Пређи на садржај

Контрафагот

С Википедије, слободне енциклопедије
Контрафагот

Контрафагот, скраћено Cfg., по звуку најдубљи дрвени дувачки инструмент,[1] регистарска варијанта фагота, са опсегом нижим за октаву, тако да досеже и доњу границу оркестарског звука уопште. Цев контрафагота је дуга близу 5 метара и зато је чак трипут пресавијена, а због велике тежине, инструмент има и ножицу на коју се ослања. Свирају га фаготисти, јер је технички сасвим сличан, почев од произвођења звука двоструким језичком од трске до прстомета.[2] Међутим, звучност контрафагота је тврда и груба, а и покретљивост му је ограничена, тако да је солистички неупотребљив и само је користан чинилац оркестарског баса, слично гудачком контрабасу, са којим се често удружује, али за разлику од њега, не чини сталну бас и ритам пратњу мелодије, већ је чешће у служби ефекта и истицања.

Писани обим контрафагота

Историја

[уреди | уреди извор]

Прекурсори

[уреди | уреди извор]

Претече контрафагота су документоване још 1590. године у Аустрији и Немачкој, у време када је све већа популарност удвостручавања бас линије довела до развоја далсијана нижег тона. Примери ових ниских далсијана су октавбас, квинтфагот и квартфагот.[3] Постоје докази да је контрафагот коришћен у Франкфурту 1626. године.[4] Барокне претече контрафагота развиле су се у Француској 1680-их, а касније у Енглеској 1690-их, независно од развоја далсијана у Аустрији и Немачкој током претходног века.[3]

Барокно доба – садашњост

[уреди | уреди извор]
Контрафагот израђен у Бечу у првој половини 19. века

Контрафагот је развијен, посебно у Енглеској, средином 18. века; најстарији сачувани инструмент, који се састојао из четири дела и има само три кључа, изграђен је 1714. године.[5] Отприлике у то време контрафагот је почео да се прихвата у црквеној музици. Неке значајне ране употребе контрафагота током овог периода укључују Ј.С. Бахове Муке по Јовану (1749. и 1739-1749 верзије), и Г.Ф. Хендлов L'Allegro (1740) и Музика за краљевски ватромет (1749).[4][3] Све до касног 19. века инструмент је обично имао слаб тон и лошу интонацију. Из тог разлога, деонице контрабаса на дрвеним дувачким инструментима често су се бодовале, а деонице контрабаса су се често свирале на серпенту, контрабасном сарусофону или, ређе, на тршчаном контрабасу, све док Хекелова побољшања у касном 19. веку нису обезбедила место контрафагота као стандардног двотршчаног контрабаса.

Више од једног века, између 1880. и 2000. године, Хекелов дизајн остао је релативно непромењен. Чип Овен, у америчкој компанији Фокс, почео је да производи инструмент 1971. године уз одређена побољшања. Генерално, током 20. века промене на инструменту су биле ограничене на горњи кључ за вентилацију у близини вокалне утичнице, клизач за подешавање и неколико кључних веза за олакшавање техничких пролаза. Године 2000, Хекел је најавио потпуно нову тастатуру за свој инструмент, и Фокс је представио сопствени нови систем кључева заснован на инпутима контрафаготисте Њујоршке филхармоније Арлана Фаста. Побољшања обе компаније омогућавају побољшане техничке могућности као и већи домет у високом регистру. Бенедикт Епелшајм је развио Контрафорт,[6] „редизајнирани контрафагот“, у сарадњи са Гунтрамом Волфом почетком 2000-их.

Значајни солисти

[уреди | уреди извор]

Већина великих симфонијских оркестара користи контрафагот, и многи имају програмске концерте на којима њихов контрафагот наступа као солиста. На пример, Мајкл Тилсон Томас: Урбана легенда за контрафагот и оркестар са Стивеном Браунштајном, Симфонија из Сан Франциска;[7] Гинтер Шулер: Концерт за контрафагот са Луисом Липником, Национални симфонијски оркестар;[8][9][10] Џон Вулрич: Падајући доле са Маргарет Кукхорн, Симфонијски оркестар града Бирмингема;[11] Ерб: Концерт за контрафагот са Грегом Хенегаром, Лондонски симфонијски оркестар;[12] Калеви Ахо: Концерт за контрафагот са Луисом Липником Бергенском симфонијски оркестар[13]

Једна од ретких солиста контрафагота на свету је Сузан Нигро,[14] која живи и ради у и око Чикага. Поред повремених наступа са оркестрима и другим ансамблима (укључујући редовну замену са Чикаго симфонију), њен главни рад је као солиста и извођач. Хенри Сколник је наступао и гостовао на међународним турнејама на овом инструменту. Наручио је, премијерно извео и снимио Астечке церемоније за контрафагот Грејема Вотерхауса.[15]

