Пређи на садржај

Либан

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Либанска Република
الجمهوريّة اللبنانيّة (арапски)
Застава
Химна: За нас, за нашу државу!
(арап. كلّنا للوطن)
Положај Либана
Главни град 
(и највећи)		Бејрут
33° 54′ N 35° 32′ E / 33.900° С; 35.533° И / 33.900; 35.533
Службени језикарапски
Владавина
 — Председникнема
 — Председник ВладеНаџиб Микати
 — Председник ПарламентаНабих Бери
Законодавна властПарламент
Историја
Стварање‍
 — Горњи Либан1516.
 — Велики Либан1. септембар 1920.
 — Устав23. мај 1926.
 — Независност22. новембар 1943.
Географија
Површина‍
 — укупно10.452 km2 (161)
 — вода (%)1,8
Становништво‍
 — 2022.5.296.814[1] (122)
 — густина560 ст./km2 (26)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2022.
 — укупноРаст 78,233 млрд. $[2] (108)
 — по становникуРаст 11.793 $[2] (114)
ИХР (2022)0,723[3] (109) — висок
Валуталибанска фунта
Остале информације
Временска зонаUTC +2 до +3
Интернет домен‍.lb‍
Позивни број+961

Либан (арап. لبنان), званично Либанска Република (арап. الجمهورية اللبنانية), држава је у Леванту у југозападној Азији. Граничи се са Сиријом на северу и истоку, Израелом на југу и Средоземним морем на западу. Налази се на раскрсници Средоземља и Арабијског полуострва.[4] Либан има више од пет милиона становника и простире се на површини од 10.452 km2. Главни и највећи град је Бејрут.

Људска цивилизација у Либану датира од 5000 година пре нове ере.[5] Од 3200. до 539. године п. н. е. био је део Феникије, поморског царства које се простирало Средоземљем.[6] Током 64. века п. н. е. регион је постао део Римског царства, а касније и Византије. После 7. века, дошао је под власт различитих калифата, међу којима Праведни, Омајадски и Абасидски калифат. У 11. веку су успостављене крсташке државе, које су пале у руке Ајубида и Мамелука, а на крају и Османлија. У 19. веку, под влашћу османског владара Абдулмеџидом I, основана је прва либанска држава као дом за маронитске хришћане, у периоду Танзиматске реформе.

Након распада Отоманског царства после Првог светског рата, Либан је дошао под Мандат за Сирију и Либан, којим је управљала Француска, чиме је успостављен Велики Либан. Француска владавина је значајно ослабила након инвазије Немачке на Француску 1940. До 1943. Либан је стекао независност од Слободне Француске и успоставио посебан облик конфесионалистичке владе, са главним верским групама у држави које су добиле специфична политичка овлашћења. Нова либанска држава је била релативно стабилна након стицања независности,[7] али је то на крају разбијено избијањем Либанског грађанског рата (1975—1990). Либан је такође био потчињен од стране две војне окупације: Сирије од 1976. до 2005. и Израела од 1985. до 2000. Од краја сукоба, уложени су опсежни напори да се оживи привреда и обнови национална инфраструктура.[8]

Либан је земља у развоју, која се налази на 112. месту по Индексу хуманог развоја.[9] Класификована је као држава са вишим средњим приходима.[10] Либанска криза ликвидности, заједно са корупцијом широм земље и недавним катастрофама као што је експлозија у Бејруту 2020, убрзали су колапс либанске валуте и подстакли политичку нестабилност, широко распрострањену несташицу ресурса и високу незапосленост и сиромаштво. Светска банка је економску кризу у Либану дефинисала као једну од најгорих у свету од 19. века.[11][12] Упркос малој величини земље,[13] либанска култура је позната и у арапском свету и широм света, првенствено захваљујући либанској дијаспори. Либан је један од оснивача Уједињених нација и Арапске лиге,[14] као и члан је Покрета несврстаних, Организације исламске сарадње, Међународне организације Франкофонија и Групе 77.

Географија

[уреди | уреди извор]
Мапа Либана

Положај

[уреди | уреди извор]

Либан се налази на Блиском истоку. Земља је оивичена на западу Медитераном. Дужина либанске обале је 225 km. Површина земље је 10452 km², од којих је 10230 km² копно.

Либан се граничи са Сиријом на 375 km дугачкој граници на северу и истоку, а са Израелом на југу у дужини од 79 km. Границу са Израелом су УН дефинисале као важећу, осим мале територије фарме Шеба која се налази на Голанској висоравни. За њу Либан тврди да припада њему, али ју је окупирао Израел који тврди да припада Сирији. УН су потврдиле да ова територија не припада Либану, али Хезболах и дан данас користи ову територију за лансирање повремених напада на суседни Израел.

