Drugi opijumski rat
Drugi opijumski rat je rat Francuske i Velike Britanije od 1856. do 1860. protiv dinastije Ćing u Kini.
Tokom 1850ih došlo je do rasta imperijalizma. Zapadne sile su imale zajednički cilj da se šire na prekomorska tržišta i da uspostavljaju luke. Velika Britanija je zahtevala od dinastije Ćing da se ponovo pregovarala o sporazumu iz Nankinga sklopljenog 1842. nakon Prvog opijumskog rata. Britanija se pozivala na status najpovlaštenije nacije. Zahtevala je od Kine
- da se cela Kina otvori za britanske trgovce
- da se legalizuje trgovina opijumom
- da se izuzme strani uvoz od unutrašnjih tranzitnih naplata
- da se suzbiju pirati
- da se dozvoli britanskom ambasadoru da odseda u Pekingu
- da engleska verzija sporazuma bude iznad kineske verzije
Dinastija Ćing je odbila zahteve za reviziju sporazuma iz Nankinga, a koje su joj uputili Velika Britanija, Francuska i SAD.
Ovaj rat se može smatrati nastavkom Prvog opijumskog rata (1839—1842), pa se zove Drugi opijumski rat. Kineski carski službenici su 10. avgusta 1856. ušli na brod Arou u kineskom vlasništvu registrovan u Hong Kongu. Sumnjali su da se bavi krijumčarenjem ili piratstvom. Uhapsili su 12 kineskih podanika. Britanski službenici iz Kantona zahtevali su oslobađanje. Tvrdili su da pošto je brod registrovan kod Britanaca da se na njega odnosi sporazum iz Nankinga. Kada su Kinezi dokazali da su u pravu Britanci su potegli argument, da je brod plovio pod britanskom zastavom i da su kineski vojnici povredili britansku zastavu. U to vreme u Kini je bio pokrenut Tajpinški ustanak i kineska dinastija nije bila u poziciji da vojno odgovori Zapadu. Taj incident je poznat kao Arou incident.
U to vreme Britanija je imala problema u Indiji, gde je trajala pobuna sepoja. Britanci su zbog toga na incident Arou reagovali sa zakašnjenjem, pa su tek 1857, napali Kanton sa Biserne reke. Kineski guverner Kvantunga i Guangsija naredio je kineskim vojnicima po tvrđavama da ne pružaju otpor britanskim vojnicima. Nakon zauzimanja jedne tvrđave blizu Kantona Britanci su napali Kanton. U međuvremenu u Hong Kongu je postojala zavera da se otruju Evropljani pomoću hleba, u koji je umešan arsenik. Međutim dodali su previše arsenika, pa je to bilo otkriveno. Britanski parlament je tražio odgovor od Kine što se tiče Arou incidenta. Uputili su Kini oštar demarš. Tražili su od Francuske, SAD i Rusije da se pridruže savezu protiv Kine. Francuska se pridružila akciji, jer su Kinezi ubili jednoga francuskog misionara u Guangsiju. Sad i Rusija su poslali izaslanike u Hong Kong pružajući podršku Britaniji i Francuskoj. Ipak nisu poslali vojnu pomoć. Združene britansko-francuske snage su napale krajem 1857. i zauzele su Kanton. Zarobili su guvernera Kvantunga. Kantonom su vladali četiri godine. Nakon zauzimanja Kantona isplovili su severno da zauzmu jednu tvrđavu blizu Tjencina u maju 1858.
Prvi deo rata je završio u junu 1858. Potpisani su sporazumi iz Tjencina. Sporazum su pored Britanije i Kine potpisali Francuska, SAD i Rusija. Po tim sporazumima Kina je morala otvoriti još 11 luka za zapadnu trgovinu. U početku su Kinezi odbijali da potpišu sporazume. Glavne tačke sporazuma su:
- Britanija, Francuska, Rusija i SAD imaju pravo da uspostave diplomatske legate (male ambasade) u Pekingu, koji je tada bio zatvoren grad
- Još deset kineskih luka će se otvoriti za stranu trgovinu
- Strani brodovi imaju pravo da slobodno plove rekom Jangce
- Stranci imaju pravo da putuju u unutrašnjost Kine, što je ranije bilo zabranjeno
- Kina će platiti ratnu štetu Britaniji i Francuskoj svakoj po 2 miliona jamba srebra
- Kina će platiti kompenzaciju britanskim trgovcima 2 miliona jamba srebra zbog uništenja njihove imovine
Rusija i Kina su potpisale poseban sporazum 28. maja 1858., koji je predstavljao reviziju Nerčinskog sporazuma iz 1689. Rusija je dobila levu obalu reke Amur. Rusija je na taj način dobila kontrolu deo obale pacifika koji se ne zamrzava. Teritorija istočno od reke Usuri i južno od Amura postaje kondominijum, tj područje kojim zajednički upravljaju Kina i Rusija. Rusija je osnovala 1860. na novodobijenom području grad Vladivostok.
