2С19 Мста-С
| 2С19 Мста-С | |
|---|---|
 2S19M2 Мста-С | |
| Тип | Самоходна хаубица |
| Место порекла | Совјетски Савез/Руска Федерације |
| Употреба | |
| У употреби | 1989– |
| Производња | |
| Дизајниран | 1980 |
| Произвођач | Уралмашзавод |
| Производња | 1988– |
| Број произведених | 1.130+ |
| Спецификације | |
| Дужина | 7.15 m |
| Ширина | 3.38 m |
| Висина | 2.99 m |
| Посада | 5 |
2С19 Мста-С је самоходна хаубица 152.4мм коју је дизајнирао и произвео Уралтрансмаш у Совјетском Савезу и касније у Русији, која је ушла у употребу 1989. године као наследник 2С3 Акацијe. Оруђе је смештено на шасију тенка Т-80, али га покреће дизел мотор Т-72 .[1]
Развој
[уреди | уреди извор]Мста-С (такође позната по ГРАУ индексу 2С19 ) носи назив по реци Мста.
Оригинална хаубица је пројектована за коришћење било на самоходном возилу или као вучено оруђе. 2С19 Мста-С је оклопна самоходна хаубица, док је 2А65 Мста-Б вучено оруђе.
Развој 2С19 започео је 1980. године под називом Ферма . Прототип је био познат као Објекат 316 . Стандардна опрема 2С19 састоји се од полуаутоматског панорамског нишана 1П22, аутоматског пуњача, АБХ заштитног система, пасивног уређаја за ноћно осматрање за возача, раоника, генератора дима и димних кутија, интерфонског система 1В116 и генератора АП-18Д. Оружане снаге Русије су од 2008. године наручиле побољшани модел са аутоматизованим системом за управљање ватром.
Русија је понудила хаубице Мста-С инотраним купцима, посебно на Блиском истому. Демонстрацију, за представнике из различитих земаља, 2020. године је организовао Рособоронекспорт, државна агенција за извоз оружја.[2]
Спецификације оруђа
[уреди | уреди извор]- Доместандардниом гранатом
- 24.7 km стандардном гранатом
- 28,9 km уз помоћ гасогенератора
- 36,0 km уз помоћ ракетног погона
- Брзина паљбе: 6-8 граната у минути
- Елевација цеви: -4° до +68°
- Померање цеви: 360°
- Време примене: 22 минута
- Борбени комплет: 50 граната
Варијанте
[уреди | уреди извор]- 1К17 Сжати – „ласерски тенк“ наоружан батеријом ласера за онеспособљавање оптоелектронских система; на шасији Мста-С.[3]
- 2С19М1 (представљена 2000. године, прве испоруке 2007.) – Побољшан систем за контролу ватре и додата ГЛОНАСС антена. Модернизовани мотор В-84АМС .[3]
- 2С19М2 или 2С33 Мста-СМ2 (2013) – Побољшана верзија тренутно у производњи. Опремљена новим аутоматским системом за контролу ватре који повећава брзину паљбе на 10 граната у минути. Сада су доступне дигиталне електронске карте које значајно убрзавају оријентацију посаде у тешким географским условима и омогућавају брже и ефикасније извођење гађања. Хаубица 2С33 Мста-СМ2 је опремљена новом гранатом 2А79 мм/Л60 која има побољшану балистику. Може да испаљује муницију са више погонског пуњења и са већим притиском затварача од оригиналне 2С19 Мста-С. Оруђе је дуже и има тежу цев. Као резултат тога, има и већи домет ватре. Максимални домет ватре са стандардним гранатама је повећан на 30 km, односно 40 km са ракетним гранатама на ракетни погон.[4]
- 2С19М1-155 (2006) – извозна верзија 2С19М1 у калибру 155mm, опремљена топом Л/52 са дометом већим од 40 km. Модернизованa 2020.[5]
- 2С21 Мста-К – Варијанта на точковима, смештена на шасији камиона. Користи топ 2А67, варијанту 2А65 модификовану за коришћење са платформи на точковима. Било је неколико различитих прототипова, укључујући један заснован на Урал-5323 и један на КрАЗ-6316. Пројекат је обустављен 1987.[3]
- 2С19М (такође познат као 2С30 Исет и 2С33 Мста-СМ ) – Пројекат за верзију са побољшаним дометом и брзином ватре, лакшим одржавањем и оптимизованим производним процесом. Почео је између 1990-их и раних 2000-их, али је брзо напуштен у корист 2С35 Коалиција-СВ.[3]
- 2С35 Коалиција-СВ – Пројекат новог артиљеријског система за руске копнене снаге. Рани прототипови састојали су се од шасије 2С19 са модификованом куполом, опремљеном двоструким аутоматским пуњењем изнад и испод топа 152 мм. Од развоја ове варијанте се одустало у корист потпуно новог артиљеријског система исте ознаке.[6]
