Дуд
| Дуд | |
|---|---|
| |
| Morus nigra | |
| |
| плодови дуда (дудиње) | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Rosids |
| Ред: | Rosales |
| Породица: | Moraceae |
| Племе: | Moreae |
| Род: | Morus L. |
| Врсте | |
| |
Дуд, познат и као мурва (лат. Morus), је род вишегодишњег листопадног дрвећа и грмља из истоимене породице (Moraceae). Овај род обухвата 10—16 врста, раширених у умереном и суптропском појасу северне полулопте. Највећи број врста потиче из Азије. Биљке су једнодоме или дводоме. Листови су једноставни, наизменично распоређени. Цветови су једнополни, сакупљени у густе ресе (мушке цвасти су дугуљасте, женске округласте). Плодови су тесно слепљени на заједничкој осовини и срасли међу собом, чинећи тако плодове цвасти (дудиње, мурве) које су јестиве.[1] У Србији се углавном гаје бели и црни дуд. Осим у исхрани и за производњу ракије (дудовача), бели дуд (његов лист) се користи и као храна за ларве свилене бубе.
Дудови расту и на сиромашнијим тлима, претежно пјешчане текстуре. Крошња им је разграната, као и коријење. Плодови, величине 2 – 3 cm, су сочни, ароматични и врло укусни. Бели су, љубичасти или ружичасти до црвени. Типски су пример сложеног плода.[2]
Према облику и структури дудовог плода именована је и фаза развоја ембриона човека и осталих сисара: морула.
Опис
[уреди | уреди извор]Дудови брзо расту кад су млади и могу нарасти до 24 m висине. Листови су наизменично распоређени, једноставни и често режњасти и назубљени на рубу. Режњеви су чешћи на младим изданцима него на зрелим стаблима Дрвеће може бити једнодомно или дводомно.
Плод дуда је збиран, дугачак око 2-3 cm. Незрели плодови су беле, зелене или бледо жуте боје. Плод се током сазревања претвара од ружичасте у црвене боје, затим у тамнољубичаст или црн, и има слаткаст укус кад је потпуно зрео.[3][4]
Врсте
[уреди | уреди извор]
Таксономија рода Morus је сложена и спорна. Фосили рода Morus се појављују у холандском плиоценском запису.[5] Објављено је преко 150 имена врста, и иако различити извори могу навести различите изборе прихваћених имена, велика већина ботаничких регулатора углавном наводи да прихвата само 10-16. Класификација рода Morus је још компликованија услед широко распрострањене хибридизације, при чему су хибриди плодни.
Ове врсте су прихваћене на Светској контролној листи изабраних биљних породица према подацима од августа 2015:[6]
- Morus alba L. – Бели дуд (Кина, Кореја, Јапан)
- Morus australis Poir. – Кинески дуд (Кина, Јапан, Индијски потконтинент, Мјанмар)
- Morus cathayana Hemsl. – Кина, Јапан, Кореја
- Morus indica - L. – Индија, Југоисточна Азија
- Morus insignis - Bureau – Централна Америка и Јужна Америка
- Morus japonica Audib. – Јапан
- Morus liboensis S.S. Chang – Гуејџоу провинција у Кини
- Morus macroura Miq. – Дуги дуд (Тибет, Хималаји, Индокина)
- Morus mesozygia Stapf – Афрички дуд (јужна и централна Африка)
- Morus mongolica (Bureau) C.K. Schneid. – Кина, Монголија, Кореја, Јапан
- Morus celtidifolia – Тексашки дуд Јужна Америка, Централна Америка, Мексико, Југозапад Сједињених Држава
- Morus nigra L. – Црни дуд (Иран, Кавказ, Левант)
- Morus notabilis C.K. Schneid. – Јунан и Сичуан провинција у Кини
- Morus rubra L. – Црвени дуд (источна Северна Америка)
- Morus serrata Roxb. – Тибет, Непал, северозападна Индија
- Morus trilobata (S.S. Chang) Z.Y. Cao – Гуејџоу провинција у Кини
- Morus wittiorum Hand.-Mazz. – јужна Кина
Исхрана
[уреди | уреди извор]| Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) | |
|---|---|
| Енергија | 180 kJ (43 kcal) |
9,8 | |
| Шећери | 8,1 |
| Прехрамбена влакна | 1,7 |
0,39 | |
1,44 | |
| Витамини | |
| Витамин А екв. | (0%) 1 μg |
| Тиамин (Б1) | (3%) 0,029 mg |
| Рибофлавин (Б2) | (8%) 0,101 mg |
| Ниацин (Б3) | (4%) 0,62 mg |
| Витамин Б6 | (4%) 0,05 mg |
| Фолат (Б9) | (2%) 6 μg |
| Витамин Ц | (44%) 36,4 mg |
| Витамин Е | (6%) 0,87 mg |
| Витамин К | (7%) 7,8 μg |
| Минерали | |
| Калцијум | (4%) 39 mg |
| Гвожђе | (14%) 1,85 mg |
| Магнезијум | (5%) 18 mg |
| Фосфор | (5%) 38 mg |
| Калијум | (4%) 194 mg |
| Натријум | (1%) 10 mg |
| Цинк | (1%) 0,12 mg |
| Остали конституенти | |
| Вода | 87,68 g |
| |
| Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: NDb USDA | |
Сирови дуд садржи 88% воде, 10% угљених хидрата, 1% протеина и мање од 1% масти (табела). У референтној количини од 100 g, сирови дуд даје 43 kcal (180 kJ), 44% дневне вредности (ДВ) за витамин Ц и 14% ДВ за гвожђе; остали микроелементи су у безначајној количини.
