV (A/SANU, III, 1a; III, 1; III, 2; III, 3 — notne sveske, džepnog formata).

Ostali autografi su na notnim listovima, folio-formata (A/SANU, IV, 4; III, 5; III, 6; III, 7; III, 8; III, 9; III, 10; III, 11; III, 12; III, 14; III, 15).

Svi autografi su pisani olovkom, a samo nekoliko mastilom. Nije objavljeno oko sto melodija;

b) sačuvani autografi u Arhivu Muzikološkog instituta SANU, jedna notna sveska, vodi se u odeljku rariteta, sa oznakom: A/MI, R—br. 18. Nije objavljeno pet melodija;

v) objavljena građa, Srpske narodne pesme i igre s melodijama iz Levča (88 melodija), prikupio Todor M. Bušetić, muzički priredio Stevan Mokranjac, Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga treća, u Beogradu, 1902;

g) objavljena građa: Stevan St. Mokranjac, Zapisi narodnih melodija (171 mel. vavarijantama), SANU, posebna izdanja, knjiga 13 (priredio Dragoslav Dević), Beograd, 1966.1

Na osnovu postojećih izvora (pod v, g) do sada je objavljeno 259 narodnih melodija. Pripremajući građu za ovo izdanje, imali smo na raspolaganju celokupnu sačuvanu melografsku zaostavštinu Stevana Mokranjca, koja se do 1981. godine nalazila kod njegove porodice, i nju smo delimično koristili za štampanje Zapisa narodnih melodija, 1966. godine. Bili smo uvereni da ćemo za ovo izdanje pripremiti oko 200 nepoznatih narodnih melodija zapisanih Mokranjčevom rukom, ali smo nažalost utvrdili da je sačuvano samo više od stotinu. U ovoj knjizi se nalazi 381 melodija. Od toga samo 358 pesama i igara su zaokruženi melogrami, a preostale 23 melodije su nepotpuni zapisi pesama i razni motivi, za koje je redakcija smatrala da treba da budu na kraju knjige.

Da bismo, bar približno, utvrdili koliko autografa nedostaje, analizirali smo 76 pesama iz Rukoveti10, i u ovom izdanju se nalaze 32, ali su one sačuvane u izvorima a) i b), kao Mokranjčevi autografi.11 Takođe smo izostavili 23 nepotpuna zapisa i motiva, i preostalim pesmama (od 358 zapisa) dodali 18 varijanata, što iznosi 376. Tome smo dodali 44 pesme iz Rukoveti koje nisu sačuvane u izvorima a) i b), pa se ovim Mokranjčeva zaostavština uvećava na 420 zapisa, što prema 460 pokazuje razliku od 40 melodija koje možemo smatrati izgubljenim.

Da je Mokranjac bio posebno zainteresovan za sakupljanje i proučavanje narodnih melodija svedoče njegovi melogrami nastali u januaru i februaru 1896. godine, kada je dvanaest dana boravio u Prištini12 "radi toga posla", a naročito zanimljiv, sa naučnog aspekta studiozno napisan Predgovor o morfološkim osobenostima srpskih narodnih melodija iz Levča.13 Od značaja je i objavljivanje narodnih melodija iz Levča, 1902. godine. Pre svega, uz sabranu građu opisani su i običaji (slava, svadba, sahranjivanje, sedeljka), čime se dokazuje da se muzički folklor shvata kao kompleksna pojava, što on zaista i jeste. Istraživanje teorijskih osnova narodne muzike jedne etničke oblasti (Levač), u naučnom pogledu je najcelishodnije i aktuelno i u našem vremenu. Takođe je od značaja i savremen Mokranjčev tretman prilikom melografisanja i publikovanja narodnih melodija: "verno kako se u narodu pevaju...bez predznaka kod ključa", što ukazuje na pravilan i jedinstven stav, i još početkom XX veka nagoveštava rađanje nauke o narodnoj muzici, etnomuzikologije, i u Srbiji toga doba.14

