Prijeđi na sadržaj

Dracunculus medinensis

Izvor: Wikipedija


Gvinejski crv ili Dracunculus medinensis je tkivni parazit iz grupe nematoda. Raširen je u mnogim delovima Azije (Indija, Arapsko poluostrvo) i ekvatorijalna zapadna i centralne Afrika. Pretežno u područjima sa izvorima slatke pijaće vode. Ovaj crv godišnje izazove razboljevanje 5 do 10 miliona ljudi.[1] Gvinekjski crv u svom razvojnom ciklusu ima dva domaćina - čoveka i slatkovodnog račića iz roda Cyclops. Bolest uzrokuje ženka.[2]

Istorija

[uredi | uredi kod]

Dracunculus medinensis (mali zmaj iz Medine) opisan je u Egiptu još u 15. veku p.n.e. i možda je bio „vatrena zmija" Izraelci su ga opisanli u Bibliji.

Sredinom 19. veka otkriveno je da je nemetoda Camallanus lacustris, ta koja inficira slatkovodne ribe. To je dovelo do otkrića 1870. godine od strane ruskog prirodnjaka Alekseja Fedčenka putevi prenošenja Dracunculus medinensis.

Naziv drakunkulijaza za bolest izazvanu ovim crvom, izvedena je iz latinskog kao „povreda izazvana malim zmajevima ", dok se naziv „gvinejski crv" pojavio nakon što su Evropljani videli bolest na gvinejskoj obali zapadne Afrike u 17. veku.[3]

Životni ciklus

[uredi | uredi kod]

Životni ciklus Gvinejskog crva odvija se na sledeći način način:

  • Ćovjek se zarazi pijući vodu u kojoj se nalazi mali slatkovodni račić iz roda Cyclops u kojem se nalazi larva D. medinensis. Račić ugine u želucu, a iz njega izađu larve koje se probiju u retroperitoneum trbuha u kome dozrievaju u adulte (ženka dugačka 50 do ­120 cm, a mužjak mnogo kraće).
  • Potom se pare nakon čega mužjak ugine, a ženka migrira u potkožno tkivo, obično u donje udove. Trudna ženka uzrokuje nakon oko godinu dana od početka infekcije stvaranje čvorića i ulkusa na površini kože.
  • Kad kožni ulkus dođe u dodir sa slatkom vodom, iz uterusa ženke izlaze ličinke koje u vodi pronađu račića i u njemu završavaju svoj razvojni stadijum — larve. Kad trudna ženka ispusti iz sebe sve larve, povlaći se dublje u tkivo i u njemu ugine.
  • Potpom životni ciklus počinje ponova kada se sa zagađenom pitkom vodom zaraze ljudi larvama trećeg stepena.
Životni ciklus

Klinička slika i lečenje

[uredi | uredi kod]

Klinička slika drakunkulijaze manifestuje se tek u onom momentu kada počne ženka da stvara čvorić u koži nogu koji ul­ceriraju. Na tom mestu javlja se bol i nastaje otok, a može doći i do sekundarne bakterijske infekcije.[4]

Terapija

[uredi | uredi kod]

U lečenju je važno odstraniti parazita što je moguće u ranijim fazama bolesti. Protiv bolesti ne postoji lek ni vakcina. Crv se može polako ukloniti tokom nekoliko nedelja namotavanjem na štapić.[2] Danas se to obično radi na savremeniji način hirurškim putem.

Čirevi koje formira crv kroz koji izlazi mogu se zaraziti bakterijama. Bol može trajati nekoliko meseci dok se crv ne ukloni.[5]

U lečenju se koristi i mebendazol.

Ulkus na koži noge kroz koji se štapićem izvlači crv

Endemske zemlje

[uredi | uredi kod]

Sa trenutnom kampanjom iskorjenjivanja (eradikacije), područja u kojim vlada drakunkulijaza se smanjuju.

