Izotopi tantala
Prirodni tantal (73Ta) se sastoji od dva stabilna izotopa: 181Ta (99,988%) i 180mTa (0,012%).
Poznato je i 35 veštačkih radioizotopa, od kojih su najdugovečniji 179Ta sa vremenom poluraspada od 1,82 godine, 182Ta sa poluživotom od 114,43 dana, 183Ta sa poluživotom od 5,1 dana i 177Ta sa poluživotom od 56,56 sati. Svi ostali izotopi imaju vreme poluraspada ispod jednog dana, većina ispod jednog sata. Postoje i brojni izomeri, od kojih je najstabilniji (osim 180mTa) 178m1Ta sa poluživotom od 2,36 sati. Svi izotopi i nuklearni izomeri[1] tantala su ili radioaktivni ili opservativno stabilni, što znači da se predviđa da će biti radioaktivni, mada nije primećeno stvarno raspadanje.
Tantal je predložen kao materijal za „soljenje“[2] za nuklearno oružje (kobalt je drugi, poznatiji materijal za soljenje). Obloga od 181Ta, ozračena intenzivnim neutronskim fluksom visoke energije iz termonuklearnog oružja pri eksploziji, transmutirala bi se u radioaktivni izotop 182Ta sa poluživotom od 114,43 dana i proizvela približno 1,12 MeV gama zračenja, što bi značajno povećalo radioaktivnost oružja tokom nekoliko meseci. Nije poznato da je takvo oružje ikada napravljeno, testirano ili korišćeno.[3] Faktor konverzije iz apsorbovane doze (merene u grejima) u efektivnu dozu (merenu u sivertima) za gama zrake 1, dok je za alfa zračenje 50 (tj., gama doza od 1 greja je ekvivalentna 1 sivertu, dok je alfa doza od 1 grej ekvivalentan 50 siverta), gama zraci se samo prigušuju zaštitom, ali se ne zaustavljaju. Alfa čestice moraju da budu unete u telo da bi imale efekat, dok gama zraci mogu imati efekta kao posledica blizine eksploziji.
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Walker, Philip M.; Carroll, James J. (2007). „Nuclear Isomers: Recipes from the Past and Ingredients for the Future” (PDF). Nuclear Physics News. 17 (2): 11—15. S2CID 22342780. doi:10.1080/10506890701404206.
- ^ Sublette, Carey (1. 5. 1998). „Types of Nuclear Weapons – Cobalt Bombs and Other Salted Bombs”. Nuclear Weapons Archive Frequently Asked Questions. Архивирано из оригинала 28. 9. 2019. г. Приступљено 7. 1. 2020.
- ^ D. T. Win; M. Al Masum (2003). „Weapons of Mass Destruction” (PDF). Assumption University Journal of Technology. 6 (4): 199–219.