Премијер

Премијер (фр. premier), или први министар (фр. premier ministre), шеф је кабинета и предводник министара у извршној грани власти, најчешће у парламентарном или полупредсједничком систему. У многим системима, први министар бира и смјењује остале чланове кабинета и додјељује положаје унутар власти. У већини система, први министар је предсједавајући члан и шеф кабинета. У мањем броју система, посебно у полупредсједничком систему, први министар је службеник који руководи цивилним службама и извршава налоге шефа државе.

Појам премијер долази од француског „premier ministre“, што значи „први министар“. Историјски посматрано, први премијери нису били доминантне личности у влади, већ су краљеви њима управљали, па су премијери само били први међу једнакима, углавном веза владе са монархом.

У нововјековној Србији први човјек владе носио је различите титуле. До 1861. године зван је књажевски представник, у периоду 1861—1903. био је предсједник Министарства, а од 1903. до 1918. године предсједник Министарског савјета. Иста титула задржана је и у међуратној југословенској влади. Послије Другог свјетског рата први човјек је предсједник Владе до 1953. године, када постаје предсједник Извршног вијећа. Титула предсједника владе враћа се 1991. године.

Етимологија

Израз премијер у свом француском облику, премијер министар, посведочен је у изворима из 17. века који се односе на кардинала Ришељеа^[1] након што је именован за председника краљевског савета 1624. Титула је, ма колико била неформална и коришћена заједно са подједнако неформалним principal ministre d'État („главни министар државе“) више као опис посла. Након 1661. Луј XIV и његови потомци су одбили да дозволе да један од њихових министара буде важнији од осталих, те тај термин није био у употреби.^[2]

Термин премијер у садашњем смислу настао је у 18. веку у Уједињеном Краљевству када су чланови парламента омаловажавајући користили ту титулу у односу на сер Роберта Волпола (чија је званична титула била Први лорд трезора). Током целог 18. века, Британија је била укључена у дугорочни сукоб са Француском, који је периодично избијао у свеопшти рат. Британци су се отворено поносили својом „слободом“ за разлику од „тираније“ француске Апсолутне монархије; стога, имплицитно поређење са Ришељеом није био комплимент Волполу. Временом је, међутим, та титула постала почасна и таква остаје иу 21. веку.^[3]

Историја

Развој

Премијери пет чланица Заједнице нација на Конференцији премијера Комонвелта 1944.

Средином 17. века, након Енглеског грађанског рата (1642–1651), парламент је ојачао своју позицију у односу на монарха, а затим је добио више моћи кроз Славну револуцију 1688. и усвајање Закона о правима 1689. године.^[4] Монарх више није могао успоставити никакав закон или наметнути порез без његове дозволе и тако је Доњи дом постао део владе. У овом тренутку почиње да се појављује модеран стил премијера.^[5]^[6]

Прекретница у еволуцији премијерског мандата дошла је са смрћу Ане 1714. и доласком Џорџа I на престо. Џорџ није говорио енглески, проводио је велики део свог времена у свом дому у Хановеру и није имао ни знања ни интересовање за детаље енглеске владе. У овим околностима било је неизбежно да први краљев министар постане де факто шеф владе.

Од 1721. године, то је био виговски политичар Роберт Валпол, који је обављао дужност двадесет и једну годину. Волпол је председавао састанцима кабинета, именовао све остале министре, делио краљевско покровитељство и пунио Доњи дом својим присталицама. Под Волполом се развила доктрина кабинетске солидарности. Волпол је захтевао да ниједан министар осим њега нема приватних послова са краљем, као и да када се кабинет договори о политици, сви министри морају да је бране јавно или да поднесу оставку. Као што је каснији премијер, лорд Мелбурн, рекао: „Није важно шта кажемо, господо, све док сви говоримо исту ствар“.

Волпол је увек порицао да је био „премијер“, а током 18. века парламентарци и правни научници су наставили да поричу да је било каква таква позиција позната Уставу. Џорџ II и Џорџ III уложили су снажне напоре да поврате личну власт монарха, али све већа сложеност и трошак владе значили су да је министар који би могао да контролише лојалност Комонса био све потребнији. Дуги мандат ратног премијера Вилијама Пита Млађег (1783–1801), у комбинацији са менталном болешћу Џорџа III, учврстио је моћ те функције. Титула се први пут помиње у владиним документима током администрације Бенџамина Дизраелија, али се није појавила у формалном британском Реду првенства све до 1905.

Престиж британских институција у 19. веку и раст Британске империје довели су до тога да је британски модел владе у кабинету, на челу са премијером, нашироко копиран, како у другим европским земљама, тако и на британским колонијалним територијама док су развијале самоуправу.^[7]^[8]^[9] Понегде су усвојене алтернативне титуле као што су „премијер“, „главни министар“, „први министар“, „председник савета“ или „канцелар“, али су основе функције биле исте.

