Пређи на садржај

Рио Негро

С Википедије, слободне енциклопедије
Рио Негро
Рио Негро
Карта Амазоније, река Рио Негро је означена
Опште информације
Дужина2.250 km (1.400 mi)[1][2] km
Басен691.000 km2
Пр. проток28.400 m3/s (1.000.000 cu ft/s)[3] m3s
Пловност700 km од ушћа
Водоток
ИзворГвајанске планине[4]
УшћеАмазон, испод Манауса[3][5][6]
Географске карактеристике
Држава/е Колумбија,  Венецуела,  Бразил
ПритокеРио Бранко, Ваупес
Река на Викимедијиној остави

Рио Негро (шп. Río Negro, порт. Rio Negro — „Црна река“) река је на северу Јужне Америке дуга 2.253 km (са притоком Уаупес дужина јој је 2.400 km). Она је друга највећа притока Амазона.

Извире у југоисточном делу Гвајанских планина. Рио Негро даље тече ка југоистоку, пресецајући екватор, и улива се у Амазон узводно од града Манауса.

Црне воде

[уреди | уреди извор]
Спајање вода реке Рио Негро и Амазона (воде Рио Негра су тамније - лево).

Због значајног присуства органских киселина које у реку доносе кише са песковитих трулишта, воде реке Рио Негро су црне боје и релативно провидне. У њима нема хранљивих састојака, развој ларви комараца ту није могућ, па стога око реке нема маларије. После уливања у Амазон, воде реке Амазон су приметно млечно браон боје у наредних четрдесетак километара. Рио Негро је највећа река у свету овог типа.[7]

Горњи ток

[уреди | уреди извор]

Извор реке налази се у Колумбији у департману Гвајинија, где је ток познат под именом Гвајинија.[8] Тече у правцу североистока кроз резерват Пујнавај, где пролази поред неколико мањих насеља попут Брухаса, Санта Розе и Табаквена. Након отприлике 400 km река представља границу између Колумбије и Венецуеле.

Пролазећи поред колумбијски насеља Тонина и Маканал, Рио Негро скреће на југозапад. На даљем току протиче кроз венецулески град Мароа, а око 120 km низводно прима реку Касикијару, са десне стране. Касикијара формира бифуркацију повезујући басене река Амазон и Орионоко.

Средњи ток

[уреди | уреди извор]

Река даље наставља источним правцем кроз венецуелски град Сан Карлос де Рио Негро, највеће насеље на тој реци и колумбијски Сан Фелипе. У овом делу тока река прима бројне притоке са обе стране, проширује се и формира броја речна острва, карактеристична за амазонски слив. Након 260 килоематара пограничног тока, Рио негро протиче крај Пиједра де Кокуја, прекамбријског монаднока на тромеђи Бразила, Колумбије и Венецуеле.

Након ушћа реке Мари, корито Рио Негра се шири на бројним местима. Код места Мисау Боа Виста улива се река Исана, а код Сан Жоакима, утиче највећа притока Рио Негра — Ваупес. Река одатле скреће према истоку, прима неколико мањих притока и протиче крај трговачког града Сао Габријел де Кашоејра. У речном кориту низводно од поменутог града јављају се бројни брзаци и слапови, одакле Рио негро постепено улази у доњи ток.

Јужно од Манауса, Рио Негро се улива у реку Амазон. Након ушћа реке Мари, корито Рио Негра се шири на бројним местима. За време кишне сезоне, река плави околно земљиште у ширини и до 30 km. Од априла до октобра, формирају се бројне лагуне са острвима и уским каналима, богате живим светом.

Близу места Карвоејро, улива се једна од већих притока - Рио Бранко. Одатле Рио Негро скреће ка југоистоку и њено корито се шири све до града Манауса. Јужно од Манауса, Рио Негро се улива у реку Амазон.

Анавилханас национални парк који обухвата 350.018 хектара представља јединицу конзервације која је у својој основи била еколошка станица створена 1981. и штити делове Анавилханас реке архипелага у овом делу реке.[9] Испод архипелага сусреће се са Солимоес реком како би оформила Амазон реку.