Геологија и рељеф

[уреди | уреди извор]

Либан се дели у четири физичко-географска региона: приморска равница, планина Либан, долина реке Бекаа и Антилибанске планине. На истоку је оивичен афричко-сиријском депресијом.

Уску и испрекидану приобалну равницу формирали су морски седименти и речни наноси (алувијум). Плодно тле се смењује са подручјима песковитих увала и каменитих плажа. Планина Либан се оштро уздиже паралелно медитеранској обали и ствара ланац гора од кречњака и пешчара који се протеже скоро целом дужином земље. Планински ланац варира у ширини од 10 до 56 km. Испресецан је уским и дубоким кланцима. Највиши врх планине Либан је на 3088 m изнад нивоа мора. То је врх Курнат ал Савда (Qurnat as Sawda') у северном Либану. Планине се даље полако спуштају ка југу, где се поново уздижу ка врху Санин (Sannine) на 2695 m. Долина реке Бекаа се налази између планине Либан на западу и планина Антилибан на истоку. Она је део система Велике раседне долине. Долина је дуга 180 km и широка 10 до 26 km. Њено плодно тле је алувијалног порекла. Антилибанске планине се простиру паралелно планини Либан. Њихов највиши врх је Хермон на 2814 m надморске висине.

Воде

[уреди | уреди извор]

Најважнија река Либана је 145 km дуга река Литани. Она извире у долини Бекаа западно од Баалбека, а улива се у Средоземно море северно од Тира.

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]

Клима

[уреди | уреди извор]

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Либана

Либан је био један од главних региона Феничана чија је поморска трговина и привреда цветала више од 2.000 година, од око 2.700 до 500. п. н. е. Феничанска цивилизација се развила на данашњем подручју Либана и Сирије. Феничанска цивилизација је била први облик морске трговине и привреде, која се раширила Медитераном, првог миленијума п. н. е. Мада у то време, границе држава нису биле јасно дефинисане, сматра се да је град Тир био најјужнија тачка Феничана. Сарепта, градић између Сидона и Тира, је један од најистраженијих градића из феничанског периода. Иако су људи овог регона сами себе називали Хананима, назив Феничани је постао познат услед Грка који су их звали Фоники, што на грчком значи љубичаста боја (грчки φοῖνιξ). Хемијска боја која је у античко време коришћена за бојење текстила се такође звала Феникс. Тако да су Феничани убрзо постали познати у то време као 'Љубичаст народ'.

Феничани, највероватније семитски народ, су се служили феничанским језиком, касније названим пунским језиком, јер је латинска (римска) реч за љубичасту боју пуницеус (Puniceus). Упркос многим писањима, књиге које су писали нису у великом броју преживеле до данас. Феничанске колоније северне Африке су биле извор многих чињеница и сазнања о феничанској култури. Свети Августин је познавао у малој мери пунски језик којим су се Феничани служили и понекад их је користио при објашњавању сродних речи на хебрејском језику. Име његове мајке, Света Моника, се сматра пунског порекла. Регион је био територија Римског царства у провинцији Сирије. Током средњег века био је важна географска тачка многобројним освајањима крсташа. Након одласка крсташа пада у руке Османског царства.

Распадом Османског царства након завршетка Првог светског рата, Друштво народа је Француској мандатом дало пет провинција, које данас чине Либан.

Модерни либански устав из 1926. године гарантује баланс политичке моћи међу највећим религијским групама.

Либански грађански рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Либански грађански рат
Главни чланак: Кедарска револуција

Након Арапско-израелског сукоба 1948. године, Либан је постао уточиште 110.000 избеглица из Палестине који су пребегли из Израела. Додатни број палестинских избеглица је дошло у Либан након новог арапско-израелског сукоба 1967. године и Црног септембра. 1975. године број је достигао преко 300.000 избеглица које је предводио Јасер Арафат, који је истовремено био и на челу Палестинске ослободилачке организације. Током раних 1970-их година, тензије су порасле услед великог броја палестинских избеглица на југу земље. У самом почетку дошло је до сукоба палестинских избеглица и Либанаца који су припадали левици. Током сукоба, сукобљене стране су добијале дефинисанији облик, те су на једној страни сукоба били хришћани, на челу са Бачир Гемајелом, док су на другој страни биле палестинске избеглице, муслимани сунити и Друзи. Грађански рат који је непосредно уследио је оставио нацију без икакве организационе власти.