U komentarima uz zapise narodnih melodija sa Kosova15 na prvom mestu se ističe njihova funkcija: "peva se uz određen običaj (slava, svadba, za Božić, Uskrs...)". Na primer, pesma koja se pevala o Uskrsu ("Veligdanska"), broj 95, pratila je i obredno ljuljanje za plodnost. Zatim se uočava da porodični srpski praznik, slava, ima karakterističan, "ustaljen napev", glas, osoben u mnogim našim krajevima, gde su migracijama dospeli Kosovci (vidi pesmu br. 97 i uporedi sa pesmama br. 1 i 2). Zatim, zapis slavskih pesama, naročito onih u Gračanici na Kosovu, ukazuje na njihovu jedinstvenu funkciju da se nekada o slavama pevalo i svim članovima domaćinstva, kao i gostima i prijateljima, i da "sve slavske pesme idu na istu turliju" — melodiju(komentar uz pesmu br. 97); to ukazuje, takođe, na širi princip korišćenja melodijske formule. To se odnosi i na svadbene pesme, uz Mokranjčevu konstataciju: "da su sve svadbene pesme u deseteračkom stihu, i da se zato izvode na isti glas", "turliju" (reč turskog porekla u narodnoj muzičkoj terminologiji toga vremena na Kosovu). Dalje, pevanje ovih pesama, kao i drugih, notirano je sa osobenim artikulisanjem, tj. izvikivanjem na samoglasniku "I"! (pesme, 104 a, b, zatim, 90 a, b, i druge). U nas to nisu zapažali i zapisivali melografi pre Mokranjca, a on je, notirajući ovu pojavu, izvršio i prvu originalnu klasifikaciju izvikivanja u obrednim pesmama (vidi komentar uz pesmu 104 a).

Interesujući se i za orske igre uz pevanje (najstarija forma kola od br. 115 do 133), pored zapisanih melodija takve vrste, on uzima od izvođača i dragocene etnokoreološke detalje o društvenim igrama devojaka koje igraju uz pevanje. Na osnovu jedne pesme uz igru (vidi primer 115 a, b), zapisanu od Vanke iz sela Sušice na Kosovu, tačno se može rekonstruisati način igranja uz pevanje i ko učestvuje. Neke igre sadrže elemente inicijacije, što se ogleda u tome kako se izvode, tj. u odvojenim lesama i po polovima, zasebno devojke od momaka, da bi se na kraju svi izmešali (vidi pesme br. 116, 117).

Uočavajući, u nekim slučajevima, sačuvane patrijarhalne odnose u društvenom životu Kosovaca s kraja XIX veka, S. Mokranjac dočarava, kraćim osvrtom na jednu reč "grbina", sav podređeni položaj seoske žene toga vremena. Njegov komentar uz zapis pesme: "Ovce čuva Jelena" (pr. br. 151), rečito govori kakav je u to doba bio odnos muškarca, domaćina, i njegove potčinjene ženske čeljadi. Jedna od pevačica, koju je "tercuman" (tumač) Branislava Nušića,16 srpskog konzula u Prištini, doveo da peva Mokranjcu u Prištini narodne pesme, odgovorila mu je "da ona ne može da peva dok joj ne dođe muško čeljade iz njene kuće sa kojim je došla na pazar u Prištinu", tj. dok joj ne dođe njena potpora, "grbina".

Uz pojedine pesme u vezi sa migracijama našeg življa sa Kosova u istočnu Srbiju, zanimljiva su Mokranjčeva zapažanja njihovih sličnosti (pesma br. 145), ili da u pesmama gradskog porekla ima karakterističnih stranih primesa i odlika (pesma br. 174).

