Пређи на садржај

Опијум

С Википедије, слободне енциклопедије
Опијум
Махуна опијумског мака која испушта латекс из реза
Product nameОпијум
Изворна биљкаPapaver somniferum
Делови биљкеЛатекс
Географско пореклоНеизвесно, могуће Мала Азија,[1] или Шпанија, јужна Француска и северозападна Африка[2]
Активни састојак
Главни произвођаљи
Главни потрошачиШиром света (#1: Евроа)[3]
Велепродајна цена3,000 долара по килограму (по подацима из 2002).[4]
Малопродајна цена16,000 долара по килограму (по подацима из 2002)[4]
Правни статус
  • AU: S8
  • CA: Распоред I
  • DE: Anlage III
  • UK: Класа А
  • US: Распоред II
  • UN: Наркотички распоред I

Опијум (макове сузе; научни назив: Lachryma papaveris) супстанца је која се добија засецањем зелених чахура посебне врсте мака (лат. Papaver somniferum) из којих цури као млечни сок, а затим се суши на ваздуху док се не добије смеђа маса.[5] Садржи преко 20 алкалоида од којих су неки присутни као слободни док су други везани за сумпорну или меконску киселину. Највећу практичну примену нашла су 4 алкалоида опијума: морфин, кодеин, папаверин и наркотин (носкапин). Приближно 12 процената опијума чини аналгетички алкалоид морфијум, који се хемијски прерађује у хероин и друге синтетичке опиоиде за медицинску употребу и за илегалну трговину дрогом. Латекс такође садржи уско повезане опијате кодеин и тебаин и неаналгетичке алкалоиде као што су папаверин и носкапин. Традиционални, радно интензиван метод добијања латекса је ручно гребање незрелих махуна (плодова); латекс исцури и осуши се до лепљивог жућкастог остатка који се касније струже и дехидрира. Реч „меконијум“ (изведена из грчког „опијуму сличан“, мада се сада односи за столице новорођенчади) у прошлости се односила на сродне, слабије препарате направљене од других делова опијумског мака или различитих врста мака.[6]

Засецање зелених чахура мака
Сиров опијум

Први писани подаци о употреби опијума потичу из најстарије људске историје, односно из 3. века п. н. е. Методе производње нису се значајно промениле од древних времена. Селективним оплемењивањем биљке Papaver somniferum, садржај фенантренских алкалоида морфина, кодеина и у мањој мери тебаина је знатно повећан. У модерно доба, већи део тебаина, који често служи као сировина за синтезу оксикодона, хидрокодона, хидроморфона и других полусинтетичких опијата, потиче из екстракције Papaver orientale или Papaver bracteatum.

За нелегалну трговину дрогом, морфин се екстрахује из опијумског латекса, смањујући масу материјала за 88%. Затим се претвара у хероин који је готово двоструко снажнији,[7] и повећава вредност за сличан фактор. Редукована тежина производа олакшава шверц.[8]

У Краљевини Југославији, мак је сејан и опијум произвођен у Јужној Србији (Македонији) - нпр. принос 1935. је износио 57.051 кг, а 1935/36 засејано је 8.008 хектара у 14 срезова, највише у жеглиговском (крај око Куманова).[9] Према закону из 1939, приватна лица су била дужна пријавити и продати Призаду (Привилегованом извозном друштву) сав опијум који поседују - тада се пријавило 867 лица са 56.844.405 килограма (?) старог опијума.[10]

Историја

[уреди | уреди извор]
Семе и цвет опијумског мака у будистичкој ложи Чаурикарка у Непалу
Апотекарска посуда за чување опијума као фармацеутског производа, Немачка, 18. или 19. век

Медитеранска регија садржи најраније археолошке доказе о људској употреби опијума; најстарија позната семена потичу из више од 5000 година пре нове ере из неолитског доба[11] кад су кориштена у сврхе као што су храна, анестетици и обреди. Евиденција из древне Грчке указује на то да се опијум конзумирао на неколико начина, укључујући удисање пара, супозиторија, медицинских облога и у комбинацији са кукутом за самоубиство.[12] Сумерска, Асирска, Египатска, Индијска, Минојска, Грчка, Римска, Персијска и Арапска империја су широко користиле опијум, који је тада био најмоћнији облик ублажавања болова, омогућавајући древним хирурзима да изводе дуже оперативне захвате. Опијум се помиње у најважнијим медицинским текстовима древног света, укључујући Еберски папирус и списе Диоскорида, Галена и Авицене. Широка медицинска употреба непрерађеног опијума наставила се током Америчког грађанског рата пре него што је уступила место морфину и његовим наследницима, који су могли да се убризгавају у прецизно контролисаним дозама.