Модерна употреба

До краја 20. века,^[10]^[11] већина земаља имала је премијера или еквивалентног министра, који је обављао функцију или под уставном монархијом или церемонијалним председником. Главни изузеци од овог система су Сједињене Државе и председничке републике у Латинској Америци по узору на систем САД, у којем председник директно врши извршну власт.

Види још

Референце

^ „Testament Politique du Cardinal Duc de Richelieu, Premier Ministre de France sous le Règne de Louïs XIII”. 1709. Архивирано из оригинала 8. 8. 2017. г. Приступљено 16. 6. 2017.
^ Ancien Régime Архивирано 31 октобар 2018 на сајту Wayback Machine in Encyclopédie Larousse ("Après 1661, Louis XIV impose une nouvelle formule, qui joue à la fois sur les ministres et sur les conseils, sans accepter la primauté d'un ministre.")
^ „Oxford English Dictionary”. Приступљено 15. 12. 2014.
^ „Britain's unwritten constitution”. British Library. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 27. 11. 2015. „The key landmark is the Bill of Rights (1689), which established the supremacy of Parliament over the Crown.... The Bill of Rights (1689) then settled the primacy of Parliament over the monarch’s prerogatives, providing for the regular meeting of Parliament, free elections to the Commons, free speech in parliamentary debates, and some basic human rights, most famously freedom from ‘cruel or unusual punishment’.”
^ Dr Andrew Blick and Professor George Jones — No 10 guest historian series, Prime Ministers and No. 10 (1. 1. 2012). „The Institution of Prime Minister”. Government of the United Kingdom: History of Government Blog. Архивирано из оригинала 10. 3. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2016.
^ Carter, Byrum E. (2015) [1955]. „The Historical Development of the Office of Prime Minister”. Office of the Prime Minister. Princeton University Press. ISBN 9781400878260. Архивирано из оригинала 1. 6. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2016.
^ Seidle, F. Leslie; Docherty, David C. (2003). Reforming parliamentary democracy. McGill-Queen's University Press. стр. 3. ISBN 9780773525085. Архивирано из оригинала 23. 6. 2016. г. Приступљено 23. 4. 2016.
^ Johnston, Douglas M.; Reisman, W. Michael (2008). The Historical Foundations of World Order. Leiden: Martinus Nijhoff Publishers. стр. 571. ISBN 978-9047423935. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2016.
^ Fieldhouse, David; Madden, Frederick (1990). Settler self-government, 1840–1900 : the development of representative and responsible government (1. publ. изд.). New York: Greenwood Press. стр. xxi. ISBN 9780313273261. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2016.
^ Julian Go (2007). „A Globalizing Constitutionalism?, Views from the Postcolony, 1945-2000”. Ур.: Arjomand, Saïd Amir. Constitutionalism and political reconstruction. Brill. стр. 92—94. ISBN 978-9004151741. Архивирано из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2016.
^ „How the Westminster Parliamentary System was exported around the World”. University of Cambridge. 2. 12. 2013. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013.

Литература

Andrew Blick & George Jones, Premiership: The Development, Nature and Power of the Office of the British Prime Minister (Exeter: Imprint Academic, 2010), ISBN 9781845406479.
Michael Foley, The British Presidency (Manchester University Press, Manchester, 2000)
Peter Hennessy, (2001). The Prime Minister: The Office and Its Holders Since 1945. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-29313-0. .
Paul Langford, "Prime Ministers and Parliaments: The Long View, Walpole to Blair.", The Annual History of Parliament Lecture, 2005, Parliamentary History, 25, 3 (2006): 382–394, . doi:10.1353/pah.2006.0045. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Brian Carroll, Australia's Prime Ministers: From Barton to Howard (Rosenberg Publishing, 2004)
James Manor, Nehru to the Nineties: The Changing Office of Prime Minister in India (C. Hurst & Co., 1994)
Jagdish Chandra Sharma, Indian Prime Ministership: A Comprehensive Study (Concept Publishing Company, 2002), ISBN 9788170229247.
The secretariat of Althingi (2004). Althingi (PDF). Reykjavík: Althingi. стр. 6. ISBN 9979-888-24-5.
UNESCO, Memory of the World. The Decreta of León of 1188 - The oldest documentary manifestation of the European parliamentary system
Ducasse, C. J. (1935). „Is Scientific Verification Possible in Philosophy?”. Philosophy of Science. 2 (2): 121—127. JSTOR 1847791. S2CID 120186136. doi:10.1086/286359.
Larsen, J.A.O. (Jan. 1973). "Demokratia". Classical Philology 68 (1): 45–46.
de Sainte, C.G.E.M. (2006). The Class Struggle in the Ancient Greek World. Cornell University Press. ISBN 0-8014-1442-3. https://books.google.com/books?id=LkYIAAAAIAAJ.
Bongard-Levin, G.M. (1986). A complex study of Ancient India. South Asia Books. ISBN 81-202-0141-8.
Sharma, R.S. (1968). Aspects of Political Ideas and Institutions in Ancient India. Motilal Banarsidass Publ. https://books.google.com/books?id=sQKNAAAAMAAJ.
Abbott, Frank Frost (1901). A History and Description of Roman Political Institutions. Elibron Classics. ISBN 0-543-92749-0.
Byrd, Robert (1995). The Senate of the Roman Republic. US Government Printing Office Senate Document 103–23.
Ruano, Pedro Martínez (2009-01-26). La Administración Electoral (на језику: шпански). Universidad Almería. ISBN 9788482409085.
„The Decreta of León of 1188 - The oldest documentary manifestation of the European parliamentary system”. UNESCO Memory of the World. 2013. Приступљено 21. 5. 2016.
Spain (фебруар 2012). „International Memory of the World Register [Nomination form] - The Decreta of León of 1188 - The oldest documentary manifestation of the European parliamentary system” (PDF). Приступљено 21. 5. 2016.
Catedrático de la Universidad Estatal de León López González, Hermenegildo; Catedrático de la Universidad Internacional en Moscú Raytarovskiy, V.V. „The Leones parliament of 1188: The first parliament of the western world (The Magna Carta of Alfonso IX)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 21. 5. 2016.