Zapisujući narodne melodije od pevača sa Kosova, ali i ne samo od njih, Mokranjac je upravo shvatio i ocenio značaj sakupljačkomelografskog posla, kao i potrebu za mnogo širim i sistematičnijim radom, o čemu je, kao budući dopisni član Srpske kraljevske akademije, podrobnije pisao 1906. godine u recenziji o rukopisnoj građi nedovoljno muzički obrazovanih učitelja, zapisivača narodnih melodija u Srbiji. Na jednom mestu, misleći, dakako, i na svoj rad, on piše: "A da bi i to beleženje još pouzdanije bilo, valja nabaviti fonograf, u koji bi pevači pevali, a stručnjak bi posle sve otpevano verno stavio u note"... "A kako treba sakupljati narodne melodije, kako treba pevati i svirati u fonograf, šta treba zabeležiti pored teksta (mesto gde je pevana melodija, lice koje je pevalo, kako se gde zove melodija i neki pojedini delovi itd.) o tome da se napišu i štampaju upustva i da se razašlju."17

Sav ovaj program rada, koji se uobličio na kraju Mokranjčevog melografskog opusa, on je, delimično, sprovodio od početka sakupljačko-melografskog posla kojim se bavio, a naročito, videli smo, deceniju ranije, kada je boravio u Prištini na Kosovu.18 Da je imao i fonograf, kao što je to bilo uobičajeno u drugim zemljama u Evropi toga vremena,19 danas bismo nesumnjivo raspolagali dragocenim zvučnim snimcima sa njegovim transkripcijama naših narodnih melodija, jer je Mokranjac pouzdano znao: ..."da naši narodni pevači sa sela ne daju gotovo nikad ton savršeno čist i dobro artikulisan, već ga uvek, i kod svake strofe drugače, okite sitnim šarama i raznim grlenim i falsetnim odskocima"...20 Kao i zapisivači pre i posle njega, Mokranjac je narodne melodije zapisivao onako kako ih je čuo, na sluh. U to vreme tako se u nas obavljao melografski posao, pa mu se ne može zameriti što nije poštovao sve zahteve savremene etnomuzikologije. Iako nije imao fonograf, on je katkad zapisivao celu pesmu sa ukrasima i tonskim trajanjima (pesma "Aman, šetnala si, more, Jano", br. 163 i dr.). Zatim, ako pevač osobeno interpretira pesmu, naglašavajući pojedine tonove, Mokranjac će ih označiti obeležavajući akcentovana mesta ("Kad Ivan-beg novi beg bijaše", br. 179 i dr.). U većini pesama taktne crte raspoređuje prema metrici pevanog stiha. Uz zapis, na primer, pesme "Katarino, devojko, ajde da se zemamo", br. 121, u napomeni kaže: ..."ali ja sam ovde kao i u svim ovakvim prilikama upravljao se po akcentu teksta, te sam po njemu delio ritmus u taktove."21 U Mokranjčevo vreme školovani muzičari malo su znali o postojanju asimetričnih taktova, odnosno o "aksak" ritmu u folklornoj muzici. Naglašavamo da je on jasno zapažao hemiolni odnos u pojedinih zapisanih melodija, razlikujući ga od triole ("A što su ti sele", br. 130, "Ajde, Kito, ruse kose imaš", br. 135, neke instrumentalne igre i dr.).

Da je Mokranjac bio iskusan poznavalac srpske narodne muzike potvrđuju originalna intonacija pevača i precizno notirane tonske visine, oznake za tempo (istina, ne metronomske), izbor notnih vrednosti i postavljanje taktne crte. Mada je, katkad, redigovao neke svoje prvobitne zapise (što je, uostalom, činio i Bartok a što činimo i mi danas), što se može videti kada se uporede terenske melografske beležnice III, 1a, III, 5 sa III1 (sa Kosova I),22 svi njegovi melogrami su veran odraz narodnog pevanja, jer je on bio istovremeno izvrstan muzičar i odličan pevač narodnih pesama, a i jedno i drugo je od neprocenjive koristi i u savremenoj melografiji.

Objavljivanjem u ovoj knjizi svih sačuvanih Mokranjčevih autografa sa narodnim melodijama, tako objedinjena štampana građa postaje nezaobilazan izvor za dalja uporedna proučavanja srpskog i balkanskog narodnog melosa na prostoru jugoistočne Evrope u vezi sa našom etnogenezom, koju treba bolje osvetliti i sa etnomuzikološkog aspekta.

