Prijeđi na sadržaj

Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Izvor: Wikipedija
Opsesivno-kompulzivni poremećaj
Ritualno pranje ruku je čest simptom
SpecijalnostPsihijatrija, psihologija
Klasifikacija i eksterni resursi
ICD-10F42
ICD-9300.3
DiseasesDB33766
MedlinePlus000929
eMedicinearticle/287681
MeSHD009771

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) je vrsta neuroze koju karakterišu opsesivne (prinudne, intruzivne, nametljive) misli i kompulzivne (prisilne) radnje (zadaci ili rituali) u pokušaju da se redukuje ili neutrališe nerealan strah (strepnja ili anksioznost). Osoba obavlja radnje koje doživljava kao tuđe, nametnute i neprijatne, a ako se usprotivi tom porivu, strah, osećanje krivice i strepnja se intenziviraju.

Izvršenje prisilnih radnje ili izgovaranje nekih reči donosi privremeno rasterećenje ili redukciju napetosti i strepnje, ali se potreba za prisilnim radnjama ubrzo ponovo javlja čime se ponavlja čitav postupak.[1]

Uzroci OKP kod životinja, kao i kod ljudi, uključuju predispoziciju gena, uticaj okruženja a ponekad i bolesti[2].

Epidemiologija

[uredi | uredi kod]

Učestalost

Prema brojnim epidemiološkim istraživanjima, opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) danas spada u jedan od najčešćih neurotskih poremećaja od kojeg pati oko 2,5% čovečanstva (od 1,7 do 4%). Prema izveštajima američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, oko dva miliona (prema drugim izvorima tri miliona) Amerikanaca pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Razvojem dijagnostike značajno se povećao broj novootkrivenih pojedinaca sa tim poremećajem, ali je i razvitkom novih metoda lečenje i boljom edukacijom pacijenata povećan i broj izlečenih.[3]

Opsesivno kompulzivni poremećaj po godinama starosti na 100,000  stanovnika u 2002.
  nema podataka
  manje od 45
  45-52.5
  52.5-60
  60-67.5
  67.5-75
  75-82.5
  82.5-90
  90-97.5
  97.5-105
  105-112.5
  112.5-120
  više od 120

Rasa i nacionalnost

Opsesivno-kompulzivni poremećaj ima sličnu prevalencu kod različitih rasa i nacionalnosti, iako specifična patološka preokupacija u pojedinim kulturama i religijama može povećati procenat onih sa OKP (na primer, osećaj krivnje zbog blasfemije češći je kod religioznih katolika i pravoslavnih Jevreja).[3]

Polne razlike

Opsesivno-kompulzivni poremećaj se sa podjednakom učestalošću javlja kod muškaraca i žena. Prvi simptomi poremećaja se u proseku nešto ranije uočavaju kod muškaraca (uglavnom u detinjstvu ili adolescenciji) nego kod žena (u ranim dvadesetim godinama). Zato se kod nekih žena OKP javlja i tokom trudnoće, iako se simptomi OKP-a kod već obolelih trudnica mogu i pogoršati. Pogoršanje simptoma nalazimo i tokom predmenstrualnog perioda kod žena.[4]

Starost

Prvi simptomi poremećaja se kod oba pola obično javljaju u detinjstvu (oko desete godine života) ili u ranom odraslom dobu(u srednjim dvadesetim godinama). Nije neobično da se oboljenje javi i kod deteta mlađeg od pet godina. Simptomi OKP-a se izuzetno retko javljaju kod lica starijih od 35 godina. Osnovni simptomi su osećanje prisile, borba protiv nametnutih misli i radnji i svest o nelogičnosti i besmislenosti simptoma.[5]

„U zavisnosti od uzrasta razlikuju se i načini kojima se osoba bori protiv nametnutog. Deca u mlađim uzrastima nisu svesna besmislenosti prisilnih simptoma kojima se brane od strepnje. Nešto starija deca svesna su toga i bore se, pokazuju otpor. Adolescenti preduzimaju i izvesne protivmere kako bi se odbranili, dok odrasle osobe počinju da izbegavaju situacije koje bi mogle izazvati prinudnu radnju ili misao. Ovo dalje vodi umanjenju radnog funkcionisanja, kretanja i opštenja sa drugima. Javljaju se osećanja stida, krivice i neprilagođenosti što ume da odvede u otuđenje od čitavog sveta zbog svoje neobičnosti“.[6]

Mortalitet

Jedan od vodećih uzroka smrti pacijenata sa OKP je samoubistvo. Procene ukazuju da je čak 10% pacijenata sa OKP pokušalo samoubistvo u adolescenatnim ili odraslim godinama života [5].

