Koncentracijski logor Auschwitz
„Auschwitz” preusmjerava ovdje. Za grad u Poljskoj, v. Oświęcim.| Koncentracioni logor Aušvic-Birkenau | |
|---|---|
 Svjetska baština – UNESCO | |
 | |
 Poljska (Evropa) | |
| Registriran: | 1979. (3. zasjedanje) |
| Vrsta: | kulturna |
| Mjerilo: | vi |
| Referenca: | UNESCO |
Aušvic (nem. Auschwitz) je bio najveći nacistički koncentracioni logor za masovno uništenje stanovništva. Nalazio se u južnoj Poljskoj, 50 km zapadno od Krakova i 286 km od Varšave. Ime je dobio po obližnjem selu Osvjenćim (Aušvic na nemačkom). Nakon nemačke okupacije Poljske septembra 1939, Osvjenćim je priključen Nemačkoj i ime mu je promenjeno u Aušvic.
U koncentracioni logor Aušvic ukupno je deportovano 1,3 miliona ljudi iz raznih delova Evrope. Od tog broja, ovde ih je pobijeno 1,1 milion[1][2], od toga milion Jevreja.[3] Većina žrtava je ubijena odmah po prispeću u logor u gasnim komorama Aušvica II u kojima je korišćen gas ciklon B. Ostali su umrli od sistematskog izgladnjivanja, prinudnog rada, nekontrolisanih epidemija, u egzekucijama streljanjem i u medicinskim eksperimentima. Među stradalima je i 19.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 83.000 Poljaka. Komandant logora Rudolf Hes je na Nirnberškom procesu svedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u Aušvicu.
Do danas su sačuvani mnogi objekti logora Aušvic. Oni su zvanično pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, osnovanog 1947, koji ima i funkciju istraživačkog centra za proučavanje holokausta. UNESKO je ovaj logor 1979. proglasio delom Svetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - nemački nacistički koncentracioni logor smrti“.
Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svetu obeležava kao „Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta“.
Za izgradnju najvećeg koncentracionog logora na tom području, su bila tri razloga presudna: U Aušvicu je postojala poljska kasarna, znači infrastruktura je barem delimično već postojala. Dalji argument za Aušvic je bila pozicija uz železnički čvor, jer su se deportacije uglavnom odvijale uz pomoć železnice. Poslednji motiv je bio veliki i nenaseljen prostor, što je omogućavalo lakše skrivanje dešavanja unutar logora.
Kompleks se sastojao od tri glavna logora.
- Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika.
- Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma. On je bio najveći od tri logora.
- Aušvic III (Monovic), otvoren 31. maja 1942, bio je radni logor fabrike IG boje (IG Farben).
Postojalo je oko 40 pomoćnih logora pod zajedničkom upravom, od kojih su neki bili nekoliko desetina kilometara od glavnih logora, sa od nekoliko desetina do nekoliko hiljada logoraša.[4]
Kao što je bio slučaj u svim nacističkim koncentracionim logorima, Aušvicom je upravljala paramilitarna grana nacističke partije, takozvani SS. Do leta 1943. logorom je komandovao Rudolf Hes, a kasnije Artur Libehenšel i Rihard Baer. Hes je posle rata tokom suđenja dao detaljan opis rada logora, a opisao ga je i u svojoj autobiografiji. Obešen je 16. aprila 1947. na ulazu u krematorijum Aušvica I.
Osoblje logora su delom činili logoraši, od kojih su neki imali ulogu kapoa (većinom robijaši) i radnika u krematorijumima (zonderkomando, sonderkommando). Kapoi su održavali red u barakama. Jedinice zonderkomandoa su pripremale novopridošle za egzekuciju (skidanje odeće i oduzimanje ličnih predmeta), uklanjale zlatne zube iz vilica leševa i prenosile tela u krematorijume. Nemci bi povremeno likvidirale cele jedinice zonderkomandoa. Oko 6.000 pripadnika SS je radilo u Aušvicu.
Zarobljenici su dovoženi u Aušvic-Birkenau kompozicijama vozova. Kada bi prispeli u logor, delili su ih u dve grupe; one koje bi odmah pogubili i one koje bi registrovali kao logoraše. Prvu grupu je činilo oko 75% ljudi i oni bi ubrzo bili sprovedeni u gasne komore. U njoj su bila sva deca, majke sa decom, starci i svi oni koji nisu delovali snažni na kratkoj inspekciji logorskih lekara. Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Kapacitet za ubijanje i kremiranje iznosio je 20.000 žrtava dnevno. U logoru Birkenau cijanid je nastajao od tableta ciklona B. Njih su proizvodile kompanije iz Hamburga i Desaua čija je mesečna proizvodnja bila 2,75 tona.
Preostali logoraši su radili kao ropski radnici u fabrikama IG boje i Krup. Od 1940. do 1945. registrovano je 405.000 ropskih radnika. Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština.