* * *

Narodne melodije koje se nalaze u ovoj knjizi čine interesantnu i dragocenu melografsku građu, jednim delom dosad nepoznatu i nedostupnu, i mogu se višestruko upotrebiti u proučavanju stvaralačkog opusa Stevana Mokranjca, o čemu smo u dva maha pisali,23 a naročito u etnomuzikološkim istraživanjima. Imajući to u vidu, redakcija je vodila računa da ne odstupi od originalnih Mokranjčevih rukopisa. Iznad melodije naveli smo podatke o vrsti pesme i pevaču (kad ih je bilo), kao što stoji u autografima, a Mokranjčeve primedbe i napomene na kraju ili u toku tekstova pesama, označavajući ih inicijalima S.S.M. Ostale napomene i komentari su od priređivača. Za više od polovine građe naveli smo kada je melografisana i gde: u Prištini, 1896. godine i u Beogradu, 1901. godine, "Sava, poručnik, Beč, marta, 1893. g." (pesma br. 215); "Šuško, Skoplje, 9. maj, 1894. g." (pesma br. 291).

Najviše podataka o pevačima ima u građi sa Kosova, pored čijih je imena katkad dato i mesto iz koga su (vidi u Prilogu registar pevača str. 325). Za objavljene melodije iz Levča zadržali smo istu numeraciju, od 1 do 88, i tako ih povezali sa Mokranjčevim izlaganjem u Predgovoru, koji se nalazi na početku ove knjige.

Ostala numeracija je nova, od 89 do 381, ali je na kraju uz tekstove navedena i numeracija pesama objavljenih u knjizi: S. Mokranjac, Zapisi narodnih melodija, Beograd, 1966. Za ostale autografe naveli smo skraćenu oznaku izvora. Na primer, pesma broj 240, "Povila se zlatna žica", uz tekst na kraju ima oznaku A/SANU, III, 6.

Melodije nismo transponovali na zajednički finalis g1, kako je to uobičajeno u savremenim etnomuzikološkim edicijama; sačuvali smo originalnu visinu tonova, kao u autografu. Rukovodeći se principima savremene melografije, a ujedno i jasno izraženim stavom samoga Mokranjca u njegovom predgovoru (vidi u ovoj knjizi str. 3), iz autografa smo izostavili predznake, koji se u originalnim zapisima nalaze iza violinskog ključa.

U tekstovima ispod melodija posebno smo izdvojili pevanu strofu, a potom doneli ceo tekst pesme, ukoliko ga je bilo. Osim pesama sačuvanim u Arhivima, ili objavljenih, u ovom izdanju se nalaze još i pesme "Sadi jelu za nedelju", iz okoline Vučitrna, broj 133 i "Sva se livada travom njihala", broj 225a,24 koje su bile objavljene u knjigama Branislava Nušića i Vladislava Karića. U ovoj knjizi se nalaze i turske i ostale pesme, koje je Mokranjac zapisao uglavnom na Kosovu od srpskih pevača, kako su ih oni znali. Zato sve te pesme prevodioci nisu mogli da prevedu do kraja.25 Smatramo da je Mokranjac neke pesme koje je znao da peva, takođe zapisao "po svom znanju" i da su to verovatno one pesme uz koje stoji napomena: "Teksta dalje ne znam."

Znamo da se Rukoveti zasnivaju na oko osam-desetak narodnih pesama koje potiču iz raznih krajeva, od kojih se u ovom izdanju nalaze 32.26 Smatramo da u Mokranjčeve zapise treba uračunati i ostale pesme u Rukovetima, ali ih nismo objavili u ovoj knjizi, pošto su delimično promenjene njegovim kompozitorskim tretmanom.27 Činjenica je da se on, zahvaljujući istraživačko-melografskom radu, najdoslednije identifikovao sa narodnom muzikom svoga zavičaja i šire, upivši u sebe njenu suštinu kao osnovu za svoj maternji muzički jezik.

