Protestantska etika i duh kapitalizma
| Protestantska etika i duh kapitalizma | |
|---|---|
 | |
| Autor(i) | Maks Veber |
| Originalni naslov | Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus |
| Država | Nemačka |
| Jezik | nemački |
| Žanr(ovi) | Ekonomska sociologija |
| Datum izdanja | 1905 |
Protestantska etika i duh kapitalizma (njemački: Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus) je knjiga Maksa Vebera, nemačkog sociologa,ekonomiste i političara,koji se smatra jednim od osnivača modernog proučavanja sociologije i javne uprave.
Ovo delo je objavljeno 1905. godine,i u njemu Veber daje naučnu analizu uzroka i posledica koje su omogućile protestantizam i koje su ostvarile mogućnost pojavljivanja fenomena modernog čoveka – kapitalizma. U delu Protestantska etika i duh kapitalizma Veber obrazlaže tezu iz ekonomske sociologije. U ovom epohalnom delu došao je do zaključka da je osnovni zakon razvijenosti jednih i nerazvijenosti drugih zemalja u elementarnim vrednosnim normama i stavovima koji preovlađuju u nekom društvu.
Veber je pratio poreklo Protestantske etike do reformacije. Rimokatolička crkva nudila je spasenje pojedincima koji su prihvatili crkvene zavete i predali se duhovnom autoritetu. Međutim reformacija je uklonila takve garancije. Sa pihološke tačke gledišta, prosečna osoba je imala problem da se prilagodi ovom novom pogledu na svet, a samo najpobožniji vernici ili „verski geniji“ u okviru protestantizma kao što je Martin Luter, bili su u stanju da naprave ove promene, smatrao je Veber.[1]
U odsustvu takvih uverenja verskog autoriteta,Veber je tvrdio da su protestanti počeli da traže druge „znake“ spasenja. Kalvin i njegovi sledbenici zasnovali su doktrinu dvostruke predestinacije,u kojoj je Bog izabrao neke ljude za spasenje,a druge za prokletstvo. Nemogućnost da se utiče na sopstveno spasenje predstavljalo je veoma težak problem za kalviniste. Nedostatak samopouzdanja bio je dokaz manjka vere i znak prokletstva. Dakle, samopouzdanje je preuzelo ulogu osiguranja Božje milosti. Svetski uspeh je postao mera samopouzdanja. Veber identifikuje primenljivost Luterovih zaključaka,napominjući da „poziv“ od Boga više nije ograničen na sveštenstvo i crkvu već se može primeniti na bilo koje zanimanje ili trgovinu.
Veber ispunjenje Protestantske etike nije video u luteranizmu,već u kalvinističkim oblicima hrišćanstva. Pravac se dalje nastavio u pokretu pijetizma. Baptisti su podelili ovaj koncept na poziv koji se odnosi na kalviniste,a drugi aspekti predstavljali su plodno tlo za razvoj kapitalizma.
Maks Veber se kao nijedan naučnik,ni pre ni posle njega, upustio u sveobuhvatno proučavanje religija širom sveta. Po Veberovom mišljenju, kapitalistički privredni poredak ima duboke korene u religioznoj oblasti. Najveći deo svoje pažnje Veber je koncentrisao na ono što je nazvao „svetske religije“ , odnosno na one religije koje su privukle veliki broj vernika i uticale na tok istorije. Uradio je detaljne studije o hinduizmu,budizmu,taorizmu i starom judaizmu,a u delu Protestantska etika i duh kapitalizma pisao o uticaju hrišćanstva na istoriju Zapada.
Analizirajući istočnjačke religije, Veber je došao do zaključka da one predstavljaju nepremostivu prepreku razvoju industrijskog kapitalizma do kakvog je došlo na Zapadu. Ne zato što su nezapadne civilizacije nazadne,već zato što su prihvatile vrednosti različite od onih koji su preovladale u Evropi.
U tradicionalnoj Kini i Indiji, ističe Veber,dolazilo je do znatnog razvoja trgovine,proizvodnje i urbanizma, ali to nije dovelo do promena koje su nastale na Zapadu i dovele do uspona industrijskog kapitalizma. Religija je imala presudni uticaj u sprečavanju takvih promena. Na primer,najviše vrednosti hinduizma stavljaju naglasak na bekstvo od muka materijalnog sveta u višu ravan duhovne egzistencije. Hinduizam na materijalnu stvarnost gleda kao na veo koji prekriva prave vrednosti kojima čovečanstvo treba da se okrene. Konfučijanizam se takođe trudio da odvrati ljude od toga da ulažu napor u ekonomski razvoj,posebno ističući u prvi plan harmoniju sa svetom. Iako je Kina predstavljala najmoćniju i kulturno najrazvijeniju civilizaciju na svetu, njene religijske vrednosti bile su kočnica snažnijem ekonomskom razvoju.
Veber je na hrišćanstvo gledao kao na „religiju spasenja“, pošto ona pripoveda da ljudi mogu biti spaseni ako prihvate njegova verovanja. Ovde su važne ideje greha i izbavljenja od grešnosti. Dok istočnjačke religije u vernika usađuju pasivan stav prema postojećem poretku, hiršćanstvo podrazumeva stalnu borbu sa grehom,pa zato ona može da izazove revolt protiv postojećeg poretka stvari.