Etiologija

[uredi | uredi kod]

Postoje različite teorije o faktorima i uzrocima koji izazivaju opsesivno-kompulzivni poremećaj ali ni jedna nije istraživanjima dokazana. Naučnici se generalno slažu da psihološki i biološki faktori igraju ulogu u izazivanju nereda, iako se razlikuju po stepenu naglaska na oba tipa faktor.

Visok skor predisponirajućih gena
Među brojnim uzrocima kao najznačajniji navodi se hereditet (nasledna predispozicija). Istraživanjima, u oko 60-87% slučajeva OKP utvrđena je hereditarna predispozicija (u 45-65% kod dece, 27-47% kod odraslih,[7] 80-87% kod monozigotnih blizanca i 47-50% kod dizigotnih blizanaca)[8]. Nekoliko genetskih istraživanja utvrdila su povezanaost OKP sa prisustvom različitih serotonergičkih, dopaminergičnih i glutamatergičnih gena. U suštini, svaki čovek može patiti od OKP, ali kod ljudi koji su po prirodi plašljivi, emotivni, plačljivi, nižeg samopoštovanja, kao i kod onih koji teže podnose nepravdu i kritiku, OKP se češće javljaju[9][10][11][12] [13].

Uloga neurotransmitera
Izloženost hroničnom stresu, infekcije i povrede glave, menjaju funkciju i građu mozga i zato se mnogi neurotski poremećaji, u koje spadaju i opsesivno-kompulzivni, mogu objasniti akumulacijom latentnog delovanja stresa, infekcije ili povrede. Simptomi u OKP se mogu pogoršati stresom, međutim, stres nije etiološki faktor OKP. CT imidžing mozga ljudi sa OKP je pokazao da oni imaju drugojačije obrasce moždane aktivnosti od onih bez OKP i da je različito funkcionisanje kola u određenom delu mozga, kao što je strijatum, može da izazove poremećaj. Razlike u drugim delovima mozga i neravnoteža hemijskih supstanci u mozgu, posebno serotonina i dopamina, može takođe da doprinese OKP.[14][15] U izolovanim istraživanja se konstantno nalazi neobična dopaminska i serotoninska aktivnost u različitim regionima mozga kod osoba sa OKP. Ona se može definisati kao dopaminergična hiperfunkcija u prefrontalnom korteksu i serotonergička hipofuncija u bazalnim ganglijama[16][17].

I u ovim slučajevima konstitucija organizma ima važnu ulogu, jer određuje pod kojim teretom i posle koliko vremena će se nervni sistem „slomiti“[18][19].

Životna sredina
Vekovi su protekli kao „doba melanholije“ [20], dok se za dvadeseti vek može reći da je „doba strepnje (anksioznosti)“, svetski podaci ukazuju na epidemiju strepnje, posebno u dvadesetprvom veku, pri čemu se simptomi strepnje, a sa njom i OKP, iz generacije u generaciju, javljaju sve ranije i sve učestalije.[21]

Patologija

[uredi | uredi kod]
Kategorizacija opsesija i prinuda[22]
Opsesije Povezane prisilne radnje
Strah od kontaminacije Pranje, čišćenje
Potreba za simetrijom, precizno uređenje Naručivanja, uređenje, balansiranje, ispravljanje ("samo pravo")
Neželjene seksualne ili agresivni misli ili slike Provera, molitve, „poništavanje“ akcije, traženje sigurnosti
Sumnje (npr. gas u kući isključen, vrata zaključana) Uporno ponavljanje provere
Zabrinutost zbog bacanja nečeg vrednog Ograda od dasaka

Klinička slika

[uredi | uredi kod]

Tipični simptomi opsesivno-kompulzivne neuroze su:

  • opsesivne misli koje se uvek vraćaju i ne izlaze iz glave,
  • prisilno brojanje (npr. koraka pri hodu),
  • prisilno pranje ruku ili vršenje nekih ritualnih radnji.

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza

[uredi | uredi kod]

Da bi se dijagnostikovao opsesivno-kompulzivni poremećaj, kod pojedinca u vremenskom periodu od dve nedelje ili duže mora biti evidentirana učestala pojava opsesivnih misli ili kompulzivnih radnji (ili istovremene pojave oba simptoma).

