Пређи на садржај

Cikloheksimid

С Википедије, слободне енциклопедије
Циклохексамид
Cycloheximide
Nazivi
IUPAC naziv
4-[(2R)-2-[(1S,3S,5S)-3,5-Dimetil-2-oksocikloheksil]-2-hidroksietil]piperidin-2,6-dion
Drugi nazivi
нарамицин a, хизароцин
актидион, актиспреј
какен, U-4527
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.000.578
KEGG[1]
RTECS MA4375000
UNII
  • O=C2NC(=O)CC(C[C@@H](O)[C@H]1C(=O)[C@@H](C)C[C@H](C)C1)C2
Svojstva
C15H23NO4
Molarna masa 281,35 g/mol
Agregatno stanje bezbojni kristali
Tačka topljenja 119,5–121 °C
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja Oxford MSDS
Toksičan (T)
R-oznake R26 R27 R28
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Циклохексамид је инхибитор биосинтезе протеина у еукариотским организмима, који производи бактерија Streptomyces griseus. Циклохексимид испољава своје дејство путем ометања транслокационог корака протеинске синтезе (кретање два тРНК молекула и иРНК у односу на рибозом), чиме се блокира транслациона елонгација.[4] Циклохексимид је у широкој употреби у биомедицинским истраживањима као инхибитор протеинске синтезе еукариотских ћелија у in vitro студијама.[5] Он није скуп и брзо делује. Његово дејство се може брзо поништити његовим одстрањивањем из медијума за узгој културе.

  1. ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Davis, Hasker P.; Squire, Larry R. (1984). „Protein synthesis and memory: A review”. Psychological Bulletin. 96: 518—559. doi:10.1037/0033-2909.96.3.518. 
  5. ^ Guang-Peng Li; Kenneth L. White & Thomas D. Bunch. (2004). „Review of Enucleation Methods and Procedures Used in Animal Cloning: State of the Art”. Cloning and Stem Cells. 6: 5—13. doi:10.1089/15362300460743781. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]