Naučno-humanitarni komitet
| Naučno-humanitarni komitet | |
| Zvanični naziv | Wissenschaftlich-humanitäres Komitee |
|---|---|
| Datum osnivanja | 15. maj, 1897. |
| Datum prestanka rada | maj, 1933. |
| Sedište | Berlin |
| Organci | u oko 25 gradova u Nemačkoj, Holandiji i Austriji |
| Članstvo | oko 500 članova (uglavnom muškarci) |
| Značajni/e predstavnici/e | Magnus Hirschfeld (osnivač) Max Spohr (osnivač) Eduard Oberg (osnivač) Max von Bülow (osnivač) Adolf Brand Kurt Hiller |
Naučno-humanitarni komitet (Wissenschaftlich-humanitäres Komitee - WhK) prva je organizacija osnovana sa ciljem da se bori protiv anti-gej zakona i da javnosti objasni „suštinu muško-muške ljubavi“.
Organizacija je osnovana 15. maja, 1897. godine u Berlinu, a osnivači su bili lekar Magnus Hirschfeld, izdavač Max Spohr, pravnik Eduard Oberg i pisac Max von Bülow. Kasnije su se WhK-u priključili Adolf Brand i drugi okupljeni oko časopisa Der Eigene. Cilj komiteta bio je da okupio krivičnu masu javnosti, koja bi imala snage da pokrene inicijativu za ukidanje paragrafa 175, po kome su se seksualni odnosi između muškaraca kažnjavali zatvorom. WhK je s tim ciljem organizovao potpisivanje peticije protiv ovog paragrafa, a peticiju su, između ostalih, podržali i Albert Einstein, Herman Hesse, Thomas Mann, Rainer Maria Rikle. Peticija je tri puta slata u parlament, 1898. 1922. i 1925. godine, ali nije uspela da dobije podršku većine.
WhK je bio usko povezan sa radom Institutom za seksualnu nauku. Od njega je komitet preuzeo niz naučnih teorija, koje su sve tvrdile da su homoseksualne osobe, zapravo, „treći pol“ između muškaraca i žena. Trebalo je da ove teorije pokažu da kažnjavanje homoseksualnosti ne može da bude primenjivo, jer je homoseksaulnost urođena.
Biologističke tendencije, koje su dolazile od Hirschfelda, izazivale su, takođe, protivljenje unutar samog WhK-a još od samog početka. Tek 24. novembra, 1929. godine uspelo je njegovim konkurentima, pre svih funkcioneru Komunističke partije Nemačke, Richardu Linsertu, da nateraju Hirschfelda da se povuče. Njegov naslednik dr Otto Juliusburger je u kratkom periodu do prestanka rada komiteta, što se desilo po dolasku nacista na vlast, radio na promeni orijentacije WhK-a i njegovom oslobođenju od naučne izolovanosti. Umesto na biološka, težište je sada stavljeno na psihološka i sociološka ispitivanja.
Po dolasku Hitlera na vlast, delovanje WhK-a je bilo onemogućeno i prestao je da radi 1933. kada su nacisti uništili Institut za seksualnu nauku, u kome su bile i prostorije WhK-a.
Hans Giese je sazvao 19. oktobra, 1949., zajedno sa Hermannom Weberom, koji je bio vođa lokalne grupe WhK-a u Frankfurtu između 1921. i 1933., u Kronbergu osnivanje novog WHK-a. Sa njima je radio i Kurt Hiller, ali se ova saradnja posle svega nekoliko meseci završila zbog unutrašnje distance i osećanja konkurencije. Na Zehlendorfu u Berlinu je organizovana grupa, pod nazivom Gruppe Groß-Berlin des WHK, koju su činili Werner Hesse, Werner Becker i Hans Borgward. WHK-u je odbijen upis u registar organizacija, što je Giese iste 1949. ili 1950. godine naveo kao razlog za raspuštanje organizacije i osnivanje organizacije Gesellschaft für Reform des Sexualstrafrechts, koja je postojala do 1960.
Hiller je 1955. otišao u Hamburg, gde je 1962. godine pokušao da osnuje novu WhK. Međutim, kako nije bilo interesovanja, pokušaj je propao.
- wissenschaftlich-humanitäres komitee (malim slovima) – organizacija osnovana 1998. godine, koja osim imena i bavljenja LGBT pitanjima, nema nikakve veze sa WhK-om.
- Institut za seksualnu nauku
- Der Eigene