Употреба и култивација
[уреди | уреди извор]
Зрели плодови дуда су јестиви и широко се користе у свежем стању, а посебно за слатка јела, као што су пита, торта, а може и за слатка вина, Плод црног дуда (пореклом из југозападне Азије) и црвени дуд (нативан на истоку Северне Америке) имају најјачи окус, који се описује као као „ватромет у устима”.[7]
Стабла дуда расту високо са крошњама висине 5-6 метра те се саде уз урбане и сеоске комуникације и у баштама за стварање хладовине. Међутим, таква хладовина испод црног дуда може бити неугодна, ако зрео плод падне на светлију одећу, јер има јак пигмент, који се тешко уклања. Гране се орезују током јесење сезоне (након опадања лишћа), које се користити за трајне корпе у подршци пољопривреди и сточарству.
Неки амерички градови су забранили садњу дудова због велике количине полена који производе, што представљају потенцијалну опасност по здравље, јер може изазвати поленске алергије.[8] Заправо, само мушка дудова стабла производе полен; овај полен мале тежине може се дубоко удисати у плућа, понекад покрећући астму.[9][10] Насупрот томе, стабла женска дудова стабала производе слатке цветове који привлаче полен и прашину из ваздуха. Због ове особине упијања полена, женска стабла дуда имају рејтинг од само 1 (најнижи ниво алергијског потенцијала), према OPALS (Ogren Plant Allergy Scale) скали алергија.[11] Међутим, сваки нови израст испод калема мора се уклонити, јер би они били са оригиналног мушког стабла дуда.[12]
Индустрија свиле
[уреди | уреди извор]
Листови дуда, нарочито белог, су еколошки значајни као једини извор хране за свилене бубе (Bombyx mori, названа по роду Morus). Лутке, приликом градње чахуре излучују слуз која се претвара у танке нити које се користе у производњи свиле. Остале ларве Lepidoptera, укључујући и мољце, понекад једу биљке.[13][14]
Пигменти
[уреди | уреди извор]Боја плодова потиче од антоцијана, који је интересантан за основна истраживања у проучавању механизама разних болести.
Антоцијани су одговорни за атрактивне боје свеже биљне хране, укључујући и наранџасту, црвену, љубичасту, црну и плаву. Ове боје су растворљиве у води и лако се естрахирају за природно пигментисане хране. Због све веће потражње за бојилима природне хране, њихов значај у прехрамбеној индустрији је у порасту.
Јефтин и индустријски изводљив метод је развијен да се издвоји антоцијан из плодова дуда, који се може користити за тканине, агенсе за сунчање или пигмент хране високе колорне вредности (изнад 100). Научници су открили да је, од 31 тестиране сорте кинеског дуда, укупни принос антоцијана варирао од 148 mg до 2725 mg по литру воћног сока. Такође је утврђено да су сви шећери, киселине и воћни витамини остали нетакнути у преосталом соку, након уклањања антоцијанина, тако да се сок може користити за производњу производа као што су сок, вино, и сос.[15][16][17]
Саџај антоцијана зависи од климе и подручја култивације, а посебно је висок у сунчаним подручјима.[18] Овај налаз обећава тропским земљама које гаје стабла дуда као део праксе серикултуте да профитирају од индустријске производње антоцијана, издвајањем антоцијана из плода дуда.
Ово нуди изазован задатак за искориштавање дудове гермплазме за банке гена, као средства у областима, као што су:
- Истраживање и прикупљање воћа дудових врста;
- Карактеризација, каталогизација и евалуација за садржај антоцијана, користећи традиционални, као и модерни начин и биотехнолошких алата;
- Развој информацијског система о тим сортама или култиварима;
- Обука и глобална координација генетичких ресурса;
- Развој одговарајуће стратегије узгоја за побољшање садржаја антоцијана у потенцијалним сортама, у сарадњи са разним истраживањима ћелија у области серикултуре, биљне генетике и узгој, биотехнологију и фармакологију.