Najčešći medicinski problem u lečenju OKP postavlja pogrešno postavljena dijagnoze [23]. Zato svaki kliničar koji se bavi lečenjem OKP mora dobro da raspoznaje i diferencijalno dijagnostički razlikuje kriterijume kao što su tikovi, raspoloženje, anksioznost ili drugi kompulzivni oblici ponašanja, kao što su trihotilomanija ili neurodermatitis[23].

Kao poseban problem i čestu zamku u diferencijalnoj dijagnostici i neuspešnom prepoznavanju i dijagnostikovanju OKP predstavljaju sledeći poremećaji, koji se često sreću kod pacijenata, i koje treba imati u vidu [8][23]:

Prognoza

[uredi | uredi kod]

Opsesivno-kompulzivni poremećaj je hronična bolest sa širokim spektrom i različitim intenzitetom simptoma. Bez lečenja, intenzitet i manifestacije simptoma mogu da se uvećavaju i slabe, i spontano se retko povlače.

U blizu 70% pacijenata početak lečenja značajno poboljšava stanje OKP i redukuje njegove simptome. Međutim, OKP ostaje hronično oboljenje, sa simptomima koji mogu jačati ili slabiti tokom celog života pacijenta.

Oko 15% pacijenata može pokazati progresivno pogoršanje simptoma ili pogoršanje u funkcionisanju tokom vremena (starenja). Dok oko 5% pacijenata ima potpunu remisiju simptoma između epizoda egzacerbacije.

Farmakološko lečenje se najčešće sprovodi u kontinuitetu. Ako uspešno lečen pojedinac naglo prestane da sprovodi propisani režim uzimanja lekova, recidiv nije neuobičajen.

Određeni broj procenata može reagovati negativno na lečenje, upornim simptomima. Zato lečenje ovih pacijenti može zahtevati primenu većeg broja medikamenata ili veće doze lekova i/ili upućivanje u specijalizovane ustanove. U ovoj grupi, manji broj pacijenata, mogu biti kandidati za neurohirurške (psihohirurške) intervencije [24].

Liječenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja

[uredi | uredi kod]

"Metod 4 koraka" za samoliječenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja doktora Jeffrey M. Schwartz-a

Jeffrey M. Schwartz je jedan od vodećih svjetskih stručnjaka kada je u pitanju opsesivno-kompulzivni poremećaj i njegovo liječenje.

Ako imate opsesivne misli i kompulzivna (prinudna, prisilna) ponašanja, mnogo će vam pomoći saznanje o značajnim napretcima u tretmanu opsesivno-kompulzivnog poremećaja. U posljednjih 20 godina bihejvioralna (behavior-ponašanje) terapija se pokazala veoma efektivnom u tretmanu opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

Koncept samoliječenja, kao dio bihejvioralne terapije, je najveći napredak. Metodom 4 koraka možete naučiti kako da postanete sam svoj bihejvioralni terapeut. Sa saznanjem nekih temeljnih činjenica o opsesivno-kompulzivnom poremećaju i shvatanjem da je to medicinsko stanje koje reaguje na tretman, bit ćete u mogućnosti da prevaziđete nagon da izvršite kompulzivna ponašanja i ovladat ćete novim tehnikama kako da izađete na kraj sa dosadnim, opsesivnim mislima.

Metod 4 koraka:

  • Korak 1: Reimenovanje
  • Korak 2: Pripisivanje stvarnom uzroku
  • Korak 3: Refokusiranje
  • Korak 4: Revalorizacija

