Manfred von Richthofen
„Crveni baron” preusmjerava ovdje. Za ostala značenja, v. Crveni baron (razvrstavanje).| Manfred fon Rihthofen | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Lični podaci | ||
| Puno ime | Manfred fon Rihthofen | |
| Datum rođenja | 2. 5. 1892. | |
| Mesto rođenja | Breslau (Nemačko carstvo) | |
| Datum smrti | 21. 4. 1918. (dob: 25) | |
| Mesto smrti | Vo sir Som (Francuska) | |
| Potpis | 
| |
Manfred Albreht Frajher fon Rihthofen (nem. Manfred Albrecht Freiherr von Richthofen; Breslau, 2. maj 1892 — Vo sir Som, 21. april 1918) je bio nemački pilot u Prvom svetskom ratu. Sa ukupno 80 priznatih vazdušnih pobeda[1][2] i danas se smatra „asom nad asovima“.
Rihthofen je imao mnogo nadimaka. Nemci su ga zvali Crveni borbeni letač (der rote Kampfflieger). Francuzi su ga zvali Mali crveni (petit rouge), Crveni đavo (le Diablo Rouge) ili jednostavno Džoni. Na engleskom govornom području bio je poznat pod nadimkom Crveni vitez (Red Knight) ili Crveni baron (Red Baron). Nadimak Crveni baron (Der Rote Baron) ubrzo se ustalio i u Nemačkoj i zadržao se sve do danas.
Manfred fon Rihthofen rođen je 2. maja 1892. godine u gradu Breslau u Šleziji, Nemačka (danas Vroclav u Poljskoj). Kada je imao 9 godina, njegova porodica preselila se u Švajdnic (danas Svidnica u Poljskoj). U svojoj mladosti Rihthofen se aktivno bavio jahanjem i lovom, tako da je po završetku kadetske obuke 1911. godine stupio u 1. Ulanski puk - Kajzer Aleksander III.
Sa početkom Prvog svetskog rata, Rihthofen je kao izviđač u svom konjičkom puku, učestvovao u borbama i na Zapadnom i na Istočnom frontu. Međutim, zahvaljujući mitraljezima i bodljikavoj žici konjica je izgubila svoju prvobitnu ulogu zbog čega je korišćena u rovovskom ratu kao obična pešadija.[3] Dugi periodi neaktivnosti i jednoličnost vojničkog života u rovovima motivisali su Manfreda da podnese zahtev za prijem u nemačko ratno vazduhoplovstvo. Zahtev mu je uskoro odobren i krajem maja 1915. godine prebačen je u vazduhoplovstvo.[4]
Inspirisan slučajnim susretom sa nemačkih lovačkim asom Osvaldom Belkeom, Manfred je odlučio da i sam postane pilot. Kasnije će upravo Belke izabrati Rihthofena u sastav svoje elitne lovačke eskadrile Jasta 2 (Jagdstaffel). Fon Rihthofen je 17. septembra 1916. godine ostvario svoju prvu vazdušnu pobedu iznad Kambrea u Francuskoj.
Posle svoje prve pobede Rihthofen je pisao svom prijatelju koji je bio zlatar u Berlinu i naručio da mu izradi srebrni pehar na kojem je bio ugraviran datum kada je ostvario svoju prvu vazdušnu pobedu kao i tip aviona koji je oborio. Ovu tradiciju nastaviće sve do svoje šezdesete pobede kada je morao da je prekine zbog nedostatka srebra u blokiranoj Nemačkoj.
Rihthofen je, kao i većina njegovih kolega pilota na obe strane, bio veoma sujeveran. Nikada nije odlazio u borbu bez poljupca voljene osobe. Ovaj ritual ubrzo se proširio i među ostalim pilotima lovcima.
