Jugendstil
Jugendstil je uobičajni naziv za evropski umetnički pravac nastao oko 1900. godine. Nazvan je po časopisu Jugend (nemački mladost) koji je prvi put izašao 1896. u Minhenu. U Francuskoj se ovaj stil naziva Art nouveau, u SAD Stile Liberty a u Engleskoj Modern style. U Beču se govori o secesionističkom stilu budući da je pre svega reč o antiakademskom stavu secesije koji je podsticao razvoj novog, modernog umetničkog stvaralaštva. Jugendstil je kao reformsko stremljenje bio usmeren protiv istorizma, koji je tada bio smatran kao neiskren i zastareo. Novi stil je obuhvatao sve oblik likovne i vizuelne umetnosti, kao što su slikarstvo, vajarstvo, grafika, primenjene umetnosti, arhitektura, balet, pozorište itd. Bio je u duhovnom srodstvu sa pokretima reformisanja života i drugim stremljenjima koja su odbacivala građanski životni stil kao skučen i ograničavajući.
Primenjene umetnosti su sa jugendstilom doživele procvat. Plakat, umetnost opremanja knjiga i grafika predstavljali su omiljene oblasti delovanja mladih umetnika čiji su ciljevi bili prožimanje života umetnošću.
Postoje zajednički stilski elementi u različitim zemljama kod kojih se mogu uočiti i pojedine regionalne razlike u pogledu protoka floranog elementa (Belgija, Francuska) ili geometrizujućeg oblika (Austrija, Škotska) ali se svuda primećuje težnja ka nečim novim i modernim. Slikarstvo je u manjoj meri stilski jedinstveno. Ono se često ubraja i u simbolizam ili su barem na ovo slikarstvo ključni uticaj ostvarili slikari simbolizma kao što su Pol Gogen, Vinsent van Gog, Gustav Moro, engleski predrafaeliti ili Arnold Beklin.
Među najznačajnije slikare jugendstila ubrajaju se Gustav Klimt, Egon Šile, Ferdinand Hodler, Đovani Segantini, Edvard Munk, Pjer Pivi de Šavan, Fernan Knopf, Maks Klinger, Franc fon Štuk i Hejnrih Fogler.
Zajednički im je linearno-plošni način slikanja koji je podstaknut intezivnim uticajima japanskih duboreza (žaponizam) kao moderno sredstvo oblikovanja. Uz to dolazi i tendencija ka sinkretičnom umetničkom delu. U ovom smislu nastale su mnoge višedelne Hodlerove kompozicije koncipirane za enterijere i okretanje ka spiritualno-duhovnim likovnim sadržajima. U slikarstvu jugendstila odigrala se reinterpetracija i preformulacija kako hrišćanskih tako i mitoloških motiva, koji su bili izraz potrage za natčulnim. Čak i slikarstvo pejzaža uzdignuto pojačanim tonovima boja pretrpelo je posledice ove tendencije. Ne treba zanemarivati uticaj koji je ovo novo slikarstvo koje je odbacivalo naturalizam i bilo usmereno ka metafizičkim sadržajima imalo na razvoj apstraktnog slikarstva.
Posebno upečatljivo delo slikarstva jugendstila je Betovenov friz Gustava Klimta izrađen 1902. u bečkoj secesiji jer to delo omogućuje naslućivanje njegove prvobitne integrisanosti u celokupni umetnički projekat zajedno sa Klingerovim spomenikom Betovenu koji se danas nalazi u Lajpcigu: na traci dugačkoj oko 24 metra nižu se jedna za drugom personifikacije i figure koje aludiraju na Betovenove simfonije. One na taj način tkaju gusti, aluzijama bogati preplet niskost i zlobe, s jedne strane, i povišene radosti življenja i seksualne energije druge strane. Plošno-linearno fresko-slikarstvo Klimt povezuje sa umetnutim poludragim kamenjem i pozlatom tako da se tu jasno vidi tendencija ka apstraktno-dekorativnom oblikovanju.
Sa ilustratorima kakvi su bili Anri de Tuluz-Lotrek, Pjer Bonar, Obri Birdsli, Tomas Teodor Hajne i drugi izvandredno bogata umetnost plakata jugendstila postala je priznata vrsta umetnosti. Linearne i ornamentalne forme uspevale su da zajedno sa plošno nanetim, svetlećim bojama postignu željeni efekat dubine prostora a da ipak ostanu dekorativne. Prvenstveno su plakati za izložbe bili bili na visokom umetničkom nivou i postali su ubrzo predmet interesovanja kolekcionara. I oblikovanje ekslibrisa, časopisa i knjiga učinili su jugendstil široko rasprostranjenim i omiljenim jer je pružao umetnicima dobre mogućnosti za zaradu.
Jugendstilje međutim uspeo da svojim jedinstveno modernim sredstvima izražavanja koja su doduše bila ornamentalna ali su ipak izbegavala svaki istorijski ili eklitički prizvuk zaista postanu stil širokih masa.