Бомбардовање Кане

[уреди | уреди извор]

Дана 18. априла 1996. године усред израелског контранапада на Хезболах, израелске снаге су бомбардовале седиште мировних снага у малом месту Кана, у којем је око 800 Либанаца нашло уточиште у избегличком центру, што је резултовало са 100 мртвих међу либанским цивилима и око 300 повређених, међу којима је било и припадника међународних мировних снага. Израел је окарактерисао овај напад као трагичну грешку, док је истрага УН која је следила потврдила сумњу у овај став. Незванично примирје је постигнуто осам дана касније.

Сиријско повлачење и последице

[уреди | уреди извор]
Демонстранти траже повлачење сиријске војске.

Унутрашња политичка ситуација у Либану се значајно променила почетком 2000-их. Након израелског повлачења из јужног Либана и смрти Хафиза ал Асада 2000, сиријско војно присуство је наишло на критике и отпор либанског становништва.[15]

Бивши премијер Рафик Харири је убијен 14. фебруара 2005. у експлозији аутомобила бомбе. Вође Алијансе од 14. марта су оптужене Сирију за напад, док су Алијанса од 8. марта и сиријски званичници тврдили да је за убиство одговоран Мосад. Хариријево убиство је означило почетак низа атентата чији резултат су биле смрти многи истакнутих јавних либанских јавних личности. Оно је такође покренуло Кедарску револуцију, низ демонстрација на којем је тражено повлачење сиријске војске из Либана и оснивање међународне комисије да се истражи атентат. Под притиском Запада, Сирија је почела са повлачењем и до 26. априла 2005. сви сиријски војници су се вратили у Сирију.

Хезболах је 12. јула 2006. започео низ ракетних напада и упада у израелску територију, где су убили тројицу израелских војника и заробили још двојицу. Израел је одговорио ваздушним и артиљеријским нападима на мете у Либану и копненом инвазијом што је довело до рата у Либану. Сукоб је званично окончаном резолуцијом УН 1701 од 14. августа 2006. која је наложила прекид ватре. У рату је погинуло око 1191 Либанац[16] и око 160 Израелаца[17] Јужна предграђа Бејрута су тешко оштећена у израелским ваздушним нападима.[18]

Израелско-либански сукоб 2006.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Либански рат 2006.

Савремена историја

[уреди | уреди извор]

Године 2021. дошло је до кулминације вишегодишње економске и друштвене крзе у Либану. Око 80% грађана нема довољно хране ни новца да купи храну, трећина деце нема редовне оброке. Светска банка је догађаје у Либану наводи као једну од три највеће економске кризе од средине 19. века.[19]

Политика

[уреди | уреди извор]
Пејзаж на планини Барук

Административна подела

[уреди | уреди извор]

Либан је подељен на шест покрајина (мухафаза), који се деле на округе (када) и општине.

  1. Шамал (Триполи)
  2. Џабал Либнан (Бабда)
  3. Бека (Захле)
  4. Бејрут (Бејрут)
  5. Џануб (Сидон)
  6. Набатија (Набатија)

Привреда

[уреди | уреди извор]
Административна подела Либана

Главне привредне гране Либана су туризам и финансијске услуге. Постоји јак потенцијал за узгајање воћа и винове лозе. Сеоска пољопривредна производња је веома ефикасна у чему Либан предњачи међу арапским земљама. Инфлација је ниска и 2004. је износила 0,5%.

Проблеми у привреди су: зависност од увоза нафте и гаса, као и високи државни дуг. Наркокриминал и корупција подривају поверење инвеститора.

Становништво

[уреди | уреди извор]
Либанско село на Шуф планини

Становништво Либана је састављено од мешавине различитих етничких група и религија- муслимана (шиити и сунити), хришћана (маронити, римокатолици, православци, Асиријанци, Копти) и других мањина (Друзи и Алавити). Попис становништва није рађен још од 1932. године. Процењује се да је већина становништва муслиманске вероисповести, а да су остали хришћани. Постоји јако мала група Јевреја, који углавном живе у источном делу Бејрута. Такође и јако мали број Курда (мање од 1% свеукупног становништва) живи у Либану. Око 15 милиона људи либанског порекла живи широм света, углавном хришћана и Друза.

Око 360.000 палестинских избеглица се регистровало у Либану, али са подацима радника Високог Комесаријата за избеглице Уједињених нација сматра се да се од тога броја пуно људи одселило, и да је тренутно у Либану око 160.000 до 225.000 палестинских избеглица.