U pripremanju ovoga izdanja bilo je teškoća sa pojedinim nejasnim autografima, kada su pesme zapisivane u težim okolnostima, pa se tom prilikom bilo u nedoumici, te ispuštali predznaci i preskakale ili zaboravljale reči pesme. Ali, pošto postoje autografi istih pesama u više primeraka i na raznim mestima u rukopisima, uspeli smo da ih sredimo za ovo izdanje. U zagrade smo stavili sve ono što smo smatrali da nije ispravno u autografima, a kad potpisane reči ili taktovi nisu bili jasni, koristili smo isprekidanu taktnu crtu. Izvesnih teškoća je bilo i prilikom grupisanja žanrova pesama i utvrđivanja krajeva iz kojih potiču. Redakcija je odlučila da se kao celina prvo objave Narodne pesme i igre s melodijma iz Levča, onako kako je to i Mokranjac zamislio. Ostala građa, Pesme i igre iz raznih krajeva, sređena je na sličan način, prema krajevima: Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, zatim slede turske i druge pesme i igre, pa nepotpuni zapisi pesama i razni motivi.

Radi celovitijeg pregleda građe, na kraju knjige nalaze se, pored azbučnog registra pesama po prvom stihu, poseban registar za turske pesme i za igre, registri za vrste pesama i pevače i rečnik manje poznatih reči.

Redakcioni odbor zahvaljuje na pomoći Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti i Arhivu Muzikološkog instituta SANU. Takođe zahvaljuje na saradnji svim članovima redakcionog odbora, a posebno akademicima Vlastimiru Peričiću i Dejanu Despiću.

Dragoslav Dević U Beogradu, juna 1996. Iz Predgovora

___________________

01 Vuk St. Karadžić, Pesnarica, 1814—1815, Sabrana dela, Beograd, 1965, str. 357 (har-monizovani zapisi F. Mireckog, 6 melodija). 02 Počev od F. Mireckog, preko A. Kalauza i K. Stankovića, pod ovim uticajem su bili F. Kuhač i L. Kuba 03 S. Mokranjac je zapisao i srpsko crkveno pojanje; objavio je dve knjige: Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914). 04 Kosta Manojlović, Spomenica Stevanu Mokranjcu, Beograd, 1923, str. 11, 12, 37 i dr. 05 Kosta Manojlović, Stevan St. Mokranjac i njegove muzičke studije u Minhenu, Beograd, 1938. god, str. 11. 06 Oko 1900. g., jedne noći S. Mokranjac je kod 'Žirovnog venca' slušao cigane i čočeke... vrativši se sa nekoliko zabeleženih pesama". Vidi: K. Manojlović, cit. delo, str. 89. Takođe je, verovatno, tačno da je u Beogradu zapisao 1908. god više pesama od Jelke Krsmanović (vidi u Prilogu registar pevača). Đ. Perić, Ko je pevao St. Mokranjcu tri pesme za XIV rukovet ("iz Bosne"), Razvitak, br. 1—2 (190—191), 1993, str. 75. Posebno od istog autora:

    a) Marginalije uz četiri pevana teksta iz III i IV rukoveti, Razvitak, 1986.
    b) Još nekoliko priloga proučavanju pevanih tekstova u Rukovetima S Mokranjca, Razvitak, 1987.
    v) Pozorišne pesme iz komada s pevanjem "Devojačka kletva" u Rukovetima S Mokranjca, Razvitak, 1989.
    g) O pesmi "Maro Resavkinjo", Razvitak, br. 6, 1990.
    d) Ženski likovi iz ustaničke Srbije u poetskim tekstovima Mokranjčevih Rukoveti, Razvitak, br. 1—2, 1992.
    đ) "Biljana", pesma sa Ohrida u folklornim zapisima Mokranjčevim, Razvitak, br. 3—4,1992.
    e) Stevan Mokranjac i Kosovo, Razvitak, br. 194—195, 1995, str. 120—126.