Оперативна употреба
[уреди | уреди извор]Хаубице Мста-С користиле су руске копнене снаге за артиљеријске нападе на чеченске сепаратисте током Другог чеченског рата .[7]
Током етиопско-еритрејског сукоба, Етиопија је користила самоходне хаубице Мста-С.[8]
Хаубице Мста-С су коришћене у руско-украјинском рату од стране проруских сепаратиста, који су заробили једну 2С19 током сукоба, а затим и у великој мери од стране руских Оружаних снага након почетка руске инвазије на Украјину 2022. године.[9]
Мста-Б и Мста-С користиле су украјинске копнене снаге у бици за Бахмут.[10]
Закључно са мајом 2024. године, холандски Oryx располаже подацима са визуелним потврдима за губитак 5 самоходних хаубица Мста-С са украјинске стране, односно 195 Мста-С и 43 Мста-СМ2 са руске стране.[11][12]
Корисници
[уреди | уреди извор]
Тренутни
[уреди | уреди извор]
Азербејџан – 18[13]
Етиопија – 10[14]
Грузија – 1[15]
Русија – Око 760 хаубица у служби 2020. године, уз 270 у резерви.[16][17]
Украјина – 35[18]
Венецуела – 48[19]
Бивши
[уреди | уреди извор]
Литература
[уреди | уреди извор]- International Institute for Strategic Studies (15. 2. 2023). The Military Balance 2023 (1st изд.). Routledge. ISBN 978-1032508955.
- International Institute for Strategic Studies (13. 2. 2024). The Military Balance 2024 (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-1-040-05115-3.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Zaloga, Steven J. (2009). T-80 Standard Tank: The Soviet Army's Last Armored Champion
. New Vanguard. 152. Illustrated by Tony Bryan. Oxford, UK: Osprey Publishing. стр. 43, 45—46. ISBN 978-1-84603-244-8.
- ^ Krishna, Om (25. 3. 2020). „Msta-S 155mm Howitzer: Russia offers new self propelled artillery gun”. Defence Star. Архивирано из оригинала 1. 7. 2023. г. Приступљено 1. 7. 2023.
- ^ а б в г Benoît.C (16. 9. 2019). „[Dossier] Le 2S19 Msta-S”. Red Samovar (на језику: француски). Приступљено 1. 7. 2023.
- ^ „Russian Western Military District Gets Newest 2S33 Msta-SM2 Self-propelled Howitzer”. MilitaryLeak. 2. 2. 2022. Архивирано из оригинала 19. 4. 2023. г. Приступљено 7. 5. 2023.
- ^ Fediushko, Dmitry (30. 3. 2020). „UVZ upgrades STANAG-compatible 2S19M1-155 155 mm howitzer”. Janes. Архивирано из оригинала 24. 4. 2023. г. Приступљено 1. 7. 2023.
- ^ de Larrinaga, Nicholas (22. 4. 2015). „New Russian heavy armour breaks cover”. Jane's Defence Weekly. Архивирано из оригинала 24. 4. 2015. г. Приступљено 1. 7. 2023.
- ^ Pashin, Alexander (2002). „Russian Army Operations and Weaponry During Second Military Campaign in Chechnya”. Moscow Defense Brief. бр. 3. Архивирано из оригинала 29. 1. 2009. г. Приступљено 1. 7. 2023.
- ^ Oryx. „Mobilised For War: Ethiopia’s Russian 2S19 Msta SPGs”. Oryx. Приступљено 2024-06-02.
- ^ Ferguson, Jonathan; Jenzen-Jones, N.R. Raising Red Flags: An Examination of Arms & Munitions in the Ongoing Conflict in Ukraine (PDF) (Извештај). Armament Research Services. Research Report No. 3. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 12. 2014. г. Приступљено 4. 2. 2015.
- ^ „Ukrainian Airborne Brigade soldiers use captured Russian Msta-S ACS”. Ukrainian Military Portal. 17. 2. 2023. Архивирано из оригинала 8. 5. 2023. г. Приступљено 1. 7. 2023.
- ^ Oryx. „Attack On Europe: Documenting Ukrainian Equipment Losses During The Russian Invasion Of Ukraine”. Oryx. Приступљено 2024-06-02.
- ^ Oryx. „Attack On Europe: Documenting Russian Equipment Losses During The Russian Invasion Of Ukraine”. Oryx. Приступљено 2024-06-02.
- ^ IISS 2024, стр. 180.
- ^ IISS 2024, стр. 491.
- ^ IISS 2024, стр. 185.
- ^ „Број Мста-С”.
- ^ The Military Balance 2021. International Institute for Strategic Studies. 2021. стр. 192, 197. ISBN 9781000415452.
- ^ IISS 2024, стр. 212.
- ^ IISS 2024, стр. 454.
- ^ IISS 2023, стр. 175.
- ^ IISS 2024, стр. 182−184.