Posle svoje 18. pobede Rihthofen je odlikovan najvećim nemačkim vojnim odlikovanjem u Prvom svetskom ratu, Orednom za zasluge (Plavi Maks) (Pour la Mérite). 23. novembra 1916. godine oborio je britanskog asa Lenoa Hokera poznatog pod nadimkom „britanski Belke“. Tokom ove akcije još uvek je leteo na avionu Albatros D.II. Ipak, posle ove akcije shvatio je da mu je potreban lovac koji će imati veće manevarske sposobnosti iako je to značilo da će maksimalna brzina biti manja. Međutim, Albatros je bio glavni lovački avion u naoružanju nemačkog ratnog vazduhoplovstva tako da će nastaviti da leti na ovom tipu aviona sve do sredine 1917. godine. Od septembra 1917. godine leteo je na novom trokrilnom avionu Foker Dr.I koji će u njegovim rukama steći slavu skoro istu kao i sam Crveni baron.
U januaru 1917. godine. Rihthofen je preuzeo komandu nad Jastom 11, u čijem sastavu su se nalazili neki od najpoznatijih nemačkih pilota koje je u navećem broju slučajeva obučavao upravo Crveni baron. Od aprila 1918. godine u sastavu njegove eskadrile nalazio se i Ernst Udet.
Avioni Jaste 11 imali su crvene oznake, dok su neki bili potpuno ofarbani u crvenu boju. Eskadrila je najčešće bila smeštena u šatorima kako bi bila bliže liniji fronta i kako bi lakše izbegla neprijateljska bombardovanja. Zbog ovakvog imidža Jasta 11 je dobila nadimak „Leteći cirkus“ ili „Rihthofenov cirkus“.
Rihthofen je svoju eskadrilu vodio sa neverovatnim uspehom koji je kulminirao tokom „krvavog Aprila“ 1917. godine. U ovom periodu oborio je 20 britanskih aviona čime je ukupan broj pobeda povećao na 52. U julu iste godine bio je ranjen u glavu zbog čega nije mogao da leti nekoliko nedelja. Po oporavku postaje komandant 1. lovačkog jata (Jagdgeschwader 1) koje je bilo sastavljeno od eskadrila Jasta 4, 6, 10 i 11. Po svedočenjima njegovih potčinjenih, povreda glave ostavila je trajne posledice. Rihthofen je često osećao mučnine i glavobolje po povratku sa letenja, često je menjao raspoloženje, pa čak i borbenu taktiku. Upornost i tvrdoglavost sa kojom je progonio metu, ne obazirući se na događanja oko sebe, što će na kraju i dovesti do njegove pogibije, nije karakteristično za njegov način borbe koji je primenjivao pre ranjavanja.
Rihthofen je bio briljantni taktičar ali nije bio za vođu. Komandu nad drugim lovačkim jedinicama primio je ne zato što je to želeo, već zato što se to od njega očekivalo. Njegovi potčinjeni opisivali su ga kao izdvojenu i bezosećajnu osobu koja nije imala smisla za humor iako su neke njegove kolege tvrdile suprotno.[5] Ovo mišljenje se još više uvrežilo nakon ranjavanja.
Prema nekim izvorima u Nemačkoj je 1918. godine vladao užasan strah da bi pogibija Rihthofena, koji je u međuvremenu postao nacionalni junak, zadala užasan udarac moralu nacije. Zbog toga su ga njegovi pretpostavljeni zamolili da se povuče, što je on odbio.
Posle Rihthofenove smrti, aprila 1918. godine komanda nad Letećim cirkusom dodeljena je Vilhelmu Rajnhardu koga je sam Crveni baron izabrao za svog naslednika. Rahnhard je komandovao Letećim cirkusom sve do svoje smrti u letačkoj nesreći 3. jula 1918. godine u Aldersdorfu. Posle Rajhardove smrti komandu nad jedinicom preuzeo je Herman Gering koji će kasnije postati vođa nemačke Luftvafe.
