Tularemija
| Tularemija | |
|---|---|
| Sinonimi | kuga Pahvantske doline,[1] zečja goriznica,[1] groznica jelenske muve, Oharina groznica[2] |
 | |
| Tularemijska povreda na šaci | |
| Specijalnost | Infektivna bolest |
| Simptomi | Groznica, čir kože, veliki limfni čvorovi[3] |
| Uzroci | Francisella tularensis (bolest šire krpelji, jelenske muve, kontact sa zaraženim životinjama)[4] |
| Dijagnostički metod | Test krvi, mikrobna kultura[5][6] |
| Prevencija | Insektni repelant, nošenje dugačkih pantalona, brzo uklanjanje krpelja, ne uznemiravajuće mrtvih životinja[7] |
| Lekovi | Streptomicin, gentamicin, doksiciklin, ciprofloksacin[5] |
| Prognoza | Generalno dobra uz tretman[4] |
| Frekvencija | ~200 slučaja godišnje (SAD)[8] |
| Klasifikacija i eksterni resursi | |
| ICD-10 | A21 |
| ICD-9 | 021 |
| DiseasesDB | 13454 |
| MedlinePlus | 000856 |
| eMedicine | med/2326 emerg/591 ped/2327 |
| MeSH | D014406 |
Tularemija je akutno zarazno oboljenje.[4] U zavisnosti od puta širenja, javlja se u više kliničkih oblika. Na mestu ulaska prouzrokovača u organizam stvaraju se ulceracije i otok limfnih čvorova. Pored spoljašnjih manifestacija, tularemija može da se javi i u plućnom obliku, koji karakteriše pneumonija u abdominalnom obliku sa bolovima u trbuhu, ređe prolivom i povraćanjem i u septičkom obliku sa visokom temperaturom, znacima intoksikacije i poremećajem svesti.
Infenktivni agens je bakterija - Francisella tularensis. Osetljiva je prema povišenoj temperaturi, hlornim preparatima, formalinu i drugim dezinfekcionim sredstvima. Nasuprot tome, dobro podnosi nižu temperaturu. U vodi i vlažom zemljištu može ostati u životu više meseci, a na koži glodara, uginulih od tularemije, više nedelja.
Inkubacioni period je od 2 - 10 dana, a najčešće iznosi tri dana.
U preko 90% slučajeva rezervoar zaraze su glodari (zečevi, lasice, veverice, pacovi, miševi), ali rezervoar zaraze mogu biti i druge, domaće i divlje životinje (goveda, ovce, psi, mačke, srne, divlje svinje). Uzročnik se nalazi u krvi, gnoju tularemičnih lezija, mokraći i izmetu inficiranih životinja.
Tularemija se ne širi interhumano. Zbog malog broja prouzrokovača u tularemičnim lezijama bolesnika, njegova zaraznost je minimalna.
Tularemija se može širiti na više načina. Direktim kontaktom sa tkivima i krvlju obolelih i uginulih životinja ili indirektno - ujedom krpelja, obada, muva i nekih vrsta komaraca, nastaje kožni oblik tularemije. Hidričnim putem, pijenjem vode iz bunara i izvora koji su kontaminirani izlučevinama obolelih životinja nastaje crevni oblik tularemije. Aerogeno, kontaktom sa prašinom sa žitaricima, trave i sena nastaje plućni oblik tularemije. Slično kao kod leptospiroza, ingekcija može nastati i preko konjunktiva u toku rada i plivanja u kontaminiranim vodama.
Ulazno mesto infekcije su konjunktive, koža i sluznica respiratornog i probavnog trakta.
Prema tularemiji su jednako osetljive sve osobe, bez obzira na uzrast i pol.
Preležana bolest ostavlja dug i solidan imunitet. međutim, opisani su i slučajevi reinfekcije, naročito kod laboratorijsih radnika.
Mada je osetljivost prema tularemiji opšta, češće obolevaju muškarci srednjeg životnog doba, jer su više izloženi infekciji prilikom lova zečeva, kao i skidanja kože i rada sa mesom inficiranih životinja. Zbog toga je javljanje tularemije povezano sa sezonom bavljenja određenim poslovima. Lovci na zečeve obolevaju u sezoni lova, septembar - januar, lovci na bizamske pacove u periodu juni - juli, a ribari i lica koja rade ili se kupaju u kontaminiranim vodama obolevaju tokom leta. Tularemija se najčešće javlja u obliku pojedinačnih slučajeva ili manjih epidemija.
Tularemija je oboljenje severne zemljine polulopte. Rasprostarnjena je u Severnoj Americi, Evropi i Aziji. Najviše je obolelih u SAD, Rusiji i Austriji. U našoj zemlji pojedinačni slučajevi tularemije registrovani su u Vojvodini, Pčinjskom okrugu[9][10].
Pored edukacije stanovništva, veterinarskih i zoohigijenskih mera, protiv tularemije se sprovodi i vakcinacija profesianolno izloženih lica. Primenjuje se živa vakcina od oslabljenih mokroorganizama, koja se aplikuje utrljavanjem u skarifakovanu kožu ramena. Vakcinalni imunitet traje pet godina.
Epizotoološka i epidemiološka istraživanja usmerena su na otkrivanje zaraženih životinja i pronalaženju svih inficiranih osoba. Oboleli se hospitalizuju prema kliničkim indikacijama. posebna izolacija izolacija nije potrebna. Tekuća dezinfekcija obuhvata gnoj iz ulceracije. Završna dezinfekcija nije potrebna. oboljenje i smrt od tularemije podležu obaveznom prijavljivanju.
- ↑ 1,0 1,1 Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1.
- ↑ James & Berger 2006: str. 286
- ↑ „Signs and Symptoms Tularemia” (en-us). CDC. October 2015. Pristupljeno 8. 11. 2017.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 „Tularemia” (en-us). CDC. October 2015.
- ↑ 5,0 5,1 „Diagnosis and Treatment Tularemia” (en-us). CDC. October 2015. Pristupljeno 8. 11. 2017.
- ↑ „Clinicians Tularemia” (en-us). www.cdc.gov. September 2016. Pristupljeno 8. 11. 2017.
- ↑ „Prevention Tularemia” (en-us). www.cdc.gov. October 2015. Pristupljeno 8. 11. 2017.
- ↑ „Statistics Tularemia” (en-us). CDC. November 2016. Pristupljeno 8. 11. 2017.
- ↑ „Na jugu Srbije 16 obolelih od tularemije”. 2010. Pristupljeno 5. 5. 2010.
- ↑ „Na Kosovu proglašena epidemija tularemije”. 2015. Arhivirano iz originala na datum 11. 02. 2015. Pristupljeno 11. 2. 2015.
- Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1.
- James, William D.; Berger, Timothy G. (2006). Andrews' Diseases of the Skin: clinical Dermatology. Saunders Elsevier. str. 286. ISBN 978-0-7216-2921-6.