Posebne radne jedinice logoraša su kliještima čupale zlatne zube žrtava gasnih komora. Zlato je topljeno i transportovano u Nemačku. Lični predmeti logoraša su odnošeni u skladište, odakle su ih po želji pljačkali pripadnici SS.[5]
Do 1943. u logoru su se pojavile organizacije logoraša. Uz njihovu pomoć pobeglo je par zarobljenika koji su nosili vesti o istrebljenju stotina hiljada mađarskih Jevreja u periodu maj-jun 1944. Dana 7. oktobra 1944, na ustanak se podiglo 250 članova jedinice zadužene za uklanjanje leševa (nem. Sonderkommando). Napali su vojnike SS improvizovanim oružjem: kamenjem, sekirama, alatom i granatama kućne izrade. Mlade Jevrejke koje su radile u fabrici municije prokrijumčarile su eksploziv u logor kojim je delimično uništen krematorijum IV. Tada se pobunjenicima pridružila ekipa logoraša iz krematorijuma II, koji su takođe savladali svoje stražare. Posle eksplozije, presekli su električnu žicu i pobegli u šumu. Većina grupe je kasnije uhvaćena i likvidirana.[6]
Tokom postojanja logora u Aušvicu bekstvo je pokušalo oko 700 logoraša, od kojih je 300 to i uspelo. Uobičajena kazna za one koje bi uhvatili u bekstvu bila je smrt izgladnjivanjem. Porodice onih koji su utekli su ponekad hapšene i dovođene u Aušvic da bi odvratili ostale logoraše od pokušaja bekstva. Ako bi neko uspeo da pobegne, SS bi nasumice birao 10 logoraša iz njegovog bloka i ostavljao ih da umru bez hrane.[7]
Aušvic-Birkenau je bio logor smrti u kome je pogubljeno najviše ljudi, iako je sa radom počeo najkasnije. Godine 1941. u masovnim egzekucijama u okupiranim područjima nacisti i njihovi saradnici su pobili 1,1 milion Jevreja. Godine 1942, 2,7 miliona Jevreja je stradalo u logorima Operacije Rajnhart (Kelmno, Sobibor, Belzec, Treblinka), koji su stvoreni za istrebljenje 3 miliona poljskih Jevreja. U Aušvicu je ubijeno oko 200.000 Jevreja te godine. Pola miliona Jevreja ubijeno je 1943. (od toga polovina u Aušvicu). Od tada, sa radom je nastavio samo logor u Aušvicu, i to kao radni logor i logor za uništenje Jevreja iz ostatka Evrope.[8]
Aušvic, u funkciji logora smrti, radio je punim kapacitetom od aprila do juna 1944, kada je bio centar za uništavanje mađarskih Jevreja. Broj usmrćenih je bio toliki da su neki leševi spaljivani na lomačama na otvorenom.
Novembra 1944. Hajnrih Himler je naredio uništenje krematorijuma u Aušvicu. Gasne komore u Birkenauu SS je digao u vazduh januara 1945. u pokušaju da sakrije nemačke ratne zločine pred sovjetskim trupama koje su se približavale. SS komanda je 20. januara naredila da se pobiju svi preostali logoraši, ali ova naredba nije izvršena u haosu nemačkog povlačenja.[9] Nacističko osoblje je 17. januara 1945. počelo evakuaciju; blizu 60.000 logoraša naterani su na marš smrti prema logoru Loslau. Oko 20.000 logoraša iz Aušvica uspelo je da stigne do logora Bergen-Belzen u Nemačkoj, gde su ih oslobodili Britanci aprila 1945.[10] Najslabijih 7.500 ostavljeno je u logoru. Njih je oslobodila 322. streljačka divizija Crvene armije 27. januara 1945. U logoru su našli i 348.820 muških odela i 836.255 ženskih odevnih predmeta koji su pripadali žrtvama.[11]
- ↑ Brian Harmon, John Drobnicki, Historical sources and the Auschwitz death toll estimates Arhivirano 2009-01-16 na Wayback Machine-u, The Nizkor Project
- ↑ Piper, Franciszek & Meyer, Fritjof. "Die Zahl der Opfer von Auschwitz. Neue Erkentnisse durch neue Archivfunde" Arhivirano 2011-05-21 na Wayback Machine-u, Osteuropa, 52, Jg., 5/2002, pp. 631-641, (review article).
- ↑ Piper, Franciszek Piper. "The Number of Victims" in Gutman, Yisrael & Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp, Indiana University Press, 1994; this edition 1998, p. 62.
- ↑ Gutman, Yisrael. "Auschwitz—An Overview" in Gutman, Yisrael & Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp, Indiana University Press, 1994; this edition 1998, p. 17.
- ↑ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 1-58648-303-X, p. 172-175
- ↑ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 1-58648-303-X, p. 256-257
- ↑ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 1-58648-303-X, p. 141
- ↑ Dwork, Deborah, and Robert Jan van Pelt. Auschwitz: 1270 to the Present. 1997, Norton Paperback edition, ISBN 0-393-31684-X, p. 336-337
- ↑ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 1-58648-303-X, p. 260
- ↑ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 1-58648-303-X, p. 265
- ↑ "Dwork, Deborah 1997, p. 10"