Урбано становништво, углавном концентрисано у Бејруту и око Планине Либан, је познато по своме пословном духу. Век и по миграције и сталних путовања и размештања по свету, довело је до тога да данашњи млади пословни људи Либана имају контакте широм света, од северне и јужне Америке до Европе, Заливских држава и Африке. Либан, у поређењу са остатком арапског света, има велики број становништва са високом стручном спремом.

Највећи градови

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Списак градова у Либану
 

Извор: Процене за 2005.
№ Град Гувернорат Популација
Бејрут
Бејрут
Триполи
Триполи 		1. Бејрут Бејрут 1.251.739 Сидон
Сидон
Тир
Тир
2. Триполи Северни Либан 229.398
3. Сидон Јужни Либан 163.554
4. Тир Јужни Либан 135.204
5. Набатија Набатија 98.433
6. Џуније Џебел Либан 96.315
7. Захле Бекаа 78.145
8. Баабда Џебел Либан 77.106
9. Згарта Северни Либан 32.917
10. Баалбек Бекаа 30.916

Култура

[уреди | уреди извор]

Либан је увек био тачка судара цивилизација, тако да није ни чудо да овако мала земља поседује тако разнолику и богату културу. Либанска разноликост у погледу етничке припадности и религије је дала либанској кухињи нарочито шаренило. Бејрут има веома богату урбану културу, са бројним фестивалима и великим бројем музеја, позоришта, галерија, модних ревија, концерата, итд. Либанско друштво је високо образовано и модерно, и може да се пореди са европским друштвима. Либан, а нарочито Бејрут, је постао центар арапског света. Либан је такође члан франкофонских нација (видети Франкофонске игре), тј. нација у којима је француски утицај веома велик услед историјских догађаја, и то је разлог што скоро половина Либанаца говори течно арапски и француски језик. У последње време услед великог комерцијалног утицаја, енглески је постао веома популаран, нарочито код младих и студената. Либан није само место сусрета ислама и хришћанства, већ представља и врата Европи ка арапском свету, и врата арапском свету Европи.

Либан је и место где неколико престижних универзитета имају своје огранке, као што су Амерички Универзитет у Бејруту и Универзитет Баламанд, као и бројне установе високог образовања. Један од либанских писаца који је преведен и на српски је Амин Малуф.

Међународни односи

[уреди | уреди извор]

Инострани односи Либана само рефлектују његову географску локацију, структуру популације, привреду и тржиште. Либански односи са иностранством су били под великим утицајем Сирије, која је одржавала контролу над Либаном својим војним присуством у земљи, све до Кедар Револуције.

Либан је завршио преговоре са Европском унијом о сарадњи, које су обе стране верификовале касне 2001. године, и уговор је ступио на снагу јануара 2002. године. Либан такође има билатералне односе са неколико арапских земљама и тренутно су у току преговори о приступању Либана у Светску Трговинску Организацију. Либан има веома добре односе са свим својим арапским суседима, упркос историјским тензијама са Либијом, Палестином и Ираком. Либан је такође члан Организације Исламске Конференције и одржава блиске односе са Ираном.

Либан нема дипломатске нити трговинске односе са Израелом. Маја 1983. године Израел и хришћанска влада тадашњег Либана су потписале de facto мировни споразум који би омогућио билатералне односе, али овај споразум никада није реализован. Званичан став Либана према Израелу је тај да се односи двеју држава могу успоставити тек онда када доведе до краја сукоб око израелско-палестинских насеља и када се Голанска висораван врати Сирији.

