Kinesko pismo
Kinesko pismo predstavlja sistem ideografskih znakova ("znak" - trad. kin. 汉字, uprošć. kin. {{{u}}}, pinjin: Hànzì). Kinesko pismo se koristi za pisanje kineskog i japanskog jezika, ponekada za pisanje korejskog i ranije je bilo korišćeno u vijetnamskom.
Pojedini znakovi odgovaraju jednostavnim elementima (riječima-korijenima) kineskog jezika, dok se složenice izražavaju grupiranjem znakova onih elemenata od kojih su sastavljene.
U kineskom pismu nema slova, već svaki znak označava pojedini pojam. Po svojoj vanjskoj formi kinesko pismo spada u prijelaznu fazu iz slikovnog u pojmovno pismo (pojam se bilježi zasebnom sličicom). Kako kineski jezik nema ni konjugacija ni deklinacija tako svaki znak uvijek zadržava svoju utvrđenu formu (oblik), pa tako funkcionira kao čisto pojmovno pismo.
Kao najstariji pronađeni zapisi obično se navode "Proročanski zapisi na kostima" (甲骨文 - pinyin: jiǎgǔwén), koji datiraju iz poznog perioda dinastije Shang. Deo naučnika veruje da su zapisi nađeni na grnčariji iz mlađeg kamenog doba ranije nastali od proročanskih zapisa na kostima, te da su najstariji zapisi kineskog pisma[1]. od oko 2500 znakova pronađenih na kostima životnja identifikovano je oko 1400 najčešćih.
Prema legendi kineske znake izumeo je zvanični istoričar Huang Dija, Cangjie (trad. kin. {{{t}}}, uprošć. kin. {{{u}}}, pinjin: {{{p}}}). Žuti car je zatražio od Cangjiea da izmisli način beleženja informacija. Cangjie je dugo razmišljao, ali nije bio u stanju ništa da smisli. Jednog dana ugledao je fenghuanga (kineski feniks) kako leti iznad njega i ispušta neki predmet sa leđa. Kada je ugledao predmet, koji je pao ispred njega, prepoznao je da je u pitanju otisak šape neke životinje, ali nije znao koje. Lovac koji je tuda prolazio pomogao mu je da otkrije da je to otisak Pixiua. Lovac je bio siguran, jer nijedna druga životinja nema takav otisak šape. Ovaj razgovor sa lovcem inspirisao je Cangjiea da napravi znake koji će razlikovati svaku stvar na svetu. Počeo je detaljno da proučava stvari, uključujući i Sunce, Mesec, zvezde, mora, oblake, životinje i ptice i ubrzo je upoznao karakteristike svih stvari pre nego što im je osmislio znake kojima su predstavljene. Stvaranje znakova označilo je početak civilizacije.
Potpun sistem pisanja pojavio se u Kini pre oko 3.200 godina u vreme dinastije Shang, čime je kinesko pismo najstarije "preživelo" pismo u svetu.
Kao što postoje faze i razlike u pisanju latiničnog ili ćiriličnog pisma, tako se razlike u pisanju primećuju između različitih istorijskih i kaligrafskih modela kineskog pisma.
Pismo proročanskih zapisa na kostima i pismo na bronzanim predmetima predstavljaju najstarije oblike kineskog pisma i danas više nisu u upotreni. Najstariji oblik pisma koji je i dalje u upotrebi jeste pečatno pismo (trad. kin. {{{t}}}, uprošć. kin. {{{u}}}, pinjin: {{{p}}}). Ovo pismo se razvilo iz pisma na bronzanim predmetima i u standardizovanom obliku prihvatio ga je prvi car Kine, Qin Shi Huang. Pismo se danas koristi samo u umetničke svrhe.
Pisma koja se danas redovno koriste su kancelarijsko pismo (trad. kin. {{{t}}}, uprošć. kin. {{{u}}}, pinjin: {{{p}}}), regularno pismo (trad. kin. {{{t}}}, uprošć. kin. {{{u}}}, pinjin: {{{p}}}), koje se najčešće koristi u štampi i polu-kurzivno pismo (trad. kin. {{{t}}}, uprošć. kin. {{{u}}}, pinjin: {{{p}}}), koje se najčešće koristi u rukopisima. Kurzivno pismo (trad. kin. {{{t}}}, uprošć. kin. {{{u}}}, pinjin: {{{p}}}) nije u širokoj upotrebi i koristi se samo u umetničke, kaligrafske svrhe. Oblik znakova u ovom pismu je samo nagovešten, tako da se mnogi potezi ne prepoznaju i pismo nije čitljivo za neizvežbane osobe. Neki znaci uprošćenog kineskog pisma izvedeni su iz kurzivnog.
Postoje i drugi oblici pisma razvijenih van Kine, kao što je Edomoji u Japanu, ali ova pisma su ograničena samo na zemlje u kojima su nastala, za razliku od standardnih oblika koji su opisani gore.
Do danas je došlo do pojednostavljenja pisma, na način da se neki pojmovi upotrebljavaju kao slogovi, pa se mogu združivati što omogućava brže čitanje i pisanje. Pismo se razvijalo u više faza; početnom se smatra slikovna faza koja u sebi nosi dosta slikovnosti i realne predođbe. S vremenom, stilizacijom, brzinom pisanja i uporabom kista za pisanje dolazi do razvoja pisma u svojim tipičnim oblicima. U početku su se znakovi urezivali pomoću metalnog šiljka u kamen, metal ili kost.
Početkom naše ere kinezi su izumili papir i tuš od fine čađe i ljepila. Znakovi su se ispisivali mekim kistom na papiru zbog čega dobivaju osebujnu formu.
Za kineski znak specifična je kvadratičnost, odnosno svaki znak zauzima jedan kvadrat pri čemu su svi kvadrati jednaki. Pismo ima vrlo uredan raspored pisanja kako po horizontali, tako i po vertikali, te se čita s ljeva na desno.
Od nekih 45 000 znakova reduciranjem se danas koristi 36 000 znakova, ali za normalno komuniciranje i čitanje dnevnih novina dovoljno je poznavati 3 000 ideograma, odnosno znakova. Na razvojni put pisma od slikovnog do pojmovnog utjecala su dva faktora:prvvi je sve jača shematizacija, pojednostavljenje i ujednačavanje češće upotrebljavanih elemenata; druga je uvođenje metaforičkih, odnosno simboličnih ideograma za riječi apstraktnog i afektivnog značenja. U daljnim razvojnim fazama ideogrami prestaju biti nositelji misaonih značenja, već postaju oznake glasovnih struktura. Više se ideograma sastavlja zajedno da bi se izazvao glasovni sastav neke riječi, pa dešifriranje često nalikuje dešifriranju rebusa.
Npr. usta+ptica=pjevati
Kaligrafija je specifična kineska umjetnost ispisivanja poruka crnim tušem i kistom. Zahvaljujući tome kinesko pismo se proslavilo u cijome svijetu. Osim kineskih slova poznati su i kineski pečati koji su dali ideju za današnji bar code.
- ↑ „Prof. Radosav Pušič, "Kineski jezik i pismo"”. Objavljeno u časopisu »Svet reči« br.13-14, 2001. Arhivirano iz originala na datum 2007-12-08. Pristupljeno 28. 03. 2008.