Ретка употреба инструмента у џезу била је од стране Гарвина Бушела, који је био гост са саксофонистом Џоном Колтрејном током његових сесија снимања 1961. у Вилиџ Вангуарду.[16]

Произвођачи

[уреди | уреди извор]

Садашњи

[уреди | уреди извор]

Према подацима из 2019. године, постоји девет фирми које се баве производњом контрафагота (по абецедном реду):

  • Амати[17]
  • Фокс[18]
  • Хекел[19]
  • Кронвалт[20] (сарадња Гунтрама Волфа и Рудолфа Валтера)
  • Мониг-Адлер[21][22]
  • Моленхауер[23] (такође производи контрафаготе под брендом Шрајбер)[24][25]
  • Мусман[26]
  • Пухнер[27]
  • Такеда[28]

Историјски

[уреди | уреди извор]

Ове фирме су некада производиле контрафаготе, али то више не раде.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Woodwind" Encyclopedia Britannica Online.
  2. ^ „Oboe Cane Processing Overview | Midwest Musical Imports Blog”. Midwest Musical Imports (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2015-12-08. г. Приступљено 2015-12-03. 
  3. ^ а б в Kopp, James (2012). The Bassoon. New Haven and London: Yale University Press. стр. 188–191. ISBN 978-0-300-11829-2. 
  4. ^ а б Langwill 1975, стр. 113
  5. ^ Raimondo Inconis INCONIS, IL CONTROFAGOTTO, Storia e Tecnica - ed. Ricordi (19842004) ER 3008 / ISMN 979-0-041-83008-7
  6. ^ {{cite web|last1=Midgette |first1=Anne |url=https://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/10/13/AR2010101307014.html] |title="NSO's Lewis Lipnick trades in his contrabassoon for contraforte's sweeter sound", [[The Washington Post |date= |website= |publisher= |access-date=17. 10. 2010}}], Washington, DC, 2010 Oct 14
  7. ^ „robertronnes.com”. www.robertronnes.com. Архивирано из оригинала 02. 11. 2013. г. Приступљено 17. 3. 2018. 
  8. ^ „Gunther Schuller (1925–2015)”. Horn Society. Архивирано из оригинала 06. 11. 2019. г. Приступљено 23. 6. 2015. 
  9. ^ Carnovale, Norbert; Dyer, Richard (2019). Schuller, Gunther. Oxford University Press. 
  10. ^ „GM Recordings home page”. Приступљено 2020-06-13. 
  11. ^ „Margaret Cookhorn - City of Birmingham Symphony Orchestra”. City of Birmingham Symphony Orchestra (на језику: енглески). Приступљено 2018-09-27. 
  12. ^ „The London Philharmonic Celebrates American Composers”. Amazon.com. 6. 7. 1990. 
  13. ^ „Andrew Litton Insights: Passed Up by the NSO, Concerto For Contrabassoon Premieres in Norway, Feb 2006 - Conductor - Maestro - Music Director - Musician”. Andrewlitton.com. Архивирано из оригинала 15. 07. 2014. г. Приступљено 12. 05. 2023. 
  14. ^ „Sue Nigro - Contrabassoon”. Bigbassoon.com. Приступљено 12. 1. 2021. 
  15. ^ „Bassoon with a View”. Архивирано из оригинала 20. 07. 2011. г.  innova.mu
  16. ^ Allmusic review
  17. ^ „Kontrafagoty”. Amati.cz. Архивирано из оригинала 23. 10. 2021. г. Приступљено 12. 1. 2021. 
  18. ^ „Fox Products - Contrabassoons”. Foxproducts.com. Приступљено 12. 1. 2021. 
  19. ^ „Wilhelm Heckel GmbH”. Heckel.de. Приступљено 12. 1. 2021. 
  20. ^ „Kontrafagott | Walter Fagott” (на језику: енглески). Приступљено 21. 04. 2022. 
  21. ^ „Double Bassoons”. Moennig-adler.de. 9. 3. 2017. Архивирано из оригинала 05. 02. 2023. г. Приступљено 12. 05. 2023. 
  22. ^ „Double Bassoons”. Moennig-adler.de. 9. 3. 2017. Архивирано из оригинала 05. 02. 2023. г. Приступљено 12. 05. 2023. 
  23. ^ „Gustav Mollenhauer&Söhne”. Архивирано из оригинала 24. 08. 2012. г. Приступљено 11. 10. 2015. 
  24. ^ „Collections | W.Schreiber”. Архивирано из оригинала 12. 09. 2015. г. Приступљено 11. 10. 2015. 
  25. ^ „Mollenhauer bassoon (Page 1) — The Instrument Shop — IDRS forum (TM)”. Idrs.org. Архивирано из оригинала 24. 09. 2014. г. Приступљено 12. 1. 2021. 
  26. ^ „Startseite - Bernd Moosmann”. Архивирано из оригинала 2014-09-24. г. Приступљено 2014-09-20. 