Слике
[уреди | уреди извор]-
Кора црног дуда -
Лист белог дуда -
Плод и лист црног дуда -
Плод црног дуда -
Дудови плодови у либији
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Вукићевић, Емилија (1982), Декоративна дендрологија (2. изд.), Београд: Привредно финансијски водич, стр. 242
- ^ Sofradžija, A.; Šoljan, D.; Hadžiselimović, R. (2000). Biologija 1. Sarajevo: Svjetlost. ISBN 9958-10-224-2.
- ^ „Morus nigra (black mulberry)”. CABI. 20. 11. 2019. Приступљено 8. 3. 2020.
- ^ „Mulberry”. California Rare Fruit Growers. 1997. Архивирано из оригинала 24. 08. 2020. г. Приступљено 8. 3. 2020.
- ^ Martinez Cabrera HI; Cevallos-Ferriz SRS (2006). „Maclura (Moraceae) wood from the Miocene of the Baja California Peninsula, Mexico: Fossil and biogeographic history of its closer allies”. Review of Palaeobotany and Palynology. 140 (1–2): 113—122. doi:10.1016/j.revpalbo.2006.03.004.
- ^ „Search for Morus”. The Plant List, Kew Botanic Gardens. 2013.
- ^ „The Cloudforest Gardener”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2016. г. Приступљено 20. 2. 2016.
- ^ „City of El Paso agenda item, July 10, 2007” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 02. 08. 2010. г. Приступљено 21. 7. 2014.
- ^ Ogren, Thomas Leo (2000). Allergy-Free Gardening
. Berkeley, California: Ten Speed Press. ISBN 1580081665.
- ^ Wilson, Charles L. „Tree pollen and hay fever”. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Приступљено 17. 5. 2014.
- ^ Ogren, Thomas Leo (2003). Safe Sex in the Garden : and Other Propositions for an Allergy-Free World. Berkeley: Ten Speed Press. стр. 22—23. ISBN 1580083145.
- ^ Phipps, Nikki. „Can Grafted Trees Revert to Their Rootstock?”. gardeningknowhow.com. Приступљено 16. 5. 2014.
- ^ Ombrello, T PhD. „The mulberry tree and its silkworm connection”. Department of Biology, Union County College, Cranford, NJ. Архивирано из оригинала 19. 10. 2012. г. Приступљено 20. 10. 2012.
- ^ „Mulberry silk”. Central Silk Board, Ministry of Textiles - Govt of India. 2012. Архивирано из оригинала 19. 10. 2012. г. Приступљено 20. 10. 2012.
- ^ Wrolstad RE (2001). „The possible health benefits of anthocyanin pigments and polyphenolics”. Linus Pauling Institute, Oregon State University.
- ^ Hou DX (mart 2003). „Potential mechanisms of cancer chemoprevention by anthocyanins”. Current Molecular Medicine. 3 (2): 149—59. PMID 12630561. doi:10.2174/1566524033361555.
- ^ Liu X, Xiao G, Chen W, Xu Y, Wu J (2004). „Quantification and Purification of Mulberry Anthocyanins with Macroporous Resins”. Journal of Biomedicine & Biotechnology. 2004 (5): 326—331. PMC 1082888
. PMID 15577197. doi:10.1155/S1110724304403052.
- ^ Matus JT, Loyola R, Vega A, et al. (2009). „Post-veraison sunlight exposure induces MYB-mediated transcriptional regulation of anthocyanin and flavonol synthesis in berry skins of Vitis vinifera”. Journal of Experimental Botany. 60 (3): 853—67. PMC 2652055 . PMID 19129169. doi:10.1093/jxb/ern336.
Литература
[уреди | уреди извор]- Sofradžija, A.; Šoljan, D.; Hadžiselimović, R. (2000). Biologija 1. Sarajevo: Svjetlost. ISBN 9958-10-224-2.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Flora of China: Morus
- Flora of North America: Morus
- Sorting Morus names (University of Melbourne)
- Propagation (growing) by vegetative method
- Propagation (growing) by seed method
- photo of 300-year-old Japanese mulberry
- „Central Sericultural Germplasm Resources Centre, Ministry of Textiles”. Архивирано на сајту Wayback Machine (10. мај 2015), Government of India
- „Replant a mulberry tree”. Архивирано 2013-01-26 на сајту Archive.today: article from Times of India
- The Morus Londinium project - Mulberry tree heritage in London, UK
