Пређи на садржај

Џон Бејлиол

С Википедије, слободне енциклопедије
Џон Бејлиол
Лични подаци
Датум рођења1248.
Датум смрти25. новембар 1314.(1314-11-25) (65/66 год.)
Породица
СупружникИзабела де Ворен
ПотомствоЕдвард Бејлиол
РодитељиЏон I де Бејлиол
ДинастијаДинастија Бејлиол
Краљ Шкотске
ПретходникМаргарета Норвешка
НаследникРоберт Брус

Џон Бејлиол (1248 – 25. новембар 1314), био је краљ Шкотске у периоду 1292-1296. под врховном влашћу енглеског краља Едварда I.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Када је шкотски краљ Александар III (1249-1286) погинуо несрећним случајем, наследила га је четворогодишња унука Маргарета Норвешка, кћи норвешког краља Ерика и Александрове кћери Маргарете. У девојчицино име Шкотском су владали намесници, а њен отац Ерик ставио ју је под заштиту енглеског краља Едварда I, који ју је верио за свог сина Едварда. Тако је енглески краљ планирао да уједини Енглеску и Шкотску путем брака, али већ 1290. осмогодишња краљица Маргарета умрла је на путу из Норвешке за Шкотску.[2]

Маргаретина смрт (1290) оставила је шкотски престо упражњен и без директног наследника. Постојала су три претендента на престо, који су водили порекло од краља Дејвида I (1124-1153). Најјаче право на престо имали су Роберт Брус, чукунунук Дејвида I преко његове унуке Изабеле, и Џон Бејлиол, чукун-чукунунук Дејвида I преко његове чукунунуке Маргарет. Обојица су били норманског порекла и имали су феудалне поседе у Шкотској и у Енглеској, тако да су већ били вазали краља Едварда. Да избегну грађански рат, шкотски великаши прихватили су арбитражу енглеског краља, који је поставио услов да нови краљ најпре мора признати њега за врховног господара читаве Шкотске. Роберт Брус имао је већу подршку у народу, али је краљ Едвард баш зато изабрао Џона Бејлиола, кога је сматрао слабијим и мање способним. Тако је 1292, након две године без владара, шкотска добила Џона Бејлиола за краља.[3]

Краљ Џон признао је краља Едварда за врховног господара, и краљ Едвард му је у свакој прилици јавно показивао своју власт, третирајући га као сваког другог поданика. Тако је краљ Џон више пута био позиван у Енглеску, да одговара пред енглеским судом на безначајне оптужбе енглеских великаша, па чак и француских трговаца вином за неплаћене рачуне краља Александра III.[3]

Краљ Џон остао је енглески вазал до 1294, када је краљ Едвард објавио рат Француској, позвавши у рат своје вазале, укључујући и краља Џона. Краљ Џон је одбио да се одазове позиву и 1296. склопио је први званични савез Шкотске са Француском, запамћен у историји као Стари Савез. Тим чином краљ Џон је званично одбацио своју потчињеност краљу Едварду: у одговор, Едвард је лично кренуо на Шкотску и спалио Бервик на Твиду, погубивши све преживеле браниоце. Едвардов главни војсковођа Ралф де Ворен на исти начин је заузео и разорио замак у Данбару. На вести о масакрима бранилаца у заузетим замковима, кључна утврђења Роксбург, Единбург и Стирлинг предала су се без борбе.[3] Краљ Џон је 1296. натеран да абдицира, а енглеска војска окупирала је готово читаву шкотску низију. У овом походу краљ Едвард је однео Камен судбине, традиционални престо келтских и шкотских краљева, на коме је вршен обред кринисања, из Скона у Лондон. Наредних 10 година (1296-1306) краљ Едвард управљао је Шкотском директно, преко својих намесника, наметнувши Шкотима тешке порезе за издржавање енглеских посада у замковима. Енглеска војска је успешно угушила устанак Шкота под вођством Вилијама Волиса (1296-1305),[4] али је већ 1306. избио нови устанак под вођством Роберта Бруса, који је 1314. поразио Енглезе код Банокберна.[5]

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Eustace de Balliol
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Hugh de Balliol
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ada de Fontaines
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. John I de Balliol
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Aleaume de Fontaines
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Cecilia de Fontaines
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Laurette de St.Valérie
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Џон Бејлиол
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Uchtred, Lord of Galloway
 
 
 
 
 
 
 
12. Lochlann, Lord of Galloway
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Gunnild of Dunbar
 
 
 
 
 
 
 
6. Alan, Lord of Galloway
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Richard de Morville
 
 
 
 
 
 
 
13. Elena de Morville
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Avice de Lancaster
 
 
 
 
 
 
 
3. Dervorguilla of Galloway
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Henry of Scotland
 
 
 
 
 
 
 
14. David of Scotland, Earl of Huntingdon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ada de Warenne
 
 
 
 
 
 
 
7. Margaret of Huntingdon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Hugh de Kevelioc, 5th Earl of Chester
 
 
 
 
 
 
 
15. Maud of Chester
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Bertrade de Montfort of Evreux
 
 
 
 
 
 

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Самерсет Фрај 2024, стр. 226.
  2. ^ Самерсет Фрај 2024, стр. 81.
  3. ^ а б в Самерсет Фрај 2024, стр. 82.
  4. ^ Самерсет Фрај 2024, стр. 83.
  5. ^ Самерсет Фрај 2024, стр. 84.
Џон Бејлиол на Викимедијиној остави.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џон_Бејлиол&oldid=28905995”