_(12320837743).jpg)
Dana 21. aprila 1918. godine. Rihthofen je pogođen jednim zrnom kalibra .303 (standardna britanska municija koju su koristile i puške i mitraljezi) dok je leteo iznad Morlankur grebena u blizini reke Some. Ubrzo potom je umro. Neposredno pre nego što je pogođen Crveni baron je bio u poteri za britanskim Sopvit kamelom kojim je upravljao kanadski pilot, poručnik Vilfrid „Vop“ Mej iz 209. eskadrile RAF-a. U isto vreme na repu Crvenog barona bio je Mejov školski prijatelj, kapetan Artur „Roj“ Braun; u trenutku kada se Crveni baron okrenuo da proveri svoj rep, tj. u pravcu Brauna, pogođen je metkom koji je dolazio odozdo i sa leđa i koji je ukoso prošao kroz njegov grudni koš.
Rihthofen je zatim izveo užurbano, ali kontrolisano sletanje blizu puta Braj-Korbi, severno od sela Vo-sur-Som, u sektoru koji su kontrolisale Australijske imperijalne snage. Njegov Foker nije oštećen prilikom sletanja. Prema nekim izvorima Rihthofen je izdahuo nekoliko sekundi nakon što se australijski vojnici stigli do aviona i poslednje što je izgovorio bilo je kaputt (u slobodnom prevodu „gotov sam").[6] Međutim, preovlađujuće mišljenje je da je Crveni baron izdahnuo odmah nakon sletanja.
Najbliža jedinica australijskog ratnog vazduhoplovstva, 3. eskadrila, preuzela je odgovornost za posmrtne ostatke Crvenog barona.
Savremeni istoričari smatraju da je Crveni baron najverovatnije pao kao žrtva protivavionske vatre sa zemlje, konkretno narednika Sedrika Popkina iz australijske 24. mitraljeske čete. Popkin je jedini otvorio vatru sa desne strane na Rihthofenov avion, neposredno pre nego što je sleteo. Mnogi australijski pešadinci su takođe pucali na Rihthofenov avion tako da postoji mogućnost da je neko od njih ispalio smrtonosni metak. Britanski RAF je obaranje Rihthofena pripisao Braunu. Međutim, Crveni baron je poživeo najviše 20-30 sekundi nakon ranjavanja, a Braun u ovom periodu nije otvarao vatru na njegov avion.
Komandir 3. eskadrile, major Dejvid Blejk ukazao je na mogućnost da je Crveni Baron oboren dejstvom jednog od njegovih pilota koji su takođe učestvovali u borbi tog popodneva. Nakon izvršene autopsije major Blejk je promenio mišljenje i postao je jedan od zagovornika teorije da je smrtonosni metak došao sa zemlje.
Manfred fon Rihthofen sahranjen je 22. aprila 1918. godine uz sve vojne počasti, na groblju u Bertangleu u blizini Amijena. Posle rata, posmrtni ostaci Crvenog barona su ekshumirani i preneti u porodičnu grobnicu u Vizbadenu, Nemačka.
- ↑ Detailed list of Manfred von Richthofen's air victories, Pristupljeno 12. 4. 2013.
- ↑ Baker, David (1991), Manfred von Richthofen: The Man and the Aircraft he flew, Voyageur Press
- ↑ Richthofen's autobiography: Early battlefield experiences Arhivirano 2008-10-06 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 12. 4. 2013.
- ↑ Richthofen's autobiography: Transfer to the Luftstreitkräfte Arhivirano 2008-12-06 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 12. 4. 2013.
- ↑ Karl Bodenschatz, Hunting With Richthofen.
- ↑ Unsolved History: Death of the Red Baron, 2002, Discovery Channel
- Allmers, Henning. "Manfred Freiherr von Richthofen's Medical Record: Was the "Red Baron" fit to fly?" Lancet 1999, 354. pp. 502–504.
- Baker, David (1991). Manfred von Richthofen: The Man and the Aircraft He Flew. McGregor, Minnesota: Voyageur Press. ISBN 978-1-871547-06-1.
- Franks, Norman (1998). Under the Guns of the Red Baron. London: Grub Street. ISBN 978-1-84067-145-2.
- Kilduff, Peter (1994). The Red Baron: Beyond the Legend. London: Cassell. ISBN 978-0-304-35207-4.
- Richthofen, Manfred Von (2007). The Red Fighter Pilot: The Autobiography of the Red Baron. Red and Black Publishers. ISBN 978-0-9791813-3-7.