Древна употреба (пре 500. године)

[уреди | уреди извор]
Род мака из Малве у Индији (вероватно Papaver somniferum var. album[1])

Опијум се активно сакупља од око 3400. п. н. е.[13] Горњи азијски појас Авганистана, Пакистана, северне Индије и Бурме и даље чине највећу залиху опијума на свету.

Извештено је о најмање 17 налаза Papaver somniferum из неолитских насеља широм Швајцарске, Немачке и Шпаније, укључујући постављање великог броја капсула маковог семена на местима сахране (Куева де лос Мурциелагос, или „Пећина слепих мишева“, у Шпанији) ), које су угљеником-14 датиране на 4200. п. н. е. Објављени су и бројни налази P. somniferum или P. setigerum из насеља бронзаног и гвозденог доба.[14] Први познати узгој опијумског мака су у Месопотамији, отприлике 3400. п. н. е., обављали су Сумери, који су биљку називали хул гил, „биљком радости“.[15][16] Плочице пронађене у Нипуру, сумерском духовном центру јужно од Багдада, описивале су сакупљање сока од мака ујутру и његову употребу у производњи опијума.[1]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Paul L. Schiff, Jr. (2002). „Opium and its alkaloids”. American Journal of Pharmaceutical Education. Архивирано из оригинала 21. 10. 2007. г. Приступљено 8. 5. 2007. 
  2. ^ Professor Arthur C. Gibson. „The Pernicious Opium Poppy”. University of California, Los Angeles. Архивирано из оригинала 20. 10. 2013. г. Приступљено 22. 2. 2014. 
  3. ^ „The Global Heroin Market” (PDF). октобар 2014. 
  4. ^ а б Mark Corcoran. „Afghanistan: America's blind eye”. Australian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. Приступљено 11. 5. 2007. 
  5. ^ „Opium definition”. Drugs.com. Приступљено 28. 2. 2015. 
  6. ^ Simon O'Dochartaigh. „HON Mother & Child Glossary, Meconium”. hon.ch. Архивирано из оригинала 01. 05. 2021. г. Приступљено 4. 4. 2016. 
  7. ^ Sawynok J (јануар 1986). „The therapeutic use of heroin: a review of the pharmacological literature”. Canadian Journal of Physiology and Pharmacology. 64 (1): 1—6. PMID 2420426. doi:10.1139/y86-001. 
  8. ^ „Opium (Drugs / Substance Abuse) - UrbanAreas.net”. UrbanAreas.net (на језику: енглески). Приступљено 2017-01-25. 
  9. ^ "Политика", 27. март 1936
  10. ^ "Политика", 21. мај 1939
  11. ^ Merlin, M. D. (1. 1. 2003). „Archaeological Evidence for the Tradition of Psychoactive Plant Use in the Old World” (PDF). Economic Botany. 57 (3): 295—323. JSTOR 4256701. S2CID 30297486. doi:10.1663/0013-0001(2003)057[0295:aeftto]2.0.co;2. 
  12. ^ PAPADAKI, P. G. KRITIKOS, S. P. „The history of the poppy and of opium and their expansion in antiquity in the eastern Mediterranean area”. www.unodc.org. UNODC- Bulletin on Narcotics – 1967 Issue 4 – 002. Приступљено 3. 4. 2016. 
  13. ^ Santella, Thomas M.; Triggle, D. J. (2009). Opium. Facts On File, Incorporated. стр. 8. ISBN 9781438102139. 
  14. ^ Suzanne Carr (1995). „MS thesis”. Архивирано из оригинала 8. 11. 2009. г. Приступљено 16. 5. 2007.  (citing Andrew Sherratt)
  15. ^ M J Brownstein (15. 6. 1993). „A brief history of opiates, opioid peptides, and opioid receptors”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 90 (12): 5391—5393. Bibcode:1993PNAS...90.5391B. PMC 46725 Слободан приступ. PMID 8390660. doi:10.1073/pnas.90.12.5391. 
  16. ^ PBS Frontline (1997). „The Opium Kings”. PBS. Приступљено 16. 5. 2007. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Опијум на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опијум&oldid=28328484”