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ (en) Bartz JA, Hollander E. Is obsessive-compulsive disorder an anxiety disorder?. Prog Neuropsychopharmacol Biol Psychiatry. May 2006;30(3):338-52. Medline.
  2. ↑ (en) Laura L. Smith, Obsessive Compulsive Disorder (OCD) in Our Best Friends [1] Arhivirano 2011-11-13 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  3. ↑ 3,0 3,1 (en) Karno M, Golding JM, Sorenson SB, Burnam MA. The epidemiology of obsessive-compulsive disorder in five US communities. Arch Gen Psychiatry. Dec 1988;45(12):1094-9. Medline, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  4. ↑ American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. 4th Edition, Text Revision (DSM-IV-TR). Washington, DC: American Psychiatric Association; 2000.
  5. ↑ 5,0 5,1 (en) Dell'Osso B, Altamura AC, Allen A, Marazziti D, Hollander E. Epidemiologic and clinical updates on impulse control disorders: a critical review. Eur Arch Psychiatry Clin Neurosci. Dec 2006;256(8):464-75. Medline. Full Text[mrtav link].
  6. ↑ Predrag Đorđević, Opsesivno kompulsivni poremećaj na www.akademijauspeha.com Arhivirano 2011-08-27 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  7. ↑ (en)van Grootheest DS, Cath DC, Beekman AT, Boomsma DI. Twin studies on obsessive-compulsive disorder: a review. Twin Res Hum Genet. Oct 2005;8(5):450-8. Medline.
  8. ↑ 8,0 8,1 Carey G, Gottesman I. Twin and family studies of anxiety, phobic, and obsessive disorders. In: Klein DF, Rabkin JG. Anxiety: New Research and Changing Concepts. New York: Raven Press; 2000.
  9. ↑ Arnold PD, Rosenberg DR, Mundo E, Tharmalingam S, Kennedy JL, Richter MA. Association of a glutamate (NMDA) subunit receptor gene (GRIN2B) with obessive-compulsive disorder: a preliminary study. Psychopharmacology. August 2004;174:530-538.
  10. ↑ (en) Arnold PD, (en) Sicard T, Burroughs E, Richter MA, Kennedy JL. Glutamate transporter gene SLC1A1 associated with obsessive-compulsive disorder. Arch Gen Psychiatry. Jul 2006;63(7):769-76. Medline.
  11. ↑ (en) Denys D, Van Nieuwerburgh F, Deforce D, Westenberg H. Association between the dopamine D2 receptor TaqI A2 allele and low activity COMT allele with obsessive-compulsive disorder in males. Eur Neuropsychopharmacol. Aug 2006;16(6):446-50. Medline.
  12. ↑ (en) Dickel DE, Veenstra-VanderWeele J, Cox NJ, Wu X, Fischer DJ, Van Etten-Lee M, et al. Association testing of the positional and functional candidate gene SLC1A1/EAAC1 in early-onset obsessive-compulsive disorder. Arch Gen Psychiatry. Jul 2006;63(7):778-85. Medline.
  13. ↑ (en) Lin PY. Meta-analysis of the association of serotonin transporter gene polymorphism with obsessive-compulsive disorder. Prog Neuropsychopharmacol Biol Psychiatry. Apr 13 2007;31(3):683-9. Medline.
  14. ↑ WebMD | Obsessive-Compulsive Disorder (OCD) - Cause, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  15. ↑ „Enhanced Dopamine Transporter Density in Psychotropic-Naive Patients With Obsessive-Compulsive Disorder Shown”. 
  16. ↑ „Dopamine Transporter Density in the Basal Ganglia in Obsessive-Compulsive Disorder”. 
  17. ↑ „New approach to obsessive-compulsive disorder: dopaminergic theories”. 
  18. ↑ (en) Greist JH, Jefferson JW, Kobak KA, Katzelnick DJ, Serlin RC. Efficacy and tolerability of serotonin transport inhibitors in obsessive-compulsive disorder. A meta-analysis. Arch Gen Psychiatry. Jan 1995;52(1):53-60. Medline, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  19. ↑ (en) Kobak KA, Greist JH, Jefferson JW, Katzelnick DJ, Henk HJ. Behavioral versus pharmacological treatments of obsessive compulsive disorder: a meta-analysis. Psychopharmacology (Berl). Apr 1998;136(3):205-16. Medline, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  20. ↑ Robert Burton Anatomy of Melancholy, 1621
  21. ↑ Institut „Batut“(2008) Istraživanje zdravlja stanovnika Republike Srbije, Analitička studija 1997-2007 Arhivirano 2012-05-13 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  22. ↑ (en) William M Greenberg, MD; Chief Editor: David Bienenfeld, MD Obsessive-Compulsive Disorder Medline, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  23. ↑ 23,0 23,1 23,2 (en) William M Greenberg, MD; Chief Editor: David Bienenfeld, MD Obsessive-Compulsive Disorder Differential Diagnoses Diagnostic Considerations na WebMD, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  24. ↑ GIULIANA CHIAPPE Las obsesiones se pueden operar EL UNIVERSAL 2010., Pristupljeno 17. 4. 2013.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Opsesivno-kompulzivni_poremećaj&oldid=41489071