Главне притоке

[уреди | уреди извор]

Списак главних притока Рио Негра (од ушћа навише)[5][6][10]

Лева притока Десна притока Дужина (km) Величина басена (km2) Просечни проток (m3/s)
Доњи Рио Негро
Тарума-Асу[11][12][13] 139 1.372
Куиеирас[14][12][15] 3.441 144,2
Апуау 3.799,1 153,6
Пудуари[16][17] 3.411,5 128,6
Kаманау 11.832,2 408
Жау 400 18.896,6 869,2
Жауапери 554 39.823,5 1.336,8
Унини 530 27.433 1.501,4
Бранко 1.430 190.789,2 5.400
Жофари 311 12.590,5 446,6
Кауарес 7.332,3 296
Демини 39.769,6 1.357,9
Куиуни 400 11.776,1 491,6
Игарапе Адајра 3.294,9 101,1
Арарира 3.425 114,6
Ерере 3.251 115,7
Падауари 17.384 606,8
Дара 3.053,3 114,9
Урубаши 250 6.855,9 311,6
Ајуана 4.590,7 185,2
Унејуши 12.474,7 488,3
Теа 6.365,9 201,4
Марауја 6.712 255,3
Игарапе Инамбу 4.618,8 140,6
Кауабури 12.139,3 442,9
Средњи Рио Негро
Марие 800 25.378 1.186
Курикуријари 14.202,2 916,8
Уаупес 1.375 64.370,4 4.334,9
Исана 696 35.675,3 2.278,9
Шие 8.222 488,1
Горњи Рио Негро
Казикијари 354 42.478 2.575,8
Гвајинија 617 28.899,5 2.432,7

Историја

[уреди | уреди извор]

Име реци дао је шпански истраживач Франсиско де Орелана, који ју је отркио 1541. године. Средином 17. века Језуити су се населили дуж њених обаламеђу бројна индијанска племена — Манау, Аруак и Трума. Након 1700. године долина реке Рио Негро била је стециште развоја ропства, а локално становништво озбиљно је десдетковано услед контакта са Европљанима и болестима које су са собом донели. Фауна

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]

Назив Рио Негро у преводу значи „Црна река“, што потиче од њене боје, сличне јаком чају. Тамна боја потиче од хумусне киселине као последица непотпуног распада фенола из биљака у пешчаном наносу. Река је добила тај назив јер из даљине изгледа црно.

Рио Негро има веома висок степен разноврсности живог света. Око 700 врста риба је пронађено у басену а процењено је да укупан фонд износи између 800 и 900, укључујући скоро 100 ендемичних и неколико неописаних врста. Бројне врсте су веома цењене код аквариста, нарочито краљевска неонка (Раracheirodon axelrodi).[18] Због бифуркације Касикијаре, многе рибе се могу наћи и у сливу Оринока и Амазона, али само поједине су прилагодљиве на једне и друге услове.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ziesler & Ardizzone 1979
  2. ^ Rogério Ribeiro, Marinho; Naziano Filizola, Junior; Jean Michel, Martinez; Tristan, Harmel (2022). „Suspended sediment transport estimation in Negro River (Amazon Basin) using MSI/Sentinel-2 data”. 
  3. ^ а б Seyler, Patrick; Laurence Maurice-Bourgoin; Guyot, Jean Loup. „Hydrological Control on the Temporal Variability of Trace Element Concentration in the Amazon River and its Main Tributaries”. Geological Survey of Brazil (CPRM). Архивирано из оригинала 21. 07. 2011. г. Приступљено 24. 7. 2010. 
  4. ^ Tannenbaum, Frank (29. 8. 2012). TEN KEYS LAT AMER. Knopf Doubleday Publishing Group. Приступљено 9. 4. 2018 — преко Google Books. 
  5. ^ а б „Amazon basin water resources observation service”. 
  6. ^ а б „Plano estadual de recursos hídricos do amazonas, (perh/am)-rt 03-diagnóstico, prognóstico e cenários futuros do recursos hídricos do estado - tomo III” (PDF). јануар 2019. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 05. 2021. г. Приступљено 14. 07. 2023. 
  7. ^ „Negro River”. Приступљено 13. 7. 2017. 
  8. ^ Penn 2001.
  9. ^ „PARNA de Anavilhanas Área protegida escolhida: Anavilhanas”. Приступљено 13. 7. 2017. 
  10. ^ „Rivers Network”. 
  11. ^ Neto 2015.
  12. ^ а б APA Margem Esquerda do Rio Negro – ISA.
  13. ^ Rovere, Crespo & Velloso 2002, стр. 68.
  14. ^ Elaíze Farias 2014.
  15. ^ Röhe, F. 2006, стр. 71.
  16. ^ PES do Rio Negro Setor Norte – ISA.
  17. ^ Sérgio Henrique Borges et al. 2008, стр. 31.
  18. ^ Hales, J.; Petry, P. „Freshwater Ecoregions of the World”. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 13. 7. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]