07 "Levač, kao predeona celina obuhvata obronke i podnožje Gledićkih planina u Srbiji, sa 45 naselja." Todor M. Bušetić, Levač, Srpski etnografski zbornik V, rasprave i građa, knj. 2, Naselja i poreklo stanovništva, Beograd, 1903. U vezi sa stanovništvom u Levču, autor piše: "Najviše doseljenih je iz Toplice, odnosno sa Kopaonika, zatim sa Kosova i Župe, i od daljih krajeva, iz Crne Gore", str. 482. "Kosovo, ...dosta velika kotlina leži u središnjoj oblasti Balkanskog poluostrva"..."Južni obod Kosovske kotline čine ogranci Šar-planine i Skopske Crne gore. Prema istoku Kosovsku kotlinu od Gornje Morave odvajaju prvo ogranci Skopske Crne gore." (I Oblast i ime, str. 1). Atanasije Urošević, Kosovo, Srpski etnografski zbornik, knj. 78. Naselja i poreklo stanovništva, knj. 39, Beograd, 1965 (vidi: str. 95, VII. Međusobni uticaji, a) Etnobiološki procesi.) 08 U ovome izdanju prvo su pesme iz Levča, od br. 1 do 88. Ostale melodije, od br. 89 do 381, nemaju uvek označenu vrstu, izvođača, mesto; za više od stotinu pesama sa Kosova većinom se zna ko je pevao, odakle je ili izvođač ili poreklo pesme, ili koje je mesto. 09 Godišnjak Srpske kraljevske akademije za 1905. god, knj XIX, Beograd, 1906, str. 475. 10 U Rukovetima ima tačno 82 pesme. Međutim, utvrdili smo da je Mokranjac koristio i zapise drugih melografa. Za II rukovet, 1. i 5. pesmu i za V rukovet, 5. pesmu, "iz Srema", od Kornelija Stankovića, iz knjige Srpske narodne pesme, izd. 1859.; za IX rukovet, 3. i 4. pesmu, i za XIV rukovet, 3. pesmu, od Ludvika Kube, Album crnogorskih narodnih pesama, Prag, 1890. 11 Dakle, 44 pesme nisu sačuvane u autografu u izvorima a) i b). Razlog što ih nismo objavili leži u promenama pri obradi prilikom primene Mokranjčevog kompozitorskog stvaralačkog tretmana. O tome više vidi: D. Dević, Neke narodne melodije u Rukovetima St. St. Mokranjca, Zbornik radova o Stevanu Mokranjcu, Beograd, 1971, str. 39—56. D. Dević, Neki nepoznati zapisi narodnih pesama Stevana Mokranjca i njegova četrnaesta rukovet, Akademija nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine, knj. 16, Sarajevo, 1986, str, 123—130. 12 O Mokranjčevom boravku u Prištini ima podataka da je "na Kosovo pošao u ponedeljak, 22. januara, a vratio se u Beograd u subotu, 3. februara 1896. godine." Vidi: Đorđe Perić, Stevan Mokranjac i Kosovo (nova saznanja o boravku i melografskom radu St. St. Mokranjca na Kosovu), Razvitak, br. 194—195, 1995. Drugi autor, Mirka Pavlović, u radu Kosovska tematika kao inspiracija u jugoslovenskoj muzici, Zbornik okruglog stola o naučnom istraživanju Kosova, Beograd, 1988, na strani 167 kaže: "Mokranjac se bavio 12 dana u Prištini i na Kosovu..." ...,"od 2. do 14. februara (1896)". Oba autora se slažu da je Mokranjac na Kosovu boravio 12 dana, ali se ne slažu u datumu. Na osnovu pisanja tadanje štampe o Mokranjčevom boravku na Kosovu, Đ. Perić navodi o tome: "U Beograd se vratio 3.II, a 'Male novine', tu vest su objavile 5.11. Ispada da je Mokranjac veći deo melografskog rada obavio u januaru mesecu". Ako se uzme u obzir da je bilo računanja datuma po starom i novom kalendaru, izlazi da među autorima u osnovi nema neslaganja. 