  • Početkom 1980-ih, bolest je bila endemična u Pakistanu, Jemenu i 17 zemalja u Africi sa ukupno 3,5 miliona slučajeva godišnje.
  • Godine 1985, 3,5 miliona slučajeva je još uvek prijavljivano godišnje.
  • Od 2008. broj jprijavljenih slučajeva je pao na 5.000. Ovaj broj je dalje pao na 1.058 u 2011. godine
  • Na kraju 2015. Južni Sudan, Mali, Etiopija i Čad su još uvijek imali endemske transmisije.
  • Već dugi niz godina glavni fokus je bio Južni Sudan (nakon 2011, ranije južni region Sudana), koji je prijavio 76% svih slučajeva u 2013. godini.
Godina Južni Sudan Mali Etiopija Čad Angola Ukupno
2011 1,028[6] 12[6] 8[6] 10[6] 0 1058
2012 521[6] 7[6] 4[6] 10[6] 0 542
2013 113[6] 11[6] 7[6] 14[6] 0 148
2014 70[6] 40[6] 3[6] 13[6] 0 126
2015 5[6] 5[6] 3[6] 9[6] 0 22
2016 6[6] 0[6] 3[6] 16[6] 0 25
2017 0[7] 0[7] 15[7] 15[7] 0 30
2018 7[7] 0[7] 0[7] 11[7] 1[7] 19 Jan-Sept.

Prevencija

[uredi | uredi kod]

Prevencija širenja drakunkuloze sprovodi se:

  • ranim otkrivanjem bolesti,
  • edukacijom stanovništva, koje se obučava da zaraženim osobama ne dozvoli da stavi ranu u vodu za piće.
  • upotrebom zdrave vode za piće, odnosno prokuvavanjem i filtracijom vode za piće, pre njene upotrebe.
  • kupa­njemi pranje rublja u posebnoj vodi, koja se zatim tretiraa hemikalijama koja uništavaju račića (ili ubacivanjem u tu vodu riba koje se hrane tim račićem).

Primena svih napred navedenih mera zajedno dovelo do znatne redukcije ove infekcije u svetu.

Izvori

[uredi | uredi kod]
  1. Stefanie Knopp, Ignace K. Amegbo, David M. Hamm, Hartwig Schulz-Key, Meba Banla & Peter T. Soboslay (March 2008). „Antibody and cytokine responses in Dracunculus medinensis patients at distinct states of infection”. Transactions of the Royal Society of Tropical Medicine and Hygiene 102 (3): 277–283. DOI:10.1016/j.trstmh.2007.12.003. PMID 18258273. 
  2. Bimi, Langbong (2007). „Potential vector species of Guinea worm (Dracunculus medinensis) in Northern Ghana”. Vector-Borne and Zoonotic Diseases 7 (3): 324–329. DOI:10.1089/vbz.2006.0622. PMID 17767406. 
  3. Barry M (June 2007 ). „The tail end of guinea worm — global eradication without a drug or a vaccine ”. N. Engl. J. Med. . 356 (25 ): 2561—4 .
  4. Cairncross, S; Tayeh, A ; Korkor, AS (jun 2012). „Why is dracunculiasis eradication taking so long?”. Trends in parasitology. 28 (6): 225—30.
  5. Greenaway, C (17. 02. 2004). „Dracunculiasis (guinea worm disease).”. CMAJ : Canadian Medical Association journal = journal de l'Association medicale canadienne. 170 (4): 495—500.
  6. 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 6,10 6,11 6,12 6,13 6,14 6,15 6,16 6,17 6,18 6,19 6,20 6,21 6,22 6,23 „Guinea Worm Disease: Case Countdown”. Carter Center. Arhivirano iz originala na datum 21. 01. 2014.. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 7,8 MAKOY Samuel Yibi SOUTH SUDAN REPORTS NO GUINEA WORMS IN 2017!!! “The worm will be the judge of the quality of our work last year.” Public Health Service Centers for Disease Control And Prevention (CDC), 16. 01.2018.

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Smilja Kalenić i suradnici: Medicinska mikrobiologija, Medicinska naklada, Zagreb 2013.,. ISBN 978-953-176-636-4

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]