  27. ^ „Contrabassoons”. Архивирано из оригинала 2014-09-24. г. Приступљено 2014-09-20. 
  28. ^ „Contrabassoon – Takeda Bassoon”. Takeda-bassoon.vom. 
  29. ^ „ContraBassoon by Lignatone (item #754670)”. Архивирано из оригинала 2017-03-31. г. Приступљено 2017-03-30. 
  30. ^ „Ad-bazaar.com”. Woodwind.ad-bazaar.com. Архивирано из оригинала 24. 01. 2021. г. Приступљено 12. 1. 2021. 
  31. ^ „Instrument Sale: Buffet Crampon Contrebasson N° 40XX”. Архивирано из оригинала 05. 05. 2019. г. Приступљено 05. 05. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Langwill, Lyndesay (1975). The Bassoon and Contrabassoon. Great Britain: Ernest Benn Limited. стр. 113. ISBN 0 510-36501-9. 
  • Kopp, James B. (1999). „The Emergence of the Late Baroque Bassoon”. The Double Reed. 22 (4). 
  • Lange, H. J.; Thomson, J. M. (јул 1979). „The Baroque Bassoon”. Early Music. doi:10.1093/earlyj/7.3.346. 
  • Langwill, Lyndesay G. (1965). The Bassoon and Contrabassoon. W. W. Norton. 
  • McKay, James R., ур. (2001). The Bassoon Reed Manual: Lou Skinner's Techniques. Indiana University Press. 
  • Popkin, Mark; Glickman, Loren (2007). Bassoon Reed Making (3rd изд.). Charles Double Reed Co. 
  • Waterhouse, William. "Bassoon." Grove Music Online. 2001. Oxford University Press.
  • Vonk, Maarten. A Bundle of Joy: A Practical Handbook for Bassoon. FagotAielier Maarten Vonk, 2007.
  • Hall, Ronn K (2017). An Exploration into the Validity and Treatment of the Bassoon in Duet Repertoire from 1960 - 2016 (DMA). . University of Maryland.
  • Mettler, Larry Charles (1960). An Analysis of the Bassoon and Its Literature (MS).  Eastern Illinois University.
  • The Double Reed (published quarterly), I.D.R.S. Publications
  • Journal of the International Double Reed Society (1972–1999, in 2000 merged with The Double Reed), I.D.R.S. Publications
  • Baines, Anthony (ed.), (1961). Musical Instruments Through the Ages. Penguin Books. 
  • Jansen, Will, The Bassoon: Its History, Construction, Makers, Players, and Music, Uitgeverij F. Knuf, 1978. 5 volumes
  • Domínguez Moreno, Áurea:. Bassoon Playing in Perspective: Character and Performance Practice from 1800 to 1850. ISBN 978-952-10-9443-9.  (Dissertation.) Studia musicologica Universitatis Helsingiensis, 26. University of Helsinki, 2013. ISSN 0787-4294.
  • Kopp, James B. (2012). The Bassoon. Yale University Press.  297 pages; a scholarly history
  • Sadie, Stanley (ed.), The New Grove Dictionary of Musical Instruments, s.v. "Bassoon", 2001
  • Spencer, William (rev. Mueller, Frederick), The Art of Bassoon Playing, Summy-Birchard, 1958
  • Stauffer, George B. (1986). "The Modern Orchestra: A Creation of the Late Eighteenth Century." In Joan Peyser (ed.) The Orchestra: Origins and Transformations pp. 41–72. Charles Scribner's Sons.
  • Weaver, Robert L. (1986). "The Consolidation of the Main Elements of the Orchestra: 1470–1768." In Joan Peyser (ed.) The Orchestra: Origins and Transformations pp. 7–40. Charles Scribner's Sons.
  • „Oboe Tube Cane Guide :: Midwest Musical Imports Blog”. Midwest Musical Imports (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2015-12-08. г. Приступљено 2015-12-04. 
  • Witt, John (2014-07-03). „Oboe Reed Vibrations - Things Are Shakin' - OboeHobo”. OboeHobo (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2016-05-06. г. Приступљено 2015-12-03. 
  • „The Westwind reed knife and sharpening system”. Westwind Reed Making Tools. Архивирано из оригинала 2015-12-08. г. Приступљено 2015-12-03. <
  • „Reed Help for Beginners”. www.fredonia.edu. Архивирано из оригинала 2016-08-16. г. Приступљено 2016-05-28. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Контрафагот на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Контрафагот&oldid=28492322”