13 Kompozitor Petar Konjović, posebno ističući značaj Mokranjčevog Predgovora, kaže: "Taj folklorno-teoretski napis, od nekih dvadesetak strana, višestruko je značajan i interesantan. Prvi put predstavlja se tu kompozitor kao teoretičar, u oblasti folklora, istina u jednom relativno uskom, vrlo ograničenom prostoru sabrane građe, koji podrobno analizira i izvodi ozbiljne i zanimljive zaključke. Ono što pada odmah u oči to je da se Mokranjac namerno ne upušta ni u kakve komparativne metode, niti da se posebno bavio tezama koje su se drugde pojavljivale u ovoj relativno novoj, mladoj naučnoj oblasti." ..."Čini nam se, međutim, da nigde nije bilo upozorenja na njegov, ovde, u ovoj maloj studiji, naglašen stav, interesantan i važan s gledišta internacionalnog, naučno-muzikološkog". Petar Konjović, Stevan St. Mokranjac, Matica srpska, Novi Sad, 1984. Vidi str. 44, 45, 46. 14 Vidi Mokranjčev Predgovor u ovoj knjizi na strani 3—4. 15 Vidi Mokranjčeve komentare uz pesme br. 97,104a,b, 115a,b, 116, 117 i dr. 16 Branislav Nušić, Kosovo — opis zemlje i naroda, Novi Sad, 1902. godine. U ovoj knjizi nalazi se podroban opis Mokranjčevog boravka na Kosovu, u Prištini, gde je on neumorno radio 12 dana notirajući pevanje narodnih pevača, većinom iz okolnih sela. 17 Olivera Mladenović, Učešće Stevana Mokranjca u radu Srpske kraljevske akademije nauka, Zbornik radova o Stevanu Mokranjcu, SANU, Beograd, 1971, str. 196. 18 Petar Konjović, međutim, piše: "Mokranjac nije nikad polazio u narod sa izrazitim programom folkloriste, s bilo kakvim istraživačkim aparatom — o mehaničkim sredstvima, prirodno, nije onda kod nas ni moglo biti govora — niti je ostavio traga o bilo kakvom naročitom metodu i načinu kakav je, ma koliko da nam se čini danas nenaučan i naivan, imao u jugoslovenskom prostoru Kuhač"... Ovo smo naveli da se vidi da njegov poštovalac P. Konjović ipak nije bio u pravu. Vidi cit. delo pod 13), str. 34. 19 Mislimo na Belu Bartoka, koji je gotovo od početka svoga rada imao fonograf na raspolaganju. D. Dević, Bela Bartok i jugoslovenska narodna muzika, Novi zvuk, internacionalni časopis za muziku, br. 6, Beograd, 1995, str. 17—30. U Srbiji je prva snimanja na fonografu obavio Etnografski muzej u Beogradu 1931. godine. Vidi D. Dević, Sakupljači narodnih melodija u Srbiji i njihove zbirke, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knj. 22—23, Beograd, 1960, str. 109. 20 Vidi O. Mladenović, cit. delo 17), str. 196. 21 Vidi zapise narodnog crkvenog pojanja, S. Mokranjac, Osmoglasnik, Beograd, 1908. i Strano pjenije, Beograd, 1914. 22 U A/SANU, u izvoru a) ima nekoliko odvojenih autografa istih pesama, koje smo upoređivali, pa je moguće da je zbog prepisivanja došlo do promena. 23 Vidi D. Dević, cit. delo 11). 24 Ove pesme, koje nisu sačuvane u izvorima a) i b), dokazuju da je bilo još takvih melodija, ali su, kako smo već konstatovali, izgubljene. Vidi knjige: B. Nušić, Kosovo, cit. delo, 16), i Vladislav Karić, Srbija — opis zemlje, naroda i države, Beograd, 1897, str. 910. 25 Turske pesme, ne sve, objavljene 1966. u izvoru g), preveo je turkolog iz Sarajeva, Abdulah Škaljić a prevod je verifikovala i dopunila Marija Đinđić. Grčke pesme preveo dr Miodrag Stojanović, a albansku mr Dragoljub Đokić. 26 U azbučnom popisu po prvom stihu mogu se pronaći sve pesme koje su ušle u Rukoveti, u pozorišni komad "Ivkova slava" i jedna pesma horski obrađena ("Ogrejala mesečina"). 27 Vidi D. Dević, cit. delo, 11).

Spoljašnje veze