Пређи на садржај

Име

С Википедије, слободне енциклопедије
Картуш указује да је у кутијама владарско име и име дато на рођењу.

Име je део речи који даје назив човекa (у овом случају то је лично име), производа, (фабричке марке или брендa), идеје или концепције коришћена да би се разликовала од осталих, припадајућих истој групи. Имена могу да идентификују врсте или категорије ствари, или одређену јединственау ствар у датом контексту. Имена се такође користе у областима као што су програмирање (имена варијабли, просторна имена).

Име за одређени објекат се обично назива лично, његово, име класа објеката — реч домаћинство. Замена нечијег имена од миља назива ce надимак, замена имена по вољи псеудоним.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Реч име потиче од реконструиране прaиндоевропске речи *h₁nómn̥, преко прaбалтословенске речи *inˀmen и прасловенске речи *jьmę.[1] Реч за име у већини индоевропских језика потиче од исте протоиндевропске речи.[2]

Облици имена

[уреди | уреди извор]

Лично име

[уреди | уреди извор]
Потпис је својеручно написано име особе

Лично име је идентификациона реч или речи којима се појединац интимно познаје или означава.[3] У многим земљама традиционално је да појединци имају лично име (који се такође назива дато име или прво име) и презиме (који се назива друго име или породично име јер га деле чланови исте породице).[4] Неки људи имају два презимена, по једно наслеђено од сваког родитеља. У већем делу Европе и Америке, дато име обично долази испред презимена, док у деловима Азије и Мађарске презиме долази испред датог имена. У неким културама традиционално је да жена узме презиме свог мужа када се уда.

Многи људи такође користе средња имена као трећи идентификатор и могу се бирати из личних разлога, укључујући означавање веза, очување пребрачних/девојачких имена (популарна пракса у Сједињеним Државама) и да би се овековечила породична имена. Пракса коришћења средњих имена датира још из старог Рима, где је било уобичајено да чланови елите имају praenomen (лично име), nomen (презиме, које се не користи баш на начин на који се средња имена данас користе), и cognomen (име које представља индивидуални атрибут или специфичну грану породице особе).[5] Средња имена су на крају изашла из употребе, али су поново стекла популарност у Европи током деветнаестог века.[5]

Верска имена

[уреди | уреди извор]
Две карте из арапске копије Secretum Secretorum за одређивање да ли ће особа живети или умрети на основу нумеричке вредности имена пацијента.

У античком свету, посебно на древном блиском истоку (Израел, Месопотамија, Египат, Персија) сматрало се да су имена изузетно моћна и да делују, на неки начин, као посебна манифестација личности или божанства.[6] Ово гледиште је одговорно како за оклевање да се користи право име Бога у хебрејском писању или говору, тако и за уобичајено схватање древне магије да се магијски ритуали морају спроводити „у [нечије] име“. Призивањем бога или духа по имену, сматрало се да је неко био у стању да призове моћ тог духа за неку врсту чуда или магије (видети јеванђеље Лука 9:49, у коме ученици тврде да су видели човека како тера демоне користећи име Исуса). Ово схватање је прешло у каснију верску традицију, на пример одредбу у католичком егзорцизму да се демон не може протерати све док га егзорциста не присили да одустане од свог имена, у ком тренутку се име може користити у строгој команди која ће отерати демона.

Библијска имена

[уреди | уреди извор]

У Старом завету су имена појединаца значајна, а промена имена указује на промену статуса. На пример, патријарх Аврам и његова жена Сарај су преименовани у „Авраам” и „Сара” на основу Аврамсвог савеза (Постанак 17:4, 17:15). Симон је преименован у Петра када је добио Кључеве од неба. О томе се говори у Јеванђељу по Матеју, поглавље 16, што је према римокатоличком учењу[7] било када је Исус обећао светом Петру моћ да предузима обавезујуће радње.[8] Властита имена су „засићена значењем“.[9]

У целој Библији ликови добијају имена по рођењу која одражавају нешто од значаја или описују ток њихових живота. На пример: Соломон је значио мир,[10] а цар са тим именом био је први чија је владавина била без рата.[11] Исто тако, Јосиф је свом прворођеном сину дао име Манасија (хебрејски: „који изазива заборав“) (Постанак 41:51); када је Јосиф такође рекао: „Бог је учинио да заборавим све своје невоље и све у очевој породици.” Библијски јеврејски народ није имао презимена која су се преносила с генерације на генерацију. Међутим, обично су били познати као деца свог оца. На пример: דוד בן ישי (Давид бен Јишаи) што значи Давид, син Јесејев (1. Самуило 17:12,58). Данас се овај стил имена и даље користи у јеврејским верским обредима.

Употреба имена од стране животиња и биљака

[уреди | уреди извор]

Употреба личних имена није јединствена само за људе. Делфини[12] и папагаји са зеленим грбама[13] такође користе симболична имена да упућују контакт позиве одређеним особама. Појединачни делфини имају карактеристичне звиждуке, на које ће одговорити чак и када нема других информација које би разјасниле о ком се делфину говори.

Имена у различитим културама

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „ȉme”. Hrvatski jezični portal (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 5. 5. 2023. г. 
  2. ^ „name”. Online Etymology Dictionary (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 9. 2008. г. 
  3. ^ „personal name”. Merriam-Webster.com. Merriam-Webster. Приступљено 18. 6. 2018. 
  4. ^ „General words for names, and types of name”. macmillandictionary.com. Macmillan Dictionary. Приступљено 18. 6. 2018. 
  5. ^ а б Fabry, Merrill (16. 8. 2016). „Now You Know: Why Do We Have Middle Names?” (web article). Time.com (на језику: енглески). Time. Приступљено 18. 6. 2018. 
  6. ^ "Egyptian Religion", E. A. Wallis Budge", Arkana 1987 edition, ISBN 0-14-019017-1
  7. ^ Catechism of the Catholic Church, para 881: "The episcopal college and its head, the Pope" Архивирано 2010-09-06 на сајту Wayback Machine
  8. ^ The Routledge Companion to the Christian Church by Gerard Mannion and Lewis S. Mudge (Jan 30, 2008) ISBN 0415374200 page 235
  9. ^ Baruch Hochman, (1985). Character in Literature. Cornell University Press. , 37.
  10. ^ Campbell, Mike. „Meaning, origin and history of the name Solomon”. Behind the Name. Приступљено 2018-12-27. 
  11. ^ „Solomon, the King”. www.dawnbible.com. Приступљено 2018-12-27. 
  12. ^ „Dolphins Name Themselves With Whistles, Study Says”. National Geographic News. 8. 5. 2006. Архивирано из оригинала 14. 11. 2006. г. 
  13. ^ Berg, Karl S.; Delgado, Soraya; Okawa, Rae; Beissinger, Steven R.; Bradbury, Jack W. (2011-01-01). „Contact calls are used for individual mate recognition in free-ranging green-rumped parrotlets, Forpus passerinus”. Animal Behaviour (на језику: енглески). 81 (1): 241—248. ISSN 0003-3472. S2CID 42150361. doi:10.1016/j.anbehav.2010.10.012. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]