Пређи на садржај

Балдахин

С Википедије, слободне енциклопедије
Балдехин над троном

Балдахин (итал. baldacchino; у ствари у Baldach-u значи у средњовековном Багдаду израђен златни брокат) је украсни кровић на трону, кревету, проповедаоници, на споменицима и сл. који је првобитно био израђиван од броката. Почасни балдахин је једноставније платно које виси окомито иза трона, обично настављајући да формира балдахин.[1] Такође се може користити за сличне надстрешнице у дизајну ентеријера, на пример изнад кревета, и за надстрешнице за процесије које се користе у формалним државним церемонијама као што су крунисања, које држе четири или више мушкараца са моткама причвршћеним за углове тканине.

У случајевима када је чврста, трајна архитектонска карактеристика, посебно изнад високих олтара у катедралама, таква структура се правилније назива циборијум када је довољно архитектонске форме. Балдахини се често ослањају на стубове, посебно када су одвојени од ограђеног зида.[2]

„Балдахин“ је првобитно била луксузна врста тканине из Багдада. Метју Парис бележи да је Хенри III од Енглеске носио огртач „de preciosissimo baldekino“ на церемонији у Вестминстерској опатији 1247. године.[3]

Почасни балдахин

[уреди | уреди извор]

У средњем веку, хијератска надстрешница, почасни балдахин или државни балдахин висио је изнад седишта личности значајног положаја, као симбол ауторитета. Седиште под таквом надстрешницом би нормално било подигнуто на подијуму.[4] Тканина изнад седишта се углавном настављала вертикално доле до тла иза седишта. Императори и краљеви, владајуће војводе и епископи добијали су ову част.[5] Тканина је често била једноставно луксузни текстил, често увозна и са богатим шарама, као код броката, али је могла имати и хералдичке елементе. Француски краљеви су често приказани са балдахином од плавих тканина са узорком златних љиљана. Девица Марија је посебно често приказана како седи испод почасног балдахина на средњовековним и ренесансним сликама где је приказана на престолу са свецима.

Када је Мери, краљица Шкотске, била затвореница у Енглеској у замку Тутбери 1585. године, протестовала је код својих чувариа Амијаса Полета и Џона Сомерса због уклањања њеног почасног балдахина из трпезарије, што је било против њеног краљевског статуса.[6]

Балдахин изнад кревета

[уреди | уреди извор]

Церемонијални

[уреди | уреди извор]

Државни кревет, намењен пријему важних посетилаца и стварању наследника пред одабраном публиком, али није намењен за спавање[7]], еволуирао је током друге половине седамнаестог века, развијајући средњовековну традицију примања посетилаца у спаваћој соби, која је била најприватнија соба стандардног апартмана у барокном стану. Луј XIV је развио ритуале пријема у својој државној спаваћој соби, где је само шачица његове дворске елите могла очекивати да буде позвана. Други европски монарси су убрзо опонашали његову праксу; чак је и његов највећи непријатељ, Вилијам III од Енглеске, имао своје одабране посетиоце, што је била велика част.

За спавање

[уреди | уреди извор]

У Британији су монарси спавали у државним креветима у Вестминстерској палати ноћ пре крунисања. Ову традицију је започео Вилијам Освајач 1066. године и наставила се до 1821. године, када је Џорџ IV био последњи монарх који је спавао у том кревету. Првобитни државни кревет је оштећен у пожару и замењен 1859. Нови кревет је остао у Кући говорника до 1940-их, када је померен као превише раскошан да би био тамо током тешких времена Другог светског рата. Вероватно је продат током владине модернизације, некако се појавио на аукцији у Нортхемптонширу и купљен је за једну породицу за 100 фунти 1960-их. Користили су га тридесет година, схватајући да је важан, али не знајући одакле долази све док стручњак за ентеријере у Музеју Викторије и Алберта није објавио апел да покушава да га пронађе. Кревет је откупљен од породице и враћен у Кућу говорника након рестаурације и са новим завесама.

Балдахин у цркви Светог Петра у Ватикану

Балдахин цркве Светог Петра

[уреди | уреди извор]

Папа Урбан VIII је наручио од Ђованија Лоренца Бернинија да дизајнира и изгради велику структуру која би била постављена изнад главног олтара, за који се верује да се налази изнад гроба Светог Петра, у новој базилици Светог Петра.[8] Бернинијев дизајн за бадахин укључивао је џиновске соломонске стубове инспирисане стубовима који су окруживали олтар старе базилике Светог Петра.[9] Ове стубове је првобитно поклонио Константин, а лажна традиција тврди да су то стубови из Јерусалимског храма. Најнижи делови четири стуба Бернинијевог балдахина имају спирални жлеб, а средњи и горњи делови стубова прекривени су маслиновим и ловоровим гранчицама са безброј пчела. Породични грб папе Урбана VIII, грб породице Барберини, налази се у дну сваког стуба.[10] Све ово се комбинује да би створило осећај кретања нагоре.[11]

Балдахин у процесијама

[уреди | уреди извор]

Балдахин се такође може користити у формалним процесијама, укључујући проласке краљева, крунисање или погребне поворке, да означи елитни статус појединца који покрива. Порекло такве употребе у Европи лежало је на дворовима Нео-асирског царства, усвојено у Атини можда већ крајем седмог века п.н.е.[12] Франсиско Франко, владар Шпаније од 1939. до 1975, често је ходао испод балдахина након што је званично прогласио Шпанију монархијом – привилегија коју је присвојио као дефакто доживотни регент.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Clive Edwards, "Cloth of estate", Encyclopedia of Furnishing Textiles, Floorcoverings and Home Furnishing Practices, 1200–1950 (Lund Humphreys, 2007), p. 54.
  2. ^ „Baldachin | architecture”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-12. 
  3. ^ Richard Ettinghausen et al., The Art and Architecture of Islam: 650-1250, 1987, Yale University Press (Yale/Penguin History of Art)
  4. ^ Clive Edwards, "Cloth of estate", Encyclopedia of Furnishing Textiles, Floorcoverings and Home Furnishing Practices, 1200–1950 (Lund Humphreys, 2007), p. 54.
  5. ^ Maria Hayward, "Symbols of Majesty: Cloths of Estate at the Court of Henry VIII", Furniture History, 41 (2005), pp. 1–12.
  6. ^ Jade Scott, Captive Queen: The Decrypted History of Mary, Queen of Scots (London: Michael O'Mara Books, 2024), p. 238: Clare Hunter, Embroidering Her Truth: Mary, Queen of Scots and the Language of Power (Sceptre, 2023), pp. 290–291.
  7. ^ Peter K. Thornton, Authentic Decor: the Domestic Interior 1620–1920, (London, 1985) and Seventeenth-Century Interior Decoration in England, France and Holland, (New Haven & London, 1981).
  8. ^ „Vatican unveils plans for restoring Bernini's canopy in St. Peter's Basilica”. Associated Press News. 11. 1. 2024. 
  9. ^ „Vatican unveils plans for restoring Bernini's canopy in St. Peter's Basilica”. Associated Press News. 11. 1. 2024. 
  10. ^ „St. Peter's - Papal Altar & Baldacchino”. 
  11. ^ „St. Peter's Basilica in the Vatican | History, description, useful information”. 27. 11. 2016. 
  12. ^ M. C. Miller, "The Parasol: An Oriental Status-Symbol in Late Archaic and Classical Athens," The Journal of Hellenic Studies, 112 (1992) 91-105.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]