Спољашње везе

„A short history of Alþingi - the oldest parliament in the world | European Youth Portal”. europa.eu (на језику: естонски). Архивирано из оригинала 29. 10. 2019. г. Приступљено 2018-09-10.
bryndis (2013-07-08). „Althingi”. visitreykjavik.is (на језику: енглески). Приступљено 2018-09-10.

[1] „Testament Politique du Cardinal Duc de Richelieu, Premier Ministre de France sous le Règne de Louïs XIII”. 1709. Архивирано из оригинала 8. 8. 2017. г. Приступљено 16. 6. 2017.

[2] Ancien Régime Архивирано 31 октобар 2018 на сајту Wayback Machine in Encyclopédie Larousse ("Après 1661, Louis XIV impose une nouvelle formule, qui joue à la fois sur les ministres et sur les conseils, sans accepter la primauté d'un ministre.")

[3] „Oxford English Dictionary”. Приступљено 15. 12. 2014.

[4] „Britain's unwritten constitution”. British Library. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 27. 11. 2015. „The key landmark is the Bill of Rights (1689), which established the supremacy of Parliament over the Crown.... The Bill of Rights (1689) then settled the primacy of Parliament over the monarch’s prerogatives, providing for the regular meeting of Parliament, free elections to the Commons, free speech in parliamentary debates, and some basic human rights, most famously freedom from ‘cruel or unusual punishment’.”

[5] Dr Andrew Blick and Professor George Jones — No 10 guest historian series, Prime Ministers and No. 10 (1. 1. 2012). „The Institution of Prime Minister”. Government of the United Kingdom: History of Government Blog. Архивирано из оригинала 10. 3. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2016.

[6] Carter, Byrum E. (2015) [1955]. „The Historical Development of the Office of Prime Minister”. Office of the Prime Minister. Princeton University Press. ISBN 9781400878260. Архивирано из оригинала 1. 6. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2016.

[7] Seidle, F. Leslie; Docherty, David C. (2003). Reforming parliamentary democracy. McGill-Queen's University Press. стр. 3. ISBN 9780773525085. Архивирано из оригинала 23. 6. 2016. г. Приступљено 23. 4. 2016.

[8] Johnston, Douglas M.; Reisman, W. Michael (2008). The Historical Foundations of World Order. Leiden: Martinus Nijhoff Publishers. стр. 571. ISBN 978-9047423935. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2016.

[9] Fieldhouse, David; Madden, Frederick (1990). Settler self-government, 1840–1900 : the development of representative and responsible government (1. publ. изд.). New York: Greenwood Press. стр. xxi. ISBN 9780313273261. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2016.

[10] Julian Go (2007). „A Globalizing Constitutionalism?, Views from the Postcolony, 1945-2000”. Ур.: Arjomand, Saïd Amir. Constitutionalism and political reconstruction. Brill. стр. 92—94. ISBN 978-9004151741. Архивирано из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2016.

[11] „How the Westminster Parliamentary System was exported around the World”. University of Cambridge. 2. 12. 2013. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

Нормативна контрола
Државне	Израел Сједињене Државе Чешка 2 Кореја
Остале	Енциклопедија Британика NARA