Veber je došao do zaključka da su protestantske zemlje uspešnije od ostalih,i da ekonomski razvoj Zapada odlikuje stav prema bogatstvu koji je do tada bio nepoznat u istoriji. Takav stav Veber naziva „duh kapitalizma“ i definiše ga kao skup uverenja i vrednosti koji su bili svojstveni prvim kapitalističkim trgovcima i industrijalcima. Protestantizam ne doživljava materijalni uspeh kao nešto loše i zlo, kao što to čine katolicizam i pravoslavlje i u ovome je osnovni razlog materijalnog prosperiteta protestantskih i relativne zaostalosti katoličkih zemalja.[2] Za protestanta je materijalno bogatstvo nešto što je dobro, dok je za katolike materijalno bogatstvo loše. Prvi kapitalisti bili su pripadnici puritanizma,jedan od varijeteta protestantizma, koji su bili privrženi gledištima kalvinizma. Veber je smatrao da su određeni aspekti kalvinističkog učenja bili glavni izvor iz kog se napajao duh kapitalizma. Jedan se ticao ideje da su ljudske jedinke instrumenti Boga na zemlji od kojih Svemoćni zahteva da se posvete pozivu. Drugi važan aspekt kalvinizma odnosio se na pojam predestinacije, prema kojem se među izabranima koji će,nakon smrti, otići u raj,nalaze samo za to predodređeni pojedinci. Prema Kalvinovom originalnom učenju izabrane bira isključivo Bog. Ovakvo gledište izazvalo je uznemirenost kod sledbenika kalvinizma pa je ono donekle promenjeno, u smislu da je omogućeno vernicima da prepoznaju znake izabranosti. Postignuti uspeh u pozivu ili profesiji, koji se merio sa materijalnim bogatstvom postao je glavni znak da je neka osoba zaista jedna od izabranih.
Pravoslavna crkva takođe nema posebno blagonaklon odnos prema materijalnom bogatstvu. Ona ga doživljava kao nešto što ometa pažnju čoveku od pravih, duhovnih vrednosti,odnosno od samog Boga.Dakle, pristup u osnovi veoma sličan,ako ne i isti katoličkom pristupu. Jevreji drugačije od katolika i pravoslavaca doživljavaju materijalno bogatstvo. I za njih ono nije bogohulno. Ali, jevreji i protestanti se razlikuju po tome što prvi vide smisao u nagomilavanju materijalnog bogatstva, i to najčešće vidu nagomilavanja zlata i novca, dok protestanti takvo ponašanje odbacuju kao nedopustivo i bogohulno, budući da novac i zlato, odnosno predmeti, postaju predmet obožavanja umesto Boga. Dakle, i protestanti shvataju, poput pravoslavaca i katolika,da novac može postati svrha samom sebi. Ali, za razliku od pravoslavaca i katolika s jedne, i jevreja sa druge strane, protestanti smatraju da treba raditi naporno i proizvoditi, ali ne radi nagomilavanja novca nego radi investiranja i reinvestiranja.
Samo ovakva protestantska etika, smatrao je Veber, mogla je izroditi duh modernog kapitalizma koji je zasnovan na sticanju radi sticanja, a ne radi potrošnje, na odnosu prema troškovima koji podrazumevaju dobru računicu i na pažljivom investiranju i akumulaciji kapitala.
U završnim fusnotama Veber navodi da je napustio istraživanje protestantizma,jer je njegov kolega Ernest Trelč, profesionalni teolog, počeo rad na delu Socijalno učenje o hrišćanskim crkvama i sektama.Dodatni razlog za Veberovu odluku je da je Trelčov rad već postigao ono što je on želeo u toj oblasti,koja se temelji na analizi religije i društva. Veber je završio svoje istraživanje protestantizma, ali je nastavio istraživanje sociologije religije u svojim kasnijim radovima (Studije judaizma i religija Kine i Indije).
Ekonomsita i istoričar Henrik Grosman kritikuje Veberovu analizu na dva fronta. Prvo, obratio je pažnju na Marksovo istraživanje koje je pokazalo da su stroge zakonske mere koje su preduzete protiv siromaštva bile rekacija na masovne seobe stanovništva prouzrokovane pokretom trećeg staleža u Engleskoj. I drugo, Grosman u svom radu pokazuje kako se ovo „krvavo zakonodavstvo“ protiv onih koji su ostavili svoju zemlju najviše ispoljilo u Evropi,posebno u Francuskoj.
U članku objavljenom 10. novembra 2009. godine , ekonomista sa Harvarda Dejvid Kentoni testirao je Veberovu protestantsku hipotezu koristeći podatke o populaciji i ekonomskom razvoju u drugom milenijumu. Kentoni je zaključio da upoređujući podatke iz 276 gradova u vremenskom periodu od 1300-1900. godine nema efekata protestantizma na ekonomski razvoj. Protestantizam ne postiže efekte kada je u interakciji sa drugim determinantama ekonomskog razvoja. Međutim,Kentoni koristi veličinu grada,a ne prosečni dohodak, što je bila Veberova teza, kao njegova glavna „zavisna varijabla“.
Nedavno je usvojeno mišljenje da je protestantizam zaista pozitivno uticao na kapitalistički razvoj odgovarajućih društvenih sistema ali ne toliko kroz „protestantsku etiku“, već kroz promociju pismenosti. Beker i Vosman na Univerzitetu u Minhenu, kao i Andrej Korotajev i Daria Halturina na Ruskoj Akademiji nauka,su dokazali da različiti stepen pismenosti u u verskim oblastima može dovoljno objasniti ekonomski jaz,kao što je i Veber tvrdio.