Либан и Израел и даље имају неразјашњену границу у јужном Либану, на северној страни Голанских висоравни. Либан тврди да је ова либанска земља окупирана, док Израел тврди да је овај део земље сиријски и да пада под уговором о израелско-сиријском примирју. Либан би такође желео да Израел узме натраг скоро 250.000 палестинских избеглица који су се након ратова у региону последњих деценија настанили у Либану.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Lebanon”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 24. 9. 2022.  (Archived 2022 edition)
  2. ^ а б „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Lebanon)”. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 17. 10. 2023. г. Приступљено 15. 10. 2023. 
  3. ^ „Human Development Report 2023/24” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 13. 3. 2024. стр. 275. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 3. 2024. г. Приступљено 2024-05-09. 
  4. ^ McGowen, Afaf Sabeh (1989). „Historical Setting”. Ур.: Collelo, Thomas. Lebanon: A Country Study. Area Handbook Series (3rd изд.). Washington, D.C.: The Division. OCLC 18907889. Приступљено 24. 7. 2009. 
  5. ^ Dumper, Michael; Stanley, Bruce E.; Abu-Lughod, Janet L. (2006). Cities of the Middle East and North Africa. ABC-CLIO. стр. 104. ISBN 978-1-57607-919-5. „Archaeological excavations at Byblos indicate that the site has been continually inhabited since at least 5000 B.C.” 
  6. ^ „All at sea: The maritime lives of the ancient Phoenicians”. press.princeton.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 10. 2023. г. Приступљено 2023-10-27. 
  7. ^ „Background Note: Lebanon”. U.S. Department of State. 22. 3. 2010. Архивирано из оригинала 14. 9. 2019. г. Приступљено 4. 10. 2010. 
  8. ^ „Lebanon”. Canadian International Development Agency. Government of Canada. 28. 5. 2009. Архивирано из оригинала (Governmental) 30. 5. 2008. г. Приступљено 24. 8. 2009. 
  9. ^ „Lebanon- Human development report 2021/2022”. Архивирано из оригинала 12. 7. 2022. г. Приступљено 11. 9. 2022. 
  10. ^ „World Economic Situation and Prospects (WESP) Statistical Annex: Country Classification” (PDF). un.org. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 4. 2012. г. Приступљено 28. 9. 2020. 
  11. ^ „Lebanon: Why the country is in crisis”. BBC. British Broadcasting Corporation. 2020. Архивирано из оригинала 30. 7. 2020. г. Приступљено 10. 10. 2021. 
  12. ^ „Lebanon - World bank”. јун 2021. Архивирано из оригинала 19. 8. 2022. г. Приступљено 6. 8. 2022. 
  13. ^ „Lebanon country profile”. BBC News. 24. 8. 2011. Архивирано из оригинала 16. 10. 2018. г. Приступљено 21. 6. 2018. 
  14. ^ „Arab League”. Encyclopedia Britannica. Архивирано из оригинала 8. 2. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2023. 
  15. ^ Mroue, Bassem. „Lebanese mark uprising against Syria's domination”. Deseret News. Приступљено 17. 01. 2013. 
  16. ^ „Lebanon Under Siege”. 27. 09. 2006. Архивирано из оригинала 27. 09. 2006. г. Приступљено 5. 05. 2012. 
  17. ^ „Israel-Hizbullah conflict: Victims of rocket attacks and IDF casualties July–Aug 2006”. Mfa.gov.il. Приступљено 5. 05. 2012. 
  18. ^ „Israeli warplanes hit Beirut suburb”. CNN. 13. 07. 2006. 
  19. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Либан на ивици пропасти, 80 одсто људи без новца и хране”. www.rts.rs. Приступљено 2021-07-01. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Coogan, Michael D.; Smith, Mark S. (2012-03-15). Stories from Ancient Canaan, Second Edition. Louisville, KY: Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-23242-9. 
  • Morris, Benny (април 2008). 1948: A History of the First Arab-Israeli War. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12696-9. 
  • Arkadiusz, Plonka. L’idée de langue libanaise d’après Sa‘īd ‘Aql. ISBN 2-7053-3739-3. , Paris, Geuthner, 2004 (French)
  • Firzli, Nicola Y. Al-Baath wa-Lubnân [Arabic only] ("The Baath and Lebanon"). Beirut: Dar-al-Tali'a Books, 1973
  • Fisk, Robert. (2002). Pity the Nation: The Abduction of Lebanon. New York: Nation Books. .
  • Glass, Charles], "Tribes with Flags: A Dangerous Passage Through the Chaos of the Middle East", Atlantic Monthly Press (New York) and Picador (London), 1990 ISBN 0-436-18130-4
  • Gorton, TJ and Feghali Gorton, AG. (2009). Lebanon: through Writers' Eyes. London: Eland Books. .
  • Khuri Hitti, Philip, (2002). History of Syria Including Lebanon and Palestine, Vol. 2. ISBN 1-931956-61-8. 
  • Norton, Augustus R. (1987). Amal and the Shi'a: Struggle for the Soul of Lebanon. Austin and London: University of Texas Press. .
  • Sobelman, Daniel. New Rules of the Game: Israel and Hizbollah After the Withdrawal From Lebanon, Jaffee Center for Strategic Studies, Tel-Aviv University, 2004.
  • Riley-Smith, Jonathan. (2001). The Oxford Illustrated History of the Crusades. New York: Oxford University Press. .
  • Salibi, Kamal. (1990). A House of Many Mansions: The History of Lebanon Reconsidered. Berkeley: University of California Press. .
  • Schlicht, Alfred. The role of Foreign Powers in the History of Syria and Lebanon 1799–1861 in: Journal of Asian History 14 (1982)
  • Georges Corm, Le Liban contemporain. Histoire et société (La découverte, 2003 et 2005)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Либан&oldid=28470897”