Nakon što je car 1858. pristao na ponižavajuće sporazume sa zapadom mnogi kineski ministri su nagovorili cara da se odupre i ne popušta Zapadu. Car je naredio svom mongolskom generalu Senge Rinčenu da se dovuče vojska do Dagu tvrđave kraj Tjencina. Britanska mornarica je juna 1859. sa 2.200 vojnika i 21 brodom krenula prema Tjencinu, sa ciljem da sprovedu ambasadore rekom do Pekinga. Kineski general Senge Rinčen im je rekao da mogu da se iskrcaju, ali da britanska vojska ne može do Pekinga. Po noći 24. juna 1859. jedan odred Britanaca je razneo prepreke, koje su sprečavale britanske brodove da plove uz reku. Pokušali su nasilno da zaplove rekom i napadali su Dagu tvrđavu. Kinezi su pružili žilav otpor, nakon danonoćne borbe Britanci su izgubili 4 topovnjače i dva druga broda. Britanski konvoj se povukao zaštićen vatrom sa američke eskadre.
Tokom leta 1860. velika anglo-francuska vojska od 11.000 Britanaca i 6.799 Francuza i sa 173 broda isplovila je iz Hong Konga i zauzela je luke Jantaj i Daljen da bi zatvorili Ljaotunški zaliv. Iskrcali su se 3. avgusta kraj Dagu Forta, kojega su zauzeli nakon tri sedmice tj. 21. avgusta. Tjencin su zauzelim odmah 3. avgusta i odatle su krenuli prema Pekingu. Kineski car je poslao ministre i tražio je mir. Međutim m irovni pregovori su prekinuti, kada je bio uhapšen britanski diplomata tokom pregovora. Mongolski general Senge Rinčen je predvodio 10.000 vojnika, uključujući elitnu mongolsku konjicu. Došlo je do odlučujuđe bitke u predgrađima Pekinga. Međutim kineska vojska je bila gotovo uništena nakon nekoliko frontalnih napada. Stranci su zauzeli Peking 6. oktobra 1860.
Kineski car Ksijanfeng je pobegao iz Pekinga, a u Pekingžu je ostavio brata da pregovara u njegovo ime. Britansko-francuska vojska je odmah pljačkala kraljevsku palatu. Vojska je nakon pljačke ostala van grada. Englezi su razmatrali da li da razore Zabranjeni grad. To je bio predlog lorda Eglina kao osveta zbog ubistva i torture nad dvadeset zapadnih zarobljenika. Ruski i francuski diplomati su odbili taj Elginov predlog i predložili mu da zapali Staru letnju palatu. Kineski istoričari smatraju da je paljenje Stare ljetnje palate služilo da se pokrije obim pljačke. Otac lorda Elgina je već ranije poznat po tome što je od 1799. do 1803. odnesao statue sa Akropolisa.
Kada je car Ksijanfeng poobegao iz Pekinga. Sporazum iz Tjancina je potpisao carev brat i tako je završio Drugi opijumski rat.
- Kina je priznala sporazum iz Tjencina
- Tjencin je postao trgovačka luka
- Britanija je dobila Kaulun kraj Hong Konga.
- Kinezi su morali platiti 8 miliona jamba srebra Britaniji i Francuskoj
- Uspostavljena je sloboda vere u Kini
- Legalizovana je trgovina opijumom
Dve nedelje kasnije ruski diplomata Ignatijev je potpisao dodatni ugovor, po kome je Rusija dobila blizu milion kvadratnih kilometara teritorije.
- Personal narrative of occurrences during Lord Elgin's second embassy to China, 1860 by Henry Loch, 1869.
- The Rise of Modern China by Immanual Hsu, 1985.
- Jack Beeching, The Chinese Opium Wars (1975), ISBN 0-15-617094-9
- Erik Ringmar, Fury of the Europeans: Liberal Barbarism and the Destruction of the Emperor's Summer Palace Arhivirano 2008-01-30 na Wayback Machine-u
- W. Travis Hanes III and Frank Sanello, The Opium Wars (2002), ISBN 0-7607-7638-5
- The Second China War by Bonner-Smith and E. Lumley, 1944.